Kaibutsu/Monster – Hirokazu Korida

Kaibutsu/Monster (2023) je japanska drama koju je režirao poštovani filmaš Hirokazu Korida (pisao sam o njegovim filmovima Shoplifters i Broker) po scenariju Judžija Sakamota. Radnja prati samohranu majku Saori (Ando Sekura) koja se suočava sa učiteljem u dečakovoj školi nakon što je primetila uznemirujuće promene u ponašanju svog sina. Film je premijerno prikazan 17. maja prošle godine na 76. filmskom festivalu u Kanu gde je odneo nagradu za najbolji scenario.

Reditelj dovodi svoj humanistički objektiv do temeljne i očaravajuće misterije u ovoj priči koja se vrti oko rastućeg skandala u školi, otkriva tri različite perspektive na te događaje i postepeno razotkriva osnovnu priču o emocionalnoj moći i moralnoj sigurnosti. Ovo je film koji se od samog početka čini bogatim jer se pitanja istine i poverenja suptilno otkrivaju usred drame fokusirane na likove, ali scenario samo postaje složeniji kako priča napreduje.

Saori je udovica samohrana majka koja odgaja svog sina Minata najbolje što može. Stvari izgledaju dobro koliko mogu da budu, sa dečakom koji još uvek tuguje za ocem kojeg nikada nije poznavao. Nada se da će živeti u skladu sa standardom koji je čovek ostavio iza sebe, brine o svojoj majci najbolje što može i pita se da li je njegov tata reinkarniran. Sa svoje strane, Saori radi, održava kuću u redu i pazi na dobrobit svog sina.

Zaplet nastaje kada primeti da Minatovo ponašanje počinje da se menja na čudne, ali u početku suptilne načine. Dečak se raspituje o hipotetičkim naučnim eksperimentima transplantacije svinjskog mozga u čoveka, njegova flaša za vodu je puna prljavštine i nekog čudnog, tvrdog i neidentifikovanog predmeta za koji Minato jednostavno kaže da je bio deo naučnog eksperimenta. U jednom trenutku Saori beži u prodavnicu, vraća se kući i zatiče svog sina kako se još uvek naginje napred u svojoj stolici, posežući za gumicom koju je ispustio neposredno pre nego što je ona izašla kroz vrata.

Što je još gore, Minato se vraća kući iz škole sa nasumičnim povredama, uglavnom modricama i posekotinama, a dečak neće da kaže ništa o tome kako ih je dobio. Ranije radoznalo, pričljivo i energično dete postalo jako tiho. Mora da se nešto dešava u školi i na kraju se pojavljuje ime: Hori, Minatov razredni učitelj. Po gradu se priča o ovom čoveku kako je viđen sa ženom iz lokalnog hostes bara, a doživljava se kao neukusno da nastavnik učestvuje u takvim aktivnostima. Osim toga, postoji nešto čudno i pomalo jezivo u njegovom držanju, širokom, ali praznom osmehu i statusu usamljenika.

Scenario je podeljen u tri dela, pri čemu prvi zauzima stanovište majke, drugi kopa po usamljenom životu optuženog učitelja, a treći nudi perspektivu koju ovom prilikom neću otkriti, ali mi je ostavila najslabiji utisak. Ovo je misterija koja se kreće u vremenu, pokazujući nam događaje onako kako ih jedan lik vidi, samo da bi popunio nedostajuće praznine dok ih jedan od tih drugih likova doživljava ili im svedoči.

Pored režiranja filma Korida je potpisan kao montažer, prilično vešto koristeći zvuk, slike, rekvizite, pa čak i odeću kako bismo bili potpuno svesni gde se nalazimo u vremenskoj liniji naracije. Koristi priliku da nam, pružajući malo iznenađenja, omogući da otkrijemo neku vrstu uzročno-posledične progresije koju možda nismo razmatrali. To je značajan i potpuno impresivan podvig, imajući u vidu pažnju posvećenu detaljima koja se od filmskog stvaraoca zahteva u planiranju, postavljanju i montiranju celog projekta. Nije ni čudo što je Korida, koji jasno razume ritam ove priče i njenu emocionalnu srž, poverio sebi konačnu montažu filma.

Toliki uticaj toga, na kraju krajeva, leži u tome šta se otkriva i kada, šta je skriveno i zašto, i kako postupci i tajne likova govore podjednaku količinu o tome ko su ti ljudi, šta im je zaista važno i koliko se bore da budu iskreni u tome. Za Saori ona je pre svega Minatova majka, a njen glavni pokretač je da obezbedi da njen sin bude zaštićen od povreda. To razumemo u potpunosti jer je glumicina prigušena izvedba ispunjena tako tihom žestinom kada njene pritužbe na učitelja uglavnom ignoriše direktorica škole – da li je ovo neka vrsta zataškavanja i, ako jeste, kako Saori može da to preseče da bi postigla bilo kakvu pravdu za svog sina?

To je, međutim, samo prvi deo ove priče. Drugi prati Horija u njegovoj odlučnosti da bude dobar učitelj, kao i njegov tužan i usamljen život kod kuće. Oba su poništena optužbom za zlostavljanje koju on privatno, odlučno poriče, ali mora da nagovesti majci kao nesporazum. Iz njegove perspektive Minato nije nevin, posebno kada su u pitanju njegovi postupci prema Joriju, dečaku nižeg rasta od njegovih drugova iz razreda i kojeg vršnjaci ismevaju kao „vanzemaljca“- čini se da je Minato uvek tu kad god maltretiranje Jorija postane posebno loše.

Sve ovo je od vitalnog značaja, čak i ako nešto od toga izgleda kao skretanje sa stvarne istine o tome ko bi Minato mogao biti, kako se promenio ili nije promenio i šta bi mogao biti uzrok njegovih nestalnih i sve opasnijih dela. Informacije sastavljaju komplikovanu zagonetku ne samo slučaja koji je pred nama, već i ljudskog ponašanja, društvenih očekivanja i načina na koji ljudi uče da sumnjaju, odbacuju, pa čak i preziru sebe. Kontradiktorne perspektive ukazuju da je svako toliko zaokupljen sopstvenim problemima i pokušajima prebacivanja krivice da niko ne uzima u obzir nečije gledište ili, u ovom slučaju, istinu koja je tu ukoliko se neko zaista odluči da je potraži.

Monster je japanski film sa promenama perspektive u Rashomon stilu koji poseduje fin osećaj za dramatičnu misteriju i značajni stepen saosećanja za svoje likove.