Umetnost iz drugog ugla | PULSE Magazin

Umetnost iz drugog ugla – Jovana Subašić i Marija Timotijević

“ГЛЕДАЧ”

РЕЛАТИВНОСТ ПОЈМА СЛОБОДЕ

„Под слободом разуме се, сагласно правом значењу те речи, одсуство спољашњих препрека, које препреке често могу да одузму један део човекове моћи да чини шта би хтео, али га не могу спречити да моћ која му остаје употреби онако како му његово расуђивање и разум буду налагали.“

Томас Хобс, Левијатан

Различита разматрања суштине људског бића, његовог постојања и деловања, било као појединца, или као дела групе, кроз непрестану тежњу и жртву за достизање идеала слободе, односно духовног и физичког спокоја, подстакло ме је на размишљање о обиму и смислу подношења те жртве. Тај процес трајао је неколико година, да би на послетку био реализован у форми графичке новеле.

Ране назнаке настанка овог пројекта јавиле су у мојим радовима насталим за време основних студија. Под импресијом Олдoса Хакслија и Џорџа Орвела на илустративан начин посматрам границу између утопије и антиутопије.

Архитектура као мотив, неизоставни део мог стваралаштва, приказ је исраживања танке линије која дели наш правилима одређени свет од потпуног расула. Иронија уређеног света који се у својим правилима претвара у споствену супротност даље ме наводи на размишљање о судбини појединца у свету пуном контрадикторности, чија је истина скривена иза вела идеализованих представа.

То је основна идеја овог пројекта. Ипак, он за циљ нема разрешење егзистенцијалних питања, нити давања било каквих егзактних одговора. Управо за циљ има отварање дијалога о немогућству достизања истинске слободе, без обзира на поднету жртву, односно добровољно одрицање дела себе зарад „добробити“ друштва у коме појединац живи.

Аскетско самопорицање, истина, може бити извор интегритета или спокојство, али тешко нам је да увидимо како се оно може назвати проширењем слободе.[1] Да ли је у том случају, одрицање зарад постизања спокоја заиста применљив процес или га ометају различити спољшњи фактори ? Да ли је постизање потупне слободе ипак могуће? Да ли је слобода привилегија појединца (политичке, финансијске и друге елите) или утиче и и на остале чланове друштва? Да ли слобода значи срећу?

Кроз очи главног лика, као сведока дешавања у свету у коме се налази, али и као индивиде чија лична историја, веровања и знања долазе у конфликт са животним истинама, сагледано је мноштво животних судбина људи. Оковани споственом жељом за слободом и спокојем, неким готово аркадијским светом, изолованих у својој жељи, али нераскидиво повезани у истоветној бескрајној борби приближавају нам истину о нашем стварном, физичком свету и животу савременог човека заробљеног у брзини сопственог времена.

Узевши у обзир управо то брзо савремено доба, форма графичке новеле чини се као прикладан избор медија погодног за постављање суштински важних питања о смом битисању и тежњама човека савременог доба.

Добро је познато да још од наративних рељефа, попут таписерије из Бајеа, човек гаји афинитете према наративној слици. Појавом „Жутог детета“, првог стрипа у форми каквој је познајемо данас и бума који је донео двадесети век, стрип и графичка новела постају неизоставни део свакодневног живота. Разумљива и блиска припадницима најразличитијих демографија, графичка новела представља одлично средство прибижавања публике не само тематици самог медија, него и свету уметности уопште.

Као неизоставни део поп-културе дозвољава комуникацију са широком публиком. У савременом добу масовне дигитализације свих аспеката људске делатности, па тако и уметности, остаје заувек заблежен и доступан неким новим очима много након што су све физичке копије нестале. Поврх свега, оставља могућност добијања директне размене информција управо са том шареноликом публиком.

Док концептуални аспект овог дела тежи одржању својеврсне аутономије, изузев филозофске потпоре, визуелна реализација базира се на утицајима јапанских уметника стрипа и анимације. Компоновање сцена и карактеристична динамичност, све више присутна и у раду уметника западних земаља, инспирисани су делима Јусукеа Мурате.

Кроз динамику покрета испољава се тежња карактера да се ослободе стега оквира које носе и читаочев дух наведу да крочи у неки други свет, изван колотечине његове свакодневице. Њихов једноставан и допадљив готово мијазакијевски дизајн одабран у ову сврху, са одређеном дозом ироније, као супротност озбиљности тематике самог дела.

Пропратни део рада, изведен у техници ситоштампе, тежи да измести радњу новеле у галерјски простор, настојећи да дочара колотечину бивстовања индивидуе као цикилус који се непрестано обнавља. Постатавља се питање могућности самосталног присуства у простору, ослобађања сцена између корица дела, али и могућности разумевања суштине изван њих.

Питање слободе остаје релативно, нарoчито у контексту савременог доба у коме је све наизглед на дохват руке. Изолованост не само у физичком већ и у виртуелном свету расте, изобиље информација може постати само привид уколико појединац прихвати бивствовање у оквирима сопественог микрокосмоса. Окружен информацијама скројеним по његовом укусу остаје слеп за свет који га окружује.

Иако можда недостижна у потпуности слободи као идеалу свакако треба тежити. Креирањем савремених садржаја доступног и разумљивог широкој публици ради стварања критичке мисли, добар је подстрек за даљи развој овог пројекта као као и многих сличних.

[1] Исаија Берлин, Четири огледа о слободи стр.224.

Јована Субашић

,, Bacam koplje u tamu. To je intuicija. Zatim šaljem vojsku u tamu da pronađe koplje. To je intelekt.”

I.Bergman

U čitavoj turbulenciji sopstvene i generacijske ,,Odiseje”, došli smo do gomilanja narativa koji su jako vešti u podizanju dopamina na način koji nas ne vodi do veće jačine i zadobijanja hrabrosti. Treba da se vratimo na početak, kao što poznati učitelj Vilijem iz Ekove knjige ,,Ime Ruže” na početku govori:,, Dobri moj Adso, na čitavom ovom putovanju učio sam te da raspoznaješ tragove kojima nam svet govori poput neke velike knjige. Alan iz Lila je govorio da

Omnis mundi creatura

Quasi liber et pitura

Nobis est in speeulum.

(Sva stvorenja ovog sveta/ za nas jesu knjiga,slika/za nas su ogledalo).”

Kako je i Jung isticao, čovečanstvu nikada nisu nedostajale snažni vizuali. Arhetipske slike su a priori, te dolazimo do toga da je postavljanje bilo kakvih pitanja suvišno, i da se one kao takve podrazumevaju. Međutim, došlo je do nedvosmislenog osiromašenja simbola, i do rušenja ,,duhovne kuće” čovečanstva, kao i do pobede intelekta. Postavlja se pitanje gde odlazi napomenuto koplje s početka i na koji način ono biva pronađeno?

Svi moji radovi su s toga krenuli od najiskrenijeg interesovanja i sa spremom da ideje hvatam kao mušice, kako često volim da kažem.

Iskrenost se mora vezati za dete, odnosno za njegovu iskonsku naivnost. Dete nije samo početno, već i konačno biće, ono pre i posle čoveka.

U ovom smislu, ukoliko težimo celovitosti, moramo da znamo da celovitost podrazumeva nesvesno.

Na taj način, imajući ove jednostavne činjenice u vidu, krenulo je stvaranje nekih sopstvenih sistema značenja koji bivaju vizuelno zabeleženi, i zapamćeni u nekim vrstama mentalnih soba i prostora.

Da bi se oni proširili, i da bi došlo do njihovog usložnjavanja, neophodno je biti spreman na veoma izvesan prvobitan neuspeh. Ako volite da ste upravu, veoma teško možete biti kreativac i neko ko stvara. A ono što je možda za ove prostore veoma teško u poslednjem periodu, to je da ipak verujete u konačno dobro, i da ne izgarate sopstvo u nekoj vrsti utopizma.

Marija Timotijević