Egon Šile je od malena bio fasciniran vozovima, a za to su zaslužni njegov otac koji je bio šef stanice i deda, inženjer železničkog saobraćaja. Oni se nalaze i na njegovim prvim crtežima iz detinjstva. Kada posmatramo njegove pejzaže i prikaze gradova, imamo osećaj kao da ih posmatramo kroz prozor voza. Svaki put kada bi osećao da ga hladni Beč pritiska, seo bi na voz za Bregenc, a potom bi se odmah vratio sledećim vozom nazad. Umetnički kritičar i Šileov mentor Artur Resler zadivljeno je posmatrao kako umetnik sedi na podu i ushićeno se igra sa lokomotivom. Uprkos svojoj virtuoznosti, Šile nije želeo da stvara šou. Uspeo je da zadrži ono dete u sebi, ali je bio i rezervisana osoba kojoj je više prijalo sopstveno društvo nego da bude okružena drugima.

Nije bio preterano uspešan u školi i jedino za šta se zaista zanimao i u čemu je bio umešan jeste crtanje. Prijavu za Akademiju poslaće 1906. godine uz pomoć uticajnih mentora. Godinu dana ranije Šile gubi oca, što predstavlja veliki udarac za njega. Sa majkom nikada nije bio blizak i njihov odnos je bio pun uzajamnih kritika. Smrt nije bila nepoznanica za porodicu Šile, te je tako ona postala jedna od glavnih tema njegovog slikarstva. Slikajući autoportrete, on je nadoknađivao gubitak idealizovane očinske figure. Nastupio je težak period za njega kao umetnika jer nije imao podršku majke i staratelja.

Na Akademiji je bio pod tutorstvom Kristijana Gripenkerla, ali umetnik koji je najviše uticao na Šilea i kojim je bio impresioniran, posebno njegovim linearnim stilom i ravnim površinama, bio je slikar secesije Gustav Klimt.

Ludvig Hevezi je sloganom Neka vremena imaju svoju umetnost i neka umetnost ima svoju slobodu obeležio pokret secesije koja se borila protiv rigidnih akademskih konvencija historicizma i bila inspirisana uverenjem da život i umetnost treba da budu u harmoničnom odnosu. Klimt je bio taj koga su proglasili svojim mesijom svi oni koji su se nadali da će umetnost izlečiti bolesti i zlo čovečanstva i da će dekorativni veo prekriti surovu stvarnost i doneti pokajanje.

Šileovo ugledanje na Klimta može se posmatrati i kao vid pobune protiv Gripenkerla i akademskih instrukcija. Njegova vezanost za Klimta ogleda se na slici Vodeni duhovi I (uzor su Vodene zmije II). Šile je preuzeo motiv žena koje plutaju horizontalno i, poput Klimta, postavlja ih nasuprot ukrašenoj pozadini. Dok su kod Klimta ova tela senzualnih linija, naslikana u savršenom naturalističkom maniru, okružena ukrasima i abstraktnim, dekorativnim oblicima, kod Šilea figure postaju deo ukrasne pozadine. Njegovim angularnim telima nedostaju klimtovske obline i izgledaju kao da ih je izrezao iz metala. Iako srodnih motiva, Šileovim slikama nedostaje erotičnost koju možemo naći kod Klimta. On više voli da slika tamne, muške profile, što ima spiritualnu tendenciju. Šileove linije su nezavisne, ali i sâm instrument interpretacije. Negde u isto vreme, Vasilij Kandinski u svojim teoretskim delima pokušava da definiše psihološki aspekt linije.

Klimtove figure i ukrasi povezani su kontrastom naturalističkog i stilizovanog, utičući na taj način sofisticirano jedni na druge i krećući se između otkrivenog i prikrivenog: telo postaje „ukrasna šifra“. S druge strane, Šileova značenja su ozbiljnija: njegove angularne linije ništa ne skrivaju, one nam poveravaju tajne. Ovakva upotreba linije ne gubi na svojoj dekorativnosti, ali ona više nije puki ukras, već poseduje ekspresiju i prenaglašavanje, dakle, upravo ono što postaje dominantno u umetnosti posle 1910. godine.

Egon Šile je svoj odnos s Klimtom predstavio na dizajnu za razglednicu koju je naslikao za Bečku radionicu. Na pomalo idealizovan način, ali svakako poistovećujući, Šile predstavlja Klimta i sebe u monaškim odorama sa oreolima iznad glava, u cilju da dočara kult slikara. Na slici ne vidimo svece, već eremite. Stariji Klimt izgleda poput Smrti, dok je mlađi Šile namrgođen, bez sumnje zato što kao umetnik vodi usamljenički život, osuđen da pati zato što je neshvaćen od strane društva. U to vreme Šile i jeste sebe smatrao „sveštenikom umetnosti“ i to više na vizionarski, nego na akademski način. On je video i shvatao ono što bi običnom čoveku promaklo.

Na Akademiji nije bio uspešan, te je i napušta 1909. godine da bi osnovao grupu za nove umetnike (Neukunstgruppe). U manifestu koji se pojavio u magazinu Die Aktion Šile opisuje umetnika:

Novi umetnik jeste i mora biti po svaku cenu ono što sam po sebi predstavlja, on mora biti stvaralac, mora graditi sopstvene temelje, bez ikakvih ugledanja na prošlost i na tradiciju.

Devetnaestogodišnjak je već u tom trenutku odredio kurs svog umetničkog razvijanja, naglašavajući vrednost jedinstvenosti i stvaralaštva koje proističe iz sopstvenog bića i koje je namenjeno tom istom biću.

Na umetničkoj izložbi koja je održana 1909. godine, Šile je imao priliku da izloži četiri svoja portreta. Oskar Kokoška je istovremeno imao svoju izložbu i nije mogao sakriti da u četiri godine mlađem umetniku vidi konkurenciju.

Egon Šile je postao čovek i umetnik za sebe, te je tako napisao u jednom pismu:

Išao sam Klimtovim stopama do marta. Danas sam, verujem, njegova sušta suprotnost…

.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

I deo

III deo

Izvori:

Gilles Neret, “Gustav Klimt”

Jane Kallir, “Egon Schiele: Drawings and Watercolors”

Jane Kallir, “Patronage and Portraiture in the World of Egon Schiele”, a lecture

Reinhard Steiner, “Egon Schiele”

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Klimt, Marijana Ristić, Slikarstvo, Umetnost