Kambodža – Angkor
Celo područije grada Angkor zauzima površinu koja je značajno veća od površine današnjeg Pariza. Kameni blokovi od kojih je izgradjen grad su daleko brojniji i veći po proporcijama od blokova koje su koristili Egipćani za gradnju svih piramida zajedno…
Jedan od najuzbudljivijih trenutaka na putovanju je prvi udah u novoj zemlji. To je miris nove zemlje zapisao je jednom nepoznati putnik.
Treba obratiti pažnju na taj trenutak. Ako ste u novu zemlju stigli avionom moguća su dva načina da se on doživi; na izlazu iz aerodromske zgrade, ili na izlazu iz aviona dok stoji na pisti.
Druga varijanta je meni draža, i srećna sam kada imam priliku da je doživim.
U Siam Repu je bilo oko 20h. Noć jasna i bez vetra. Dobro je, nije tako vruće kao u Vijetnamu pomislili smo, i duboko udahnuli. Vlažnost je takodje bila niža što nas je prijatno iznenadilo.
Samo nekoliko metara delilo nas je od ulaza u aerodromsku zgradu koji je podsećao na jedan od hramova u Ankor-u. Zaista, da ste kojim slučajem zaspali ne znajući gde idete, i da vas je neko iznenada probudio na ovom mestu ni za trenutak ne biste bili u nedoumici gde se nalazite. Samo jedna zemlja ima ovakve hramove i samo jedan hram od svih hramova na svetu izgleda ovako – dobrodošli u Kraljevinu Kambodžu!.
Prvobitno ushićenje je brzo prizemljila kraljevska administracija. Ceo red službenika (obučenih istina u prelepe teget uniforme) sedeo je dokono i usmeravao nas napred sve do kraja (ili početka) reda. Prvi od gardista je sa ozbiljnim izrazom na licu preuzeo naše pasoše i novac za vizu zajedno sa obrazcima potrebnim za izdavanje vize. Svežanj papira je zatim prosledio kolegi koji ih je ovlaš pogledao, i dao sledećem, sledeći opet napred drugom, i tako dalje sve do zadnjeg koji nam je vratio overene pasoše. Na letu od Da Nanga do Siam Repa imali smo samo ručni prtljag tako da smo požurili prema izlazu. Tamo nas je medjutim ponovo zaustavio gardista u teget uniformi koji je zatražio još jedan, ovoga puta žuti obrazac. Plavi smo već ispunili. Nismo se zamarali pitanjem šta taj obrazac znači, već smo se potrudili da ga tačno ispišemo, još jednom sa istim podacima. Dobro, to je administracija. Šta se tu može?
Prijatno i nasmejano lice mladog domaćina koga je poslao hotel dočekalo nas je na izlazu. Mr. Hoi je vozio simpatičan tuk-tuk sa prikolicom koja nam se dopala na prvi pogled. Saobraćaj je bio uredjeniji nego što smo očekivali u smislu da su motori imali svoju traku, i na taj način se nisu mešali sa automobilima. To naravno nije bilo pravilo, ali se ipak većinom poštovalo.
U hotelu su nas ljubazno dočekali, usmerili i organizovali, a nama je ostalo još toliko snage da pronadjemo neko mesto za večeru. Naše prenoćište je bilo samo par metara udaljeno od jedne od najvećih ulica u Siam Reap-u. Nismo se unapred pripremili gde da odemo na večeru (što je bila greška). Pogledali smo nekoliko mesta na ulici, ali zbog njihovog izgleda se nismo usudili da večeru podelimo sa domaćinima. Radije smo izabrali kineski restoran na uglu ulice u kojoj je bio naš hotel.
Jedini i zadnji gosti tog dana, izabrali smo sto pored prozora, i sručili se na stolice. Mlada devojka nam je zbunjeno prišla, i pružila jelovnik. Šta, za Boga miloga da naručimo! Ništa nam nije bilo jasno! Debeli kuvar (koji je imao izgleda i druga zaduženja) podigao je za trenutak pogled sa ekrana telefona i preleteo pogledom preko nas. Nismo ga naročito zanimali pa je nastavio da gleda u telefon. Restoran je bio srednje veličine sa posebnim delom koji su od preostalog prostora odvajala staklena vrata. Vrata su bila čvrsto zatvorena. Unutra su za okruglim stolom sedeli uglavnom muškarci i dve, tri devojke obučene kao konobarice. Iznad ulaza u tu odvojenu prostoriju bila je obešena zastava Narodne Republike Kine.
Očigledno se radilo o porodičnom restoranu, sa naglaskom na vezu unutar porodice koja se nalazi izvan granica matične zemlje. Za trenutak nas je obuzeo neprijatan osećaj.
Devojka-konobarica je otvorila vrata od kuhinje. Joj, čega tamo sve nije bilo! Kuvalo se da, ali kako! Skrenuli smo pogled, i trudili se da mislimo pozitivno.
Odnekuda se pojavila devojčica predškolskog uzrasta. Ona nije držala telefon već neku lutku sa kojom se igrala. Bila je bez sumnje najprijatniji prizor u tom restoranu. Debeli je ponovo preleteo pogledom preko nas, valjda da se uveri da su gosti posluženi, i nastavio da gleda u telefon.
O hrani šta reći? Naručili smo piletinu i govedinu, a šta smo jeli ko zna. Ipak nismo imali problema, što je obzirom na okolnosti bilo pravo čudo. Pravilnije i iskrenije – Božija pomoć.
Angkor, 9h – Ta Phom
Dugo smo se vozili do hrama Ta Phom. Izgledalo je da ulazimo duboko u džunglu koja je i pored uredjenog asfaltnog puta koji ju je držao ogradjenu poput životinje, vrebala na naša sitna i već dobro oznojena tela. Okretali smo glave čas levo čas desno kao da joj priznajemo nadmoć, i izkazujemo poštovanje. Ogromno drveće gledalo je na nas sa visine, a debelo korenje puzalo je neprirodno po površini umesto da zaroni u zemlju. Nije preterano reći da smo na neki način morali da sačekamo da nas priroda prihvati. Ulazak u prostranstvo Angor-a nije samo fizički i jednostrani doživljaj.
Ta Phom je izgradio kralj Jayavarman VII kao manastir za svoju majku. Čudnim sticajem okolnosti, drveće je pronašlo način da u pukotinama kamenja zauzme prostor za život. Vekovima se ta neverovatna simbioza održavala i razvijala do fantastičnih razmera. Ceo prostor nekadašnjeg manastira sada živi u zajednici iz koje nima izlaza – ako drvo umre, hramovi će se pretvoriti u hrpu kamenja.
Ikonografska slika prastarog grada koga je progutala džungla ovde ne izgleda nestvarno. Filmovi i knjige nastale pod uticajem motiva Ta Phom-a, ni malo ne preteruju. Ne izgledaju već jesu, čista realnost.
Džungla je zaista progutala Ta Phom. Drveće sedi na krovovima hramova, a njegovo korenje se poput hobotnice spušta po zidovima na kojima žmureći plešu aspare.
U hodnicima vrebaju rupe na koje mora da se pazi. Neočekivano iskrsavaju stepeništa zarasla u travu, i prolazi koje je zatrpalo kamenje. Džinovsko korenje steže jedan od hramova snagom zmije pitona.
Oko kamenih stubova uvijaju se lijane, i vuku po zemlji kao konopci koji plivaju po površini mora. Sveži darovi u napuštenim svetilištima. Mirisni štapići dogorevaju zabodeni u prašinu.
Više zahvaljujući sreći nego znanju ili pripremi, videli smo reljefe dinosaurusa na fasadi jednog od hramova. Zanimljivo je bilo pitanje upućeno vodiču, a još zanimljiviji se nam je učinio odgovor; “Ali…Kako su znali za dinosauruse? ” glasilo je pitanje…Vodič nije znao šta da odgovori na to “Pa…verovatno iz predanja i bajki…” Bajke o dinosaurusima u 12. tom veku?! Predanja?! Ili su ljudi živeli u vremenu dinosaurusa, Ili je sve ovo ovde možda daleko starije nego što trvdi zvanična nauka.
U Ta Phomu vreme i nije realna kategorija. Nema ga. Ne postoji. Sve do kapije na izlazu, kada ponovo počinje da teče. Napuštamo Ta Phom sa slikom koja nam se zauvek urezala u sećanje:
…Drvo sedi na krovu hrama. Korenje se spušta po fasadi. Izgleda mesnato, nabreklo od zdravih mišića, više podseća na telo nego na biljku. Šta je to onda, drvo ili kamen?…
Imali smo koga da pitamo, ali smo radije ostavili na miru tu gigantsku hobotnicu-biljku. Izgledala je kao da spava.
Bolje je da tako i ostane.
Ko zna šta bi se dogodilo da se probudi.
Angkor, 11h – Angkor Tom, Bayon
Teško je razmišljati o mistici dok se sklanjate turistima koji pokušavaju da naprave što bolje fotografije, i zauzmu što lepše pozicije. Koliko god bili pažljivi, uvek ste nekome na putu.
Stepenište koje vodi na prvi nivo hrama Bayon je odlično mesto upravo za to. Iza velelepne strukture na vrhu izdižu se tornjevi a na njima glavni motiv Bayon-a, lica u kamenu.
Uprkos tome što su prvi i drugi nivo pokriveni prekrasnim reljefima koji prikazuju svakodnevni i duhovni život, nismo se zadržavali da ih detaljnije pogledamo. Neka nestrpljivost, uzbudjenje teralo nas je da što pre stignemo do Lica koja su nam bila daleko najvažnija, razlog možda i celog puta, tako da ništa drugo nije bilo važno.
Brzo smo prešli kratko ali jako strmo stepenište koje povezuje nivoe hrama i popeli se na treću platformu na kojoj se nalaze Lica.
Za razliku od prve dve, treća platforma je kružnog oblika. Tornjevi su različite visine tako da vas Lica gledaju sa različitih strana i uglova. Na svakom tornju su četiri Lica okrenuta na različite strane. Utisak koji preovladjuje je da su Lica svuda oko vas. Zanimljiv i uzbudljiv doživljaj! Pomislil smo na efekat ogledala koja prikazuju osobu istovremeno iz različitih uglova. Možda je ideja i bila u tome da Lice prati svaki pokret, sledi vas, čak i da želite, nemate gde da se od njega sakrijete.
Lica su ista. Možda je pravilnije, bez obzira na njihov broj, zbog toga upotrebiti jedninu. Čije je lice još uvek se tačno ne zna. Jedna verzija je da je to lice kralja Jayavarman VII. Prema drugoj teoriji radi se jednom hindu božanstvu, ili čak kombinaciji oba.
Drugi razlog zbog koga bi možda bilo pravilnije upotrebiti jedninu je izraz. Sva lica imaju isti, potpuno isti izraz.
Dok gledamo u njih, razmišljamo o tome kako su nastala. Lica su isklesana direktno iz stene. Ako je umetnik iz 12-tog veka koristio stenu kao platno, zašto Lica izgledaju kao delovi Rubikove kocke? Linije koje razdvajaju blokove-kocke su jasno vidljive. Opis njihovo nastanka najbolje odgovara sliki ogromne ruke koja obrće kocke sve četiri odjednom, i na sve četiri strane istovremeno dok svaka ne sedne na svoje mesto. Bez obzira na fantastiku, ova slika nam izgleda realnija od slike suvonjavog muškarca koji sa tubranom na glavi po cele dane kucka po steni i rukom sa lica briše znoj i prašinu.
Najvažniji deo svakog lica, pa i ovog u kamenu, su oči (ovde priznajemo da smo do ovog opažanja došli tek nakon posete Angkor Wat-u. Sada dok stojimo ispred Lica u hramu Bayon, toga nismo bili svesni).
Oči su naime – zatvorene.
Apsare koje smo videli tog dana na zidovima hramova u Angkoru i pored toga što su u neprestanom pokretu (plešu), imaju zatvorene oči. Od 2.000 apsara koje se nalaze u hramu Angkor Wat, samo jedna ima otvorene oči.
O ovom detalju treba razmisliti. Zatvorene oči skrivaju onoga koji se iza lica nalazi. Ne znamo kakva je ta duša, i ko je ona. Misterija je na taj način u potpunosti postignta. Sa tim u vezi, još značajnije nam se čini to što zatvorene oči deluju umirujuće. Stvaraju utisak odmora, meditacije, (večnog) sna i mira. Vešto dopunjene ustima razvučenim u zagonetni osmeh ipak daju do znanja da Lice ne spava, da je prisutno u svakom smislu kako fizičnom tako i duhovnom. A pre svega metafizičkom što je i bio cilj onoga koji ih je ovde postavio, za sve nas do sada, sada i za večnost…
Angkor, 13h
Mr. Hoi je čekao ispred svog tuk-tuka u senci divovskog drveća. Parkirani jedan uz drugog tuk-tukovi su pripadali ambijentu isto toliko prirodno kao i prašnjava podloga ili porodice majmuna koje prate posetioce.
Majmuni u Angkor-u nisu agresivni, ali je ipak bolje ne izazivati ih. U neprestanoj potrazi za hranom, i zbog urodjene kratkovidosti, postoji mogućnost (ne namernog) ugriza. Majmuni u Angkoru su navikli na ljude, i ne uzbudjuju se previše. Dopalo nam se što se i pored svog meteža oko njih ponašaju samouvereno, svesni da je ovo ipak njihova zemlja.
Uvek nasmejan Mr. Hoi je skraćivao vreme u čavrljanju sa kolegom. Taj se opušteno izvalio preko zadnjeg sedišta svog tuk-tuka, i jednu bosu nogu izbacio napolje.
Mr. Hoi nas je ljubazno upitao da li bi želeli da ručamo, i ujedno napravimo pauzu. Objasnili smo šta želimo; domaće ali ne skupo, i posle nekih 15-tak minuta predivne vožnje po prostranstvu parka Angkor, tuk-tuk se zaustavio.
Bili smo u neposrednoj blizini Angkor-Wata. Sa tog mesta videlo se ogromno jezero, ali ne i sam hram.
U restoranu smo bili jedini gosti. Prijatan i lepo uredjen ambijent kao poručen za odmor od Sunca i utisaka. Okolina istina nije ulivala poverenje. Tezge sa raznoraznim stvarima, suvenirima, odećom, hranom, domaćini koji žive u šatorima, zemljani put posut kamenjem i prašinom.
Mi smo se posvetili hrani. Skromno znanje engleskog jezika nije predstavljalo problem našem domaćinu da nam iz jelovnika rastumači o kakvoj se hrani radi. Tako smo dobili odličnu čorbu od nekakvih pečuraka, i »nudlse« (varijanta sa kojom nikako ne možete da pogrešite).
Mr. Hoi se sve vreme osmehivao. Ipak, videli smo dalje iza tog osmeha. Po godinama sudeći bio je suviše mlad da bi se sećao strahota koje su zadesile njegovu zemlju. Nismo spominjali tragičnu istoriju. Poštovali smo osmeh koji je sada i ovde. Neka ostane tako i dalje. Nije se lahko osmehivati.
Ohrabreni našim primerom, uskoro su i drugi stranci ušli u restoran. Što se nas tiče, odmor je bio završen. Krenuli smo peške prema Angkor Wat-u.
Angkor, 15h – Angkor Wat
Trebalo bi da budemo zahvalni, ali smo osetili blago razočarenje. Preko ogromnog jezera postavljen je pontonski most koji povezuje obalu sa mestom gde se ulazi u prostor hrama. Zahvalnost je trebalo da osetimo, jer smo jezero mogli da predjemo jednostavno i lako, ali smo u toku te 10 min. šetnje razmišljali o čamcima koji su prevozili vernike na drugu obalu. Predstavljali smo sebi zvuk vode koji se odbija o drvena korita, vesla koja zaranjaju u mutnu vodu, i zapliću se u lokvanje boje ruže koji plivaju po površini. Sa vode se hram još nije video. Samo jedna od kapija koja je označavala ulaz.
Jezero simbolično prestavlja mistični okean, koji okružuje svetu planinu Meru – mesto gde žive bogovi, i hinduistički centar Univerzuma.
Pre ulazom nas je dočekala zmija Naga u pretećem uzdignutom i zaštitničkom položaju.
Sa leve i desne strane u hodnicima su svetilišta, kipovi i ponegde prazni oltari. Svaki deo je prekriven reljefima koji prikazuju svakodnevni život, vezan za duhovnu tematiku.
Iza prve kapije nalazi se prostrano dvorište. Sa obe strane su simetrično postavljene zgrade koje su služile kao »biblioteke«. U njima su se čuvali važni religijski rukopisi. Njih su takodje čuvale Nage.
Pritisla nas je vrućina. Hodanje, iako za sada po ravnoj podlozi, smo teško podnosili. Dobro je što je dan bio oblačan. Nismo želeli ni da pomislimo na to kako bi izgledalo da smo ovaj širok prostor morali da predjemo izloženi direktnom Suncu.
Trebalo nam je više od pola sata da od obale dodjemo na stazu koja vodi u hram. Već pri prvom jasnom pogledu na tri glavne kupole nismo mogli da savladamo uzbudjenje. Mnogi putnici će ponoviti isto; divovske razmere savršeno uskladjenjih struktura, i istovremeno prefinjeni reljefi u kamenu sa bezprekornim detaljima.
Angkor Wat je najveći religijski spomenik na svetu. »Grad koji je postao pagoda« izgradjen je u ranom 12-tom veku kao celovita predstava hindu kosmologije sa kulminacijom u planini Meru, i njenih 5 vrhova. To je istovremeno i grad i hram, koji je u celosti posvećen bogu Višnu.
U smislu proporcija, Angkor Wat je arhitekturno remek delo. Najjednostavnije rečeno, to je piramida sa 3 nivoa. Svaki nivo ima galeriju koju zatvaraju četiri tornja na svakom uglu. Cela struktura je krunisana sa pet tornjeva u formi »quincunx«.
Medju prostorijama, svetilištima i hodnicima, osećali smo se pomalo izgubljeno. Prostor je apsolutno ogroman. Ne može se obuhvatiti pogledom, a takodje ni mislima, jer se neprestano širi, razvija i stvara utisak da je svaki kutak, svaki delić neprocenljivo važan. Toliko, da pored svakog treba da se zaustavite, umirite i koncentrišete. Sve je to čak i za prilike davno prošlih vekova, nemoguće.
Neke mlade žene (učinilo nam se da su Španjolke) tražile su blagoslov ispred budističkog svetilišta. Hteli ne hteli prisustvovali smo molitvi, jer su glasovi monaškog pojanja odzvanjali po okolnim hodnicima.
U sredini zadnjeg nivoa koji je kao i preostali deo hrama kvadratnog oblika, nalazi se centralno uzvišenje sa hramom u sredini. Stepenište koje vodi do njega je jako zahtevno, strmo i visoko. Gotovo potpuno vertikalno. Sa dosta koncentracije i pažnje smo ga savladali i mokri od znoja konačno stigli na »Vrh sveta«…
Centralni toranj Angkor Wat-a je visok 43 m, i nalazi se 65 m iznad zemlje. Pogled sa takve visine je neverovatan. Okolna šuma, hramovi, u daljini jedva vidljiva kapija kroz koju smo ušli. Sve je to izgledalo daleko, kao san, izmaglica. Umorni, spustili smo se na kamenu ogradu nekadašnjeg bazena sa koje se pružao pogled na centralno svetilište – predivnu kupolu ukrašenu religijskim simbolima.
…Osetili smo duboki mir. Kao da smo i mi stigli do centra našeg puta, do same srži, razloga, uzroka i smisla. Ovde je sve postavljeno u redu. Sve je na svom mestu. U krugu, a ne po ćoškovima. Na šta neprestano opominju apsare koje se tajanstveno smeškaju sa zidova.
Sa dubokim osećajem da smo ispunili smisao puta dugog 9.000 km, krenuli smo polako nazad…
Siam Reap, 19h
Imali smo dovoljno sreće da izbegnemo pljusak. Voda je prodrla u hotelsku sobu ispod zatvorenih vrata balkona. Očekivali smo da će nepogoda trajati kratko, ali smo se prevarili. Kiša je nastavila da pada i pored toga što se njena masa poprilično smanjila.
Mr. Hoi nas je odvezao na pijacu. Želili smo da probamo insekte, i to u domaćem okruženju umesto u restoranu.
Kod tropskih pljuskova je dobro to što je sve vreme toplo. Kada kiša nije jaka ne smeta naročito. Da li smo mokri od znoja ili kiše, bilo nam je svejedno.
Uprkos tami, tezge su još bile otvorene. U hotelu su nam preporučili ovo mesto, jer većina zaposlenih tamo ide da jede. Dobra hrana za malo para. Otvorena kuhinja, reklo bi se.
Zastali smo pored jedne od tezgi za kojom je sedela neka debela žena. Ispred nogu je na kartonskim kutijama imala dve poveće posude u kojima se nešto crnelo. Zbog kiše bile su pokrivene providnom folijom.
Žena se nije obazirala na nas. Nije nas čak ni pogledala. Mi smo nemoćno stajali, jer nismo znali šta i kako da tražimo. Pored žene je stajala devojčica od nekih 6-7 godina koja nas je sa zanimanjem gledala, ali ona je naravno još manje znala šta sa nama da radi.
U pomoć nam je priskočio Mr. Hoi. Uzeli smo dve kese, i krenuli dalje. Bili smo poprilično gladni zbog toga smo se (za svaki slučaj) zaustavili ispred tezge za kojom je jedna namrštena žena pekla ražnjiće Bilo je tu piletine, kuvanih jaja, svinjetine, žaba i riba. Dok smo birali pileće batake, prišao nam je par stranaca koji su se zanimali šta to kupujemo. Rado smo im priskočili u pomoć. Razumeli smo da im nije lako. Oni nisu imali domaćina sa sobom.
Kiša je počela jače da pada. Zaklanjali smo glave ispod cerada na tezgi, i na žalost morali da požurimo nazad u hotel.
U sobi smo otvorili kese. U jednoj su bili skakavci, a u drugoj neke bube previše odbojnog izgleda da bi se usudili da ih probamo. Bile su debele i crne. Mogućnost da je unutrašnjost mekana i da bi taj gnjecav sadržaj mogli da osetimo u ustima nas je odbila odmah i definitivno.
Skakavci nisu izgledali tako odbojno. Čak su po prilično bili ukusni. Pre svega hrskavi, i dobro začinjeni. Ipak, nismo se najeli, jer nam je jedan detalj uticao na apetit. Telo naime jeste bilo hrskavo, ali ekstremiteti nisu. Tako da smo u ustima osetili sićušne, mekane nogice kako se koprcaju izmedju naših zuba.
Večera je bila završena. Čak ni debeli pileći bataci nisu nam povratili apetit.
Siap Reap, 11h
Ptice i zvuk tekuće vode dočekali su nas sledećeg dana na doručku. Sedeli smo u tropskom vrtu, okruženi palmama, ribnjakom, i kokosima. Iza zida od stabala palme svetlucala je ravna površina vode u bazenu. Posle jučerašnje kiše, nebo je bilo čisto, a temperatura već dosta visoka.
Izašli smo na ulicu. Zanimalo nas je da pogledamo grad koji se spremao za još jedan Angkor-dan. Na neki način, dan u Siam Reap-u je večno ponavljanje jednog istog dana: turisti i Angkor in opet turisti i Angkor.
Posle 15-tak minuta lagane šetnje stigli smo do Supermarketa. Klimatizovan prostor je dobro došao posle boravka na otvorenom. Sa desne strane od blagajni videli smo svetilište. Primetili smo da i poslovni objekti (kao što su hoteli, restorani, apoteke a sada i supermarket) imaju svoja svetilišta. Ispred kipova stajale su posude sa darovima; voće, konzerve piva i Coca-Cole. Možda je domaćinima svejedno šta duhovi jedu, ali je sigurno da kao i oni vole moderna pića.
Supermarketu smo pristupili kao arheološkom lokalitetu prepunom zanimljivih elemenata. Svaki putnik će se složiti da su pijace i marketi u novoj zemlji mesta koja nikako ne treba propustiti.
Ugrejani od Sunca preostalo vreme do odlaska proveli smo u hotelu pored bazena. Očekivao nas je let avionom nazad u Vijetnam. U umirujućem okruženju vode sabirali smo utiske.
…Ljudi se ovde bore ćutanjem i osmehom. Osmeh Kambodžanaca je nešto posebno. Sa jedne strane je obavezan, kao odeća kojom čovek ujutru pokrije svoje telo. Sa druge strane opet, je oružije kojim se pojedinac bori protiv užasa i nesreće.
U Siam Reapu na opštu atmosferu svakako pozitivno utiče razvijeni turizam. Veliki broj turista koji prolazi i odlazi ne samo da ostavlja novac, već donosi sa sobom životnu energiju i vitalnost drugačijeg sveta. Sve to je svakako dobar pogon za napred.
Na aerodromu su nam oduzeli kese sa insektima koje smo tako žarko želeli da donesemo kući. Gospodja-carinica je bila previše revnosna. Dok nam je detaljno pregledala svaki predmet koji smo imali u dva mala ranca nije se čak ni potrudila da sakrije gadjenje kada je izvadila kese sa insektima. Odnos prema sopstvenoj kuhinji nam se učinio na neki način čak i simpatičan. Trudimo se da nam namršteno lice revnosne službenice ne ostane u sećanju, i sa sobom ponesemo nasmejano lice Mr. Hoja iza koga nas gledaju zagonetna Lica i tornjevi Angkor-a.
Autor teksta i fotografija: Tanja Jurečič
Izvor: Travelerka
Kopiranje ili druga upotreba fotografija sa bloga “Travelerka -Tajanstveni kontinenti” bez dozvole autora nisu dozvoljeni.
Kambodža – Ta Phom: Angkor added by Tanja Jurečič on
View all posts by Tanja Jurečič →