Harper Li u misiji zaštite ptice rugalice

I do my best to love everybody..

Na primeru američke književnosti ogleda se sva istinitost poznate teze po kojoj umetnost cveta baš u periodima nestabilnosti, kriza, ratova, siromaštva i, uopšte, velikih društvenih promena. Počev od ulaska u Prvi svetski rat, preko Velike depresije 30-ih godina i Drugog svetskog rata, pa sve do rata u Vijetnamu u kojem su SAD učestvovale tokom 60-ih i početkom 70-ih godina XX veka – ovo je definitivno jedan poprilično turbulentan period, čak i za standarde ovako velike i moćne države.

Naravno da nijedno društvo ne može ostati imuno na sve gore navedeno. A kako se to odrazilo na američko društvo je pitanje na koje svako može dati odgovor u zavisnosti od zauzete (ideološke) pozicije, tj. od antagonizma prema Americi i svemu što dolazi od iste ili, u suprotnom slučaju, slepog i nekritičkog prihvatanja njenih izvoznih produkata iz najrazličitijih segmenata. Jasno je da je ovakav način usvajanja vrednosnih stavova uskogrud. Istina je uvek negde između krajnosti. Odbacujući sve predrasude i posmatrajući isključivo umetnost samu po sebi, očišćenu od svih ideoloških boja ukazujemo na pojave nastale kao posledica pobrojanih tektonskih poremećaja. Problemi, pre svega socijalne i materijalne prirode, bili su ogromni. Mlade generacije su naročito bile pogođene i ostavljene u beznađu, preispitujući svet, društvene norme i svoju ulogu u svemu tome. Iz celog ovog haosa, svet umetnosti je dobio Zlatno doba Holivuda, kasnije i New Hollywood, potom džez, rokenrol, bitnički pokret, hipi pokret… Malo li je? Kada ovome dodate američku književnost toga doba – dobijate punu sliku jednog paradoksa i kontrasta. Ficdžerald, Selindžer, Fante, Hemingvej, Bukovski, kao esencija strašne ekipe, predstavljaju glasnogovornike i propovednike izgubljenih generacija koje dobijaju svoje spiritualne očeve. Tu negde se ugnezdila i ptica rugalica, Harper Li.

Harper Li bila je američka književnica, dobitnik Pulicerove nagrade. Poznata je po romanu Ubiti pticu rugalicu, klasiku američke i svetske književnosti. Ovaj roman je doživeo i svoju ekranizaciju u Holivudu. Godine 2015., samo nekoliko meseci pre smrti, objavljen je i njen drugi roman Idi i postavi stražara, čije su objavljivanje pratile kontroverze, ali više o ovome nekom drugom prilikom.

Radnja romana Ubiti pticu rugalicu se odvija na jugu SAD, tačnije u Alabami, u okrugu Mejkom. U pitanju je jedna mala, ruralna sredina iz 30-ih godina prošlog veka – orijentisana u najvećoj meri na proizvodnju pamuka – a koja nam na najbolji način prenosi sliku preovlađujućih društvenih prilika provincijskog dela Amerke toga vremena. Osnovu dela predstavlja snažna kritika rasizma. Čitavu radnju pratimo iz vizure male devojčice koja, postajući samosvesna, pokušava da pronikne u svet oko sebe. Ona nas svojim razmišljanjima, izgrađenim naivnim dečjim logičkim sistemom, radoznalošću i opaskama vodi kroz jednu dirljivu i emotivnu dramu, nimalo lišenu surove realnosti. Dodatnu notu toplini radnje knjige dodaje i – za seljački jug prepoznatljivi – akcenat i način izražavanja koji u prevodu na naš jezik deluje prostodušno dobro i  na neke momente zaista komično, u pozitivnom smislu te reči. Glavna junakinja, upravo zahvaljujući svojoj nevinosti i neiskvarenom duhu, predstavlja najobjektivnijeg mogućeg posmatrača  svih društvenih anomalija koje u malim sredinama najlakše isplivaju na površinu u svom surovom, najčistijem obliku, bez uvijanja u ikakve oblande.

Devojčica, belkinja, odrasta u okruženju oca advokata, starijeg brata i afroameričke kućne pomoćnice. Ugledajući se na oca – kao sopstvenog oslonca, stuba i autoriteta – usvaja njegov sistem vrednosti oslobođen okova bilo kakvih predrasuda, a vaspitana u duhu pravdoljublja i istinoljublja – uviđa svu besmislenost fabrikovane mržnje koju generiše kontaminirana okolina, a koja se uokolo prenosi i usvaja kao virus. U jednom trenutku, devojčica – u raspravi sa bratom tokom koje on iznosi svoju teoriju o 4 vrste ljudi u njihovom okrugu – odgovara da postoji samo jedna vrsta ljudi. Ljudi. Još uvek neiskvaren dečji sistem percepcije nepogrešivo pogađa u metu. Od najranijeg uzrasta, sistem kroz svoje mehanizme indoktrinira mlade osobe osećajem potrebe za lojalnošću takvim konstruktima poput nacije, vere, rase, države, a koje se usvajaju iz straha od talasanja i napuštanja konformističke pozicije, plašeći se prilepljivanja različitih etiketa od strane okoline. Upravo u romanu devojčicin otac zbog sopstvenih stavova na momente podnosi veliku žrtvu, ne želeći ni po koju cenu da pruži negativan primer sopstvenoj deci, bez obzira na cenu koju je spreman da za svoj beskompromisan stav plati. U Ptici rugalici isto tako stičemo uvid u to da otac junakinje nije usamljen u svojoj borbi, ali ono što ga razlikuje od ostatka razumnih ljudi jeste njegovo neprihvatanje pasivne uloge u predstavi. Upravo tu možemo povući paralelu sa primerima u realnom svetu i izneti zaključak da u kriznim vremenima cvetanje primitivizma se javlja, između ostalog, kao posledica povlačenja razuma u ilegalu, čak i ako taj razum u datom momentu može biti snažnija i brojčano jača snaga.

Centralni deo radnje romana se odvija u sudnici uz brojne uzročno-posledične događaje samog sudskog procesa. Naime, jedan afroamerikanac je optužen za silovanje belkinje. Optužba je lažna, rasno motivisana. Advokat odbrane, otac devojčice koja predstavlja centralnu figuru knjige, prihvatajući slučaj i postupajući u skladu sa sopstvenom savešću, suočava se sa konzervativnim i primitivnim stanovnicima Mejkoma koje u nekim momentima odlikuje onaj dobro poznati čoporativni tip ponašanja mentalno zakržljalih osoba koje sopstveno gubitništvo i inferiornost pokušavaju da nadomeste kroz pripadnost rulji, masi – bilo čime što negira individualnu snagu. Harper Li je, između ostalog, svoje umeće pokazala time što je uspela da – i pored mučnih, osetljivih i teških tema koje provejavaju kroz Ubiti pticu rugalicu – napravi kontratežu u vidu bezbrižnih scena odrastanja dece u kraju, njihovih dogodovština, igara, maštanja, otkrivanja sveta. Na taj način, spisateljica pravi balans i uvija centralnu temu romana u jednu toplu priču prožetu pomalo nostalgičnom notom za – i pored svih okolnosti – bezbrižnim detinjstvom.

Ubiti pticu rugalicu se prevashodno bazira na rasnom pitanju. Međutim, ova tema je iskorišćena samo kao pogodna podloga za slanje jasne poruke o besmilenosti svih nametnutih podela među ljudima koje same po sebi sužavaju vidike, osiromašuju ljudski duh, a u kriznim vremenima služe kao koristan mehanizam za manipulaciju masama.

Ono što je poražavajuće za sve nas kao pripadnike ljudske vrste je što se ništa suštinski nije promenilo ni danas, u XXI veku. SAD i čitav zapadni svet je i danas u velikom problemu kada se govori o rasizmu. Gotovo svi problemi se posmatraju kroz prizmu rasnog pitanja što, posledično, rađa  krajnosti. S jedne strane, olako se ljudima prišivaju etikete rasista. Kao posledicu odlaska u krajnosti sa tom rigidnom  i licemernom političkom korektnošću imamo primere gušenja umetničkih sloboda i nametanja stega umetnicima. Nameću se raznorazne kvote kada je reč o afroameričkom učešću u nekom umetničkom projektu, konsultuju se statistički podaci… Tako, iznova se reanaliziraju neke poznate knjige, serije i filmovi iz prošlosti, čiji likovi (pa samim tim i njihovi tvorci) se naprasno preko noći pretvaraju u rasiste, izvlačeći iz konteksta pojedine segmente tih dela, manipulišući njima i tako – menjajući teze – gušeći istinsku slobodu. Opet, prisutna je i druga krajnost po kojoj uzrok svih socijalnih nepravdi i bezbednosnih problema leži u afroameričkom stanovništvu, pa se zato sve češće suočavamo sa izveštajima iz Amerike o policijskoj brutalnosti nad nevinim ljudima kojima je jedina krivica njihova boja kože. U Evropi je aktuelno pitanje migranata sa Bliskog Istoka koji se posmatraju, doslovno, kao brojevi.

Ubiti pticu rugalicu, kao remek-delo američke književnosti oplemenjuje duh, vaspitava, izgrađuje mlade osobe i pretvara ih u samosvesne ličnosti, lišene predrasuda i veštački generisanih granica u načinu razmišljanja. Stoga, ova knjiga bi morala da se uvrsti u obaveznu lektiru u našim školskim klupama i doprinese dekontaminiranju usijanih glava, sa krizom identiteta, sistematski zadojenih glupošću i primitivizmom. Međutim, kao što to roman pokazuje, nije nužno da sredina i sistem uvek imaju apsolutnu moć da oblikuju ljude po svojoj meri. Postoji nešto u čoveku što je neophodno probuditi i podstaći. To, ipak, predstavlja, uprkos svemu, trijumf slobode duha.

Za P.U.L.S.E Uroš Popović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Harper Li, Književnost, Ubiti pticu rugalicu