Како је Slavoj marginalac postao Žižek superstar

Nikada nije toliko mnogo njih razumelo toliko malo od toliko mnogo, od toliko mnogo knjiga, to jest, u ovom slučaju onih koje je napisao filozof Slavoj Žižek. Mnogi njegovi sledbenici, otkrio je sociolog Eliran Bar-El istražujući onlajn zajednice povezane sa Žižekom, veoma se malo bave njegovim supstancijalnim filozofskim delima. Mislim da nešto slično može da se kaže i za mnoge njegove oponente.

Možda već sam broj Žižekovih knjiga (u proseku po dve svake godine od početka veka) otežava da se pronađe adekvatna pristupna tačka. Možda je to njegov ekstenzivni stil koji vrluda od anegdota do ezoterične, filozofske argumentacije pune žargona. Ili je to možda sasvim zaslužena doza njegovog ličnog seruma: on sam priznaje da nije pogledao polovinu filmova koje kritikuje, pri čemu mu je najnovija meta napada bio Matriks: Uskrsnuće 2022. godine.

Za jedne su njegovi komentari na najrazličitije teme i humoristični pristup znak da se radi o intelektualcu kakvom nema ravna; za druge znak da se radi o šarlatanu koji se glupira. Žižek i tako dalje, podkast posvećen diskusijama o njegovim idejama, ističe njegovu najčuveniju frazu (“čista ideologija” je prati u stopu). Njegove lične idiosinkrazije uključuju i neprekidno češanje nosa i šmrcanje, kao i svesno odbijanje da na javnim nastupima nosi košulju zakopčanu do grla.

Dva videa sa Jutjuba, postavljena jedan nasuprot drugom, svedoče o Žižekovom statusu pop zvezde u doba interneta. Prvi je devet sati dug kolaž sastavljen od njegovih predavanja o Fridrihu Hegelu; drugi, snimak od sedam sekundi, prikazuje filozofa koji očigledno uživa jedući hot dog na ulici, verovatno u njegovom rodnom gradu Ljubljani, u Sloveniji, gde i dalje živi. Oba videa privukla su stotine hiljada gledalaca i mnoštvo zadivljenih komentara.

Iako je Žižek stekao ime tumačeći Marksa, Hegela i Žaka Lakana (i tumačeći svet kroz njih), čini se da se on sam svesno odrekao pozicije autoritativnog mislioca. Njegova ekscentričnost je oličenje njegovih stavova, upravo onako kako sam filozof ističe: istina nečijeg uverenja je u njegovom delovanju, a ne u nekom mutnom, samozavaravajućem unutrašnjem životu. Možda su njegovi tikovi psihološka manifestacija sindroma varalice koji bez zadrške prihvata.

Bar-Elova nova knjiga, Kako je Slavoj postao Žižek: Digitalno stvaranje javnog intelektualca, takođe sadrži neka od svojstava koja pripisuje Žižeku. Kako joj naslov nagoveštava, Bar-El se primarno ne bavi Žižekovom teorijom ili politikom, nego sociološkim i istorijskim procesom u kom je postao planetarni fenomen. Suština je u formi.

Pojava Žižeka na političkom i intelektualnom raskršću kao što je Slovenija, gde je rođen 1949, bila je na neki način neizbežna.

Slovenija je kao najzapadniji činilac Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zahvaljujući relativno liberalnoj vlasti Josipa Broza Tita i njegovih nastavljača, uživala veze sa “slobodnim svetom” kakvima nije bilo ravnih u drugim socijalističkim zemljama. Postojanje živahne intelektualne scene olakšavala je meka granica ka Italiji, a otuda i ka drugim delovima zapadne Evrope.

U odsustvu jedinstvene i rigidne marksističke doktrine, vrata Jugoslavije bila su otvorena razčitim teorijskim formacijama. I Frankfurtska škola, i egzistencijalizam, i strukturalizam pronašli su tu svoju publiku i svoje sagovornike. Žižek je čitao “Marksa u petnaestoj, Hajdegera sa 20, Deridu sa 25, a Lakana i Hegela sa 30 godina”, piše Bar-El i, dok se upuštao u svoj drugi doktorat u Parizu 1979, radio je kratko u komunističkoj birokratiji.

Žižek i njegovi teorijski saputnici osnovali su ranih 1980-ih Ljubljansku školu. Oni su se, umesto da se pokore marksizmu sa istoka ili strukturalizmu sa zapada, opredelili za ključna shvatanja hegelijanske dijalektike i lakanovske psihoanalize, a crpli su i iz mešavine drugih tradicija.

Bio je to rani primer Žižekovog “superpozicioniranja”, termina iz kvantne mehanike koji Bar-El koristi da bi opisao stvaranje treće pozicije unutar postojeće opozicije kao načina za probijanje iz teorijskih i političkih ćorsokaka.

Žižekov odlazak u Francusku imalo je i grubo materijalističko opravdanje: hteo je da izbegne neizvesne izglede za budućnost u ustanovi u kojoj je jugoslovenska partijska država kiselila svoje intelektualce disidente. Žižek, nezaposlen po povratku iz Francuske, upoznao se sa tim šta znači marginalizacija.

Disidenti su u Jugoslaviji uživali mnogo veće slobode nego u bilo kojoj drugoj samoproklamovanoj socijalističkoj zemlji. Zapravo, vlasti ne samo da su tolerisale cinizam u vezi sa doktrinom “samoupravljanja”, nego su taj cinizam smatrali preduslovom za kontinuirano poštovanje sistema. Jedna od Žižekovih omiljenih anegdota govori o tome kako su dvojica njegovih poznanika sredinom 1970-ih ostali bez funkcija u partiji jer su iskreno verovali u zvaničnu ideologiju.

Zato je najbolji način za izazivanje navodno tolerantnog, samokritičnog režima bila samosvesna “preterana identifikacija”, koju su disidentski umetnički kolektivi, a posebno pank pokret, sve češće izvodili u svojim javnim nastupima tokom 1980-ih. Dok je napad na ideološka zdanja spolja mogao da nesvesno reprodukuje zajedničke pretpostavke, preterana identifikacija pretila je da ogoli ono skriveno u delovanju režima.

Slično drugim Žižekovim lekcijama iz “realnog socijalizma”, ova shvatanja će primeniti i u svojim intelektualnim intervencijama na liberalno-demokratskom zapadu. Mučenja u zatvoru Abu Graib, na primer, nisu bila skandalozna jer su odstupala od “američkih vrednosti”, nego zato što su bila “opsceni dodatak… varvarizam koji održava našu civilizaciju” usred “preventivnog rata” u kom su žrtvovani životi i dobra Iračana zarad primetne sigurnosti Amerike i njenih saveznika.

Žižekove teorije su uvek imanentno politične dok se naizgled lako mogu otkriti u popularnoj kulturi. Pošto je i sam odslužio vojni rok, pronašao je preteranu identifikaciju u filmu Full Metal Jacket Stenlija Kjubrika, gde protagonista (p)ostaje prekaljeni vojnik zahvaljujući svom ciničnom otklonu, dok se “redov Pajl” potčinjava “glasu superega (vojne discipline)” i postaje (auto)destruktivan. Bar-El nije iskoristio ovaj primer, ali ukazuje superpozicioniranje između činjenica i fikcije kao na još jedan karakterističan žižekovski gest.

Pošto se “realno postojeći socijalizam” raspadao, a budućnost Slovenije je postala neizvesna, pluralistički levičarski pokreti borili su se za prevlast protiv neoliberalnih nacionalista. Vizija kapitalističkog režima u organskoj nacionalnoj zajednici bila je antiteza teorijske osovine Ljubljanske škole o “rascepu subjekta”: inherentno kontradiktornog individualnog subjektiviteta unutar bilo kog političko-ideološkog sistema, koji su i sami kontradiktorni.

Žižek je tesno izgubio u trci da postane jedan od četiri predsednika Slovenije 1990-ih, kao kandidat Liberalno-demokratske partije, a tim potezom nameravao je, objasnio je, da preuzme popularni barjak liberalizma pre nego što ga se domognu zagovornici slobodnog tržišta. On izgleda uživa u izvođenju takvih manevara nabijenih politikom.

Tokom izborne kampanje u SAD-u 2020. godine je progresivcima savetovao da prihvate etiketu “moralne većine” na osnovu toga što su posvećeni jednakosti i ispunjenju ljudskih potreba, za razliku od političke desnice koja se sve više okretala “alternativnim činjenicama”, brutalnosti i opscenosti. Isti taj razlog naveo je u svom krotkom (za neke frustrirajuće krotkom) nastupu u čuvenoj debati sa Džordanom Pitersonom 2019. godine.

Bar-El se detaljno bavi kontrastom između ne baš sjajnog prihvatanja Žižeka u Francuskoj s kraja 1980-ih i njegovog potonjeg fenomenalnog uspeha u anglofonom svetu. Rađanje javnog intelektualca neminovno je društvena stvar. Francuska scena, sa odavno uspostavljenim i čvrsto utvrđenim zajednicama intelektualaca, ostavljala je malo prostora za pridošlicu kojeg odlikuje superpozicioniranje između disciplina, akademskog i politički angažovanog stila pisanja i francuskih teorija i nemačkog idealizma.

Niti je Žižeku pomogao kontroverzni status njegovog mentora na doktorskim studijama Žak-Alana Milera, a ni njegovo insistiranje da lakanovsku psihoanalizu iznese iz klinika i presadi je u domen filozofije (sa čim se ni sam Miler nije slagao).

Uz pomoć “postmarksističkog” političkog filozofa Ernesta Lakloa, koji je napisao i predgovor, Žižek je objavio svoju prvu knjigu na engleskom, teorijom nabijeni Sublimni objekt ideologije (1989). Kako je to Laklo artikulisao, Žižekova pozicija (i njegovom, a i voljom drugih) bila je “da se bavi problemima izgradnje demokratskog socijalističkog političkog projekta u doba postmarksizma”. Time je počela njegova duga veza sa levičarskom neakademskom izdavačkom kućom Verso, što je otvorilo vrata i drugima iz Ljubljanske škole ka međunarodnom krugu čitalaca.

Profesionalne i lične veze dovele su Žižeka i njegove teorije u dijalog sa Džudit Batler, Terijem Igltonom, Frederikom Džejmsonon i drugim istaknutim misliocima. Pad komunizma u Evropi takođe mu je otvorio prostor da, kako to Bar-El sažeto kaže, “objašnjava Istok Zapadu kroz zapadnjačke teorijske termine i kanale”.

Jedan od najranijih primera (ne spominje se u knjizi) je dokumentarac iz 1996. koji počinje tako što Žižek stoji na mostu u Ljubljani i saopštava gledaocima da je reka ispod njega geografska granica između Mitteleurope (centralne Evrope) i Balkana. Sa jedne strane je “užas, orijentalni despotizam”, gde žene trpe strašno nasilje i “to im se dopada”, a sa druge je “Evropa, civilizacija”, gde žene jednako pate, “ali im se to ne dopada”. Na stranu očigledna materijalistička poenta, bio je to kvintesencijalni Žižek: odbacuje akademski ugled zarad crnog humora; kopa po “niskoj kulturi” da bi otkrio inherentne, duboke kontradikcije; preispituje naizgled prirodne suprotnosti da bi mahao nečim što vidi kao pravu alternativu.

Žižekov uspon na svetskoj sceni koincidirao je sa navalom digitalne revolucije 1990-ih, decenije kojoj je savršeno odgovarao njegov izraz kakvom nije bilo premca, kao i svojstvo “kopi-pejsta” (“samoplagiranja”, za njegove kritičare). Njegovo “hegelakanstvo”, kako Bar-El naziva sintezu Hegela i Lakana, pokazalo se izuzetno pogodno za šifrovanje ključnih ideja u lako prenosivim paketima, bez obzira na to da li njihov konzument ima čime da ih valjano dešifruje. Ako je iko pravio mimove, bio je to Žižek.

Nakon napada 11. septembra 2001. u Americi i tokom rata protiv terorista postao je naširoko poznat po prolifičnim i pravovremenim komentarima i tu Bar-El pruža izvrstan sažetak njegovih kontraintuitivnih tvrdnji i njihove recepcije. Od tada pa nadalje Žižek neće dopustiti da ijedna međunarodna kataklizma prođe bez kategorizacije: globalna finansijska kriza, Arapsko proleće, aktuelna ekološka kriza i (verovatno zakasnela da bi je Bar-El uneo na listu) pandemija kovida-19, o kojoj je objavio knjigu već u martu 2020.

Širenje njegovog intelektualnog i kulturološkog uticaja potvrđeno je njegovim sve širim vezama, među kojima su i one sa Džulijanom Asanžom, Janisom Varufakisom i Sofi Fajns, režiserka dva dokumentarna filma koja su uvela Žižeka i psihoanalizu u bioskope.

Istupi u javnosti koštali su Žižeka akademskog kredibiliteta, pošto sve više profesora, akademaca i naučnika njegove hitne intervencije u javnoj sferi smatra neukusnim udovoljavanjem masama. Neki, poput političkog filozofa Džona Greja, zameraju Žižeku da “reprodukuje kompulsivni, besciljni dinamizam koji on primećuje u dejstvu kapitalizma” i tako je došao do “obmanjujućeg sadržaja”.

Njegovo hegelakanstvo pratile su kontroverze, a njegovi sve širi interdisciplinarni pohodi doveli su i do preispitivanja njegovog statusa filozofa. Zaista, Žižek sam sebe pozicionira kao pripadnika javnosti kojoj se obraća dok se njegova subjektivna sumnja odražava u istoj takvoj sumnji njegove publike.

Bar-El je ovde veoma precizan: “Žižek i prima na sebe i odbacuje poziciju autoritativnog intelektualca, uživa njen univerzalni i opšti status, dok istovremeno poriče njen elitizam i ekskluzivnost”. On u tome sledi Lakana u tvrdnji da “subjekt-koji-bi-trebalo-da-zna” – dobronamerni, iznutra konzistentni autoritet, sasvim poistovećen sa ulogom koju mu pruža društveni poredak – ne postoji. Ili, prema slavnim Lakanovim rečima: “Ludak nije samo prosjak koji misli da je kralj, nego i kralj koji misli da je kralj”.

Slično Francuzima, i anglofoni svet ima problema da definiše kakva je zaista Žižekova uloga. Njegovo delo često se predstavlja u kontekstu nauke o književnosti pre nego u kontekstu filozofije, a većina njegovih sledbenika otkrila ga je izvan univerziteta. A opet, komercijalni uspeh njegove kabaste knjige sa više od 1.000 strana, Manje od ništa (2012), pokazuje da među čitalačkom publikom postoji glad za filozofom koji spušta bjelokosnu kulu u masu i masu vodi ka njoj, naizgled bez kompromisa sa filozofskom prefinjenošću ili društveno-političkom relevantnošću.

Žižekovo insistiranje na demonstriranju filozofskih ideja kroz primere, čak i one banalne i vulgarne, nije samo puki pragmatični izbor. On koristi artefakte iz popularne kulture kao prozor u ideološki nesvesno koje deluje ispod vidljivog društvenog fenomena. U skladu sa njegovim čitanjem Hegela, on ne prihvata teoriju kao nešto što postoji nezavisno od njenih konkretnih manifestacija. Zapravo, primeri mogu da obore ideje koje bi trebalo da odraze.

On zato odbija uobičajeni levičarski refren da marksizam nikada nije bio zaista praktikovan u komunističkim zemljama, kao da postoji neki “nepomućeni” duh marksizma na astralnom planu koji se bez izuzetka izopačavao u dodiru s istorijskim datostima. Umesto toga, propast “realno postojećeg socijalizma” mora da se istražuje sve do nacrta i njihovih tvoraca, ali bez negiranja nužnosti da se “greši bolje”, kako to kaže Žižeku omiljena krilatica Semjuela Beketa.

Ovo je jedan od najvažnijih ključeva za razumevanje Žižeka. Bar-El to ne spominje, pošto njegov fokus na proces i fenomen Žižekovog uspona i pada na 189 stranica neminovno zahteva skraćenja i kompromise. Određeni detalji iz istorije, posebno oni koji se odnose na prilike u Sloveniji 1980-ih, takođe bi mogli da razjasne Žižekove pozicije i poteze. Bar-El bi sa razumljivom zavišću mogao da gleda na Žižekovu slobodu pred ograničenjima savremenog akademskog izdavaštva.

Do kraja 2010-ih, pošto je njegovo već uobičajeno “superpozicioniranje” izazivalo sve veći bes u naprednim i levičarskim krugovima, Žižek je u suštini nestao sa stranica izdanja poput Gardijana ili London rivju of buksa. Jedna od kontroverzi koju Bar-El jedva da spominje, Žižekova reakcija na izbegličku krizu, te njegovi stavovi o predsedničkim izborima 2016. i transrodnim pitanjima takođe su iritirali (ovi drugi su to nastavili da rade i kasnije), kao i neki detalji koje ćemo ovde dati mogu da budu ilustrativni.

Odbijajući opšteprihvaćeni okvir kojim su humanitarci obuhvatili ovaj problem, Žižek je ustvrdio da je Evropa obavezna da preseli mnogo više tražilaca azila jer je kriva za uništenje koje pokreće masovne seobe. Preseljenje bi moralo da se sprovede na dobro organizovan i koordinisan način, isticao je on, odbijajući stanovište mnogih sa levice o “otvorenim granicama”. A vidljiva patnja migranata koji se utapaju ne bi trebalo da zakloni položaj onih koji čak i nemaju sredstava da pobegnu.

Kontroverznija je Žižekova kritika multikulturalizma. On insistira na tome da postoje nesvodive razlike između “načina života” različitih zajednica, zajedničkih etičkih okvira i običaja koji im omogućavaju da funkcionišu. Svaka država ili organizacija koja se nada da će uspešno prihvatiti imigrante stoga mora ponovo da otvoreno pregovara o pojedinim osnovama, tako da ksenofobični reakcionari ne bi potiskivali i obuzdavali nezadovoljstvo.

Međutim, veran svojim hegelijanskim sklonostima, Žižek ističe i da se neke borbe “protežu kroz civilizacije” da bi formirale bazu univerzalne solidarnosti, a ko može da porekne da se Evropa i Amerika i same ne rvu sa fundamentalizmom raznih hrišćana, kao i sa snažnim antifeminističkim reakcijama? Ostaviću čitaocima da sami zaključe da li su ponovni pregovori na kakve poziva Žižek praktičniji od pozivanja na “otvorene granice”.

Dok Bar-Elova namera u velikoj meri isključuje svaki subjektivni sud o Žižeku, on ne krije svoje simpatije. A pošto često daje kratak sadržaj Žižekovih različitih istupa, čitalac bi morao da bude bar donekle upoznat sa Žižekovim opusom i stilom da bi lakše pratio tekst. Srećom, pored obimnih Žižekovih spisa i nebrojenih javnih nastupa dostupnih na internetu, postoji i Žižekov rečnik, objavljen 2017. godine. (Za njegove kritičare su postojanje ovog dela, kao i Međunarodnog žurnala o izučavanju Žižeka, dodatni dokazi o samozadovoljnom poziranju čoveka i njegovih učenika.)

To što Bar-El često pribegava terminima poput “superpozicioniranje” doprinosi tome da mu tekst povremeno izgleda kao da govori mehanički, iako to može da posluži i kao posveta veoma repetitivnom stilu samog Žižeka. Njegove simpatije postaju donekle i nekritičke kada koristi izraz kultura kenselovanja da bi opisao intelektualnu marginalizaciju Žižeka, što je potez koji neverovatno odražava insistiranje njegovog subjekta na terminima poput “rodno-identitetska ideologija”, čime rizikuje da konzervativnoj retorici da za pravo. Međutim, kako to ističe Bar-El, funkcija Žižekovih transgresija bila je da otkrije “normativno društveno polje”, neupitne pretpostavke koje vode u ideološke ćorsokake u kakvima se levica često dovede.

Na kraju, Eliran Bar-El nudi koristan okvir za istraživanje Žižekovog dela u prošlosti i danas: kao intelektualca koga nije lako kategorizovati, kao čoveka-fenomena stvorenog u mreži uticaja, a za digitalno doba, i kao ličnost čiji postupci su neodvojivi od njegovih filozofskih shvatanja.

U svom najnovijem činu superpozicioniranja, u odgovoru na rusku invaziju na Ukrajinu 2022. godine, Žižek je zazvonio na uzbunu zbog Putinovih ekspanzionističkih namera i zagovarao je “snažniji NATO, ali ne kao produženu ruku američke politike”, čineći ga još sumnjivijim među nekim levičarima, a ujedno ga i otuđujući od Raša tudeja, medija pod kontrolom Moskve i jednom od nekoliko preostalih glasila sa širokim dometom koja ga i dalje redovno objavljuju. Sa druge strane, time što je upozorio da i zapadni neoliberalizam “kolonizuje” Ukrajinu nije baš postao miljenik liberalnog ili konzervativnog mejnstrima.

Možda je prikladno razmotriti kako termin “superpozicioniranje” služi kao putokaz za relativno skorije ponavljanje Žižekove filozofije. Otvoreno preuzimajući iz kopenhaškog tumačenja kvantne mehanike, Žižek postulira “ontološku nedovršenost”, to da je sama naša stvarnost inherentno nedovršena na svom najosnovnijem nivou. Ovo je čisti Žižek, kako ga Bar-El precizno opisuje: on superpozicionirajući samog sebe kao (anti)filozofa pokušava da se uhvati u koštac sa horizontom razumevanja nametnutog jezikom.

Lakanovski “nedostatak” u srcu ljudskog subjekta i “veliko Drugo” (virtuelni simbolički poredak koji garantuje značenje) upisani su u samu egzistenciju, kao da univerzum odbacuje sopstveni autoritet.

Ova nedovršenost ima i vremensku dimenziju, jer je značenje prošlosti determinisano onim što se odvija u budućnosti. Žižek misli da se katastrofe poput propalog komunističkog eksperimenta ne mogu nadoknaditi. Ali, bilo da ostaju besmislene devijacije progresa ili manifestacija istorijskih ciklusa, bilo da se mogu (ponovo) pretvoriti u prva obnavljanja emancipovanog sveta za kakav se ne možemo nadati da ćemo ga predvideti, one su ulog borbi univerzalista koje se danas vode.

PIše: Frank Juan
Izvor: Inside Story
Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Slavoj Žižek, Глиф