Да ли је Хантингтон ипак био у праву?

Године пролазе и чини се да се мрачни сценарио који је Хантингтон описао у свом чувеном делу одвија у већем делу света.

Запад је уздрман повратком „десничарских идентитета“, велике евроазијске силе покушавају извести властити цивилизацијски модел, свједочимо бесконачном исламистичком тероризму и појави бијелог супрематизма. Је ли Семјуел Хантингтон све предвидио или су амерички неоконзервативци одлично одрадили свој посао и реализовали планове од прије двадесетак година?

Била је то 1996. година, када је политиколог и мислилац Семјуел Хантингтон објавио један од најважнијих геополитичких есеја у посљедњих двадесет година, Сукоб цивилизација и нови свјетски поредак. Хантингтон је вјеровао да од 2000. међународни крајолик неће бити монополизован сукобом идеологија, као у прошлом стољећу, већ сукобом различитих култура и цивилизација. Пад Запада би изазвао глобалне напетости, гурајући главне силе “остатка свијета” да се суоче једне с другима у ширењу својих сфера утјецаја, изазивајући чак и сам Запад.

Русија ће покушати вратити контролу, барем индиректно, над територијима које је држала у царским и совјетским временима, Кина и Јапан ће ући у нову еру антагонизма око хегемоније у источној и јужној Азији, Индија ће на крају бацити маску мултикултуралног и мултирелигиозног демократског царства и окренути се прогресивној хиндуизацији коју ће извозити преко граница, исламски свијет ће потресати унутрашње борбе главних земаља кандидата за улогу “вође цивилизације”, неарапску Африку би наставили разарати националистичка ривалства, а Запад би се и даље борио да остане свјетски полицајац, за извоз властитих вриједности које схвата као универзалне, водиће ратове и свргавати режиме, дајући живот вртлогу напетости који ће се прије или касније претворити у рат између цивилизација

Мала футурологија? Тада су се предвиђањима књиге увелико ругали, а Хантингтона су оптужили да је описао свијет као бомбу која је постојала само у главама америчких неоконзервативаца. Ипак, након напада 11. септембра 2001. године, Хантингтон и његов рад су поновно изашли из заборава. Политиколог је опет постао најпопуларнији гост на америчким телевизијским каналима, а дјело се поново вратило међу најпродаваније књиге године.

Године пролазе и чини се да се мрачни сценарио који је описао Хантингтон одвија у већем дијелу свијета. На Западу на сам спомен мултикултурализма сада сви указују на његове мањкавости. Мултикултурализам је довео до имплозије етничких енклава, епидемија криминала, урбаних немира који повремено експлодирају из разних разлога, од Сједињених Држава, до Француске, досегнувши Шведску, Велику Британију и Њемачку. Суживот аутохтоних народа и странаца, који постаје све тежи и тежи, гура обје стране да наглашавају и боре се за свој идентитет.

Штавише, управо онако како је предвидио Хантингтон, Сједињене Државе и Европска унија све су више удаљени, а већина западњака, незаинтересована за заштиту свог идентитета, опсесивно слиједи модел ксенофилије и козмополитизам намеће као недодирљиви модус вивенди.

Исламски свијет је подијељен ратом због хегемоније око уммета. Саудијска Арабија и Иран су на челу сукоба, али Египат, Турска, Уједињени Арапски Емирати, Катар и Мароко из референтних блокова на свој начин дјелимично проводе аутономне програме. Битка се наводно одвија за „полумјесец“, али је крајњи циљ легитимитет у очима готово двије милијарде вјерника који се моле окренути према земљи посланика Мухамеда.

Због све нелагодности због прошлог колонијализма и садашњег империјализма силе Европе и Сједињене Државе су мета раширених антизападњачких осјећаја, који су, према верзији Вашингтона, погодовали настанку исламистичког тероризма, иако је исти покосио пуно више муслиманских живота него западњачких.

Турска заслужује засебно поглавље, чији је процес присилне западњачке власти на неодређено вријеме прекинуо Реџеп Тајип Ердоган, који се вратио путу идентитета, који се можда неће свидјети Западу, али који није умјетан јер заиста припада историји турске цивилизације.

Кина жели престати пасивно служити глобалном производном ланцу и користи снагу и богатство стечено у задњих тридесет година за стварање новог свјетског поретка који ће одговарати кинеским интересима. Јапан, како због свог историјског ривалства с Пекингом, тако и због чињенице да је Вашингтон држао прво мјесто у источној Азији, поступно се опоравља и спроводи програм национализације маса како би се суочио с промјењивим сценаријем.

Нова индијска политичка класа има за циљ да маргинализује ислам и хришћанство, а земљу потреса међувјерско насиље, док се сукоб с Пакистаном, за који се вјеровало да је покопан, поново распламсао.

Русија заправо покушава поновно стећи контролу, иако не тако упадљиву, над оним што је некад држао Совјетски Савез, те у субсахарској Африци за вријеме панафричког црног национализма, за који се мислило да је нестао ликвидацијом Томаса Санкара и Патриса Лумумбе. Када говоримо о Русији и сукобу цивилизација, не можемо прескочити сукоб унутар православног свијета, којег подржава и спроводи Цариградска патријаршија, а противе му се све признате канонске цркве.

Сукоб цивилизација један је од најконтроверзнијих и најразумијеванијих текстова нашег времена и главни је разлог зашто и даље оптужују покојног политиколога апокалиптичне дистопије.

Но, питање је колико је то заиста била „апокалиптична дистопија“, а колико „мапа пута“ америчких неоконзервативаца и јастребова, који још од времена Буша млађег држе сва кључна мјеста у америчкој управи, без обзира тко побиједио на изборима.

Хантингтон је „вјеровао“ да ће се сукобити културе, а не земље. Прикладно је истражити управо западно питање. На примјер, Белгија је истовремено колијевка Европске уније и фабрика џихадиста, гдје из четврти за бијелу буржоазију, космополитску и полиглотску са становницима у скупим одијелима и краватама, улазите у гета попут Моленбека, гдје проповиједају радикални имами, мушкарци ходају у традиционалним селафијским „ношњама“, а жене су сакривене по буркама. У таквим четвртима господаре етничке банде, а трговине имају натписе на арапском. Белгија живи двије полупаралелне стварности које се сукобљавају и испреплићу. Исто се догађа у Холандији, Великој Британији, Скандинавији, Француској, Њемачкој и другим земљама у којима је у политичко-културном крајолику деценијама доминирала либерална утопија.

Недавна појава „десничарских популизама“ повезана је, геополитички гледано, с унутрашњим борбама за власт у западном свијету, али то је искључиво посљедица популарне перцепције неуспјеха мултикултуралних и анти-идентитетских пројеката.

Кривица бијелог човјека је талог који се топи, а ксенофилија и егзотичност су довели до експлозивне комбинације коју је предвидио Хантингтон и која ће, према његовим ријечима, убрзати пад Запада схваћеног као јединствене цивилизације. То ће Запад учинити рањивим на хегемонијске напоре “остатка свијета”.

Примјер тога су политички коректне глупости које се умножавају и постају екстремне. Према закону хегемонијских система, када примат „првог актера“ изазове један или више супарника, „први актер“ може реаговати повећавањем своје агресије, али ће тиме само убрзати, свој пад.

То се догађа на Западу. Чини се да су унутрашња фрагментација и способност пројектовања силе према споља ојачали међународно опредјељење да се супротставе таквом сценарију. Отпор су повећали хладни и хибридни ратови које је осовина Вашингтон-Брисел покренула на свим континентима, посебно против Кине и Русије.

Након што је била заборављена у Обамино доба, иста ратоборна реторика се поново појавила у политичком језику, иако можда у мањој мјери од стране Трампа, колико од чланова његове управе. Примјера ради, кључне фигуре Трампове администрације, од Џона Болтона до формално смијењеног Стива Бенона, више пута су говориле о сукобу цивилизација, посебно када су коментарисали политике према Ирану и Кини.

Хантингтон је упозорио Запад, изводећи примитивну теорију о неуплитању у послове цијелог свијета коју су Сједињене Државе и Европска унија требали слиједити како би избјегли храњење опасних тензија у свијету са силама које су сада способне на отворену конфронтацију. Попут Кине и Русије, на примјер, али и „регионалног дива“ попут Ирана. У дијелу који није толико привукао пажњу читатеља, Хантингтон је такође објашњавао шта учинити да Запад повратили изгубљени понос, везан за славну, али остатку свијета врло одбојну прошлост. Међутим, чини се да је покренут неповратни процес у којем ће Запад изгубити примат за који је био увјерен да ће након распада Совјетског Савеза трајати „хиљаду година“.

Наравно, не треба гајити илузије да у покушају очувања хегемоније неће посегнути за тактикама и стратегијама слабљења „супарничких цивилизација“, што се види у распламсавању сукоба између индијске и исламске цивилизације, антагонизама између азијских земаља и Кине, подстицању раскола у латиноамеричком и исламском свијету и раскола у православном свијету око питања нових аутокефалних цркви. Но, то су проблеми с којима се морају носити земље „остатка свијета“, које морају препознати да све подијеле слабе њихову глобалну или регионалну позицију и служе искључиво очувању неодрживог статуса дојучерашњих владара свијета, који се не желе помирити с моделом мултиполарног свијета, незаустављивим трендом у настајању којем тренутно свједочимо.