Ispovest Petra Popovića

Sve što sam zamislio, desilo mi se, kaže u velikoj ispovesti  Petar Peca Popović, muzički novinar, publicista i večiti rokenroler.

Dok sedimo u bašti njegovog doma na Topčiderskom brdu, u kome je rođen, odrastao i ostario, seća se da je baš tu u tom divnom dvorištu ispunjenom cvećem, kad je bio klinac postojao neizbežni ritual.

– Nedeljom bi cela porodica sedela i čitala nedeljne novine. U tim novinama u bivšoj Jugoslaviji uvek su novinari pisali nešto što im nije bila dnevna dužnost, već neke specifične teme i zahvaljujući tim tekstovima mislim da sam se inficirao da se i ja ohrabrim i jednoga dana počnem da pišem. A kad vaši tekstovi završe u knjizi, razoružani ste kad shvatite da je to nekog dotaklo. Bilo da ste Šekspir ili Hemingvej ili najveća imena koja su pisala na našem jeziku, ne možete reći da vas se ne tiče kada vas neko zaustavi i kaže: “Ono što ste napisali baš ste pogodili, dirnuli ste me”. Ceo život sam pokušavao da napravim subjektivnu verziju sveta u kome živim. Verovatno sam grešio, ali me nije sramota – danas kaže, osvrćući se na svoj buran život.

Posle prošlogodišnje knjige “Proleća u Topčideru”, koja je već doživela tri izdanja, nedavno je u izdanju “KOV-a” izašla nova knjiga Petra Pece Popovića “Tragovi u beskraju”. Knjiga je posvećena svima onim muzičarima koji više nisu tu, od Čaka Berija, Reja Čarlsa i Boa Didlija do Ejmi Vajnhaus. Od Predraga Ivanovića i Nikole Karaklajića, do Margite Stefanović i Vlade Divljana. U pitanju je zbirka tekstova koje je Popović objavljivao u “Blicu”, “Plejboju”, “NIN-u”. Ali, pišući sve te tekstove o svojim idolima, saborcima, prijateljima, poznanicima nije bio svestan da će jednoga dana završiti u knjizi:

– Verujem u ono što je mislio Predrag Milojević i mnogi drugi čiji su tekstovi završili u novinama. Nikada ne pišete za knjigu, pišete iz dužnosti da u roku neku obavezu izvršite i da se ne obrukate. Imao sam sreću u životu da mi nikada niko nije postavljao pitanje šta ću da pišem, i to je najlepša stvar koja može da vam se desi. Nisam pisao tekstove po porudžbini, već su mi događaji naručivali tekstove – priča danas posle decenija i decenija karijere.

U svakom tekstu iz pera našeg sagovornika, pišući o muzičkim zvezdama koje su oblikovale živote generacija i generacija, uvek provejava i njegov lični, tako bogat život. Zato i pita:

– Šta bih ja bio da nije bilo tih ljudi? Moj svet su kodirali oni sa kojima sam se sretao u obrazovanju od osnovne škole do fakulteta, ali moj kosmos su definisali ljudi koji su me jednim tonom ili stihom naterali da budem bolji čovek. Knjiga “Tragovi u beskraju” je moj lični almanah otišlih koji mi nedostaju. Bez njih bih možda znao mnoge stvari, ali ne bih ostario na ovakav način. Pomogli su mi kao klincu da se ohrabrim, da se ne stidim, a kao čoveku u godinama da ne gledam unazad, već unapred. To su ljudi koje mnogi nisu poštovali, ali oni su menjali svet. Dolazim iz sveta nesavršenih. Šezdesetih godina ljudi koji su ušli u muziku ili bili blizu muzike, od publike do novinara, bili su samouki. Prvo su o toj muzici pisali ljudi koji su do tad pisali o džezu ili zabavnoj muzici, a ja pripadam prvoj generaciji koja je počela da piše baš o rokenrolu.

Kad je Đorđe Marjanović skinuo sako

Ali, do toga možda nikad ne bi došlo da kao klinac nije prisustvovao prvoj Gitarijadi 1966. godine na Sajmu. Znao je da od tog dana više ništa neće biti isto, odnosno od tog dana sve bilo je “posle”. Ali, i pre tog sudbonosnog dana, koji mu je promenio život u profesionalnom smislu, desilo se nešto…

– Bilo je to 1959. godine kada je u našu kuću stigao prvi album Đorđa Marjanovića. To je prva longplej ploča objavljena u Beogradu sa osam pesama. Taj album imam i danas, čuvam ga i još uvek sam ljubomoran na tu ploču. Zahvaljujući toj ploči otac mi je kupio “Suprafon” gramofon. A godinu dana kasnije gledao sam Đorđa Marjanovića na Partizanovom stadionu i kad je skinuo sako i mikrofon sa stalka znao sam da se moj svet promenio. Kao i devet godina kasnije kada sam čuo album Arsena Dedića “Čovek kao ja”. Kad je on rekao “ja” ohrabrio je celu moju generaciju da u poslu kojim se bavi kaže “ja”. U to vreme je i Sergej Lukač, koji je stanovao preko puta mene, osnovao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka i uveo pojam novog žurnalizma u naš jezik – da ste vi svedok događaja i vi lično o tome pišete. I ceo život sam pisao u prvom licu jednine, jer sam ja odgovoran za moje tekstove i mišljenje. Nije me ovlastila ni partija, ni neki komitet. I uvek sam pisao šta mislim!

– Moj život je zapravo tužan jer su se svi moji snovi ostvarili. Sve što sam zamislio, desilo mi se. Imam ukoričene pre brojeve “Džuboksa”. Prvi broj je izašao 1. maja 1966. i sećam se da je bio kiosk na Topčiderskoj zvezdi, gde je sada “Šeher”. Danima uoči tog 1. maja, odlazio sam do trafike jer sam čuo da treba da se objavi novi časopis… I izašao je u petak. i kada sam došao kući, nisam mogao da verujem da je to to i da ga imam u rukama! I tiraž je bio 100.000 primeraka, a već u nedelju u celoj Jugoslaviji nije mogao više da se nabavi, jer je rasprodat. Jugoslavija je imala 21 miliona stanovnika. Ceo svet hvali “Rolingstoun”, a bio sam u zgradi gde je osnovan u San Francisku, ali on je izašao 16 meseci kasnije. I prvi broj je štampan u tiražu od 40.000 primeraka u zemlji koja je imala 220 miliona stanovnika, a prodalo se samo 8.000. A u maloj Jugoslaviji 100.000 je prodato za tri dana! Takva je jagma bila…Sve to bilo je zahvaljujući fenomenima Gitarijade, jer se više nismo stideli što nam se to dopada. Radio Luksemburg je i dalje krčao, Nikola Karaklajić je imao “Sastanak u devet i pet”, a Nikola Nešković “Prijatelja zvezda”, ali to je bilo na Drugom programu Radio Beograda. Kada je Karaklajić osnovao “Veče uz radio” na Prvom programu, to je bilo kao Titov prelazak preko Neretve! Zahvaljujući radu u toj emisiji dobio sam dve godišnje nagrade Radio Beograda i to u 21. godini života. A pritom se radijska komisija protivila da se pojavim na radiju jer mi je glas odudarao od standarda Prvog programa Radio Beograda. Nikola im je samo rekao – nađite mi boljeg… Ta emisija se slušala do Vladivostoka, u SSSR-u, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj… Sa “Jugrupom” sam 1972. godine bio na prvoj turneji, i kada su na bini rekli da je tu saradnik emisije “Veče uz radio”, koji snima koncert, dobio sam ovacije. Mi smo popularnost te emisije koristili da svake nedelje specijalno snimimo naše muzičare, jer nam je bilo važno da odgovorimo na svetsko sa našim, autentičnim. I srećan sam što mi je Nikola dao šansu da uđem u studio koji je moj otac napravio. Uvek se neki krug zatvori – reči su Pece Popovića.

Ovo je moj jedini dom

Poslednjih godina u pričama Pece Popovića o Topčideru, Senjaku, Beogradu, njegovim junacima sa asfalta ili akademicima, ulicama, kafeima, parkovima, fudbalskim utakmicama, mirisu drveća ili kolača, nebu satkanom od zvezda, klinačkom susretu sa Titom kraj Hajd parka, susretima sa svim Zvezdinim zvezdama, pijankama do u sitne sate, zavičaju kao da provejava neka seta…

I stiče se utisak kao da se Beograd, bar iz Popovićevih priča, promenio na gore. Parafrazirajući naslov jedne od njegovih zbirki tekstova pitamo ga kakva su danas proleća u Topčideru?

– Evo čujete, bučna. Vidite da nemam više trotoar u ulici. Ogradili su ga da bi predsednik bio zaštićen. Stavili su čak 32 stuba i više ne možemo da parkiramo u našoj ulici. Nekada smo mi igrali fudbal, pa kad naiđe auto jednom u 45 minuta psujemo ga, a sad ne možete pred rođenom kućom da se parkirate. Živimo sad u svetu u kome se komšije više ne poznaju, ja ih više ne poznajem. A nikad u životu nisam zaključao svoju kapiju, jer uvek ko god da dođe, bio je dobrodošao, i u miru i u ratu. Sad kad mi se neko javi ili me zaustavi jer je pročitao nešto što sam napisao, srećan sam – setno priča.

Za bivšim vremenima, kako naglašava, ne žali, ali voleo bi da se ne zaborave. Pominje kako zamišlja da se u parku ispred nekadašnje Desete beogradske gimnazije, u koju je išao, i gde je sada postavljen spomenik Isidori Sekulić, napravi Aleja sa pločama važnih ljudi koji su živeli u njegovom kraju, Topčideru:

– Ovde su, kraj Šehera, živeli Žanka Stokić, pa Slavko Simić, Milo Milunović… Pisaca u ovom kraju imate koliko hoćete, ali i prvog apotekara, veterinara u Srbiji, prvog doktora… Mislim da su zaslužni da imamo sećanje na takve ljude. Kad prolazite Sanset bulevarom i vidite sva ta imena možete samo da stanete i kažete: “Bože, u kakvom sam svetu živeo!”. Ili kad prođete Opatijom i vidite ploče istaknutih Hrvata – sportista, pevača, pisaca… Oni se ne stide svoje prošlosti. Voleo bih da se mi u Beogradu ne stidimo toga, i da ne menjamo na silu imena ulica, pravimo spomenike kakve pravimo što nam određuju ljudi mimo protokola. Imate Komisiju za imenovanje ulica, trgova i spomenika u Beogradu, a oni ne postoje ni u jednoj odluci. Neki pojedinac je odlučio da pravi spomenik Milošu Crnjanskom, ali trebalo bi najpre da vidi u kakvom je žbunju pored aerodroma Ulica Miloša Crnjanskog ili Ulica Mire Alečković. U ozbiljnim zemljama se ozbiljno misli o svojim velikanima. Ne ispravlja se nešto posle 800 godina i pravi spomenik Stefanu Nemanji – poručuje Popović uz konstataciju da sve to “nema smisla”.

Pare ne pomažu u životu

Nekada, u svim generacija, postojali su, kako podseća, ljudi koji su imali obavezu da se sete odakle su. Ukazuje i da svako piše o svom zavičaju, a on drugi, od te kuće na Topčiderskom brdu, nema:

– Rođen sam u ovom dvorištu. Mogao bih da izaberem sve gradove u kojima sam operisan, u kojima sam se budio iz anestezije. Mogao bih da pomenem Milano, Hjuston, gde su mi ugrađivani baj-pasovi, stentovi, ali ne mogu. Ovo je moj zavičaj i prema njemu imam obavezu. Ovde sam prvi put video nebo i travu. I ovo nije kuća, ovo je dom. Kuće se prave, a domovi stvaraju, u njima žive duhovi generacija i dobrih ljudi koji su tu dolazili. To ne može da se kupi. Znate, imam komšnicu čija je kuća puna portreta njenih predaka koje je uradio Uroš Predić. I jedan novobogataš ju je pitao koliko košta da to kupi i da to budu njegovi baba i deda. Živimo, nažalost, u takvom svetu. Ali, ja hoću da živim u mom svetu u kome znam ko su mi baba, deda, čega treba da se stidim i na šta da budem ponosan. Kad dođete u ove zaključne godine života, onda ste srećni što ste toliko divnih ljudi upoznali. To je bogatstvo. Kad odem u banku ja ne mogu da se hvalim da mogu da podignem neke silne pare, jer ih nemam. Ali, imam ono što je mnogo veće od para. Meni pare nikad u životu nisu pomogle, već dobri ljudi. I postoji dobrota koja kruži. Dobro se dobrim vraća, kad-tad – smatra Petar Peca Popović.

Prebirajući po karijeri muzičkog novinara, publiciste i rokenrolera konstatujemo da je Popović odgovoran za mnogo toga prvog što se u ovoj zemlji desilo, što je priličan “teret” za jedan život. Jer zahvaljujući njemu smo imali prvi muzički radio u SFRJ, dokumentarni rok serijal “Rokumenti”, najveće muzičke karavane u tadašnjoj Jugoslaviji do Skoplja i Zagreba, najtiražnije muzičke časopise “Džuboks” i “Rok”, srpski “Vudstok”, kako su neki okarakterisali koncert “Bijelog dugmeta” kod Hajdučke česme. Ili, kako naš sagovornik podseća, najveći koji je organizovao u svom životu – onaj 14. januara 1997. godine na Trgu republike.

Peci Popoviću treba da zahvalimo za to što je upoznao Karla Metikoša sa Josipom Lisac. Treba da mu budemo zahvalni i za “najbolju pesmu jugoslovenskog rokenrola”, proglašenu u jednoj anketi, jer je članove “Ekatarine Velike”, preslušavši album “Ljubav”, poslao u studio da smisle još neku pesmu i tako je nastala “Samo par godina za nas”.

– Izbegavam o tome da pričam, jer ispada da se hvalim. Ali, da se sve ono što sam uradio desilo u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, ja bih bio bogat čovek. Ja sam ovo gde sedimo, kuću i sve drugo imao i pre nego što sam ušao u taj posao. Nisam počeo da se bavim ovim poslom da se obogatim, niti zbog seksa, već zato što sam voleo da budem blizu stvari koje se događaju, a ne koje su se desile i da učestvujem u tim procesima. U Velikoj Britaniji sam se zadesio u dobrom trenutku, gledao sam kako muzičari dolaze od male do velike bine, i želeo sam da to prenesemo i ovde. A bili smo samouki, i mi, i muzičari i publika. Pripadam generaciji entuzijasta, što danas verovatno zvuči smešno. Mi smo samo hteli da naš svet bude milozvučniji. Nismo rekli da ne valjaju Arsen Dedić ili Duško Trifunović, jer smo znali da njihovo stvaranje pomaže Bati Kovaču, “Indeksima”, Dadi Topiću, Bregoviću, Džoniju Štuliću, Bajagi…

Do saznanja dolazio “kožom i krvlju”

Uprkos svim Popovićevim postignućima i tome što smo pre 55 godina imali prvi muzički časopis na svetu “Džuboks”, i danas se oni koji se bave rok novinarstvom gledaju sa nipodaštavanjem. Zašto je to tako?

– Kad danas odem u neku emisiju, mene nazivaju rok kritičarem, a ja to nikad nisam bio. Kad mi to neko kaže, osetim neku vrstu pežorativnosti i potcenjivanja. A ti ljudi ne mogu da shvate čega ste se sve u životu odrekli da biste bili kompetentni da o tome pričate. Kad vidite najveće ime na svetu iz te oblasti ne morate da se osećate neprijatno; kad vidite najveće pesnike u tom žanru na svetu ne morate da objašnjavate ko ste i šta se. Da bismo mogli time da se bavimo, osim formalnog obrazovanja, morali smo da se obrazujemo na mnogo teže načine, da dolazimo do saznanja svojom kožom, krvlju. Nisam dobio sve svoje bolesti zato što sam se sunčao na bazenima ili na Jadranskoj obali, već zato što sam ko zna gde spavao, ko zna kako putovao, šta jeo, platio da bih bio blizu toga – naglašava naš sagovornik.

Svašta je morao da prođe da bi shvatio svet u kojem živi. Danas je internet mnogima prozor u svet, njihovo poimanje sveta, zbog čega poručuje:

– Ali, kad sada gledate snimke na Jutjubu na mnogima ćete videti mene. Bio sam na fudbalskoj utakmici 1973. godine između Liverpula i Zvezde. Na snimku koncerta “Rolingstonsa” u Hajd parku 1969. vidim se kako ležim na travi… Nisam član niti novinarskih, niti književnih udruženja, ja sam rok kritičar, je l`? Ali meni u penzijskom rešenju piše novinar, ne rok kritičar, bez obzira koliko sam poslova u životu menjao.

Ceo moj život je bežanje od regularne biografije – od toga da budem doktor ili pilot. Uvek sam hteo da budem ono što niko drugi nije. Imao sam zadovoljstvo da radim na radiju sa govornim felerom, da pišem a da nisam pisac, da budem muzički urednik prvog muzičkog radija u Jugoslaviji bez muzičke akademije, urednik prve nezavisne televizije bez obrazovanja, radio sam u agenciji Ujedinjenih nacija, u Evropskoj uniji, Unicefu a da nisam bio državni službenik. Mene nisu primili na Akademiju za pozorište, radio i film kada je osnovan smer organizacija, i za inat sam učestvovao u pravljenju makar 15 najvećih koncerata u istoriji Beograda!

Autor:Jelena Koprivica

Izvor: NOVA S

Sledeći nastavak

  Nova S, Petar Popović, Rok muzika, Yu rok muzika