Kad je dete bilo dete i Nebo nad Berlinom

Osvrt na Vendersove i Rilkeove anđele

Pre nego što je, ognjem i mačem, krenuo u samoubilački pohod na prirodu, moderni čovek raskinuo je svoje veze sa natprirodnim. Svet naseljen anđelima – koji na nude Rilkeove Devinske elegije, kao i Vendersov film Nebo nad Berlinom – predstavlja stoga jedan od ekscesa vredan pažnje, čak i u bogatom prostoru umetničke fikcije XX veka. Vim Venders je, kako sam kaže u jednom tekstu, glavnu inspiraciju za ideju svog filma o anđelima našao upravo u Devinskim elegijama (pored Rilkea, kao izvori inspiracije poslužili su mu i slikarstvo Paula Klea, poznata figura anđela istorije iz Istorijsko-filozofskih teza Valtera Benjamina, kao i jedna pesma grupe „The Cure“ posvećena palim anđelima).

Dopisujući na marginama Rilkeove poezije, Venders je jednog dana u svojim rediteljskim beleškama naišao na zbilja zanimljivu rečenicu : „Nezaposleni anđeo koji se zaljubljuje.“ Ova rečenica postaće praktično siže Neba nad Berlinom (premijerno prikazanog i nagrađenog za režiju u Kanu 1987.) – filma koji je genijalna pohvala prolaznosti i nesavršenosti čovekove egzistencije, baš kao što to behu i Rilkeove Elegije šest i po decenija ranije. Ali da bi to ljudsko postojanje, svesno vlastitog kraja, zaslužilo nimbus i epitet posvećenog, mora se susresti s licem večnog i transcedentnog – zna to Venders, kao i Rilke pre njega, kao i autori starozavetnih predanja mnogo ranije.

U likovima anđela, tih božjih glasnika, bestrasnih i večno mladih, možda je i najverniji negativ našeg kratkog bitisanja na zemlji. Upravo anđeo, iz svoje bezvremene i svevideće perspektive, kao da je ovlašćen da osvetli punoću krhkog ljudskog trajanja. Rilkeovo pevanje kreće se između tuge nad sudbinom nas, najnepostojanijih bića, čije prisustvo u svetu biva prikriveno i zauvek zaboravljeno – i gotovo euforičnih stihova: „Divno je biti na zemlji…“, ili naloga datog čoveku: „Veličaj anđelu svet (…) Reci mu stvari. On će stojati sve začuđeniji.“ (Sve ove kratke isečke iz Elegija navodim u prevodu Branimira Živojinovića). I Venders u svom filmu, uz pomoć lirski zgusnutih monologa Petera Handkea, polazi od tragičnih životnih priča Berlinaca koje, nečujan i nevidljiv, sluša i posmatra anđeo Damiel (Bruno Ganc). Oni će ga, paradoksalno, voditi do fascinacije ukusom kafe, cigareta, osećajem hladnoće, težine, bojama – sve do zaljubljenosti u jednu ženu, umetnicu na trapezu odevenu u kostim anđela (Solvejg Domartin). Pikasova slika Artisti, sa cirkuskim akrobatama na pustom polju, koju Rilke u Petoj elegiji uzima kao simbol naše zalutalosti i izgubljenosti u svemirskom poretku, dobiće tako i svoje daleko filmsko ovaploćenje u liku Marion.

Venders na jednom mestu kaže kako je pravi problem s kojim je imao da se suoči bio ne kako prikazati anđele, već kako predstaviti ovaj naš svet, viđen pogledom anđela. („Pokušao sam da ponovo zadobijem praizvorni pogled. Pri tome sam utvrdio da neobično volim svet. Prosto kroz činjenicu da on postoji.“) Kroz anđeoski pogled Nebo nad Berlinom demonstrira jedan od temeljnih zadataka svake umetnosti: razbijanje automatizma i ukalupljenosti našeg „odraslog“ doživljaja sveta – i povratak zadivljenosti deteta, koje je po prirodi uvek filozofsko, kao i začuđenost i prvih filozofa koji su po prirodi deca čovečanstva.

Filozofska poruka Neba nad Berlinom danas je možda važnija i jača nego pre dve decenije. U svetu čija opipljivost sve brže iščezava pred virtuelnim realnostima, „simulakrumima i simulacijama“, ljudi su prinuđeni da ponovo otkrivaju vrednosti života, poput zaljubljenog anđela koji se prizemljuje. I da se vraćaju veri u priču koja osmišljava haos Istorije, slično onom starcu, berlinskoj inkarnaciji Homera, koji luta podeljenim gradom.

Postoji jedna scena u Vendersovom filmu koja mi je posebno draga: stojeći kraj kioska s brzom hranom, bivši anđeo, glumac Piter Folk (koji ovde igra samog sebe) obraća se anđelu Damielu koga ne može da vidi, ali ga oseća zahvaljujući svom prethodnom, nebeskom iskustvu.

Svet je naseljen ne samo anđelima nego i bivšim anđelima, kazuje nam autor – i ti bivši anđeli ponašaju se katkad dosta neobično, oni opažaju prisustvo tamo gde je za nas tek prazan prostor. Ispunjavajući do kraja svoj poetsko-detinji poduhvat imenovanja nevidljivog i neizrecivog, Nebo nad Berlinom okončava se posvetom bivšim anđelima, među kojima su posebno navedena trojica: Jasuđiro, Fransoa i Andrej. Tu posvetu anđelima filma, Ozuu, Trifou i Tarkovskom, možemo čitati i kao pohvalu neraskidivom trojstvu filmske slike: čulnosti, ljubavi i duhu.

Srđan Vučinić

Rađanje kentaura

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  blejz, Film