Tako je govorio Predrag Lucić

Hajdukov upaljač u “Srpskoj kafani”: Tako je govorio Predrag Lucić

Predrag Lucić, hrvatski pisac i novinar, nije imao problema da kod svojih fanova izazove potres dijafragme i smeh od mnogo decibala, pa bilo da isti čitaju njegove tekstove, knjige ili ga slušaju na književnim večerima.

Na istim tim književnim promocijama, znao je da, u društvu s prijateljem i kolegom Borisom Dežulovićem napravi atmosferu rok koncerta, čime je i među onima preplašenim da će umreti od dosade na javnom čitanja tekstova, stekao fanove koji sada redovno posećuju tribine na kojima gostuje dugokosi Splićanin.

Desetog januara 2018. godine je stigla vest da je posle teške bolesti u Splitu preminuo Predrag Lucić.

Rođen je 1964. u Splitu. Jedan je od osnivača i kreatora “Feral Tribjuna”, a pokrenuo je i uređivao i Feralovu biblioteku.

Pored ostalog, od leta 2009. godine u riječkom “Novom listu” pisao je dnevnu kolumnu pod naslovom “Trafika”.

Pročitajte intervju sa Predragom Lucićem objavljen u Nedeljniku, jula 2013. godine, u kom je govorio o Srbima i Hrvatima, Jovanki Broz, hrvatsom ulasku u EU, Andriću, diktaturama i ideologijama…

Sinoć sam gledao film o Bitlsima i razmišljam da smo nekada imali njih, a danas su na sceni novi heroji Asanž, pa Snouden?

Kad su bili Bitlsi, bilo je to vreme pesme…

I ovo je vreme pesme… Mislim “pevanja” činovnika tajnih službi.

Era Bitlsa je vreme želje, od seksualne pa do one da promeniš svet. A sad ti je hiperinformatizovano društvo i normalno da su ti danas junaci oni koji te zasipaju gomilom dodatnih informacija. I bez njih, ti dobro znaš da sve što radiš preko društvenih mreža, da se to negde skladišti. Moj prijatelj i kolega iz Ferala Viktor Ivančić, jednom prilikom je postavio genijalno pitanje: “Kad baciš tekst u risajkl bin laden, gde to ide?” Do tada nisam razmišljao, a to je ključno pitanje – gde ide tekst koji si bacio u smeće”? Sve ostaje zapisano, gomila je toga. I na svakih nekoliko meseci provali neki Asanž, pa Snouden. To je atrakcija sve dok neko novi ne prozviždi. Idealni junaci za vreme u kojem se samo gomilaju informacije. Mislim da će nas kao ljudsku vrstu spasti zaborav i sreća što postoji taj unutrašnji ljudski delete jer bi pocrkali od tolike količine informacija.

Onda će se u tim tonama informacija izgubiti i ovi heroji?

Snouden je samo povod. Znaš šta je strašno u hiperinformatičkom društvu? Da ti i CIA ili novi KGB, sve te redizajnirane tajne službe stave sve što znaju na internet, apsolutno se ništa na ovom svetu ne bi promenilo. To bi bila samo demonstracija moći. Ljudi osećaju da su u klopci od tog paradiranja moći. I samo ćeš imati Asanže, Snoudene… A šta je Jovanka Broz nego Asanž. Svi koji su ćutali 5.000 godina i sad su propevali. Retko ko je tu pošten. Inače, mislim da se i sam Snouden više ne zaluđuje da je toliko bitan.

Iako su zbog njega “mrcvarili” na aerodromu predsednika Bolivije?

Ovo što se dogodilo Evu Moralesu je svinjarija. Ko je bio zadnji oteti predsednik? Alija Izetbegović?! Kad ga je oteo general Kukanjac, a Alija se onda direktno javio u TV Dnevnik kod Gorana Milića. Ova priča s Evom Moralesom je pizdinsko teranje sile. I tim pre što to radi Evropska unija, čiji se predsednik Evropskog palamenta Martin Šulc digao na zadnje i optužio Ameriku da se služi prisluškivanjem koje izbegavaju i diktatorski režimi. Čak je i Merkelova dizala glas, a Obama spuštao rečima: “Mi to zapravo vas servisiramo tim informacijama.” Strašno je da zemlje EU idu “obarati” avion, bilo civilni ili predsednički. To demonstrira silu. Evropa koja se kao fol buni protiv američke sile, a drže 13 sati predsednika Bolivije na aerodromu u Beču i pretresaju ga.

Kako si se osetio kada si se, kao građanin Hrvatske, pre dva ponedeljka “probudio” u EU?

Voleo sam evropsku ideju koju smo čitali kod Deružmona ili Morena i koja je bila zamišljena kao prevladavanje država-nacija, kao i poštovanje različitosti na evropskom kontinentu. Nekim ljudima su te države-nacije sjebale život. Kroz nečiji život je prošla granična rampa. Verovali smo da je sazrelo u glavama da nema više bodljikavih žica i da nastaje povezivanje koje ne funkcioniše na geopolitičkim ucenama. Međutim, sve što se dogodilo nema nikakve veze s onim što sam čitao kao klinac. Danas imamo samo jednu ogromnu administrativnu strukturu i jednu monetarnu uniju pod diktatom trenutka u svetskom biznisu. Mislio sam da je ideja Evrope prevratnička i da je to pokušaj da se razmišlja na drugačiji način i da se prevaziđu stari rovovi. Sada je Hrvatska ušla u EU koja nije ništa od onoga što je davno pisano. Ali mislim da je sad samo formalno ušla, a ona je tamo odavno, kao i Srbija i ceo region. Niko od nas ovde nije svoj, što i ne mora biti tako loše. Za neke je to bolje jer, ma koliko mi se gadio princip tutorstva, za neke je bolje da imaju tutora.

Rekao si i da Hrvatskoj evropska mera predstavlja udaljenost od Balkana. Da li joj je sad “lakše” pošto je ušla u EU bez komšija?

Ne, nije joj lakše. Nažalost, nijednoj od zemalja ex-Yu ne može biti nigde i nikad lakše jer se one trude, i kad im ide, da sve iskomplikuju. To su nerešeni kompleksi ovih zemalja. Bila je jaka retorika da Hrvatska odlazi s Balkana i da se vraća kući u svoju evropsku porodicu. Ali, Evropa i Balkan nisu odvojeni pojmovi. I samo ime Evrope je došlo s Balkana, a i samo ime Balkana, kao političkog pojma, došlo je iz Evrope.

Kad smo kod tutora i diktata, u kom mi to vremenu živimo?

Živimo u vreme finansijskog terora. To je nažalost ono što ti određuje političke tokove. Meni su, u vremenu pred raspad Jugoslavije, više od nacionalista išli na živce ljudi koji su pričali: “Samo da se izvučemo iz krize. Sve će to ekonomija rešiti.” Ma, rešiće kurac. Živimo u vremenu ekstremnog finansijskog terora jer, ono što se dogodilo 1929. i povuklo veliku krizu i Svetski rat, opet se ponovilo. Bankama je opet dopušteno da se kockaju. To nisu tražile same banke već političke strukture čiji su banke servisi. One su instrument. Taj računovodstveni svetski sistem je poput fiskalnih kasa. Zna se svaki evro, dolar koji stiže… koliko je ušlo i izašlo. Sve je registrovano, ali i nije baš sve.

Postoji siva lova koja dolazi kao ona što je stizala od Gadafija, i od ostalih nad kojima se Zapad gadi. Gadafi je finansirao koliko god hoćeš izbornih kampanja ovih koji su ga na kraju zatukli. Pritom ne mislim ništa dobro o Gadafiju. Ne podržavam diktaturu, ali ne podržavam ni obračun s diktaturom u ime nove diktature.

Bojim se da su retro procesi na delu i na Zapadu, tako da je ravan ljudskih sloboda urušena baš kao i socijalna država na kojima je funkcionisalo zapadnoevropsko društvo. Najdalje su u tom urušavanju otišli Francuzi i danas je tužno gledati da nekadašnja socijalna država sada pod novim diktatom postaje nešto daleko kao Pariska komuna. Francuska socijalna država je danas gurnuta 150 godina unazad pod diktatom novog monetarizma. Čitam izjave ljudi koji to pravdaju i izlaze s podacima da se gola beda po podacima UN u poslednjih 20 godina prepolovila, ali pazi, nije život statistika. Neko možda ima tri dolara, a imao je dolar i po, ali činjenica je da su životi ono jedino po čemu smo tu, a ne stastistika. A životi su u ovom novom monetarizmu uništeni i zapravo je stvorena nova vrsta zavisnosti i nova vrsta vernosti poretku i ne možeš se izvući.

Kako nas danas drže na lancu?

Onog trenutka kad si uzeo kreditnu karticu, ti si postao deo sistema, a da nisi stigao ni razmisliti i on te drži da ga braniš. Jer ako on pukne, pukla je i tvoja kartica, a zajedno s njom i ti. Nekad u našim krajiškim krajevima oslobođeni kmet nije morao plaćati dažbine, ali se morao odazvati pozivu u vojsku i dobijao je malo zemljišta oko kuće. Sad ti je otprilike isto. Danas ti je vojna obaveza – računi, a kartica ti je okućnica. I ti misliš da je to tvoje i da si vrlo “free” i u boljoj poziciji od onih nesretnika koji nemaju socijalno i koji šiju s 12 godina lopte za Svetsko fudbalsko prvenstvo. Ali nisi u boljoj poziciji.

U tvojoj knizi “Gusle u magli” imamo duhovitu opasku “Ima ih, pišu, da je Ivo Andrić napisao i sabrana zlodela svojih budućih čitalaca”. Imamo taj fenomen “razvlačenja” Andrića.

Tu niko ne gleda ni nekad živog čoveka ni ono što je on napisao, već samo mogućnost identitetske upotrebe. Zapravo nacionalnog brendiranje Andrića. Preko njega se brendiraju Hrvatska na ulasku u Evropu, kroz govor premijera Milanovića i Republika Srpska kojoj “Andrić baš najbolje pristaje”, što bi rekao Emir Kusturica.

S druge strane imamo i u pozadini jednu silnu mržnju i zavist anitalenata i provincijalnih književnih veličina. A radi se o veličanstvenom piscu. To je i njihov obračun samih sa sobom. Andrić je bio čitan i pre Nobelove nagrade, ali je nakon nje postao identifikacija. Ljudi se identifikuju preko Nobelove nagrade, Vimbldona, Svetskog prvenstva u fudbalu, olimpijske medalje… I taj Andrić je svugde bio naš.

Sad je opet naš.

Sad je naš, a nije njihov ili je njihov, a ne naš. Ili je nekog izdao ili nam ga je neko ukrao. Nekima bi trebalo zabraniti da ga čitaju. Pogledaj samo priču “Pismo iz 1920.” i o čemu zapravo govori. Iz toga su ovi falsifikatori, kojima književnost služi da potvrde svoja plitka mišljenja, izvukli citat kojim bi to mogli potkrepiti. Oni su izmislili da je Andrić obeležio Bosnu kao zemlju mržnje, naročito u toj priči. Ali, oni koji su iz Bosne bežali zbog mržnje nalazili su mržnju svuda u svetu.

Pa i u piceriji u Montrealu?

Ne postoje zemlje mržnje i ljubavi. I negde gde su uspostavljene navodne etničke harmonije, da nema onih drugih i trećih u nekom broju, da bi ovima prvima predstavljalo pretnju i opasnost. A pritom, ovi prvi, većinci, uvek su ugroženi. Priča o većini funkcioniše na ugroženosti. Tako i kod Andrića, ko god ima veći akcionarski udeo taj je ugroženiji Andrićem.

Onaj ko je popizdeo na Milanovića i njegovo spominjanje Andrića kao Hrvata, a pritom ne znam da li zna Milanović o Andriću išta osim da je rođen kao Hrvat. Ili da li oni koji ga primaju i čitaju kao Srbina, znaju li oni išta osim o njegovom srpstvu i nabijanju na kolac u “Na Drini Ćuprija”. I oni koji se skandalizuju oko tog prisvajanja Andrića, ne znam da li se skandalizuju kad je Milan Lukić na suđenju u Hagu držao Bibliju i “Na Drini ćupriju” i time pravdao svoje zločine.

A kad smo spomenuli gusle u naslovu tvoje knjige, da li smo danas daleko od te nacionalne epike?

Nismo. Stari kompleksi šljakaju i stari mitovi ovde su življi nego kad su nastali. Na kraju krajeva imaš oko guslanja simpatičnu anegdotu. Srbija i Hrvatska su htele zajedno prijaviti pevanje uz gusle za UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Posebno se boduje kada dve zemlje i to takve zemlje, prijave zajedno projekat. Dolazi dan kad treba poslati zajedničku aplikaciju, a Srbi pošalju guslarske pesme o Mladiću i Karadžiću. I cela stvar puca. Hrvati izlaze iz priče, i kažu to je skandal i provokacija, ali to je samo nastavak žanra. Samo iščitaj sve te plastično opisane istorijske primere surovosti u guslarskom žanru, pa ćeš videti da je Tarantino prema njima malo dete.

“Trafika” je naziv tvoje kolumne u Novom listu. Kakav utisak nosiš sa srpskih trafika?

Vidi se erozija novinarstva kao i u Hrvatskoj. Ne moraju novine imati društvenu ulogu kakvu su imale osamdesetih kad se rat prelio u njih iz komiteta. Ne čeznem za tom vrstom uticaja, ali tužno mi je kad vidim koliko su urednici i novinari srozali profesiju pod lažnim opravdanjem o dodvoravanju publici. Oni su potcenili čitaoce, a ovi su im jasno uzvratili činjenicom da više ne kupuju novine.