Grobnica za Borisa Davidoviča

Grobnica za Borisa Davidoviča: Uspomeni Leonida Šejke

Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala? U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu među dvesta četrdeset i šest autorizovanih biografija i autobiografija velikana i pratilaca revolucije njegovog imena nema.

Hopt u svom komentaru pomenute Enciklopedije zapaža da su sve značajnije ličnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali „začuđujuće i neobjašnjivo odsustvo Podvojskog“. Međutim, ni on ne pravi ni najmanju aluziju na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svakom slučaju značajnija od uloge onog prvog. Tako je, na začuđujući i neobjašnjiv način, taj čovek koji je svojim političkim principima dao značenje jednog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista, ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez glasa.

Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje „deo istorije“. S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.

Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždrli morski psi, onima koje su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini takozvane kenotafe, prazne grobnice, jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podići svetilište.

Nakon Božića 1885, Druga je carska konjička regimenta zastala na zapadnoj obali Dnjepra da predahne i da proslavi Bogojavljenje. Knez Vjazemski – u činu konjičkog pukovnika! – izronio je iz ledene vode Hristovo znamenje u vidu srebrnog krsta; pre toga su vojnici razbili debelu koru leda dinamitom u dužini od nekih dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi je knez Vjazemski odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao svojim plavim očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov izlazak iz ledenih virova bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim pucanjem šampanjskih zapušača u oficirskoj improvizovanoj kantini, smeštenoj u zgradi osnovne škole. Vojnici su takođe dobili svoje praznično sledovanje: po sedamsto grama ruskog konjaka – lični dar kneza Vjazemskog Drugoj konjičkoj regimenti. Pilo se do kasno popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je održano u seoskoj crkvi. Jedino David Abramovič nije prisustvovao službi Božjoj. Tvrde da je za to vreme čitao Talmud, ležeći u toplim jaslama u konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asocijacija, čini sumnjivim. Neko je od vojnika primetio njegovo odsustvo i krenuše da ga potraže. Našli su ga u pojati (po nekima u konjušnici) sa nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Naterali su ga silom da popije piće koje mu je bilo podareno carskom milošću, zatim ga svukoše do pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga šibati knutom. Najzad ga, onesvešćenog, vezaše za konja i odvukoše do Dnjepra. Na mestu gde je bio razbijen led, već se bila uhvatila tanka kora. Gurnuše ga u ledenu vodu, držeći ga vezanog oko struka konjskim uzdama da ne potone. Kad su ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog i polumrtvog, sasuše mu ostatak konjaka u usta i, držeći mu srebrni krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva tvojego. Predveče su ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice kod seoskog „učitelja“ imenom Solomon Melamud. Rane na leđima nesrećnog redova mazala je ribljim uljem šesnaestogodišnja Melamudova kći: pre nego što će da krene za svojom jedinicom, koja je već izjutra pohitala da uguši neku pobunu, David Abramovič, još uvek u groznici, zakle joj se da će se vratiti. Obećanje je održao. Iz ovog romantičnog susreta, u čiju autentičnost izgleda nema razloga da se sumnja, rodiće se Boris Davidovič koji će ući u istoriju pod nazivom Novski. B. D. Novski.

U policijskim arhivima Ohrane zapisane su tri godine rođenja: 1891, 1893, 1896. To nije samo posledica lažnih dokumenata kojima su se služili revolucionari; nekoliko novčića pisaru ili popu i stvar bi bila sređena: dokaz više o korumpiranosti činovništva.

Sa četiri godine već je znao da čita i da piše; u devetoj, otac ga je odveo sa sobom u kafanu Saratov, u blizini jevrejske pijace, gde je za stolom u uglu, kraj porculanske pljuvaonice, obavljao svoj advokatski zanat. Tu su navraćali isluženi carski vojnici, riđih plamenih brada i dubokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski trgovci iz okolnih bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim imenima koja su bila u neskladu sa njihovim semitskim hodom (tri hiljade godina robovanja i duga tradicija pogroma stvorili su hod koji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič ispisivao njihove žalbe, jer već bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je uveče, vele, čitala Psalme, zapevajući. U desetoj godini jedan mu stari nadglednik imanja priča o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priču u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i nepravde. U trinaestoj, pod uticajem Solovljevog Antihrista,beži od kuće, ali ga u policijskoj pratnji vraćaju sa neke daleke stanice. Tu nastaje nagli i neobjašnjivi prekid: nalazimo ga na pijaci gde prodaje prazne boce za dve kopejke, zatim gde nudi krijumčareni duvan, šibice i limun. Poznato je da je njegov otac u to vreme pao pod pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki tvrde da je tome doprinela tuberkuloza, videći valjda u bolesti simptome nekog podmuklog, organskog nihilizma.)

Sa četrnaest godina radi kao šegrt u mesarnici gde se kolje košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere suđe i čisti samovare u onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u arsenalu municije u Pavlovgradu gde radi na klasiranju topovskih granata; u sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vreme štrajkova čita Leonida Andrejeva i Šeler-Mihajlova. Iste godine nalazimo ga u fabrici kutija i ambalaže Teodor Kibel gde radi za dnevnicu od pet kopejki.

U njegovoj biografiji ne nedostaju podaci; ono što zbunjuje jeste njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i vrtoglavo smenjivanje mesta zbivanja). U februaru 1913. nalazimo ga u Bakuu kao pomoćnika ložača na lokomotivi; u septembru iste godine među vođama štrajka u fabrici zidnih tapeta u Ivano-Voznesensku; oktobra, među organizatorima uličnih demonstracija u Petrogradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na konjima kako rasteruje demonstrante sabljama i crnim kožnim bičevima, junkerskom varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod imenom Bezrabotni, uspeva da pobegne kroz sporedni ulaz javne kuće u ulici Dolgorukovska; nekoliko meseci noćiva sa beskućnicima u gradskom kupatilu koje se renovira, zatim uspeva da uspostavi vezu sa nekom terorističkom grupom koja sprema atentate bombama; pod imenom noćnog čuvara pomenutog kupatila (Novski) nalazimo ga s proleća 1914. sa okovima na nogama na tegobnom putu ka centralnoj robijašnici u Vladimiru; bolestan i pod visokom temperaturom, prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice; dospevši u Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i nažuljenih gležnjeva, uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vesala, vezanu uz obalu; prepustio je barku brzom toku reke, ali je ubrzo shvatio da se stihija prirode, kao i ljudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima: našli su ga pet vrsta nizvodno gde ga je izbacio vrtlog; proveo je nekoliko sati u ledenoj vodi, svestan možda da doživljava reprizu porodične legende: na obali reke još se držala tanka kora leda. U junu, pod imenom Jakov Mauzer, ponovo je osuđen na šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog društva među robijašima; tokom tri meseca u Tomskoj tamnici sluša krike i oproštajne reči onih koje vode u smrt; u senci vešala čita tekstove Antonija Labriole o materijalističkoj koncepciji istorije.

S proleća 1912, u Petrogradu, u otmenim salonima gde počinje da se govori sa sve većom zabrinutošću o Raspućinu, pojavljuje se jedan mlad inženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu sašivenom po najnovijoj modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa mondenskim šeširom, sa štapom i monoklom. Lepog držanja, širokih ramena, sa bradicom i tamnom gustom kosom, taj se dendi razmeće svojim poznanstvima, govori o Raspućinu sa podsmehom, tvrdi da je lični poznanik Leonida Andrejeva. Priča se dalje odvija po klasičnoj shemi: u početku nepoverljive prema mladom hvalisavcu, dame počinju da ga saleću svojim pozivima i otkrivaju njegov nesumnjiv šarm, pogotovu kada je Zemljanikov uspeo da dokaže tačnost makar jedne od svojih priča: Marja Gregorovna Popko, žena visokog carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgrađu kako, sedeći u crnom lakiranom fijakeru, izdaje naređenja nagnut nad svojim planovima; vest da je Zemljanikov glavni inženjer zadužen za postavljanje električnih kablova i instalacija u Petrogradu (vest koja ima i svoju istorijsku potvrdu) samo je doprinela njegovoj slavi i uvećala broj poziva. Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na zakazane sastanke, pije šampanjac i priča o bečkom visokom društvu sa neskrivenim simpatijama i sa nekom vrstom nostalgije, zatim, tačno u deset, napušta društvo polupijanih dama i seda u fijaker. Nikad se nisu mogle dokazati opravdane sumnje da Zemljanikov ima nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog društva, sumnje koje je izgleda i sâm pothranjivao svojim redovnim i naglim odlascima tačno u deset. Mnogi su međutim to smatrali delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga Mihajlovna pevala neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj srebrni džepni sat i, na opšte zaprepašćenje, napustio koncert, ne sačekavši kraj tačke.

Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života petrogradskih salona nisu čudili nikog: bilo je poznato da Zemljanikov u svojstvu glavnog inženjera često putuje u inostranstvo; dužnost koja mu je utoliko lakše padala što je tim povodom mogao obnoviti svoju garderobu nekim pomodnim detaljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o mondenskom životu izvan Rusije. Tako je njegov izostanak sa jedne čuvene salonske zabave, s jeseni 1913, mogao izazvati samo žaljenje, tim pre što je Zemljanikov bio potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo malo poduže i već se moglo s pravom smatrati da je prisustvo Zemljanikova u petrogradskim salonima bila samo kratka sezonska priča, jedna od onih koje doživljavaju tužnu slavu naglog zaborava. (Njegovo je mesto zauzeo jedan lep, mlad kadet koji je donosio sveže vesti sa dvora, iz neposredne blizine Raspućina, i koji, za razliku od Zemljanikova, nije imao nikakvih obaveza i ostajao je da zabavlja društvo do rane zore.) Zaprepašćenje je bilo utoliko veće kada je ona ista Marja Gregorovna Popko, koja je izgleda volela poput kakve kraljice da obilazi grad kočijama, otkrila u ulici Stolpinska među premrzlim i izgladnelim robijašima, koji metu ulicu, jedno lice koje joj se učinilo poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije bilo sumnje, to bejaše Zemljanikov.

Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone i na trenutak zapretio slavi Raspućina. Nije bilo teško utvrditi neke činjenice: Zemljanikov je koristio svoja česta putovanja u inostranstvo u sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem povratku iz Berlina, u crnim kožnim koferima, ispod svilenih košulja i skupocenih odela, pogranična je policija otkrila pedesetak brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja Gregorovna nije mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dvadeset godina (to jest dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov) izaziva mnogo veće zaprepašćenje: da je Zemljanikov bio organizator i jedan od učesnika čuvene „eksproprijacije“ poštanskog furgona, kada je nekoliko miliona rubalja dospelo u ruke revolucionara, da je, osim zaplenjenih brauninga, u tri navrata prenosio u Rusiju eksploziv i oružje; da je kao urednik Istočne zore, štampane na cigaret-papiru u tajnoj štampariji, lično donosio u svojim crnim koferima matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za rukovanje; da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati od svih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemljanikova imale su takvu razornu moć da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog držanja (bez sumnje glumljenog) bio omrznut među radnicima koji su mu bili povereni; da je, po sopstvenom priznanju, sanjao da stvori bombu veličine oraha i ogromne razorne moći (ideal kojem se, kažu, bejaše opasno približio); da ga je policija, posle atentata na guvernera fon Launica, smatrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da glava izložena u posudi sa alkoholom pripada Zemljanikovu (trebalo je da se pojavi demonski Azef pa da se utvrdi da glava u špiritusu, već pomalo smežurana, nije identična sa „asirskom lobanjom“ Zemljanikova); da je bežao dva puta iz zatvora, a jednom sa robije: prvi put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj ćeliji, a drugi put je nestao za vreme kupanja u odeći nadglednika koji je ostao go; da je, posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim taljigama preko granice poznatim Vilkomirskim krijumčarskim putem, preobučen u putujućeg trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemljanikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B. D. Novski.

Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga u ludnici u Malinovsku, među teškim i opasnim ludacima, odakle, preobučen u gimnazijalca, beži biciklom u Batum. Nema sumnje, ludilo je bilo simulirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekara: toga je svesna i policija koja vodi na spisku i ovu dvojicu lekara kao simpatizere revolucionara. Njegov dalji put je manje-više poznat: jednog ranog septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u samo svitanje, Novski se ukrcava u brod i skriven među tonama jaja dospeva, preko Konstantinopolja, u Pariz; tu ga danju nalazimo u ruskoj biblioteci u Aveniji Goblen i u muzeju Gime, gde studira filozofiju istorije i religije, a uveče u Rotondi, na Monparnasu, sa čašom piva u ruci i „sa najlepšim šeširom kakav se mogao naći u to vreme u Parizu“. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir što ga je u to vreme nosio Novski nije međutim lišena političkog konteksta: poznato je da je Novski bio funkcioner moćnog sindikata jevrejskih šeširdžija u Francuskoj.) Posle objave rata nestaje sa Monparnasa i policija ga nalazi u vinogradima u blizini Monpeljea u sezoni berbe, sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu lisice ovoga puta nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio proteran, nije nam poznato. Zna se međutim da u to vreme sarađuje u socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu pod pseudonimima B. N. Dolski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov, Proletarski, N. L. Davidovič, i da piše, između ostalog, svoj čuveni prikaz dela Maksa Sipela: Istorija proizvodnje šećera. „Bio je“, beleži austrijski socijalist Oskar Blum, „neka čudna mešavina amoralnosti, cinizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige, muziku i ljudska bića. Ličio je, rekao bih, na nešto između profesora i bandita. Ali njegov intelektualni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuoz boljševičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi uvodnici.“ (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj metafori.) U Berlinu, u vreme objave rata, dok su radnici pozvani pod zastavu izgledali kao aveti, a kabarei u gustom dimu cigara odjekivali ženskom vriskom i dok je topovsko meso pokušavalo da uguši u pivu i šnapsu svoje sumnje i svoja očajanja, Novski je bio jedini koji u toj evropskoj ludnici nije izgubio glavu i koji je imao jasnu perspektivu, dodaje Blum.

Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, imenom Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: „U Petersburgu je neka revolucija.“ (Pauza.) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari. Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da dâ svom glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: „Molim? A gde ste to čuli?“ Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. „Čuo sam kao u bunilu“, beleži Levin, „žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu.“

Neka svedočenja upućuju nas na zaključak da je Novski, ponesen valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju primio, uprkos svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a Majsnerova prelazi preko tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom. Izgleda međutim da je Novski ipak bez većeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mauzerku, a u znak pokajanja spalio, kažu, nacrte svojih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih sedamdeset metara i prešao u redove internacionalista. Neumornog i svud prisutnog, uskoro ga nalazimo među pobornicima Brestlitovskog mira gde deli propagandne letke antiratne sadržine i gde vatreno agituje među vojnicima, stojeći na sanducima topovskih granata, uspravan kao spomenik. U ovom brzom i takoreći bezbolnom preobraćenju Novskog najveću je ulogu odigrala izgleda jedna žena. U hronikama revolucije zabeleženo je njeno ime: Zinaida Mihajlovna Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao nesreću da se zagleda u nju, ocrtava njen portret rečima kao urezanim u mramor: „Priroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat, lepotu.“

U februaru 1918. vidimo ga u žitorodnim predelima Tule, Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod njegovim nadzorom kreću konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U crnoj kožnoj odeći komesara, sa sjajnim čizmama i sa kožnom šapkom bez oznake čina, ispraća konvoje držeći ruku na mauzeru sve dok poslednja lađa ne nestane u maglenoj daljini. Maja sledeće godine oblači kamuflažnu uniformu i postaje slobodan strelac u pozadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugozapadnom sektoru fronta, eksplozije koje se događaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajući za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što rukopis nosi pečat majstora. Krajem septembra, na torpiljerki Spartak na kojoj se vije crvena zastava, Novski kreće u Ravelu na izviđanje; iznenadno, brod naleće na jaku englesku eskadru od sedam lakih brodova naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka zaokreće i jednim vratolomnim manevrom, pod okriljem noći koja se spušta, uspeva da se domogne Kronštata. Ako je verovati svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srećno spasenje posada torpiljerke treba da zahvali pre lukavstvu jedne žene, Zinaide Mihajlovne Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je vodila signalnim zastavicama pregovore sa engleskim kapetanskim brodom.

Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi, gde se revolucionarna strast i zanos čulâ isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim:

„… Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam u zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su usledile mom prvom hapšenju, više od polovine proveo sam na robijama. Sem toga, tri puta sam išao teškim putem izgnanstva, putem koji mi je uzeo tri godine života. Tokom mojih kratkih časova ’slobode’, gledao sam kao u kinematografu kako promiču tužna ruska sela, gradovi, ljudi i događaji, a ja sam uvek jurio, na konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji postelja u kojoj sam spavao više od mesec dana. Upoznao sam užas ruske stvarnosti u dugim i mučnim zimskim večerima kad blede svetiljke Vasiljevskog Ostrova jedva žmirkaju, a rusko se selo pojavljuje na mesečini u nekoj lažnoj i varljivoj lepoti. Jedina moja strast bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionara … Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu.“

Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sedmog decembra hiljadu devetsto devetnaeste na torpiljerki Spartak, ukotvljenoj u Kronštatskoj luci. Svedočanstva su malobrojna i protivurečna. Po jednima, Zinaida Mihajlovna je samrtno bleda, „bledilom koje venčava smrt i lepotu“ (Mikulin), i pre je nalik na anarhistkinju pred streljanje nego na muzu revolucije koja je za dlaku izbegla smrti. Mikulin govori o belom svadbenom vencu u Zinaidinoj kosi, tom jedinom znamenju starih vremena i običaja, a Olimski, u svojim uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca obavijala ranjenu glavu Majsnerove. Isti Olimski, koji se u svojim sećanjima pokazao objektivnijim od raspevanog Mikulina (ovaj prelazi takoreći ćutke preko ličnosti Novskog) o liku političkog komesara u tom intimnom času daje i sâm sasvim shematičnu sliku: „Lep, stroga pogleda, obučen monaški i u toj svečanoj prilici, ličio je pre na mladog nemačkog studenta koji je izašao kao pobednik iz nekog dvoboja, nego na političkog komesara koji se upravo vratio iz vatrenog okršaja.“ U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod je (dakle) bio na brzinu iskićen signalnim zastavicama i osvetljen sijalicama, crvenim, zelenim, plavim, crvenim. Posada, koja slavi istovremeno svadbu i pobedu nad smrću, pojavljuje se na palubi sveže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za smotru. Ali kablogrami, koji su izveštavali generalštab o toku operacije i o srećnom spasenju, privukli su pažnju oficira Crvene flote koji su pristizali u plavim šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju uniformu. Torpiljerka ih pozdravlja pištaljkama i klicanjem posade. Zadihani radio-telegrafista donosi na komandni most, gde su se sklonili mladenci, nešifrovane depeše sa čestitkama upućenim iz svih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: „Živeli mladenci. Živela Crvena flota. Hura za hrabru posadu Spartaka!“ Revolucionarni savet Kronštata šalje u blindiranim kolima devet sanduka francuskog šampanjca koji je dan ranije, vele, zaplenjen od anarhista. Bleh-muzika kronštatskog mornaričkog garnizona penje se uz pokretni most na palubu, svirajući koračnice. Zbog temperature od nekih trideset Celzijusa ispod nule, instrumenti imaju čudan, napukao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motaju motorne lađe i patrolni čamci, pozdravljajući posadu signalima. Sa isukanim revolverima, stroge trojke čekista tri puta se penju na palubu, zahtevajući da se, iz razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri puta vraćaju revolvere u futrole na pomen imena Novskog i pridružuju se oficirskom horu koji kliče Gorko! Gorko! Prazne flaše šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska đulad kalibra 25 mm. U prvo svitanje, kada se sunce u jutarnjoj zimskoj magli nazire kao vatra dalekog požara, jedan pijani čekista pozdravlja rađanje novog dana salvom iz protivavionskog mitraljeza. Mornari leže svuda po palubi, kao mrtvi, na gomilama razbijenog stakla, praznih flaša, konfeta i zamrzlih barica francuskog šampanjca, ružičastog kao krv. (Čitalac, verujemo, prepoznaje trapavu liriku Lava Mikulina, učenika imažinista.)

Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osamnaest meseci i da je Zinaida Mihajlovna, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu, postala saputnicom sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Što se tiče kratkog braka sa Novskim, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o strasnim pomirenjima. To da je Novski u nastupu ljubomore bičevao Zinaidu Mihajlovnu može međutim isto tako da bude i plod jedne druge ljubomorne uobrazilje – Mikulina. U autobiografskoj knjizi Talas za talasom Majsnerova prelazi preko svojih intimnih sećanja kao da ih ispisuje po vodi: bič se tu pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforičkom kontekstu kao knut koji nemilosrdno šiba lice ruskog naroda.

(Zinaida Mihajlovna Majsner umrla je od malarične groznice avgusta 1926. u Persiji. Imala je nepunih trideset godina.)

Nemogućno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hronologiju života Novskog u godinama građanskog rata i u godinama koje mu neposredno slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv nepokornih i despotskih emira u Turkestanu i da ih je pokorio surovošću i lukavstvom, njihovim sopstvenim oružjem; da je tokom sparnog leta 1921, zabeleženog u analima po invaziji malaričnih komaraca i muva-zlatica koje sleću na krv u rojevima, bio zadužen za likvidaciju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva. Na kongresu Istočnih naroda nalazimo ga za predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom cigaretom između požutelih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali jedan izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog kojeg su nekad zvali boljševičkim Hamletom. Znamo takođe da je jedno vreme vršio dužnost komesara Političke uprave Kavkasko-kaspijskog revolucionarnog komiteta mornarice, da je bio član Štaba artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim diplomata u Avganistanu i Estoniji. Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u delegaciji koja vodi pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom prilikom stupa, na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuniona koji ga pozivaju na sledeći kongres koji treba da se održi u Halu.

U Kazahstanu, u Centrali za komunikacije i veze, poslednjoj službi za koju znamo da je vršio, kažu da se dosađivao i da je u svojoj kancelariji počeo ponovo da crta planove i da pravi proračune: bomba veličine oraha i strahovite razorne moći izgleda da ga je opsedala do kraja života.

B. D. Novski, predstavnik Narodnog komesarijata za veze i komunikacije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu devetsto tridesete u dva sata posle ponoći. Njegovo hapšenje bilo je mnogo manje dramatično nego što se to kasnije pročulo na Zapadu. Nije bilo dakle, po pouzdanom svedočenju njegove sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio zamoljen telefonom da hitno dođe u centralu. Glas je bio bez sumnje glas dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, koji je potrajao do osam izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije, rukopisi, nacrti i planovi, kao i najveći deo njegovih knjiga. To je bio prvi korak ka likvidaciji Novskog. Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre Novskog, stvari su se kasnije odvijale ovako:

Novski je bio suočen sa izvesnim Rajnholdom, I. S. Rajnhold, koji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom nalogu vršio sabotaže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrdnji da ne poznaje i da nikad ranije nije video tog nesrećnog čoveka sa napuklim glasom i ugašena pogleda. Posle petnaest dana, vreme koje je ostavljeno Novskom da razmisli, bio je ponovo pozvan pred istražitelja i bio ponuđen sendvičima i cigaretom. Novski je odbio ponudu i zatražio je olovku i hartiju da bi se obratio nekim ljudima sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz ćelije i upućen u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio se jedan jedini stočni vagon u koji odvedoše Novskog. Istražitelj Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih pet sati nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajući da ga uveri u moralnu dužnost jednog lažnog priznanja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspehom. Onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti. Novski je već bio čovek narušena zdravlja; duge godine robovanja i revolucionarni zanos koji se hrani krvlju i žlezdama, oslabili su mu pluća, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno čirevima koji su pod udarcima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu krv zajedno sa nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekti psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog saznanja, predati zagrljaju ništavila.

Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje najvećeg stepena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju najtvrdoglavijih (pa su mu stoga uvek davali i najtvrđi materijal), Novski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu. (Nema sumnje, u ovoj poštovanja dostojnoj spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo više nego skromno obrazovanje, ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa teleološkim rasuđivanjem izmicala; on mora da se osećao samo kao začetnik jedne doktrine koju je formulisao sasvim prosto i svakom čoveku razumljivo: „I kamen će progovoriti ako mu se polome zubi.“)[*]

U noći između 28. i 29. januara izvedoše iz ćelije čoveka koji je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura bića, gomila gnjilog i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog mogla je da se pročita, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti, kao što se piše testament. On je tu svoju misao formulisao ovako: „Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju.“ Mora dakle da je shvatio da ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja daje smisao tim sporednim operacijama.

Dva stražara odvedoše Novskog, podupirući ga sa obe strane, niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše bila je osvetljena jednom golom sijalicom koja je visila sa tavanice. Stražari ga pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim zatvoriše gvozdena vrata, ali u početku još ništa nije razabirao do samo tu svetlost koja mu se bolno zasekla u svest. Vrata se onda ponovo otvaraju i oni isti stražari, ovoga puta predvođeni Fedjukinom, uvode nekog mladića i osovljuju ga na metar ispred Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih, i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca ugaslih očiju (kao što je to bio Rajnhold), ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez i jedne jedine modrice, bez i jedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen, sad kada je već bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogućni način. Da li je mogao i da nasluti šta mu sprema genijalna i paklena intuicija Fedjukina? Fedjukin je stajao iza njegovih leđa, nevidljiv ali prisutan, nem, suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti, da se užasne od te pomisli, pa kada mu sumnja koju rađa užas bude došapnula da je to nemogućno, da mu u tom času sruči istinu u lice, istinu težu od spasonosnog metka koji bi mu mogao opaliti u potiljak.

Kada je sumnja koju rađa užas došapnula Novskom to je nemogućno, u istom času začu glas Fedjukina: „Ako Novski ne prizna, ubićemo te!“ Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je rešio da ga razori tamo gde se oseća najmoćnijim: u njegovoj sebičnosti; jer ako je on (Novski) došao na spasonosnu i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja i stradanja, to je još uvek moralni izbor; Fedjukinov intuitivni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru koji dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.

Fedjukin ne troši uzaludne reči, on zna da ga je Novski razumeo; daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku. Ostavlja mu dvadeset i četiri časa da razmisli u svojoj dobro čuvanoj ćeliji gde će moći ponovo, „pod mrtvačkim pokrovom od kamena“[†], da utvrdi svoj moralni stav koji mu šapuće demonski na uvo da je njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura. Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka; savršenstvo njegove biografije biće razoreno, delo njegova života (njegov život) biće ovim poslednjim stranicama unakaženo.

Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku dâ značenje identičnosti i neminovnosti, kao što je neminovan sled danâ i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji). Fedjukin po svoj prilici naslućuje u tišini koja je na trenutak zavladala u podrumskoj ćeliji koliko je današnje iskušenje teže za Novskog od onog od juče; danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladićem, ne ostaje njegovoj moralnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja bi mogla da mu pritekne u pomoć, pomisli koja bi mogla da mu došapne, uprkos izvesnim spoljnim i jasnim znacima, da je to nemogućno: sinoćna mu je demonstracija, brza i efikasna, pokazala da takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna. (A ta će misao postati sutra i prekosutra, i kroz tri ili deset dana, još besmislenija, još nemogućnija.)

Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio naočari, i Novskom se učini da naslućuje u korenu njegova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom takoreći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.

Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: „Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.“

Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:

„Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“

Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.

Fedjukin napusti podrum bez i jedne reči, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate u svojoj ćeliji okružen pacovima.

Sutradan uveče, posle smene treće straže, zatraži da ga izvedu pred istražitelja.

Iste ga noći prebacuju iz kamene ćelije u zatvorsku bolnicu gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom stražara i bolničkog osoblja, koje je dobilo zadatak da od ovih sažaljenja dostojnih ostataka stvori čoveka dostojna tog imena. Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu iskustva, da čak i ljudi pravljeni od manje tvrdog materijala nego što je Novski zadobijaju neku neslućenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve granice i kada se postavlja još samo časno pitanje smrti: u času umiranja pokušavaju da iz smrti izvuku najveću mogućnu dobit nekom tvrdoglavom odlukom koja se najčešće, valjda zbog organske iscrpljenosti, svodi na herojsko ćutanje; kao što mu je praksa otkrila i činjenicu da ponovno funkcionisanje organizma, normalan krvotok i odsustvo bolova, stvaraju kod rekonvalescenata i bivših kandidata smrti neki organski konformizam koji ima za posledicu, ma koliko to izgledalo paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za herojskim razmetanjem.

Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koja je radila za račun Engleza bila je u međuvremenu odbačena, pogotovu posle neuspelog suočenja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli dobrim delom i engleski tredjunioni, koji su podigli u evropskoj štampi isuviše veliku buku oko hapšenja Novskog i opovrgli kao sasvim neosnovane i besmislene neke optužbe koje su se u to vreme bile javile u zvaničnoj štampi: berlinski randevu sa izvesnim Ričardsom, koji je navodno potkupio Novskog za trideset srebrnjaka kao Judu, oboren je nedvosmislenim alibijem rečenog Ričardsa: on je tog dana bio na sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespretna intervencija tredjuniona stavlja istragu pred nimalo lak zadatak da dokaže tačnost svojih tvrdnji i da time očuva svoj ugled na mnogo širem, međunarodnom planu. Trebalo je dakle ispraviti što se ispraviti može.

Pregovori traju od 8. do 21. februara. Novski oteže istragu, pokušavajući da u dokument svog priznanja, bez sumnje jedini koji će ostati posle njegove smrti, unese neke formulacije koje bi mogle ne samo da ublaže njegov konačan pad nego i da budućem istraživaču došapnu, kroz vešto spletena protivurečja i preterivanja, da celo zdanje tog priznanja počiva na laži isceđenoj bez sumnje torturom. Stoga se sa neslućenom snagom bori za svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane, ne manje rešen i oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim noćima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, nagnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih pokušava da unese u njih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje viđenje stvari iz jednog višeg aspekta. Jer, nema sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto kucanih stranica, najobičnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao tokom dugih noćnih sati, kucajući s dva prsta, nespretno i sporo (voleo je sve da radi sam), pokušavajući da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične zaključke. I njega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se razlozi mogu svesti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeći od jedne druge sheme, idealne i idealizovane, unapred odbacivao svaku uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih meridijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti jeste ne samo stvar logična nego i moralna, dakle dostojna poštovanja. Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio kao revolucionara i neko mu je vreme, pre desetak godina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je doživeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u njegovim očima mit jednog revolucionara: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je u njemu jača od osećanja dužnosti.

Jednog ranog jutra krajem februara, Novski se vraća u svoju ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom svog priznanja koje treba da nauči napamet. Rukopis je prekrajan i išaran ispravkama unesenim mastilom crvenim kao krv; čini mu se da je njegovo priznanje u tolikoj meri teško da mu smrtna kazna ne može izbeći. Novski se smeši ili mu se samo čini da se smeši: Fedjukin je izvršio njegovu potajnu nameru i pripremio završno poglavlje njegove časne biografije: budući će istraživači otkriti pod hladnim pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku jednog života i dosledan kraj (uprkos svemu) jedne savršene biografije.

Optužnica je dakle konačno redigovana 27. februara, a proces grupi sabotera predviđen za sredinu marta. Početkom maja, posle dugog odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane promene u planovima istrage. Novskog sa napamet naučenim tekstom dovode na poslednju probu u kancelariju Fedjukina; ovaj mu saopštava da je optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice otkucane na mašini. Stojeći između dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo upsetarnik i tu ga ostavljaju tri dana među ugojenim pacovima. Novski pokušava da razbije glavu o kameni zid ćelije; tada mu navlače ludačku košulju satkanu od solidnih vlakana i odvode ga u bolničku sobu. Vrativši se iz bunila, prouzrokovanog bez sumnje injekcijama morfijuma, Novski traži da mu dovedu istražitelja.

Fedjukin u međuvremenu uspeva, vodeći naporedo dve istrage, da iscedi priznanje iz nekog Paresijana koji je, samo uz pomoć pretnji i obećanja (a, izgleda, i uz pomoć pokoje čašice) potpisao izjavu da je on lično predao Novskom prvu sumu novca još maja 1925, kada je zajedno sa njim radio u fabrici kablova u Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je Paresijan u svojoj izjavi, bio je deo redovne tromesečne sume koju su primali iz Berlina kao napojnicu za povoljne aranžmane koje je Novski, preko Paresijana i Titelhajma, udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u prvom redu. Titelhajm, inženjer starog kova i zastarelih nazora, sa belom jarećom bradicom i cvikerima, nikako da shvati zašto je potrebno da uvlači u svoje priznanje i druge ljude, koje i ne poznaje, no Fedjukin je već našao načina da ga uveri: posle dugog opiranja, stari je Titelhajm, rešen da umre časnom smrću, čuo iz susedne sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kćeri-jedinice. Uz obećanja da će joj biti život pošteđen, pristao je na sve Fedjukinove uslove i potpisao zapisnik i ne pročitavši ga. (Trebalo je da prođu godine da izađe na videlo istina o Titelhajmovima: starac je u jednom tranzitnom logoru doznao skoro slučajno, od neke logorašice imenom Ginzburg, da mu je kći ubijena u zatvorskom podrumu još tokom trajanja njegove istrage.)

Sredinom maja dolazi do suočenja između ove dvojice i Novskog. Novskom se čini da Paresijan zaudara na votku; zapetljavajući jezikom, na lošem ruskom, sručuje mu u lice fantastične pojedinosti o njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj idealni nivo saradnje koji je cilj i svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez sumnje zahvaljujući stvaralačkom geniju Fedjukina, prihvatio uslovnosti kao živu realnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kajanjem i mržnjom. Titelhajm, odsutan duhom, sa pogledom okrenutim ka nekom dalekom, mrtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseća na pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseća iznosâ, navodi cifre, mesta i datume. Novski oseća da mu izmiče i poslednja šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasniju od svih smrti: umreće kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao Juda, za trideset srebrnjaka. (Ostaće međutim po svoj prilici zauvek tajna da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenu saradnju Novskog, ili je do ponovne promene optužnice došlo zaslugom onog koji nije želeo da umre nečasnom smrću.)

Te večeri posle suočenja, Novski ponovo pokušava da izvrši samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i pseći sluh stražara otkrivaju međutim neke sumnjive zvuke, valjda po uzdahu olakšanja koji dopire iz ćelije umirućeg: sa pokidanim venama odvode Novskog u bolničku ćeliju gde on uporno trga zavoje i gde moraju da ga hrane veštački. (I to je sledeći korak ka konačnoj likvidaciji Novskog.)

Pred tolikom tvrdoglavošću Fedjukin popušta i imenuje Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vođu zavereničke grupe. Suočen ponaosob sa svakim članom budućeg saboterskog jezgra, koje se formira pod rukovodstvom Fedjukina, Novski, gledajući u prazno mrtvim, astigmatičnim očima, prepoznaje u nekim preplašenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je „kovao smele planove o dizanju u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu industriju“. Pri tom dodaje izvesne detalje iz napamet naučenog teksta scenarija. Fedjukin, koji otkriva najzad u Novskom korisnog i veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj inteligenciji da izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koja se javljaju u komplikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje dugogodišnje iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi sa opreznim prokuratorima.)

Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan jedini put, krajem maja, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I. Rabinovič je bio Novskom nekom vrstom duhovnog mentora, još iz najranijih pavlogradskih dana, čovek koji je u svojstvu inženjera i stručnjaka otkrio talenat Novskog i uveo ga u tajne spravljanja eksploziva. U neredovnim ali stoga ne manje briljantnim studijama Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je višestruka: on ne samo da ga je snabdevao savetima i stručnom (tehničkom) literaturom nego ga je ne jednom spasavao svojom intervencijom i svojim ugledom, kao i visokim kaucijama koje je polagao kod prokuratora za mladog Novskog. (Pakleni učinak nekih eksplozija koje su potresale Petrograd oko 1910, izazvao je izgleda opravdane sumnje starog Rabinoviča i neko ga vreme udaljiše od njegovog isuviše talentovanog učenika.) Za mnoge usluge koje mu je učinio, kao i iz iskrenog poštovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeo da mu se oduži u danima građanskog rata: izvukao ga je iz ruku revnosnih čekista koji su u Rabinoviču videli potencijalnog atentatora i gajili duboko nepoverenje prema njegovom poznavanju tajne eksploziva. Ali čini se da je veza između Novskog i Rabinoviča bila pre svega afektivne prirode: stara priča o idealizovanom ocu i o otkriću svojih potajnih sanja u ličnosti nekog mladog čoveka u kome pronalazimo svoje sopstvene crte. Novski odbija da potpiše deo optužnice koji se odnosi na Rabinoviča. (Međutim prisustvo Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s obzirom na njegov profil: poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fioke stola predmet sa priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet koji je u međuvremenu obogaćen novim detaljima i priznanjima još trojice učesnika onog što se nazivalo velikom pljačkom državnog novca: sva trojica imenuju Novskog kao inspiratora i daju pojedinosti o njegovom karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na beskrupuloznu strast za novcem i bogaćenjem, a njegova se legendarna askeza prikazuje kao komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariskih i petrogradskih dana Novskog, sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog revolucionara koji je svoje famozne šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem dobijenim iz dubokih fondova Ohrane.

Novski shvata da nema izbora. U zamenu za protivuslugu Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič sarađivao s njim na spravljanju eksploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora, o razornoj moći baruta, dinamita, kerozina i trinitrotoluola, o načinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moći u određenim uslovima, Novski diktira sam u zapisnik; za protivuslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peći u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujući predmet (sada već nepotreban) o grupi pljačkaša i špekulanata.

Suđenje saboterskom jezgru od dvadeset članova održano je, iza zatvorenih vrata, sredinom aprila. Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašću koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; „to je bio njegov najbolji politički govor za koji znam“, dodaje on ne bez zlobe (praveći jasnu aluziju na one lažne glasine po kojima je Novski bio loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koji je vodio ka rušenju mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti „koja nas je sve zakopala“. – „To je nekad bio hitar čovek, pokretljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno sasvim odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle dok nije progovorio; tada je ponovo bio đavo a ne čovek.“ Treba međutim priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim delom predodredili tredjunioni i emigrantska štampa, tvrdnjom da se u ličnosti ovog procesa kriju provokatori koji nemaju nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajući, u nastupu iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se najviše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavu borbu na život i smrt.

Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela, zatražio je za petoricu prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje, kako kaže Kaurin, nije u svojoj završnoj reči „vukao Novskog po blatu“. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izvestan način odao je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala do kraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa istragom), i nazvao ga je čak „starim revolucionarom“, naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i međunarodne buržoaske zavere; Kričenko je pokušavao da nađe naučno objašnjenje te moralne devijacije i otkrio ju je u sitnoburžoaskom poreklu prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih boravaka na Zapadu gde se više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bolnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog procesa. „Borise Davidoviču“, rekao mu je, „bojim se da ste sišli s uma. Sve ćete nas ukopati svojim pledoajeom.“ Novski mu je odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio na senku nekog osmeha: „Isak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!“ Onda je na trenutak zastao i dodao: „Odličan običaj!“

U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz smrti što živ čovek izvući može, Novski u svojoj završnoj reči ponavlja da su njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino pravednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da neće uložiti žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim plotunima smatrao je srećnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je osećao, i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost zahteva da mu dođu glave čelik i olovo.

Ali nisu ga ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom 1934, pod imenom Dolski, onim istim koje je nosio u vreme svog poslednjeg, carskog tamnovanja, nalazimo ga u tek kolonizovanom Turgaju. (Ne bi trebalo međutim u ovoj promeni imena tražiti poruku za budućnost, znak prkosa i izazova: Novski je, čini se, bio rukovođen pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova lična dokumenta glasila su još uvek na to ime.) Iste godine dobija dozvolu vlasti da se nastani u još zabitijem Aktubinsku, gde okružen nepoverljivim kolonistima radi na nekom poljoprivrednom imanju koje gaji šećernu repu. Decembra meseca njegova sestra dobija odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u bubrezima. U to vreme on već ima nameštene vilice sa zubima od neoksidirajućeg čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom istrage, kako tvrdi doktor Taube, teško je reći.) Novski odbija njen zahtev da mu pokuša izdejstvovati kod vlasti dozvolu za preseljenje u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. „Očekivao je smrt u rane jutarnje sate“, beleži ona, „koji su se poklapali sa njegovim hapšenjem: tada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema vratima koja nije, međutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sata, uzimao je gitaru u ruke i pevao tiho neke sasvim nerazumljive pesme. Imao je zvučne halucinacije i pričinjavali bi mu se glasovi i koraci u hodniku.“ (Tih se godina u Moskvi prepričavala sledeća anegdota: „Šta nam radi Novski? – Pije čaj sa džemom od ribizli i svira na gitari Internacionalu. – Ali sa sordinom“, dodaje na to neki zlobnik.)

Poznato je da je Novski tokom strašne zime 1937. ponovo uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Sledeće godine otkrivamo mu tragove na dalekoj Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom rukom nosi pečat Kema u blizini Solovjejskih otoka.

Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podolski, umesto Dolski); mesto događaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.

Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način, po svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari na tornjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši da se smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest napolje!; tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, tegleći premorene hajkače po dubokim snežnim nanosima. Četvrtog dana neki stražar ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja.

Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.

Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhove, objavio je da je Novski viđen u Moskvi, u blizini kremaljskih zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.

_______________________________________________________________

[*] Časopis Trud objavio je odlomke iz memoara Fedjukina pod naslovom Drugi front (brojevi za avgust i novembar 1964). Ovaj autobiografski očerk obuhvata zasad samo najranije razdoblje „pozadinske delatnosti“ Fedjukina, no bojim se, sudeći na osnovu ovih materijala, u kojima je zanimljivost žive prakse zamenjena isuviše shematičnim razmatranjima, da ni konačno objavljivanje njegovih sećanja neće otkriti tajnu njegova genija: Fedjukin je bio, čini mi se, izvan žive prakse, teorijska nula. On je isceđivao priznanja po najdubljim zakonima dubinske psihologije a da nije znao da ona postoji; bavio se, dakle, ljudskom dušom i njenim tajnama i ne znajući. No ono što privlači već sada pažnju u Fedjukinovim sećanjima to su opisi prirode: surova lepota sibirskih pejzaža, rađanje sunca nad zamrzlom tundrom, diluvijalne kiše i izdajničke vode što presecaju tajgu, tišina dalekih jezera boje čelika – što sve govori o njegovom nesumnjivom književnom daru.

[†] Rečenica Lava Mikulina kojom je ovaj, negde tokom 1936, ovekovečio svoju sopstvenu biografiju; metafora koja se pokazala manje proizvoljnom nego što se na prvi pogled čini: Mikulin je umro od srčane kapi u samici suzdaljskog zatvora. (Neki izvori tvrde da je bio zadavljen.)