Ian Curtis – This is the way, step inside…

Nekoliko decenija je prošl0 od dana kada je Ian Kertis oduzeo sebi život; jednog majskog jutra u kuhinji svog stana. Glavni razlog njegovog samoubistva je bila akutna depresija, do koje je dovela epilepsija koja se vremenom stalno pogoršavala, kao i kriza njegovog braka. Znalo se da je već dva puta pokušavao da sebi oduzme život. U delu poruke koje je ostavio piše: „ U ovom trenutku samo želim da sam mrtav. Ne mogu više“.

Nije bio čudan čovek. Bio je normalan kao bilo ko drugi, ali vrlo osećajan. Neki ljudi mogu da pokazuju svoja osećanja, ali on to nije mogao, izuzev retko… kao u svojim pesmama. Utilitaristička priroda njegovog samoubistva nije se kosila sa činjenicom da su njegovi tekstovi odražavali neke duboke struje u njemu. Pisanje pesama je postalo deo Kertisovog života i dok je, sam taj čin pisanja, olakšavao neke njegove unutrašnje pritiske, ovaj oblik samoterapije je slabio njegovu viziju i doživljaj života, onakav kakav, verovatno, postoji u svima nama.

Kertis je suočio sve večne apsolute koji na tako iritirajući način zbunjuju razum; sve te protivrečnosti i iracionalnosti koje postoje iza tankog vela civilizovanog života. I dok je težina takve stvarnosti počela da ga zamara, ostajao je nesvestan usputnih posledica izazvanim tako podrobnom analizom našeg društva i kulture. Ono u šta se mi ne bismo upuštali, on je istraživao sa prezirom i čuđenjem. Izgleda da u tome on nije tražio i očekivao nikakve konačne odgovore. Njegovo ubeđenje dosezalo je dalje od navođenja istina ili…“istina“. Njegove pesme nas još uvek  dodiruju, jer se nije plašio da izbegne analizu tako teških stvari kao otuđenja, degradacije,  patnje, samoće…one  najteže samoće kada su svi oko vas, a u suštini ste sami. Za njega je iznalaženje kompromisa životnim trivijalnostima bilo prokletstvo a ne slabost. Postepeno se otuđivao od života, odbrambeni mehanizam se ruši; kao da je bio pobeđen strahovima sa kojima se suočavao i koji su počeli da prožimaju svakodnevnicu sa kojom svako od nas mora da se bori i koju su, njegovu, učinili nesnošljivom. Njegov otpor se smanjivao, sva strahovanja su  ogoljavala suštinu i samu volju za životom. Smrt je postala jedini izlaz.

 Imao je samo dvadeset i tri godine.

 U pesmi „Heart and soul“ sa „Closer“ albuma kaže:

„Srce i duša, jedno od njih će izgoreti. Postojanje, šta to znači?. Postojim kako najbolje umem, prošlost je sada deo moje budućnosti, sadašnjost je van kontrole….“

Bio toga svestan ili ne, Ian Kertis je bio magičan element i moćna figura vođe koja je privlačila ljude i na koncertima i na pločama. Misterija koja se širila oko njega učinila je Joy Division posebnim, onoliko koliko je, i tada i danas, odsutna iz stvaralačkog i umetničkog sveta, gde su rezultati vođeni interesima a ne osećanjima.  Jer, veličina muzike je u osećanjima koje izaziva u pojedincu. Ono najbolje nastaje kada se spoji najapstraktnija umetnička forma – muzika, sa najsubjektivnijom i najizraženijom granom umetnosti – poezijom. Dostigavši sopstveno savršenstvo  Joy Division su stvorili nešto od najboljeg u rok muzici dvadesetog veka.

 The Eternal

Procession moves on, the shouting is over,
Praise to the glory of loved ones now gone.
Talking aloud as they sit round their tables,
Scattering flowers washed down by the rain.
Stood by the gate at the foot of the garden,
Watching them pass like clouds in the sky,
Try to cry out in the heat of the moment,
Possessed by a fury that burns from inside.

Cry like a child, though these years make me older,
With children my time is so wastefully spent,
A burden to keep, though their inner communion,
Accept like a curse an unlucky deal.
Played by the gate at the foot of the garden,
My view stretches out from the fence to the wall,
No words could explain, no actions determine,
Just watching the trees and the leaves as they fall.

za P.U.L.S.E   Boban Savković

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Ian Kertis, Joy Division., Muzika