“Tri boje – Belo” – Kšištof Kišlovski

“Tri boje – Belo” ili kako je Karol Karol kupio jednakost

Ko god prati rad ovog magazina i njegove fejsbuk stranice, mogao je proteklih dana da primeti jednu sliku. Ta slika me je, mogu slobodno to reći, oduševila svojom jednostavnošću i iskrenošću. U pitanju je slika zida na kom su urezane tri ideje Francuske revolucije: sloboda, jednakost i bratstvo i kamera koja snima, a koja je postavljena tako da je oslonjena na taj isti zid.

Jedan od umetnika koji se bavio tekovinama Francuske revolucije je i Kšištof Kišlovski, poljski režiser i umetnik. Kišlovski je razobličio tri osnovne ideje Francuske buržoaske revolucije pokazujući nam u šta su se te ideje pretvorile danas. Ovde ću u najkraćim crtama izložiti biografiju ovog slavnog reditelja: rođen je i umro u Varšavi, jedan je od najznačajnijih evropskih reditelja druge polovine XX veka. Više puta je nominovan za Oskara, a najznačajnija dela su mu trilogija pod nazivom ,,Tri boje”, zatim serija ,,Dekalog” i filmovi ,,Kratki film o ljubavi”, ,,Kratki film o ubijanju” i ,,Dvostruki život Veronike”. Osvajao je nagrade na festivalima u Berlinu i Kanu.

Ovaj tekst će biti posvećen drugom filmu iz već pomenute trilogije koji nosi naziv ,,Tri boje: bela”. Kišlovski se u njemu bavi pitanjem ideje jednakosti kroz odnos između Karola Karola, frizera, i njegove supruge koji se razvode u Parizu. Već na početku filma, Kišlovski u potpunosti demistifikuje ideju o pravdoljubivom Zapadu kada glavni lik, Karol, biva ostavljen bez ičega nakon razvoda od svoje supruge Dominik. Naime, sud je presudio u korist Dominik i sva zajednička imovina pripala je njoj. Takođe, fizički izgledi dvoje protagonista nam već kazuju da je jednakost u današnjem svetu nemoguća. Karol je jadnik, nesigurnog držanja i smušenog izgleda, deluje nespretno i nesnađeno u svom maslinastom kaputu, dok je, s druge strane, njegova supruga Dominik, prelepa mlada Francuskinja, aristokratskog izgleda i ponašanja, sa predivnim crtama lica i dugom plavom kosom. Takođe, mogući razlog njihovog razvoda je Karolova impotencija. Karol zaista i deluje impotentno, dok njegova supruga odiše prefinjenim seksipilom. Prosto da se čovek zapita čime ju je nesrećni Karol osvojio. Nakon nesrećnog razvoda, Karol se vraća u rodnu Poljsku, na krajnje komičan način – u koferu svog novog prijatelja Mikolaja kog je upoznao u pariskom metrou.

U Poljskoj Karol na volšeban način uspeva da se obogati i smišlja plan kako da se osveti svojoj supruzi. On lažira sopstvenu smrt! Tom prilikom, sav svoj novac i firmu ostavlja svojoj voljenoj Dominik. Ovde je ideja jednakosti potpuno demistifikovana. Kišlovski pokazuje kako se u zemljama istočnog bloka (a teško da je drukčija slika i u zapadnoj Evropi) novcem može kupiti sve, čak i sopstvena smrt. Kada Dominik sazna za smrt njenog bivšeg muža, dolazi u Poljsku na njegovu sahranu. Karol sa strane posmatra čitavu ceremoniju i vidi da Dominik plače. Dominik odlazi u hotelsku sobu i tamo je čeka iznenađenje – njen živi bivši muž leži u krevetu i čeka na nju. Oni, naravno, vode ljubav i Karol preko noći nestaje, a njegova žena ostaje sama u hotelskoj sobi. Ujutru dolazi policija, i optužuje je za ubistvo Karola. Dominik shvata da je prevarena, miri se sa sudbinom i odlazi na robiju.

Tek u tom trenutku njih dvoje će biti izjednačeni, po principu patnja za patnju. Karol je dokazao svojoj ženi svoju sposobnost, ali i nešto više od toga – da im samo finanskijska nezavisnost pruža jednakost. Na novčanicama ne piše ime vlasnika i zato su one poslednje utočište anonimnosti. Jedina stvar koju je Karol ikada hteo, to je da ga Dominik posmatra kao sebi ravnog, da se prelepa Francuskinja spusti sa oblaka na kome sedi i da, rečju Umberta Eka, ma gavte la nata (izvadi čep), i počne da na svog muža, poljskog frizera, gleda kao na sebi ravno biće. On u Poljskoj neće maštati o skupocenim stvarima koje okupiraju svakog istočnoevropskog biznismena koji se sumnjivo obogati, on će samo hteti osvetu. I u tome će na kraju i uspeti.