Kako je Vitgenštajn postao opsesivni čitalac detektivskih priča? – Scena se odvija u Londonu, godina je 1941. Ludvig Vitgenštajn, verovatno najveći filozof XX veka, napravio je pauzu u profesuri na Kembridžu kako bi se bavio „ratnim radom“, dobivši u bolnici Gaj posao za koji nisu trebale kvalifikacije. Kada je u septembru stigao tamo, najgori deo blickriga je bio gotov, ali to se tada nije moglo znati – bombardovanje je moglo iznova da počne svake noći. Vitgenštajn radi kao portir u dispanzeru, što znači da gura kolica od odeljenja do odeljenja i dostavlja lekove pacijentima. Ima 52 godine, mršav je, da ne kažem krhak. U jednom pismu piše kako posle posla „jedva može da se pomera“.

Džonu Rajlu, bratu oksfordskog filozofa Gilberta Rajla, Vitgenštajn je objasnio svoje razloge volontiranja u Londonu:

„Osećam kao da ću polako umirati ako ostanem ovde (na Kembridžu). Radije bih rizikovao i umro brzo.“

Vreme koje je Vitgenštajn proveo u bolnici Gaj je naročito usamljen period u jednom usamljenom životu. Društveno neprilagođen do ekstrema, ne trudi se da se umili svojim kolegama. Iako će se to uskoro saznati, inicijalno se nada da će uspeti da sakrije da je profesor, prezirući mogućnost da bude tretiran drugačije. Ali on jeste drugačiji. Njegovi pokušaji da se sakrije na otvorenom svima se čine kao još jedna ekscentričnost.

Pa ipak, u bolnici je stekao makar jednog prijatelja, kolegu po imenu Roj Forejkr (Roy Fouracre). Nakon nekog vremena, Forejkr dobija dozvolu da poseti Vitgenštajna u njegovoj sobi, što je retka prilika kada je  osamljeni filozof u pitanju. Prešavši prag Vitgenštajnove privatne odaje, Forejkr očekuje da će zateći na sve strane razbacane pozamašne, strahopoštovanja vredne tomove Aristotela, Kanta i njiima sličnih. Ništa od svega toga. Jedino štivo za čitanje predstavljaju „uredne gomile detektivskih magazina.“

Ti magazini su američki detektivski palp, koji je donosio avanture Filipa Marloa, Majka Hamera, Sema Spejda i drugih hardboiled junaka. Tokom poslednje dve decenije svog života, Vitgenštajn je kompulzivno čitao ovakvu prozu. Ali šta ga je to privuklo detektivskim pričama, konkretno američkim hardboiled pričama? Kako je čovek koji se bavio fundamentalnom reformom filozofije – ni manje ni više nego prepravljanjem načina na koji razmišljamo i govorimo o svetu – razvio toliku strast za palp? 

KADA VITGENŠTAJN NIJE RAZMIŠLJAO O LJUDSKOM GOVORU KAO EGZISTENCIJALNOM ZATVORU, IZUZETNO JE CENIO IŠČAŠEN HUMOR.

*   *   *

Vitgenštajn je rođen kao najmlađe dete jedne od najdobrostojećih i najkultivisanijih bečkih porodica tokom fin de siècle-a. Još dok je bio mlad odrekao se svog ogromnog nasledstva i proveo ostatak života monaški i jednostavno. Trojica njegove braće izvršila su samoubistvo, jedan tako što je progutao cijanid u jednom prepunom berlinskom kafeu. Iako je i Ludvig imao suicidalne misli, nije želeo da privlači pažnju na sebe. Kao i mnogi opsesivci, generalno se trudio da mu svaki dan bude što je moguće bezdogađajniji. Prava avantura odvijala se u njegovoj glavi.

Njegovo formalno obrazovanje otpočelo je u tehničkoj školi u Lincu, u Austriji (gde je sa njim u isti razred išao Adolf Hitler), a nastavio ga je na politehnici u Šarlotenburugu, u Nemačkoj. Zatim se prebacio na Univerzitet u Mančesteru, gde je izučavao vazduhoplovno inženjerstvo, da bi se najzad preselio u Kembridž, gde je studirao filozofiju matematike i logiku kod Bertranda Rasela, da bi na kraju postao profesor na toj katedri. Drugim rečima, prebacio se iz sveta realnih tehničkih problema na svet matematike koji se nalazio iza njih, na matematičku teoriju, na prirodu jezika, istine i sveta. Neprestano istražujući.

Danas je Vitgenštajn jedan od najproslavljenijih mislilaca – i jedan od najneshvaćenijih. On je verovao da ono što nazivamo filozofskim problemima najčešće predstavlja pseudo-probleme nastale na jezičkim zabludama. Za njega, prava filozofija ne treba da se bavi rešavanjem takvih pitanja već pročišćavanjem jezika do tačke u kojoj se ta pitanja više neće ni postavljati. On se možda najbolje može opisati kao antifilozof, propovednik post-filozofije.

*   *   *

Teško je utvrditi kada je Vitgenštajn počeo da čita detektivsku prozu. Formalne inovacije američke hardboiled detektivske priče (za razliku od uglađenije i intelektualnije britanske misterije) poklapale su se sa idejama koje je razvijao tokom 30-ih, kada se javlja procvat takvih priča. Ali hardboiled prozni stil obraćao se njegovim ubeđenjima koja je razvio još 10-ih. U svakom slučaju, do 30-ih bio je navučen.

Kada je američki palp postao redak u Velikoj Britaniji tokom i posle Drugog svetskog rata, Vitgenštajn se oslanjao na američkog filozofa Normana Malkolma da mu ih šalje iz Sjedinjenih Država u paketima pomoći. „Puno hvala na detektivskim magazinima“, napisao je Malkolmu 1948. „Pre nego što su stigli, čitao sam detektivsku priču Doroti Sejers (Dorothy Sayers), i bila je tako grozna da me je izdeprimirala. A onda, kada sam otvorio jedan od magazina, to je bilo kao da sam iz zagušljive sobe izašao na svež vazduh.” Vitgenštajnov omiljeni magazin bio je Street & Smith, koji je više voleo – čini se iz puke navike – od sličnog i daleko zapaženijeg Black Mask.

Jedan od njegovih omiljenih detektivskih romana bio je Miš u planini (The Mouse in the Mountain), od relativno nepoznatog Norberta Dejvisa (Norbert Davis). Ovo se naizgled činilo neobičnim izborom za filozofa koji se čak i među filozofima isticao svojom apokaliptičnom ozbiljnošću. Dejvisov roman govori o komičnim nezgodama dežmekastog detektiva po imenu Don i njegovog velikog psećeg pomoćnika Karstersa. Iako je Don nominalno gospodar u tom odnosu – ili partnerstvu – ubrzo postaje jasno da je Karsters taj koji zapravo drži uzicu. Reži kad god Don popije piće, što je često. Ostali likovi uključuju naslednicu, sobaricu i žigola. Kada Vitgenštajn nije razmišljao o ljudskom govoru kao egzistencijalnom zatvoru, izuzetno je cenio iščašen humor.

Roman je toliko impresionirao Vitgenštajna da je Malkolmu napisao i ovo:

„[…] Voleo bih da u knjižari pitate da li je Norbert Dejvis napisao još neke knjige, i kakve. […] Možda zvuči suludo, ali kada sam nedavno ponovo pročitao priču, toliko mi se svidela da sam pomislio kako bih zaista želeo da pišem autoru i zahvalim mu se. Ako je ovo suludo, nemojte biti iznenađeni, jer ni ja nisam.”

U stvari, Vitgenštajnov impuls bio je daleko od ludila. Ako je nekom nesrećnom piscu ikada trebalo pismo od obožavatelja koji je bio strastveni čitača palpa i pritom jedan od najvećih živih filozofa, bio je to Norbert Dejvis. Palp časopisi brzo su propadali zbog pritiska stripova i mekog poveza. Mnoge kolege među autorima krimića spasli su svoje karijere prešavši u Holivud, ali Dejvis nije napravio taj unosni prebačaj. Pisao je Rejmondu Čendleru 1948. godine da je četrnaest od njegovih poslednjih petnaest priča odbijeno da se objavi i da li bi Čendler mogao da mu pozajmi 200 dolara. Godine 1949. Dejvis se preselio iz Los Anđelesa u Konektikat, delom i da bi bio bliži njujorškim izdavačima koji su objavljivali tvrdo koričene knjige. Izgleda da taj gambit nije uspeo, bar po njegovim sudu. Izvršio je samoubistvo, imao je 40 godina.

Nikada nije dobio pismo od Vitgenštajna, a Malkolm nije uspeo da pronađe još Dejvisovih knjiga da pošalje filozofu.

ZA VITGENŠTAJNA POPULARNI FILMOVI SU BILI NAČIN DA PREBRIŠE FILOZOFSKU PRAŠINU NA SVOM UMU. POPULARNE DETEKTIVSKE PRIČE, NASUPROT TOME, BILE SU IZVOR INSPIRACIJE I DUBOKIH UVIDA.

*   *   *

Najednostavnije objašnjenje Vitgenštajnovog čitanja palpa – to da su mu magazini služili da skrene misli sa svog filozofskog rada, ili možda da ga njima kontrapunktira – podrobnijom analizom pokazuje se previše jednostavnim. Vitgenštajn je često ponavljao kako je čitanje palpa korisno za njegovu filozofiju. U njegovim pismima Malkolmu vidimo varijacije na ovu temu.

 „Bilo bi fino kada bih dobijao detekstivske magazine od Vas. Strašna je nestašica trenutno. Osećam kako mi je um pothranjen.“

Vitgenštajn je ovo napisao u oktobru 1940, u vreme kada je većina ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu zabirnuta nestašicom hrane. Krajem 1945, Vitgenštajn piše odatle, gde su nestašice hrane zapravo postale mnogo gore od završetka rata:

„Hvala na detektivskim magazinima! Bogati su mentalnim vitaminima i kalorijama.“ U jednom pismu nastalom ranije te godine, Vitgenštajn direktnije ističe odnos između čitanja palpa i filozofskog rada: „Jedan od načina na koji me je američki Zakon o zajmu i najmu zaista pogodio jeste što je doveo do nestašice detektivskih magazina u ovoj zemlji. (…) Ako SAD neće da nam daju detektivske magazine, ne možemo da im pružimo filozofiju, i u tom slučaju Amerika će na kraju biti gubitnik.“

Uporedio je 1948. svoj omiljeni magazin sa oksfordskim filozofskim žurnalom Mind:

„Vaši magazini su predivni. Nemam pojma kako ljudi mogu da čitaju Mind kada mogu da čitaju Street & Smith. Ako filozofija ima ikakve veze sa mudrošću, nje ni u tragovima nema u Mind-u, a najčešće je ima u detektivskim pričama.“

Vitgenštajn takođe uživa u popularnim filmovima, naročito američkim vesternima i komičnim mjuziklima, ali u njima nikada ne vidi mudrost. Nakon predavanja, otrčao bi da pogleda neki akcioni film u bioskopu, da skrene misli sa filozofije. Dok je studirao na Kembridžu, Malkom bi često išao u bioskop sa Vitgenštajnom. Ovaj se jednom tokom filma okrenuo i prošaputao mu: „Ovo je kao tuširanje!“

Za Vitgenštajna popularni filmovi su bili način da prebriše filozofsku prašinu na svom umu. Popularne detektivske priče, nasuprot tome, bile su izvor inspiracije i dubokih uvida.

Džozef Hofman (Josef Hoffmann) je među istraživačima možda najviše proučavao pitanje Vitgenštajnove ljubavi prema krimićima. On je objavio dva članka o Vitgenštajnu u magazinu Crime and Detective Stories, da bi ih kasnije uvrstio u jedno poglavlje svoje knjige iz 2013. Filozofija detektivske proze (Philosophies of Crime Fiction).

Nazvavši filozofa „PI (privatni detektiv, prim. prev.) Vitgenštajn“, Hofman istražuje najrazličitije veze između Vitgenštajnovog rada i krimića koje je proždirao. Neke od ovih hipoteza su uspelije od drugih. Jedna od ubedljivijih ima veze sa recepcijom Vitgenštajna u engleskim akademskim krugovima.

Po načinu na koji Vitgenštajnovi prevodioci na engleski ublažuju grubost njegovih radova na nemačkom, Hofman zaključuje da je u pitanju pokušaj anglicizacije Vitgenštajna u prevodu, kako bi se zloglasni, oštri nemački govornik adaptirao za tipično uglađenu englesku publiku. Čitajući Vitgenštajna na oba jezika, kao i primećujući određene diskrepance tu i tamo, nikad ne bih poverovao u takvu nameru, ali mi je ona intrigantna. A postaje još intrigantnija kada Hofman dovede u vezu refleksni konzervativizam i propust akademskih krugova da ispoštuju Vitgenštajnovo interesovanje za krimiće. Decenijama se konzistentno i čak sistematično previđao entuzijazam ovog filozofa za detektivske priče, iako postoje brojni naučni radovi u vezi sa gotovo svakim drugim aspektom njegovog života i misli.

Rani hardboiled autori bili su kao danas HBO, neprestano su ispitivali koliko daleko mogu da odu sa seksom, nasiljem, prostaklucima i cinizmom, koji je možda i najviše pomerao granice. Poznati filozof sa naklonošću prema palpu dospeo je kod britanske ili američke akademske zajednice (nešto manje kod francuske) u neprijatnu poziciju kulturnog ambigviteta sredinom 20-ih godina. Oni koji su se bavili Vitgenštajnovim radovima, koji su obično bili istovremeno i njegovi prvi prevodioci i proučavaoci, mnogo su uložili u njegovu reputaciju pa su obezvredili njegove neuobičajene čitalačke navike, svesno ili nesvesno pokušavajući da ga održe visoko na kulturnoj lestvici. Slika o njemu je morala biti očuvana, čak i ispolirana i tu nije bilo mesta za uredne gomile detektivskih magazina koje je Roj Forejkr video u Vitgenštajnovoj sobi. Odmah nakon toga, magazini su misteriozno nestali.

Mislim da je ovde PI Hofman na tragu nečega.

Ispitujući Vitgenštajnov rad u svetlu njegove ljubavi prema detektivskoj prozi, moramo izbeći zamku Poovog prefekta policije koji nije uspeo da pronađe „ukradeno pismo“ zato što je bilo sakriveno na otvorenom. Stil pisanja je filozofija često isključivala iz razmatranja, možda zbog njegove prevelike očiglednosti, ali učinit to u ovom slučaju bila bi greška.

Jedinstven među ostalim filozofima, Vitgenštajn je pisao veoma precizno. Njegov uobičajeni metod kompozicije podrazumevao je da zapisuje spontano misli u veliku veležnicu i onda, diktirajući ga daktilografkinji, pravi redakturu i prerađuje sirov materijal u sređeniju verziju. Ta prekucana verzija postaje osnova za drugu, koja je još više uređena, i tako dalje. Obično, u sred ove destilacije (mada šta se nalazi u sredini procesa koji nema kraj?), Vitgenštajn bi postao nezadovoljan onime što je zapisao i umesto da prerađuje dalje, on bi jednostavno počinjao ispočetka. Ili bi krenuo od novih ideja i počeo da zapisuje još materijala u još većoj beležnici. U međuvremenu, njegov skoro-pa-gotov rukopis počivao bi na polici skupljajući prašinu.

Na kraju, užasnut idejom da objavi reči koje kao da su tuđe, objavio je jako malo. Jedina knjiga koja se pojavila za njegovog života jeste Tractatus Logico Philosophicus, tanko izdanje od nekih 80 stranica koje je završio pre nego što je napunio 30 godina. Ostatak njegovog obimnog dela ostavio je svojim literarnim izvršiteljima, koji su od 1953. nadalje posthumno objavljivali tom za tomom, postepeno nam dajući uvid u privatnost jednog intenzivnog mislioca.

Ali Vitgenštajnov stil pisanja je mnogo više od odraza njegovih ličnih ekscentričnosti. Pre je u pitanju medijum (kao deo) poruke. To jest, jezik kojim formuliše svoje argumente, ispravno gledano, sam po sebi je filozofski argument.

Vitgenštajnovo centralno pitanje, zagonetka koja ga je proganjala čitavog života, jeste šta se može a šta ne može izreći. Vremenom njegova se pozicija u vezi sa ovim pitanjem menjala, ali čak i kada je odlazio najdalje u tome, ostajao je skeptičan povodom sposobnosti reči da uhvate, ili istraže, univerzalne istine – upravo ono što je većina filozofa verovala da njihove reči čine. Mladi Vitgenštajn je smatrao da je nemoguće izreći išta zaista smisleno u vezi sa Bogom, dušom, etikom, prirodom bića ili bilo kojom drugom temom kojom su se filozofi bavili. On nije tvrdio da ove stvari ne postoje, nego samo da rečima ne možemo da im se približimo.

Tu vreba tragedija. Kao da se od nas traži da prihvatimo da su najdublje dimenzije našeg iskustva – manje-više svih stvari koje život čine podnošljivim – neizrecive, da čim skupimo hrabrosti da priznamo istinu o jeziku, zaključaju se vrata našeg zatvora egzistencijalne osamljenosti. Ali na svu sreću (ako je to izraz koji tražim), Vitgenštajn je nastavio da veruje kako je moguće pokazati šta se ne može direktno reći, i da je moguće shvatiti šta se ne može direktno misliti. Ako naše ideje pravilno rasporedimo, otkrićemo neizrecive veze među njima; posmatrajući svet na određen način, dopustićemo njegovoj pravoj prirodi da se ukaže. U Traktatu, Vitgenštajn ovo naziva „mističnim“: komunikacija koja prevazilazi ono što se može artikulisati i shvatanje koje prevazilazi granice realnosti. Jer o misticizmu se takođe ne može govoriti, on zauzima jako malo mesta u Traktatu, pa ipak na neki način njime se cela knjiga bavi. Ograničiviši jezik, Vitgenštajn se nadao da će nam predočiti šta leži iza njega.

Mislim da sada možemo videti makar jedan razlog zašto se Vitgenštajn navukao na hardboiled literaturu, minimalizam tog žanra često upućuje na esencijane aspekte njegove filozofije. Hardboiled stil je veoma vešt u magiji govorenja bez pravog govorenja, u upotrebi indirektnih sredstava potput tona i raspoloženja, atmosfere i scene, simbolizma i izbora detalja u predočavanju razumevanja, ili jednostavno osećanja, koja su samo jača, ili možda istinitija, ukoliko nisu eksplicitna.

ISTOVREMENO, VITGENŠTAJN DODAJE DA „U BLESAVIM DETEKTIVSKIM PRIČAMA“ OD TAKVIH KONFUZIJA IMA MNOGO VIŠE KORISTI  NEGO OD SPISA „BLESAVIH FILOZOFA“.

*   *   *

Vitgentajnova fascinacija hardboiled detektivskim pričama rasla je tokom 30-ih. To je vreme preokreta u njegovom razmišljanju, kada se trudio da preradi pređašnje ideje. Nakon što je pauzirao sa filozofijom čitavu deceniju, vratio se na Kembridž i po prvi put počeo da predaje na univerzitetu. Njegov predavački metod je bio jednostavan: naglas bi iznosio svoje misli u vezi sa bilo kojim pitanjem koje ga je tog trenutka zaokupiralo pa bi povremeno tražio sugestije svojih slušalaca. Kada sugestije ne bi bile od pomoći oštro bi ih sasekao, ali njegovi kursevi su svejedno bili veoma popularni. Mnogi studenti, koji su malo toga razumeli, bili su privučeni njegovom izvedbom. Koračajući gore-dole, mumlajući, gestikulirajući, Vitgenštajn je postajao otelotvorenje umne aktivnostil.

Ideje sa kojima se hvatao u koštac tokom ovih godina možda nisu bile direktno inspirisane palpom, ali nisu bile ni izolovane od njega. U jednom studentskom zapisu iz 1935. vidimo kako je jedno predavanje otvorio citatom iz magazina Detective Story. Taj odlomak se tiče detektivovih razmišljanja u vezi sa satom koji otkucava i enigmatičnom pirodom vremena. Vitgenštajn jasno ističe da smatra detektivovo razmišljanje pogrešnim. On citira taj magazin ne zarad neke mudrosti u njemu, nego zbog onoga što možemo nazvati negativnom mudrošću – koristan primer toga kako ne treba misliti. Istovremeno, Vitgenštajn dodaje da „u blesavim detektivskim pričama“ od takvih konfuzija ima mnogo više koristi  nego od spisa „blesavih filozofa“.

Očigledno, u to vreme, Vitgenštajn je postao zainteresovaniji za detektive iz svojih magazina, nego za velike umove iz svoje biblioteke. Više vremena je provodio razmišljajući o eskapadama Kontinental Opa (junak detektivskih romana Dašijela Hameta, prim. prev.) nego tradicije kontinentalne filozofije.

Mislim da je glavni razlog za ovo bila njegova lična identifikacija za fiktivnim detektivima, što je tema koje ću se dotaći kasnije. Ali čak i na striktno filozofskom nivou, mogu se naći opravdanja za Vitgenštajnov neortodoksni stav. Do 1935, njegova razmišljanja su se toliko udaljila od svih konvencionalnih struja u filozofiji da je jednostavno imao mnogo više zajedničkog sa određenim izmišljenim detektivima nego sa svojim kolegama filozofima.

U SVAKOM SLUČAJU, TOKOM 30-IH GODINA XX VEKA VITGENŠTAJN IZVEO JE NEŠTO NOVO, NEŠTO DRSKO: POKUŠAJ DA SE JEDNOM ZAUVEK PREKINE POTRAGA ZA APSOLUTNIM ZNAČENJEM.

Da bih pojasnio na šta ciljam, moramo se vratiti korak unazad i razmotriti (pojednostavljeni) vremenski okvir Vitgenštajnove misli –- njegov rani u odnosu na kasni period. Zatim taj vremenski sled moramo uporediti sa (pojednostavljenim) vremenskim okvirom detektivske proze – tradicionalnom misterijom naspram hardboiled detektivske priče. Ono što vidimo jeste da je tranzicioni Vitgenštajn iz 30-ih pokušavao da raskine sa prošlom filozofijom na isti način kao što su rani hardboiled pisci raskinuli sa svojim pretečama.

Vitgenštajnov rani period kulminirao je Traktatom. Tokom tog perioda bio je jedan od nekoliko filozofa koji su pokušavali da izvrše analizu našeg znanja o svetu sve do njegovih najosnovnijih delova, što predstavlja filozofski pristup po imenu logički atomizam. Jedna od centralnih ambicija logičkog atomizma bila je konstruisanje apsolutne teorije značenja, one koja bi matematički precizno objasnila u kakvom su odnosu elementarne jedinice značenja, konkretno reči i predlozi, spram njihovih tobožnjih objekata, konkretno stvari i stanja stvari. Traktat je delo koje možda najbolje uspeva da ovaj pravac logičkog atomizma izvede do svojih logičnih zaključaka – i, iz istog razloga, možda i delo koje najbolje pokazuje koliko je takav pristup jeziku na kraju nezadovoljavajući. Teorija značenja izneta u Traktatu je, blago rečeno, donekle uska. Kao što Vitgenštajn ističe, sama knjiga, ako se ocenjuje po njegovim vlastitim nemilosrdnim standardima, u velikoj meri je besmislena.

U svakom slučaju, tokom 30-ih godina XX veka Vitgenštajn izveo je nešto novo, nešto drsko: pokušaj da se jednom zauvek prekine potraga za apsolutnim značenjem. Budući da je upravo ova potraga držala filozofiju u nedoumici od njenih početaka (vidi Platona), on se teško mogao obratiti za pomoć velikim filozofima iz istorije. Morao bi da izmisli sasvim novu metodu, novi način razmišljanja, novi način gledanja na stvari. Ali (i ovde se pojavljuje hronologija krimića) makar jedan model po kome bi mogao da se upusti u baljenje ovim zadatkom bio je nadohvat ruke – upravo tamo na nahtkasni, među onim urednim gomilama palp magazina.

Detektivska proza je sa svoje strane upravo prošla neku vrstu raskola. Tradicionalni whodunit, misterija zaključanih vrata ili avantura Šerloka Holmsa gledali su na zločine kao na zagonetke koje treba rešiti apstraktnim razmišljanjem. Detektivi su polazili od nagoveštaja do zaključaka po principima formalnog rezonovanja. Međutim, 20-ih i 30-ih godina, pod pionirskim uticajem Karola Džona Dejlija (Carroll John Daly) i Dašijela Hameta (Dashiell Hammett), hardboiled škola izvela je radikalnu obnovu ovog nasleđa. Odbacujući detektiva kao glavnog logičara, možda najboljeg otelovljenog u Poovom Augustu Dupinu, ovi pisci su razvili prirodniji, pragmatičniji tip junaka koji ne veruje apstrakcijama i umesto toga rešava zločine mešavinom ulične mudrosti, osećaja u stomaku i povremenih krošea u vilicu: što je lik koji sada lako prepoznajemo kao hardboiled detektiva.

Hardboiled istrage se ne odvijaju pravljenjem logičkih veza između tragova, već od scene do scene i od osumnjičenog do osumnjičenog. Formalno rezonovanje retko može bilo šta da doprinese. Pitanja se postavljaju i rešavaju – ili ne rešavaju – prljavijim, nesigurnijim i na kraju krajeva ljudskijim pravilima igre. U svom uvodu u Malteškog sokola iz 1934. godine, Hamet, koji je i sam bio Pinkertonov detektiv, opisao je po čemu se Sem Spejd razlikovao od svojih poznatih prethodnika:

„Spejd nije originalan […] Jer vaš privatni detektiv ne želi […] da erudicijom rešava zagonetke u maniru Šerloka Holmsa; želi da bude tvrd i dovitljiv momak, sposoban da se brine o sebi u bilo kojoj situaciji, sposoban da izvuče najbolje od svakoga s kim dođe u kontakt […] ”

Hamet je znao da to što je zločin počinjen, ne znači nužno da je plan sproveden u delo. Zavere i spletke su stvari koje ljudi obično čine kao odgovor na zločin, a ne kao pripremu za njega. A pošto većina zločina na prvom mestu uopšte nije jasna, tako nisu ni njihova razrešenja. Tražiti logiku u slučaju ubistva znači očekivati da ćemo pronaći ono što verovatno nikada nije ni postojalo.

VITGENŠTAJNOVA NOVA FILOZOFIJA PRIHVATILA JE BLISKOST, IZAZIVAJUĆI FILOZOFE DA KONAČNO USTANU IZ SVOJIH FOTELJA, DA TAKO KAŽEM, I IZAĐU NA ULICE. UPRAVO U OVOM SUŠTINSKI HARDBOILED SMISLU, SVOJE POZNO REMEK-DELO NAZVAO JE FILOZOFSKIM ISTRAŽIVANJIMA.

Nadam se da sada možemo uočiti paralele između promene koju je Vitgenštajn želeo da postigne u filozofiji i raskola koji je hardboiled škola uvela u detektivski žanr. Vitgenštajn je želeo da prereže Gordijev čvor logičke analize, spasavajući jezik od njegove apstraktne filozofske upotrebe i vraćajući mu njegove prirodne funkcije. U međuvremenu hardboiled pisci naporno su radili da izvuku detektiva iz sterilnog carstva zagonetki i ponovo ga, ili nju, ubrizgaju u društvenu stvarnost.

Vitgenštajn je na kraju razvio metod za svoju novu filozofiju. Ključni uvid bio je da jezik ipak nije logičan sistem označavanja. Pre će biti da je jezik oblik društvenog ponašanja – skup konvencija i ništa više. Umesto da pitamo šta reč znači sama po sebi, treba da se zapitamo kako se koristi u kontekstu (ili kontekstima). Na kraju krajeva, ako reč možemo pravilno da koristimo u specifičnim situacijama u kojima nam je potrebna, tada već moramo znati njeno značenje. Dakle, šta više treba objašnjavati?

Ovo gledište navodno radikalno omalovažava filozofski jezik (za koji je Vitgenštajn i dalje verovao da je uglavnom besmislica) i radikalno daje važnost svakodnevnom govoru. Filozof postiže jasnoću, verovao je Vitgenštajn, odbacivanjem uopštavanja i fokusiranjem na konkretne okolnosti. U skladu sa time, Vitgenštajnovi pozni radovi manje su sistematični, a više situacioni – mogli bismo reći konkretniji. Sada je mislio da je veliki poredak stvari iskušenje kome se treba odupreti. To što imate sve delove ne znači da imate slagalicu. Dovoljno je tačno opisati. Pokušaj objašnjenja samo pojačava zabunu.

Pa – čujem fanove detektivskog žanra kako kažu – svaki hardboiled pisac je mogao to da mu kaže.

Kontinental Op nikada nije rešio zločin apstraktnim razmišljanjem. Otišao bi na ulicu, naglavce joj se prepustivši. Slučajeve nije rešavao logičkim koracima nego koracima po ulici. Slično tome, možemo reći da  Vitgenštajna govori kako su filozofi pogrešili prihvatanjem metode detektiva koji se ne pomera iz fotelje, koji misteriju razrešava na daljinu i zbog te daljine. On je, za razliku od policije, predaleko od slučaja. Vitgenštajnova nova filozofija prihvatila je bliskost, izazivajući filozofe da konačno ustanu iz svojih fotelja, da tako kažem, i izađu na ulice. Upravo u ovom suštinski hardboiled smislu, svoje pozno remek-delo nazvao je Filozofskim istraživanjima.

*   *   *

Dakle, zašto se Vitgenštajn navukao na palp? Ne samo zato što su je prokleto zabavan. Časopisi su na mnogo načina bili njegov “radni odmor”, produžetak njegovog filozofskog razmišljanja u carstvo fikcije. Bilo je paralela u njegovom radu i sa hardboiled prozom i sa hardboiled pristupom (kriminalnoj) istrazi. Postoji još jedna paralela koju treba razmotriti, a koja možda sumira druge dve.

Zašto je Vitgenštajn voleo svoje magazine? Pa, zašto mi – svako od nas –  volimo određenu fikciju kojom se bavimo? Verovatno ne zato što se podudara sa našim filozofskim uverenjima. Žanr fikcije odabiramo tako što on nas odabere – jer nam se obraća na primarnom nivou identiteta. Čitati fantastiku znači naseljavati druga sopstva, isprobavati alternativne živote, izvoditi probne testove koji ispituju i proširuju naše unutrašnje i spoljašnje odnose. A onda da se vratimo u naš stvarni život, gde otkrivamo da se privremeno preoblikovanje već preliva, da se ubrzalo, obogatilo. Na površini, Vitgenštajn nije imao dovoljno toga zajedničkog sa lakim na obaraču privatnim detektivom i njegovim mudrim doskočicama. Međutim, u domenu proze, tamo gde je sve dozvoljeno, voleo je da mu njegovi drugi životi budu hardboiled.

A zapravo hardboiled junak predstavlja model koji je on otelotvoravao sa zavidnom doslednošću, na njemu svojstven intelektualan način. Hladnokrvan, indiferentan prema javnom mnjenju, bez poštovanja prema autoritetima, spreman bez oklevanja da se suoči sa našim ljudskim limitima – to su sve bile osobine njegovog privatnog života. Vitgenštajn je, možemo reći, bio hardboiled mislilac. Kao i hardboiled junak, bio je opsednut onim što je ispravno i što je pogrešno, ali u skladu sa njegovim uslovima, odbijajući da to propoveda. Kao i hardboiled junak, kada se suoči sa izborom da nešto prećuti ili da ga pogrešno shvate, birao je tišinu. Glavnu lojalnost poklanjao je sebi i svom radu – što je na kraju krajeva bila ista stvar.

Godine 1951, svestan da umire od raka, Vitgenštajn je i dalje pisao jaku, originalnu i prodornu filozofiju. Takođe, čitao je i magazin Street & Smith’s Detective Story.

Tekst: Philip K. Zimmerman

Izvor: GLIF

Izvor: crimereads.com
Ilustracija: Elaenis
Prevod: Danilo Lučić

Tekstovi o Vitgenštajnu na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Ludvig Vitgenštajn, Pulp fiction, Strip