Henrik Ibzen i Oto Vajninger: Identitet i moralnost u drami Per Gint

Inspirisana norveškom narodnom bajkom iz zbirke Petera Kristena Asbjernsena, Per Gint spada u red najpoznatijih drama Henrika Ibzena. Ovo fantzmagorično delo istovremeno predstavlja satiru norveškog društva, priču o čovečanstvu uopšte, o spasenju, ali i svojevrsni pokušaj autorovog pronalaženja samog sebe. Prema rečima profesora Klausa van den Berga, “Per Gint je po svojoj suštini romantičarska predstava koja anticipira fragmente nadolazećeg modernizma”. I zaista, iako se Ibzen smatra začetnikom modernizma, Per Gint predstavlja jednog romantičnog junaka: neuklopljen i prognan iz svog rodnog kraja, odmeće se na putovanje po svetu, pri tome stavljajući instinkte i trenutne pobude iznad razuma i glorifikujući ono što je divlje i prirodno.

Ono što Ibzenovog Per Ginta čini bezvremenim jesu univerzalne teme koje se prepliću kroz delo. Usko povezana pitanja identiteta i moralnosti privukla su i pažnju austrijskog filozofa Ota Vajningera, koji je najveći deo svoje knjige O krajnjim životnim svrhama posvetio upravo analizi ove drame.

Ibzenovo pesništvo jeste Kantova filozofija

Vajninger ovo delo naziva “dramom o izbavljenju”, ali šta za njega predstavlja izbavljenje? Na kraju drame, Pera od smrti spasava žena koja ga voli, Solvejg. Motiv žene kao spasiteljke, one koja pruža bezuslovnu ljubav, u književnosti poznat kao “das ewig Weibliche” – “večno žensko”, prisutan je u mnogim delima među kojima su Geteov Faust, ali i Vagnerovi Holanđanin Lutalica i Tanhojzer. U njima, kao i u Per Gintu, muškarca od propasti spasava čistota ženske ljubavi. Ipak, ono što Ibzenovog junaka razlikuje od ostalih i što, ujedno, Ibzenovo shvatanje čoveka čini suptilnijim od Vagnerovog, jeste momenat u kom Pera ne izbavlja otelovljena Solvejg, već Solvejg kao simbol mogućnosti u njemu. Ovom značajnom razlikom koju su mnogi kritičari prevideli Ibzen ukazuje ne samo na to da čovek sebi spasenje ne može pribaviti spolja, već i uopšte na značaj osvešćenog i autonomnog postupanja naspram heteronomnog. Zbog ovog stava, Vajninger Ibzenovo pesništvo poistovećuje sa filozofijom Imanuela Kanta. Engleski pesnik Edmund Gos je jednom prilikom posetio Ibzena u Dramensveju i, komentarišući odsustvo filozofske literature u njegovoj ličnoj biblioteci, tvrdio da Ibzen sigurno nije čitao Kantova dela. Ipak, Ibzen je gajio interesovanje za individualističku filozofiju nemačkog romantizma, čiji su predstavnici bili inspirisani Kantovom mišlju. Stoga je verovatno da je njegov uticaj do Ibzena dopro na ovaj, indirektan način.

Bez obzira na to što se nije neposredno bavio normativnom etikom, Ibzen u svojim delima obrađuje neke od centralnih tema Kantove moralne filozofije. Upravo u Per Gintu kroz ličnost glavnog junaka, a, još preciznije, kroz njeno odsustvo, Ibzen preispituje postojanje moralnosti kod čoveka. Per Gint predstavlja simbol čoveka bez moralnog kompasa, ali i bez individualnosti za kojom toliko čezne. Čovek koji, prema Vajningerovim rečima, ne poseduje ono Ja u višem smislu nema nikakvu vrednost i zato usled njenog nedostatka pokušava da pribavi sebi važnost odnekud van sebe samog. Iz ovoga je jasno da Ibzen prihvata kantovsko shvatanje moralnosti prema kome je autonomija osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi. Sa druge strane, ukoliko volja mora izaći iz sebe i tražiti zakon u “kakvoći objekata”, ona postaje heteronomna, budući da ne postavlja zakon sama sebi, već ga objekat postavlja svojim odnosom prema njoj. Drugim rečima, autonoman čovek jeste onaj čiji izbori i postupci nisu pod uticajem spoljašnjih faktora. Tako možemo reći da nekoj osobi nedostaje autonomija ne samo ako donosi odluke prateći ljude oko sebe ili autoritete, već i ako prati svoje sopstvene nagone i želje jer su i oni kontigentni, a njihovo formiranje zavisi od okolnosti u kojima se čovek nađe. I dok kategorički imperativ koji apstrahuje od svakog spoljnog predmeta predstavlja zakon koji volja daje samoj sebi, Per se opredeljuje za hipotetički imperativ čija formulacija glasi “ako…, onda…” i koji zato nužno uključuje empiričke faktore. Birajući empiričke principe koji počivaju na sreći i zadovoljstvu pojedinca, on pokazuje da oni nikako ne mogu biti pogodna osnova za zasnivanje moralnog zakona. Snažan uticaj Kantove misli na Ibzenovo delo se i ovde još jednom ispoljava, dokazujući da princip vlastite sreće uzroke koji pokreću na vrlinu stavlja u istu klasu sa uzrocima koji podstiču poroke.

Per Gint – Kjerkegorov estetski čovek

Iako, na šta nam Vajninger i ukazuje, u Ibzenovom stvaralaštvu nesumnjivo postoje elementi Kantove misli, nije zanemarljiv ni uticaj koji je filozofija Serena Kjerkegora izvršila u formiranju Per Ginta, a koji dolazi do izražaja ukoliko sagledamo ovu dramu kao celinu i ispratimo razvoj ličnosti njenog glavnog junaka od početka do kraja. Štaviše, neka čitanja ove drame, osnovano, sugerišu da je Ibzen pričom o Peru pokušao da otelotvori Kjerkegorovu filozofiju, koju je dobro poznavao i koja ga je svojevremeno okupirala.

Brus Šapiro nam u svojoj knjizi Božansko ludilo i Paradoks Apsurda nudi kjerkegorovsko čitanje Per Ginta i to kroz prizmu tri sukcesivna Kjerkegorova egzistencijalna stadijuma: estetskog, etičkog i religioznog. Naime, Per Gint simbolizuje estetskog čoveka utonulog u mnoštvo koji teži kvantitetu naspram kvaliteta, kao i trenutnom zadovoljenju svojih želja i potreba. Tokom cele drame on pripada sferi senzornog i zadovoljstva. Starajući se samo o sopstvenom uživanju, on postupa u skladu sa trolovskim sloganom: “sam sebi dovoljan budi”. Per pokazuje apsolutan nedostatak svog Ja jer je njegova ličnost samo skup događaja bez unutrašnjeg jezgra koje može konstituisati identitet. Ipak, baš ova potreba za što većim brojem iskustava otkriva i drugu stranu Pera, kao i potencijal koji on, kao čovek nosi u sebi: svest o sopstvenoj praznini i žudnja za smislom i značenjem koji etički i religiozni čovek poseduju ga nagone da on, premda na pogrešan način, pokuša da izgradi svoju ličnost.

U analizi ovog dela, Šapiro ističe da je jedno od najinteresantnijih pitanja o Per Gintu pitanje kako završetak drame služi kao razrešenje za celinu, sugerišući da upravo na samom kraju drame nalazimo potporu za interpretaciju Per Ginta u ovom svetlu. Iako uprkos sadržajnom životu Perova ličnost ostaje prazna, on na kraju ipak biva spasen. Kao što je i Vajninger primetio, njegovo spasenje nije pasivno; zahvaljujući jačini Solvejgine ljubavi, Per u sebi pronalazi mogućnost promene i kreće se iz estetskog, preko etičkog, u religiozno. Per uspeva da spasi sam sebe čineći ono što kjerkegorovskim rečnikom možemo nazvati “skokom u veru”.

Pakao, raj i “ono između”

Centralno pitanje na kome počiva radnja ove drame jeste da li je Per Gint tokom svog života uspeo da stekne ličnost. U petom, poslednjem činu, Per se susreće sa Livcem dugmadi, likom koji predstavlja vesnika smrti. On mu saopštava da je Majstor, odnosno Bog, odlučio da Per mora biti pretopljen; budući da nije bio ni izrazito grešan ni izrazito pošten, on nije podesan ni za raj ni za pakao. Jedino što bi ga moglo spasiti bila bi potvrda da je Per nekad, u nekom trenutku svog života, imao karakter, što on ne uspeva da dokaže. Ibzen ovu ulogu nije nasumično dodelio Livcu. Prema rečima njegovih biografa, on je kao dečak povremeno i sam izlivao dugmad i, dok je gledao bezobličnu istopljenu masu, uhvatio bi ga strah da će upasti i izgubiti se u njoj. Ta slika je za njega postala simbol besmisla i protraćenog života i kao takva je zaživela u njegovoj drami. Ova neodređenost Per Gintove ličnosti otvara pitanje identiteta i nužnosti njegovog postojanja za mogućnost moralnog postupanja.

Zamišljajući sebe u trećem licu, Per Gint je odbacio subjektivnost čime se odrekao od slobode volje. Negacijom svoje ličnosti on stavlja sebe pod empirijsku kauzalnost i stoga, umesto da dela slobodno, on dela kao objekat koji stoji u funkcionalnom odnosu prema nečemu drugom. Time Per pokazuje potpuno odsustvo bilo kakve moralne svesti. Tek pri susretu sa Livcem dugmadi, on postaje svestan sopstvene bezvrednosti. Sudbina koja ga čeka čini se gorom od večnih muka, zbog čega pokušava da, ako već nije uspeo da ubedi Boga da ga pošalje u raj, makar obezbedi sebi mesto u paklu. Ipak, Đavo mu ponavlja Livčeve reči, naime, da su njegovi gresi činjeni uvek izokola i da je stoga pakao za njega suviše otmen. Čini se da se Ibzen u ovoj sceni vraća rečima poznatim još iz Apokalipse (3, 15-16): “Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih!”. Ovo, za Vajningera možda najznačajnije mesto u celoj drami, predstavlja srž Ibzenovog shvatanja morala: da čovek koji nije uspeo da svesno održi svoju individualnost ne može pronaći viši smisao niti postići hrišćanski shvaćenu besmrtnost duše. Budući bez bez svog Ja, u njemu ne postoji ništa što bi moglo biti besmrtno, bilo uz Boga ili uz Đavola.

Za P.U.L.S.E Mina Pavlović

  Henrik Ibzen, Književnost, Mina Pavlović, Per Gint