Jesen glumačkog očaja – Helmut Berger

Jesen glumačkog očaja – Kakva tragična završnica, kakav pad u anonimnost i borbu za preživljavanje, posle blistavog početka glumačke karijere!

Na beogradskom festivalu Beldocs u petak (12 maj, 16 sati) sa uzbuđenjem sam odgledao film austrijskog dokumentariste Andreasa Horvata „Helmut Berger, glumac“ (90 min. 2015). Dug i zanimljiv razgovor sa autorom u Velikoj dvorani Doma omladine Beograda, izađem na ulicu da predahnem i sretnem prijateljicu, jednog od najboljih knjižara, sveznalicu. Kažem da sam upravo gledao film o Helmutu Bergeru, a ona: Ko je pa taj?! Odmah otvori svoj „pametni“, nađe mu portret, ugleda fotos i klikne: Kakva lepota! A ja dodadoh: Pogledaj dalje, i ona ugleda fotos iz najnovijih dana, prizor zapuštenog i slomljenog čoveka. Rekoh joj: To je nekad i sad. Pomenuo sam nekoliko filmova koji su ga u mladosti proslavili, a ona, u samoodbrani promrmlja: Tad se nisam ni rodila.

Horvatov film nije uobičajeni bio-pic, pregled biografije sa upotrebom arhivskih filmskih odlomaka. Nijedan flešbek, samo prikaz nekoliko dana glumčevog života u zimu 2014 kad je ovaj napunio 70 godina i rešio da što ređe napušta svoj zapušten stančić u Salcburgu, natrpan fotosima i predmetima koji mu osvežavaju pamćenje kroz šta je sve prošao.

Berger (1944) se našao 1964 na audiciji (kastingu) jednog od najvećih reditelja današnjice, Lukina Viskontija (1906-1976). Ovaj genije italijanskog filma je odprve bio opsenjen magičnom lepotom Bergerovom, preselio ga u Milano i dao mu priliku da ostvari uloge dijaboličnih, erotski dvosmislenih mladića u remek delima „Sumrak bogova (1969), „Ludvig“ (1973) i „Grupni porodični portret“ (1974). Mladi glumac i reditelj su imali homoerotsku vezu koju nisu krili, na užas stare italijanske plemićke porodice Viskonti.

Viskonti je njega nezvanično posinio, bili su ljubavnici, to je trajalo 12 godina do iznenadne Viskontijeve smrti. I tu počinju Bergerove nevolje.

Očekivao je da će u ostavinskoj raspravi dobiti nešto od nasledstva (makar dela autorskih prava) jer je javno govorio o svom „braku“ sa LV, ali ga je porodica Viskonti lako uklonila, ostao mu je samo stan i obilje slika koje je kasnije rasprodavao kako bi preživeo.

Bio je labilne nervne strukture, posle sjajnog ostvarenja lika ludog bavarskog kralja Ludviga Drugog (završio zagonetnim samoubistvom), nije mogao da iskoči iz kože junaka, pa je završio na terapiji u sanatorijumu. Patio je od depresije i samoubilačkih ideja, godinu dana posle Viskontijeve smrti pokušao je samoubistvo (barbiturati) i jedva su ga lekari izvukli. Kasnije je to ponavljao i više puta su ga „skidali sa simsa“. Depresiju je lečio intenzivnim alkoholnim seansama, drogom i preterivanjem svake vrste.

Jednom reči, posle „poočimove“ smrti karijera mu se osipa, igrao je u nevažnim ulogama kod manje poznatih reditelja (1983 pojavio se u „Velikom transportu“ Veljka Bulajića), ali je ponuda bilo sve manje. Preostala je borba za opstanak.

Sve ovo je Horvat stavio u zagrade, ostali su delići Bergerovog gneva i ludila koji čine ovaj portret umetnika u starosti, zaboravljenog. Berger je pristao da ga Horvat snima u svakodnevnim situacijama, uronjenog u košmar, fantazme i zamagljene uspomene (uglavnom u gnevu i besu). Rekao je Horvatu da od intervjua neće biti ništa, što je ovom olakšalo posao. Važnu ulogu ima starija gospođa Viola koja je kao socijalna radnica (o trošku gradske opštine) povremeno dolazila da počisti kuću, izbaci silne boce alkohola, ponekad u besu razbijene, sa srčom po delu stana. Njeni komentari u kameru objašnjavaju tegobe ovog zapuštenog života, jer je ona donosila hranu kad je mogla, stan više nije imao ni kuhinju! Ubrzo posle završetka filma Viola je preminula i film je posvećen njoj. Da nje nije bilo, pitanje je da li bi film i nastao.

Uoči Božića te zime Berger prihvata poziv da nekoliko dana provede na Azurnoj obali, uz nekoliko prijatelja iz kategorije džet-seta. Horvat je sa svojom kamerom pratio ovaj izlaz u „veliki svet“, koji povremeno podseća na bal vampira!
Noć se završava na ulici kad Berger poludi, zaustavi policijsku patrolu i saopšti im da ga je Horvat napao. Francuski policajci su ovog puta brzo shvatili šta se dešava, strpali su ga u kola i odvezli do hotela da se otrezni. Drugi put Berger fizički nasrće na reditelja i kamera leluja dok su ova dvojica u koštacu.

Bergerovi komentari sopstvenog života prepliću se sa ogorčenjem prema mnogim filmskim ljudima, posebno je ljut na Bertolučija (njegovu suprugu naziva lezbijkom, kao da je ona nešto smetala, a možda i jeste!).

Bertolučiju nije mogao da oprosti što je dozvolio da u „Poslednjem tangu u Parizu“ Brando zloupotrebi Mariju Šnajder (scena sa buterom). Koja se kasnije, kako on kaže, zbog toga ubila.

Od svih umetnika iz različitih disciplina glumcima je najteže da se izbore sa izazovima starosti, jer oni jedini koriste svoje telo, mozak i sve što imaju. Piscima i slikarima je lakše, oni su osuđeni na samoću stvaralaštva. Glumac nema prava na samoću ako hoće da zadrži javno mesto u svojoj profesiji. Mnogi glumci, poput Henrija Fonde, Kerija Granta, Džejmsa Stjuarta, Žana Gabena, Mastrojanija i Trentinjana su znali kako da sačuvaju sebe i svoje dostojanstvo.

Drugi pak, poput Bergera, Žerara Depardjea, Mikija Rorka (da ne idem dalje) uleteli su u strašne nevolje. Neko će reći, sudbina kojoj su sami doprineli. Prihvatam ovo objašnjenje u nedostatku boljeg.

Horvatov portret Helmuta Bergera je surovo istinit i jedinstven, nikad nisam video nešto tako potresno, ali i upozoravajuće. Potrudiću se da nađem DVD snimak i da ga ponovo odgledam.