Pisac mora da piše o onome što poznaje i što je proživeo, govorio je Ernest Hemingvej – zato je ratovao, izveštavao, pio po barovima Pariza, Španije i Floride, lovio divlje životinje po Africi i pecao ribu na Kubi.

Čitaoce je osvojio je svedenim pripovedačkim stilom i pričama o junacima takozvane ‘izgubljene generacije’ koji su doživeli najveće traume u 20. veku, poput Prvog svetskog i Španskog građanskog rata, velike ekonomske krize, ali i o njihovoj usamljenosti i nesnalaženju u novom svetu.

“On je pribavljao iskustva zbog avanturističkog duha, ali ih je i koristio za njegova dela… (koja) su istinitija od stvarnosti”, kaže Aleksandra Žeželj Kocić, profesorka književnosti, za BBC na srpskom.

Dobitnik Nobelove i Pulicerove nagrade, napisao je sedam romana i više zbirki kratkih priča, a po njegovim delima snimljeno je desetak filmova.

Pronađen je mrtav 2. jula 1961, nakon što je slučajno povukao okidač dok je čistio pušku, utvrdila je tada istraga. Međutim, mnogo je onih koji smatraju da je, narušenog fizičkog i mentalnog zdravlja, izvršio samoubistvo.

Novinarsko-telegrafski stil: Šta se krije ispod ledenog brega

Hemingvej piše ekonomično, njegovi likovi se upoznaju ne samo iz onoga što je o njima napisano, već i iz onoga šta nedostaje. Kritičari objašnjavaju ovu strategiju u pisanju takozvanom teorijom ledenog brega, gde se “samo jedna osmina nalazi iznad površine vode, a ono što je izostavljeno, to jest ono što je potisnuto samo osnažuje priču”, objašnjava Žeželj Kocić.

Njegov stil mnogi opisuju kao novinarski, a novinari su često među najvernijim čitaocima.

“Treba pronaći i čitati ono što je pisao kao novinar.  “On poseduje jednostavnost i sadržajnost, a to je novinarstvo koje je davno umrlo”, kaže novinar Aleksandar Vasović.

Vasović opisuje Hemingvejev stil kao “pisanje bez zanovetanja”.

Kako je Prvi svetski rat iznedrio izgubljenu generaciju

Dete lekara i operske pevačice, Hemingvej je odmah po završetku gimnazije počinje da radi kao novinar u dnevnom listu Kanzas siti star.

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, Hemingvej se prijavljuje u vojsku, ali je odbijen zbog lošeg vida. Ubrzo odlazi u Evropu i pridružuje se Crvenom krstu kao vozač na italijanskom frontu, gde biva ozbiljno ranjen. Period oporavka u bolnici i zaljubljivanje u bolničarku Agnes von Kurovski poslužiće kao osnova za roman Zbogom oružje.

Posle rata se vratio u Ameriku i počeo da piše za dnevnik Toronto star, a početkom 1920-ih, ponovo odlazi u Evropu, gde iz Pariza da radi kao dopisnik ovog lista. U Parizu će upoznati umetnike poput Pabla Pikasa i Huana Grisa, pisca Džejmsa Džojsa i pesnika Ezru Paunda, ali će na njega najveći uticaj izvršiti spisateljica Gertruda Stajn u čijem salonu je čitao prve priče koje je napisao.

Za njega i grupu američkih pisaca, koji su učestvovali u ratu i odlučili da ne žive u domovini, već da lutaju Evropom razorenom posle rata, Stajn je rekla: “Vi ste svi izgubljena generacija”.

Na Hemingveja je uticalo francusko slikarstvo i književnost sa kojima se susreo u Parizu, pa je njegov najveći doprinos na polju stila, kaže Dragan Babić, književni teoretičar.

Proučavajući ovaj period, Babić, autor knjige Imperativ novuma: Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj međuratnoj prozi, utvrdio je da ne postoji direktni uticaj Hemingveja na tadašnje srpske savremenike.

Njegova generacija nije ne znala za Hemingveja jer njegova dela nisu bila prevođena, a autori poput Miloša Crnjanskog ga uopšte “ne percipiraju kao velikog pisca”, kaže Babić.

Prvi prevodi Hemingvejevih dela objavljeni su posle Drugog svetskog rata i prigrili su ga pisci formirani 1950-ih, poput Svetlane Velmar Janković i Mome Kapora.

“Doživeli su ga kao jednog od autora koji im je dao mogućnost da prodišu od socijalističkog realizma”, objašnjava Kocić Žeželj.

Kritike Hemingveja: Bolničarke, ajkule, matadori i urođenici

U Americi i Evropi je važio za književno božanstvo, dok na prostoru Balkana ovaj Nobelovac, prema Žeželj Kocić, “patio zbog reputacije – ljudi su upoznati s njegovim imenom, a ne njegovim delom.”

Na tu se reputaciju, kao i teme karakteristične za Hemingveja poput slavljenja muškosti kroz lov, ratovanje i putovanja po siromašnim zemljama radi avanture, u savremenoj kulturi više ne gleda toliko blagonaklono.

“Pored romana Starac i more, nezaobilaznom štivu moje generacije u adolescenciji, na pamet mi prvo padaju fotografije Hemingveja i čitav imidž onoga što se danas anahrono naziva ‘pravim muškarcem'”, kaže Dajana Milovanov, doktorantkinja komparativne književnosti u Novom Sadu.

“Motivi lova, Afrike, avanture, lavova, bizona, i fotografije koje Hemingveja prikazuju s puškom, sve to mi se čini da ga je ustoličilo u kolektivnoj imaginaciji kao muškog pisca s velikim M”, kaže Milovanov, koja zapažanja o knjigama objavljuje na Instagram profilu Bukatorijum.

Žeželj Kocić u knjizi Hemingvej i rod proučava kako književne teorije na polju roda, pola i seksualnosti tretiraju dela ovog pisca. Hemingvej je, podseća, objavio zbirku priča Muškarci bez žena, čime je sebe “kandidovao za neprijatelja broj jedan feminističkih kritičarki”. Jedna od njih, Džudit Feterli, proučavajući Hemingveja i druge autore, smatra da je “čitava američka književnost muška.”

“Junacima velikih romana cilj je da ostanu sami, da ispadnu heroji i da prođu muke”.

Nobelovka Toni Morison podelila je Hemingvejeve junakinje na bolničarke (Ketrin Barkli u Zbogom oružje) i ajkule (hladokrvna Lejdi Bret Ešli u Sunce se ponovo rađa).

Putovanje u Pamplonu, španski grad čuven po trkama s bikovima, inspirisalo je Hemingveja da napiše prvi roman Sunce se ponovo rađa (1926), neostvarivu za to doba ljubavnu priču između američkog novinara Džejka Barnsa, koji zbog ranjavanja u Prvom svetskom ratu ostaje impotentan, i britanske slobodoumne plemkinje Lejdi Bret Ešli.

U knjizi Smrt u podne (1932), Hemingvej opisuje borbu s bikovima kao suštinski sukob života i smrti.

“Španci nisu upoznali nikoga ko ne pripada rođenjem toj kulturi, a da je prisvojio španski pogled na svet, koji je za Amerikance brutalan”, tvrdi Žeželj Kocić.

Iako primećuje da su starosedelački narodi u priči Zeleni bregovi Afrike, bezimeni i bezlični, stereotipno prikazani, Morison misli da ga ne treba optužiti za stavove koje zastupaju njegovi junaci, objašnjava Kocić Žeželj.

Njegov stav prema Africi se promenio, tvrdi, navodeći priču Ispod Kilimandžara objavljenu posthumno, “ispunjenu ljubavlju i poštovanjem prema Africi, gde domoroci dobijaju ime i nema potrage za trofejima”.

Pravi književni selebriti

Ernest Hemingvej stvara u doba pojave foto-magazina i sam neguje sliku o sebi kao književnoj zvezdi i mačo-menu. Nadimak “Papa” po kome ga mnogi poznaju, smislio je sam.

Hemingvej kako ga danas poznajemo je “više kulturna konstrukcija, zbog toga njegovo delo pati, a naročito danas kada smo opterećeni slikama, lažnim predstavama,” tvrdi Aleksandra Žeželj Kocić.

Ona podseća na profil koji je pesnikinja Doroti Parker napisala za magazin Njujorker i opisujući njegove atribute, Parker je istakla “harizmu, neodoljivost, izjednačila je umetničku veštinu s muškošću, muška iskustva privilegovana u odnosu na ženska, tako da njega fraza ‘dostojanstveno držanje pod pritiskom’ (grace under pressure), određuje”.

“Fascinantniji mi je zbog životopisa, nego literature” priznaje novinar Aleksandar Vasović, dodavši “a opet volim dosta stvari koje je napisao: romane Preko reke i u šumu, Zelena brda Afrike, Zbogom oružje, priču Kratki život Frensisa Makombera“.

Hemingvej je bio izuzetno komercijalan pisac – njegove knjige su se prodavale u velikim tiražima, po njima su snimani filmovi, a on je bio prepoznatljivo lice sa naslovnica raznih magazina.

Od pedesetih godina opseda ga ideja da postao lažni predstavnik samog sebe, izgubila se granica između pisca i zvezde, privatnog i javnog, onda je ipak dobio Nobelovu nagradu, objašnjava Žeželj Kocić.

Iako se nije pojavio lično na dodeli, njegov govor pročitan povodom dobijanja Nobelove nagrade 1954. mnogi smatraju jednim od najboljih.

Pisanje je “usamljenički život”, a pisac se svakodnevno “suočava s večnošću ili pak njenim nedostatkom”.

Poslednju deceniju piščevog života, po dobijanju nagrade, obeležile su razne bolesti, ubrzano propadanje zbog decenija konzumiranja alkohola i ozbiljna depresija.

Hemingvej na filmu

Većina Hemingvejevih romana je ekranizovana – Zbogom oružje dva puta, prvi sa Garijem Kuperom i Helen Hejz 1932, zatim 1957. sa Rokom Hadsonom u glavnoj ulozi.

“Pre čitanja Hemingveja, prvo sam gledao film Starac i more sa Spenserom Trejsijem”, priseća se novinar Vasović.

Film U ljubavi i ratu Ričarda Atenboroa zasnovan je na Hemingvejevom iskustvu iz Prvog svetskog rata, na osnovu koga je i napisan roman Zbogom oružje.  Kritičari ocenjuju da je film Za kim zvona zvone veoma dobra adaptacija romana, što nije slučaj s filmom Imati i nemati.

Hemingvej je ovo delo smatrao njegovom najgorom knjigom, a sa rediteljem Hauardom Hoksomse opkladio da neće moći da snimi film na osnovu romana. Hoks je zato potpuno izmenio zaplet i usredsredio se na romansu glavnih likova, u tumačenju Hemfrija Bogarta i Lorin Bekol, koji su se na snimanju upoznali i započeli ljubavnu vezu.

Hemingvejeva biografija privukla je mnoge pisce i reditelje da se pozabave njegovim životom.

Majkl Pejlin, član komičarske grupe Monti Pajton i TV autor, snimio je dokumentarac o Hemingvejevim avanturama za BBC 1999. U emisiji “Značajni životi” na radiju BBC 4, Pejlin je čitanje dela Hemingveja uporedio sa trenutkom kada je prvi put čuo muziku Elvisa Prislija.

“Nisam mogao da verujem da neko piše takve jednostavne, a ubitačne rečenice.”

Neuspešni pisac Gil, junak filma Ponoć u Parizu Vudija Alena opsednut je piscima koji su stvarali u ovom gradu posle Prvog svetskog rata, pa u snolikoj sekvenci sreće Hemingveja koji obećava da će njegov roman pokazati Gertrudi Stajn.

O romansi između Hemingveja i njegove treće žene, čuvene novinarke Marte Gelhorn snimljen je film Hemingvej i Gelhorn (2012) sa Klajvom Ovenom i Nikol Kidman u glavnim ulogama.

Čuveni američki dokumentarista Ken Berns snimio je trodelni serijal o ovom piscu 2021. godine.

Hemingvej za početnike

Većina čitalaca upoznaće Hemingveja kroz kratak roman Starac i more, priču o vremešnom ribaru Santijagu i njegovom pokušaju da upeca ogromnu ribu, koji je i deo srednjoškolske lektire u Srbiji.

Neupućenima u njegovo delo, Vasović bi preporučio roman Preko reke i u šumu, priču o pukovniku Robertu Kantvelu, koji je “voleo samo ljude koji su se borili ili bili osakaćeni u ratu”.

Mnogi ljubitelji ističu kratke priče u odnosu na romane: Milovanov navodi priču Bregovi kao beli slonovi, a Kocić Žeželj bi mu dodelila Nobelovu nagradu samo za zbirku U naše vreme.

Savremenog čitaoca, pogotovo mlađe generacije, kratka proza je adekvatnija za upoznavanje njegovog stila, smatra Babić.

Žeželj Kocić preporučuje priče, kroz koje se čitalac upoznaje sa procesom pisanja i “nauči da je svaki pisac čitalac, veliki pisac ne može da nastane bez ogromnog čitanja”.

“Često je bio optuživan za glorifikaciju smrti i nasilja, a ono ima funkciju u njegovim delima, njegovo saosećanje je neograničeno.

“On je osetljiv, istančan pisac”, kaže.

Pre desetak godina, objavljena su Hemingvejeva pisma prijateljima, u kojima je, između ostalog, otkrio da je nesrećan zbog smrti ljubimice mačke.

Hemingvej, koji je jedno vreme na Kubi brinuo o desetak mačaka, bio je primoran da uspava Ujka Vilija pošto ga je udario automobil i polomio mu dve noge.

“Morao sam da pucam u ljude, ali nikada u nekoga koga sam poznavao i voleo već jedanaest godina”, napisao je Hemingvej prijatelju 1950-ih.

Pisao je i o turistima koji su posetili njegovu vilu na Kubi istog dana kada je bio primoran da prekine život svog ljubimca.

“I dalje sam imao pušku i objasnio sam im da su došli u pogrešnom trenutku i zamolio sam ih za razumevanje i da odu.

Jedan od tih nepozvanih posetilaca mu je odgovorio: ‘Došli smo u najzanimljivije vreme. Baš na vreme da vidimo velikog Hemingveja kako plače jer mora da ubije mačku'”, piše u pismu.

Pišući o najvećim previranjima u 20. veku, poput Španskog građanskog rata, ovekovečenog u romanu Za kim zvona zvone (1940), Hemingvej je “srećom za njegovo delo, a nažalost za vreme u kome živimo, ostao veoma aktuelan”, smatra Žeželj Kocić.

Njegova dela odlikuje “humanistička vizija sveta, uprkos grotesknosti, brutalnosti i nasilju koje je u njima prisutno”.

Čitanje Hemingvejevih ratnih romana vraća nas na njihov istorijski značaj, podseća Žeželj Kocić, pošto su “smrt, psihološka i fizička trauma prikazane na nivou pojedinca.

“Ali ta trauma je kolektivno pamćenje kulture koja je bila u previranju.”

Sto godina posle “burnih dvadesetih”, na ivici ozbiljnih globalnih sukoba “to pamćenje može da se preslika i na trenutak u kome sad živimo”, ukazuje ona.

  B92, Ernest Hemingvej, Književnost