Ispovest Petra Popovića (drugi deo)

Bilo jednom u Jugoslaviji

Peca Popović zna svakog i sve, zapisao je književnik Vladimir Pištalo. S tom ocenom muzički novinar, publicista i rokenroler kao da se i sam slaže, jer nam priznaje da je imao privilegiju da sve svoje uzore u životu upozna.

– To je nekom privilegija, a nekom tužna uspomena. Zašto? Pa, uvek su vam uzori lepši kada čitate njihove knjige, gledate njihove filmove ili slušate njihove ploče. Ali, imao sam sreću da su moji uzori u meni prepoznavali taj zajebantski beogradski duh, pa su onda spram mene bili benovalentni – govori posle nebrojenih susreta proteklih decenijma sa ljudima iz sveta umetnosti ili sporta koji su u svim svetskim “Ko je ko” enicklopedijama.

Zapravo, najluđi san koji je imao, dogodio mu se. Kao i svaki klinac, lepio je postere po zidu, a onda doživeo da sve te ljude sa svojih postera upozna:

– Moj otac je išao u bioskop samo kad u filmu glumi Ava Gardner. I ja upoznam Avu Gardner i vodim je na kafu! I kažem sebi – to je zbog mog oca. Ovde, u mojoj kući na Topčideru je nekoliko puta bila Džoan Baez, pa Vanesa Redgrejv… Od muzičara, počev od “Holisa” pa nadalje, ne znam ni sam ko sve nije bio u mom dvorištu. Kad vam se dogodi san, vi ste onda siromašniji, jer morate da nađete novi san – konstatuje.

Ako bismo krenuli sa nabrajanjem svih tih imena, ovom tekstu ne bi kraja bilo. Ali,  pomenimo, primera radi, Fila Kolinsa, Stinga, Brajana Ferija, Dejvida Birna, Marka Bolana, Dajanu Krol, Džefa Beka, Džima Kera iz “Simpl majndsa”…

Sa Džoan Baez je imao susreta i susreta, pa nas ne čudi što je među fotografijama njegovih junaka, od Hendriksa, Leonarda Koena “Stonsa”, Dilana, Bouvija, koje krase dnevnu sobu Popovićevog doma, i ona slavne kantautorke sa specijalnom posvetom Peci. Ne iznenađuje nas ni kada nam priča da ju je upravo on nagovorio da na koncertu u Domu sindikata 2014. godine otpeva pesmu Jadranke Stojaković “Ima neka tajna veza”.

Kanister benzina od Vanese

Negde u to vreme, opet u njegovom dvorištu-utočištu na Topčideru snimale su se neke scene za dokumentarac “Slotera Nika za predsednika”. Naravno, bio je tu Rob Stjuart, dok su se podsećali pokliča: “Sloteru Niče, Srbija ti kliče!”

U istom tom dvorištu boravili su i mnogo veći glumački “teškaši”. Dok je radio za Unicef, u ono tmurno vreme opšte bede i nestašice 1993. godine, doveo je Vanesu Redgrej i Harvija Kajtela u Beograd.

Priča sa Harvijem Kajtelom još je urnebesnija. Pokupio ga je sa aerodroma i smestio u hotel “Metropol”. Imao je samo jednu molbu za holivudskog glumca – da dan kasnije bude spreman da obavezno dođe u Dom omladine, gde će biti prijem, govorancija i nekoliko naših glumaca. Kajtel nije imao primedbu, ali…

– I sutradan dolazim po nega, kad ono otvorena vrata od sobe, na krevetu jedan muškarac spava obučen, a nije Harvi… Na kauču još dvojica. Krene svašta da mi se vrzma po glavi i uplaših se da ga je neko kidnapovao ili ubio, jer takvo je vreme bilo. Na kraju otvaram vrata toaleta, kad on spava u kadi sa sve jastukom ispod glave. “Ubio” se od pića. Pokupim ga i krenusmo ka Domu omladine i on vidi poster za film “Zli poručnik” i reče mi da mora da ga slika jer niko neće verovati da je on ovde zvezda. Posle toga ovde u mom dvorištu, spavao je ošamućen od alkohola kraj bazena…

“Mango Džeri”, skandal majstori

A kada Popović govori o svim onim muzičarima koji su otišli, neizbežno je prisećanje na lične susrete, od vožnje po čitavom Londonu i pića sa Lemijem iz “Motorheda”, do susreta sa BB Kingom, Džoom Kokerom, Rejom Čarlsom, Dejvidom Bouvijem, Semom Endrjuom… O legendama sa ovih prostora, poznanstvima i dubokim prijateljstvima da i ne govorimo.

U svim tim susretima bilo je “svega i svačega”, i sa njima bi, zaključujemo, mogao da ispuni tomove knjiga. Ali, kraj marta i početak aprila, kada sedimo u njegovoj bašti okupani suncem i okruženi cvećem, drvećem i mačkama koje nam se vrzmaju oko nogu, vraća ga u vreme pre ravno pet decenija:

– Tu gde sedite, na današnji dan pre 50 godina sedela je grupa koja je bila broj jedan u svetu “Mango Džeri” sa pesmom “Baby Jump”. Trebalo je da nastupe u Hali sportova povodom prve godišnjice Studija B. Došao sam sa njima iz Engleske na Zagrebački festival i nagovorio ih da dođu i ovde. I došli su u Beograd, ali i moje dvorište. Ovde smo imali dve kajsije i moj otac je od njih pravio rakiju. I celo popodne smo pili rakiju – prepričava Popović.

Zaputili su se potom ka Novom Beogradu. I dok je Hala bila prepuna a Studio B radio direktan prenos, tek kad su ušli unutra shvatili su da ne postoje monitori. I tako počinje “veče skandala”:

– Nisu mogli sebe da čuju, a klavir Kolina Erla nije imao mikrofon. Počeli su da sviraju, a pevač Rej Dorset se non – stop okretao jer nije čuo ni sebe, ni publiku, već samo jedan užasan huk. I posle sedam pesama Kolin prevrne klavir u publiku, siđu s bine i ispadne svetski skandal. Onda odemo u hotel “Jugoslavija” i tamo se dese još veći skandali – kazuje nam.

A šta se desilo? U hotelu “Jugoslavija” je boravio košarkaški klub Lokomotiva, koji je tada vodio na tabeli lige Jugoslavije. Igrali su sutradan utakmicu protiv Zvezde.

– Sa nama u društvu je bila Vesna Vulović, tada stjuardesa, inače jedna od najzgodnijih devojaka u Beogradu. I ja u hodniku vidim najboljeg igrača Lokomotive Nikolu Plešaća, koga su zvali Sveti Nikola jer je bio najbolji strelac. I pozovem ga da nam se pridruži. Ostane on sa svima nama do sutra ujutru. I popodne na utakmici ne pogodi nijedan koš, Zvezda pobedi, a tadašnji direktor Lokomotive Pero Zlatar, čuveni novinar i kasnije moj urednik, mislio je da sam ja to namestio! A za sve su bili “krivi” članovi sastava “Mango Džeri”, koji su napravili skandal…

Ne zaboravlja ni jedan od svojih najsmešnijih susreta. Bio je to neobičan “dodir“ sa velikom američkom pevačicom Ninom Simon. Prvi put ju je video uživo na festivalu “Midem” u Kanu 1977. godine, u starom kazinu na Kroazeti:

– Na koncertu su svirali “Menhetn transfer” i Nina Simon. U životu ništa bolje nisam čuo nego kad četvorka iz “Menhetn transfera” peva; to je nešto neviđeno! A posle njih za klavir izađe Nina. Dok se ona namešta, kelneri nose jastoge i služe nas. Držim u ruci šampanjac, a pored mene Bil Vajman iz “Rolingstonsa”. I ubadamo u sos jastoge, a on mene pita: “Je l` ti misliš da je ona normalna?” Nije mi jasno zašto me to pita, kad vidim da je sela nasred bine i počela da navlači čarape. Nevoljno počinje da svira, ali joj smeta što publika jede i pije. Moli je da prestane, ali pošto se to ne dešava, već tokom druge pesme gurne klavir, šutne stolicu i ode s bine. I ja pomislim – “kakva budala”. Nikad do tad nisam video takav incident na koncertu – priznaje nam Popović.

Bruka ili trijumf Nine Simon

Ali, tu nije kraj njegovih dogodovština sa Simonovom, jer je pevačica 1989. godine došla u Beograd da peva. Naš sagovornik odlazi na aerodrom da dočeka nju i supruga:

– I dok smo se vozili, ona me pita da li sam je ikad slušao. “Kako ne”, kažem! Na njeno pitanje da li je bilo dobro, moj odgovor bio je: “Bilo je divno!” Dođemo u hotel i žena koje je sve organizovala ponudi se da napravi parti u svojoj bašti na Petlovom brdu i pozove nas sve. Nina kaže da je umorna i da ne dolazi u obzir da ide na parti. Mi svi, ipak, krećemo kad oko pola osam, silazi Nina u papučama i kaže: “Idem i ja, nećete bez mene”. Priča mi da ne pije, a sa mnom non -stop pije. Sutra uveče pred koncert predložimo joj da odemo u najekskluzivniji restoran “Đorđe”, tu blizu u Šekspirovoj, na ručak. Nina prvo neće, ali onda ipak krene. I kad smo došli u restoran, upoznajem Ninu sa jednim doktorom iz “Dragiše Mišovića”, a ona mi šapuće zašto ja tom doktoru nisam rekao da je i ona doktorka. A stvarno je dobila počasni doktorat. Ja joj rekoh da se ni ja ne hvalim da sam doktor! “Kakav sam to doktor”, pita me ona, a ja joj kažem- pa, doktor sociologije. Na pitanje šta sam doktorirao, odgovor je bio: “Ulicu!” – kroz smeh nam priča.

Kada je trebalo da poruče, naš sagovornik slavnoj pevačici kaže da je vegetarijanac. I ona je isto, odbrusi mu. Zato Popović i naruči vegetarijansku šniclu. Ali, umesto toga kelneri donesoše meso:

– I ona rukom zgrabi to meso i pljas u usta. Ma kakav vegetarijanac! Uveče na koncertu u Sava centru nije baš bila najbolje volje i posle pet pesama se naljuti i ode… Vrate je na binu, međutim otpeva još samo dve pesme i opet ode… Sutradan je vodim na aerodrom, a ona me pita šta su novine pisale o njoj. Kao za inat, kako sam izlazio iz “Politike”, uzmem “Politiku Ekspres” u kojoj je Miroljub Nikolić napisao tekst pod naslovom: “Bruka nekadašnje zvezde”. Otvorim stranu, pokažem joj, a ona me pita šta pišu? “Veliki trijumf velike zvezde”, kažem. I ona mi samo reče: “Pa, u pravu su!” Iz patriotskih razloga sam lagao!

Popović je prvi je, ukazuje nam, pisao o jednoj pevačici pre nego što će prvi put doći u Beograd- Tini Tarner:

– Ja sam prvi pisao da je Tina u raspadu sa mužem 1974, i to objavio. To niko ozbiljno nije shvatio, već tek dve godine kasnije kad su se ona i Ajk razveli. A ja sam to znao kad je bila Esid Kvin u operi “Tomi”!

Nakon susreta, pa i svih tih druženja sa velikima, shvatio je da mnogi od njih možda jesu osobe “sumanutog ponašanja”. Međutim, i da najveći jesu neobični.

– Ne bi bili najveći da nisu takvi. Veliki su veliki. Meni je posao omogućio da mogu da vidim velike i važne ljude. Jedno je kad ih zamišljate a drugo je kad ih vidite. Ali, najvažnije jeste da i ako ima nešto što vam se ne dopada kod njih, to zaboravite pred njihovim delom. Niko ne kaže da je Bora Stanković spavao na vratima pivare u Skadarliji i pravio incidente, već ga svi znamo kao velikog pisca. Neko bi možda za Radeta Drainca rekao da je “pijandura”, ali moja baba Staća ga je sahranila, i ne možete nikako da mu oduzmete veličinu koju ima. Trebalo bi da pamtimo samo ono što zaslužuje da se pamti – poruka je Petra Pece Popovića.

I da danas umrem, ne bih žalio

Starost, godine i smrt Peca Popović često pominje u tekstovima ili kada razgovarate sa njim, ali književnik Mihajlo Pantić i dalje ga vidi kao omađijanog dečaka koji odbija da odraste kako se ne bi probudio iz čarobnog sna.

Tu čaroliju preneo je i na svoje potomke, pa nam tako sa ponosom priča da kada svoga unuka upita gde je Džimi, dečačić od samo 18 meseci upire prstom u knjigu o Hendriksu, ili jednu od retkih fotografija gitariste koja krasi dom Popovića. A na pitanje gde je Džon pokazuje tablu sa natpisom Ulica Džona Lenona postavljenu kraj ulaza u topčidersko dvorište.

Čitav jedan zid Popovićeve biblioteke ispunjen je retkim izdanjima knjiga koji su pravi istorijat rokenrola. Sa ponosom nam pokazuje prvi primerak “Tarantule” Boba Dilana, ili prva dela o “Bitlsima”… Jedan od dragulja iz njegove biblioteke, koji nam pokazuje, jeste i prvo izdanje knjige “Jefferson Airplane and SF Sound”, inače originalni primerak Ralfa Glisona, čuvenog muzičkog kritičara koji je sa Janom Vernerom osnovao magazin “Rolingstoun”. Do nje je došao “teškom mukom”, a hvalio se njome ispred svoje kuće Polu Kanteru, koji će poslednji koncert u životu održati u Užicu.

Pored knjiga, u svojoj impresivnoj kolekciji nekada je imao i na hiljade vinila. No, poklonio je čak 2.500, a danas su mu ostali samo oni sa posvetama muzičara. Mnogi od njih više nisu tu i uvrstio ih je u knjigu “Tragovi u beskraju”. Vraćajući se tako svom “almanahu izgubljenih”, pominje da su od izlaska knjige otišli još mnogi:

– Pre neki dan je umro Čičak u Sarajevu, a upoznao sam ga 1969. godine na koncertu u tamošnjem Domu mladih gde je u pauzi koncerta “Indeksa” Čobi pevao “Led cepeline”. Čičak je stanovao iznad Davorina Popovića u Mis Irbijevoj 5 i bio je čuven po tome što je imao ploče i kad bi sarajevski muzičari snimali nešto, dolazili su kod Čička da slušaju vinile. Da nije bilo njegovih ploča, ne bi bilo pola sarajevskih hitova. I zapitate se kako je moguće da smrt takvog čoveka ne pomenu nijedne novine. Pisao je iza zavese za “Indekse”, napravio 30 svejugoslovenskih koncerata u Sarajevu, usred rata je u taj grad doveo Džoan Baez da peva. A onda vidite da nestane neko efemeran, a proglase ga za sveca. Mi mislimo da svet počinje od ovih koji su došli na vlast i odredili ko sme da svira a ko ne. To nije kultura – odsečan je.

Umreti mlad i biti lep leš

Neki od muzičara o kojima piše su doživeli duboku starost, a drugi otišli prerano što zbog poroka, što tragičnih okolnosti. Iako pominje onu staru floskulu “umreti mlad i biti lep leš”, ipak konstatuje da su mnogi od njih zaslužili bolji epilog:

– Ono što se često naziva “Klub 27”, svi njegovi “članovi” su zaslužili bolji epilog. Ali, ako okrenemo naopako stvar, kakvi bi oni danas bili? Suočavamo se danas sa jednim fenomenom – rokenrol je uvek bio prkos mladosti prema starosti, a nosioci rokenrola su sad najstariji. Dolazimo u fazu da ćemo narednih deset godina samo pisati “in memoriam”, zato što ti pioniri i ključne figure iz šezdesetih i sedamdesetih imaju između 75 i 90 godina. Tužno je kad Čak Beri umre u 91. godini, a vi ga se sećate kad je kao mlad pevao “Roll Over Beethoven”, jer je to bio drugačiji poklič. Ali, opet, kako je divno bilo kad ste mogli jednom nedeljno da ga slušate u jednom klubu u poznim godinama. Ili kako je divno bilo slušati Koena pod stare dane u Beogradu, kad ste videli jedno gospodstvo. Nije ta muzika samo skakanje, vrištanje i treska glavom u publici. To su neke emocije kojih nema u knjigama, ili prodavnicama. Dirne vas to i volite što pripadate tome. Koena sam video na prvom koncertu u Evropi 1970. godine na “Vajt” festivalu, ali kada sam u Beogradu 2009. godine video da je sišao sa bine, a da ga je publika vratila i da je odsvirao još 11 pesama na bis… Pa, nečiji celi koncerti sastoje se od 11 pesama!

Citira Grega Almana koji je odavno rekao: “I da danas umrem, ne bih žalio”. Bili životi tih muzičara dugi ili kratki, poročni, burni, upisali su se u večnost. Iako Popović piše da “zaborav nije naša postojbina”, nameće se pitanje zašto sve te značajne ljude koji su otišli tako olako zaboravljamo?

– Ovo što se desilo poslednjih 14 meseci nikad se nije desilo! Doživeli smo da u jednoj strašnoj pandemiji stradaju ljudi sa naše strane muzike. Imamo taj užasan niz od Miše Aleksića, Mikice iz ČBS, Mikija i Minje iz “Lutajućih srca”, pa Dragoljuba Đuričića, Sanje Ilića, Vojkana Borisavljevića, Čička, Đorđa Balaševića, Zafira Hadžimanova… Sva ta imena kao da su samo “pokupljena”. Kad imate tu vrstu pomora, to je nezasluženo. Toliko sam emotivnih bankrota imali. Kad gubite jednog, imate vremena da ga ožalite, ali kada gubite ljude kao na serijskoj traci, onda otupite i ne razumete veličinu gubitka. A s druge stane, nekom i lakne, da takvi ljudi više ne bi smetali. Neko je sa svojim delom opasnost. Jer svi ti ljudi koji su otišli ne mogu režimski i partijski da se naprave. Uspeli su u svome poslu, zato što su imali talenta i svoj ponos – ocenjuje muzički kritičar, publicista i rokenroler.

Rokenrol je izgubio važnost

I dela svih tih imena koja su otišla, bar za Pecu Popovića, garant su za njihov beskraj, što ovako objašnjava:

– Pokušajte da zamislite, mimo mene i mog ukusa, kakav bi svet bio bez tih ljudi? Rok muzika je danas izgubila svoju važnost. Svetom dominiraju hip-hop, latinski soul i pop muzika koju više ne razumemo. Vratili smo se na ono što je bilo pre pojave rokenrola. Više nema iskaza u muzici, nema autora koji hoće nešto važno da kažu. Sada imate, kao do pojave Elvisa, Čaka Berija ili Litl Ričarda, kompozitore i zgradu na Brodveju gde sede po dvoje-troje njih, slušaju melodije i pišu tekstove za pevače. Izgubili smo velike autore, a svet je u 20. veku promenjen zbog velikih autora, pionira koji su nam nešto važno poručivali. Sada imate drugačiji pristup stvaranju. Danas imamo nešto što je nekad bilo nezamislivo, da iza bine, umesto onih na sceni, imate petoro njih koji sviraju, imate proteze, usnimljenu muziku. Zamislite danas da Hendriks izađe na binu, a neko tamo iza svira… Meni je najveći poraz bio kad su “Pink flojd” počeli da koriste tehnologiju. Sećam ih se još dok su svirali sa Sidom Beretom. Razumem da se tehnološki stvari menjaju, ali mi smo odrasli u vremenu virtuoza gde nije neko mogao da izađe na binu i peva ako to nije znao. Danas je svaka žaba-kreketuša pevačica, zato što studio pruža mogućnosti da se sve dotera. Nažalost, svako može danas da bude Marija Kalas!

Pokušavao je celoga života da doprinese da naša sredina ponudi autentičan odgovor na dešavanja u svetu – bilo da su u pitanju muzika, novine, radio, TV stanica ili izdavanje ploča. Ukazuje i kako je dve ploče objavio u Beogradu pre nego što su postali hitovi u celom svetu:

– Kad me pitaju kako – moj odgovor je da su mi se dopale pa sam pitao je l` mogu prvi da ih objavim. Čak me je i Herb Alpert pitao kako sam uspeo da pogodim. Kad se pojavio Blek sa pesmom “Wonderful Life” 1987. godine i kad sam čuo tu kasetu, pitao sam londonski “A&M Records” da li mogu to odmah da objavim zato što počinje turistička sezona. I mi smo šest meseci pre Engleske objavili tu ploču. Prvi sam objavio “Stop” pevačice Sem Braun. Čak sam prvi na svetu objavio pesmu “Bamboleo”. Zvao me je moj prijatelj iz Novog Sada i rekao mi da bi neki mađarski Cigani, koje niko neće da potpiše, hteli da objave album i da li bi mogli da snime 500 ploča i da to nose i prodaju po koncertima. I prva pesma na A strani bila je “Bamboleo”. Kada su je “Džipsi kings” objavili tri godine kasnije, to je postao svetski hit – seća se.

 

Nekad su se plašili novinara

 

I pored svega, ne vidi sebe kao nekog proroka, već misli da mu je Bog podario “osećaj za neke stvari”:

– Možda sam išao težim putem, ali imao sam zadovoljstvo da nikad nisam radio za pare, već iz ubeđenja, sa čestitim namerama. Najveće stvari ne možete ni da kupite, već ih zaslužujete. Bio sam bio urednik dva najtiražnija muzička časopisa, ali nikad nisam rekao da su oni bili najbolji. Možda su drugi pravili bolje, ali ja sam više trofejnih novinara koji rade po celom svetu napravio kroz ta dva časopisa nego Fakultet političkih nauka.

 

Zapisao je davno u jednom od tekstova: “Novinarstvo, kako je to nekad moćno zvučalo”. Kada ga na kraju upitamo kako danas “zvuči”, ističe da sada nije lako biti novinar:

– Nekad su se svi plašili novinara, čekali pola osam uveče da dođu ispred “Politike” ili “Borbe” i dobiju sutrašnje izdanje da vide šta se o njima piše. A danas će vas satanizovati svaka budala u političkoj stvarnosti, a da nije ni pročitala vaš tekst. Ne možete nekog proglasiti za neprijatelja zato što se ne slaže sa vašom politikom, ili ako mu se ne sviđa određena predstava, film… Ne želim da živim u državi u kojoj smo podeljeni na naše i njihove. Svi smo naši. Svaki pametan čovek trebalo bi da čak i iz loše procene svog rada izvuče neko iskustvo, nešto nauči i pokuša da bude bolji. Nažalost, živimo u svetu u kome su svi lideri po istom modelu – ja, pa država. A to ne može tako – zaključak je Petra Pece Popovića.

Autor:Jelena Koprivica

Izvor: NOVA S

Prethodni nastavak

  Nova S, Petar Popović, Rok muzika, Yu rok muzika