Ko je kriv? Vlast, sistem, društvo? – Šta činite kada vidite da neko u vašoj okolini vrši nasilje nad drugim ljudima? Da li reagujete ili spuštate pogled? Koga krivite za to? Da nisu u pitanju vlast, sistem, društvo, roditelji, prijatelji, bog koji, izgleda, ne postoji, čim pušta da se sva ta nepravda dešava? Verujem da vam svi oni padaju na pamet. Samo, zaboravili ste najbitniju osobu u celoj toj priči, nas same.

Vlast stvara sistem, mašinu koja neminovno usisava i drobi telo, al’ samo je na nama da li ćemo dopustiti da nam ubije i um. Koliko god da nas zatvore i okuju telo, koliko god da nas pritiskaju do pucanja kostiju, um je ta guma, sam vazduh koji bi trebalo da se odupire svakom naporu da nas preobliče u armiju bezličnih ljudi. U one koji, čak i u većoj grupi, mogu mirno i ćutke da gledaju kako siledžije maltretiraju nedužan narod svuda i u svako vreme, srećni zbog pomisli da nisu oni na mestu žrtve. Um nam daje tu moć, tačnije, savest i svest o tome da, kada podignemo glas i otpočnemo borbu za tuđa prava, u stvari se borimo i za postojanje nas samih. Svaki suprotni postupak je znak da smo živi mrtvaci, crne mrlje koje bivstvuju na ovoj planeti.

Niko ne voli da je marginalizovan, ali, ako su cena kretanja i prijateljstvo (lažno) sa čoporom mrtvih, okovani um i zašivena usta, da li smo zaista spremni da je platimo? To je poprilično visoka cena, pogotovo ako se ikada nađemo u situaciji da nam zatreba pomoć, a svesni smo da je taj čopor u kome se nalazimo jak samo na rečima, da smo sami na ulici među zverima ljudskog lika. Zbog toga treba da reagujemo na svaku nepravdu i na bezumno šikaniranje ljudi koji nas okružuju, bili nam oni bliski ili potpuni stranci. Najlicemernije, pa i najjadnije, jeste reći : ”Meni su roditelji rekli da se ne upuštam u probleme”. Ma, hajde! Verujem da nijedan roditelj (pod ovim ne podrazumevam one koji su napustili svoju decu ili ih zlostavljaju) na svetu ne želi da njegovo dete bude bezlični skot, siledžija ili daska za WC šolju, koja sa strane posmatra ugnjetavanje slabijih od sebe, a još manje da se pridruži istom. Oni nam usađuju osnovna načela ponasanja, ali, za sve ostalo tu smo samo mi. Naš karakter, naša volja, ono što stremimo da budemo, naši nagoni da se borimo za neki bolji svet i normalan život u njemu.

Lično, najviše se gnušam onih koji na svaku nepravdu govore: “Gde je sada taj Bog?” Postojao ili ne, on nije taj koji siluje, pljačka, ubija, teroriše i vodi ratove. Ljudi to rade. Isti oni koje svakodnevno srećemo na ulicama sirom planete. Vernik govori: “Tako je moralo biti, božija volja”. Ateista: “Zašto je tvoj Bog dopustio sve ovo bezumlje?” A ni jedni ni drugi ne žele da priznaju da je suština samog zla u nama samima. Ako postoji, siguran sam da nije želeo da se pretvorimo u ovo sto smo danas. Ako ne postoji… Pa, mislim da veoma brzo moramo naći novog krivca za sve lične nedostatke, neuspehe i probleme koji nas okružuju…

Nije bitno čime se bavimo, kolika su nam primanja, koliko znamo, gde, sa kime i kako živimo, da li verujemo ili ne, bitno je da budemo ljudi. Da se pobunimo kada se od nas to očekuje. Da ne prebacujemo večito odgovornost na druge. Da ustanemo za svakoga kao da ustajemo za sebe same. Da ne budemo hipnotisana gomila koja ce samo ćutke gledati kako razum i moral propadaju usled kolektivne apatije. I na kraju, da prestanemo da krivimo druge za sve što se oko nas dešava, a što ćutke posmatramo.

za P.U.L.S.E: Stevica Rajčetić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Stevica Rajčetić