Imam li pravo da umrem? Kratak tekst u prilog eutanaziji

Termine etično i moralno, kao i smrt i umiranje, koristimo u svakodnevnom govoru kao sinonime. Mada, dobro znamo da je umiranje proces prelaska iz života u smrt, ali razlika između moralnog i etički koretnog nam nije najjasnija. Kako bi je uvideli , pogledajmo primer razvoda. Mnogi bi rekli da razvod nije moralan – ovaj čin donosi dosta štete, pogotovo nedužnim članovima porodice kao što su deca. Mada, možemo opravdati pomoću etike da osoba ima pravo da uspostavi nove odnose. Možda će oni čak i biti bolji od prethodnih.

Ista razlika je prisutna i kada je u pitajnu eutanazija. Doslovno značenje ove reči je “dobra smrt” i pod eutanazijom se podrazumeva ubistvo osobe iz milosrđa ili samilosti (dakle bolji naziv bi bio “dobro umiranje”). Mnogi bi rekli da ubistvo nije moralno, ali bi se složili da postoje izuzeci kada je sa etičke tačke opravdan čin ubistva. Dok je diskutabilno da li je korektno oduzeti život nekome ko je osuđen za težak zločin, svi bi se složili da je opravdano da ubijemo napadača koji ugrožava naš život i živote naših bližnjih ukoliko nemamo drugih rešenja. Ali, da li je samoubistvo može biti opravdano? Ako može, da li je pomoć prilikom izvržavanja samoubistva opravdana? Ako je sve ovo opravdano, da li je onda problem da nađemo nekog ko će nas ubiti umesto da izvršimo samoubistvo?

Ovo su pitanja o kojima bioetičari diskutuju godinama. Eutanazija predstavlja omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji žive u nehumanim uslovima zbog neizdrživih bolova. Iznenađujuće, u mnogim državama se ovo smatra ubistvom i zato je protivzakonito. Mada, čini se da kada se diskutuje o eutanaziji više se govori o pravima lekara, a menje o pravima pacijenta. Čini se da je eutanazija isto što i samoubistvo, ali nije takav slučaj i zbog toga nastaju problemi.

Eutanazija predstavlja čin prekidanja nečijeg života od strane lekara, a potpomognuto samoubistvo je kada lekar obezbeđuje sredstvo kojim će osoba sama izvršiti samoubistvo. Naravno da postoji više oblika eutanazije, te ona može biti voljna ili protiv nečije volje. Jasno je da ukoliko je protiv nečije volje radi se o ubistvu koje treba da bude kažnjeno, ali ukoliko pacijent želi, koja je razlika između eutanazije i samoubistva? U oba slučaja pacijent umire i to želi, ali nije ista uloga lekara.

Kada lekari polažu Hipokratovu zakletvu jasno izgovaraju da neće oduzeti život. I, istina njihov posao je da brinu za zdravlje pacijenta. Mada problem etičnosti eutanazije proizilazi iz napratka u medicini. Pre par vekova je bilo retko da neko doživi duboku starost, ali je danas normalno na ulici sresti nekog ko ima 80 ili više godina. Ipak medicina ne može otkloniti smrt, već je samo pomeriti za kasnije (barem za sada). Tu su i lekovi protiv bolova koji se daju pacijentima kako bi im se ublažila patnja prilikom umiranja. Naravno da oni ne deluju uvek koliko trebaju, ali bol nije jedina stvar koja otežava umiranje.

Fizički bol prilikom umiranja može biti nepodnošljiv, ali malo ko razmišlja o psihološkom bolu. Ni sve fizičke tegobe se ne mogu odstraniti, jer lekovi protiv bolova neće pomoći prilikom gušenja osobe koja umire od raka pluća. Ali, šta je tek sa neverovatnim ponižavanjem i neugodnosti ljudi koji se nalaze na samrti? Umiranje može biti ponižavajuće, jer osoba može u potpunosti izgubiti dostojanstvo u ovim trenucima. Nekontrolisane nužde, potpuna zavisnost od pazitelja koji moraju raditi sve od hranjenja do kupanja pacijenta, a da se i ne spomene krivica zbog tereta koji se stavlja na voljene osobe. Ipak se umiranje dešava tebi, ali smrt se dešava drugima.

Ovo je jedan trenutak kada se mešaju pojmovi smrt i umiranje. Često se čuje da se neko boji smrti, ali se on zapravo više boji umiranja. Mnogi veruju u zagrobni život zbog religije kojoj pripadaju u kojoj smrt ne predstavlja kraj. Ali, čak i za one koji ne veruju u zagrobni život smrt ne bi trebala da predstavlja nešto strašno. Mnogi su smrt opisali kao spavanja bez sna. Biti mrtav je isto kao i da se nikada nisi rodio. Niko ko čita ovaj tekst nije bio rođen kada je donet Dušanov zakonik, niti će biti tu kada ljudi krenu da kolonijalizuju planete u drugim galaksijama. Niko se ne boji prvog, zašto bi se bojao drugog? Jedino čega se boji je umiranje i provere da li je naše verovanje o zagrobnom životu bilo tačno.

Upravo zbog ovoga je bitna eutanazija. Uostalom, vrlo dobro znamo za poređenje smrti sa spavanjem bez sna, jer je velika šansa da je neko morao da vrši eutanaziju. Ne na čoveku, već na kućnom ljubimcu. Kada znamo da ne možemo pomoći svom psu ili mački, vodimo ga kod veterinara da mu “skratimo muke”, doslovno. Čak i taj proces nazivamo uspavljivanjem. Ne želimo da naši ljubimci pate bez potrebe kada je ishod neizbežan, zašto onda dozvoljavamo da naši voljeni pate danima, nedeljama ili čak mesecima? Mi se bojimo smrti te osobe i našu ugodnost stavljamo pre ugodnosti smrtno bolesne osobe, a zato se pozivamo ili na prava lekara ili na to da nije na nama da odlučujemo kada umiremo, nego na Bogu (loš argument, jer ako je na njemu, onda ne bi trebala ni medicina da postoji – i sa eutanazijom i sa lekovima se mešamo u njegov plan za naše umiranje).

Naravno da bi trebalo da više da nas brine stanje pacijenta, a ne ostalih, mada nije kao da njihovi problemi nisu nereševi. Filozof E. K. Grejling je našao način kako da se reši problem lekara koji sa pravom ne žele da budu uključeni u ubijanje pacijenata. On je predložio da se u anesteziologiju uvede poddisciplina “tanatologija” – od grčke reči za smrt tanatos. Samo lekari koji se odluče za specijalizaciju u ovoj disciplini bi se bavili eutanazijom i to pod strogom kontrolom etičkih odbora bolnica.

Što se protivljenja rodbine tiče, to je jednostavno rešenje. Legalizacija eutanazije. Niko ne može i ne sme uticati na to kako živimo, a umiranje je jedan od delova života. Niko nam ne sme oduzeti život protiv volje, ali nas ne bi smeo održavati u životu protiv nje. Iovako su neki oblici eutanazije već dopušteni. Aktivna eutanazija je kada lekar iz milosrđa oduzima život, ali pasivna je kada se isključe aparati za održavanje u životu. Ishod je isti, samo jedno je dozvoljeno, a drugo nije.

Naravno, zabrinutost protivnika je na mestu. Sa pravom se mnogi brinu da će doći do zloupotrebe eutanazije, jer je čovek našao način da zloupotrebi skoro sve na ovom svetu. Moguće je da ćemo ubiti nekoga par nedelja pre nego što se pojavi lek za bolest zbog koje je odabrao da umre. Nikada se ne zna kada će doći do otkrića leka, a znamo da i malo nepažnje može dovesti do strahovitih posledica. Ali, da li vredi da zbog par slučajeva nepotrebno pati par desetina hiljada ljudi godišnje? I ovo je posebna dilema o kojoj treba raspravljati, ali njoj nije mesto ovde.

Teško je dati odgovor kada se radi o kompleksnoj temi kao što je eutanazija, jer se bukvalno govori o životu i smrti. Mada, samo pitanje da li je legalizovati nije toliko nezgodno. Problem leži u tome kako je efikasno uvesti, a ne da li je uvesti. U nekim državama je ona već legalna. Čovek može otići u Švajcarsku gde je ona legalna i umiranje ovde nije strašno kada se radi o bolestima gde je patnja neizbežna. Ovde je normalo da kada se neko odluči za eutanaziju dobije pre toga najbolji period života. Okupe se pored njega voljene osobe i kažu mu sve što imaju, kao i on njima. Ima dovoljno vremena da se oprosti kako treba sa svima i na kraju umre dok su oko njega poznate osobe koje ga vole. Mnogo bolja slika nego u drugim državama gde će proći kroz patnju da bi na kraju preminuo sam u mukama u nekoj bolničkoj sobi.

Jasno je šta je od ova dva humanije. Mada, moramo imati na umu da je eutanazija zapravo vrlo logična ako imamo na umu ljudska prava. Osnovno ljudsko pravo je pravo na život, a ako imamo pravo da biramo o životu, imamo pravo i da biramo i o umiranju. Iako bežimo od toga, to je sastavni deo života. Trebalo bi da svako ima pravo da bira da li želi da živi što duže, pa makar i u mukama. Ili, želi da sebe i druge poštedi agonije i odabere da se oprosti sa njima i ode sa ovog sveta bezbolno. Svako treba da ima pravo na izbor, pa čak i kada je izbor težak i mnogima se ne sviđa – to je odlika pravog demokratskog društva.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Bioetika, Društvo, etika, eutanazija, Filozofija, medicina