Život jednog od najvažnijih kineskih mislilaca, velikog učitelja taoizma, obavijen je velom misterije. Ništa se ne zna pouzdano, ali se zato mnogo pretpostavlja. Pretpostavlja se da se prezivao Li (što je veoma rasprostranjeno prezime u Kini), a da se zvao Er (u grubom prevodu „uho”). Zatim se pretpostavlja da su ga tokom života zvali Po Jang (u prevodu „grof sunce”), a nakon smrti Lao Tan (grubo prevedeno „staro dugo uho”, što je nekada bio epitet za velike učitelje, pa se može prevesti i kao „stari učitelj”, pri tom treba obratiti pažnju da se kao najviša vrlina ističe spremnost učitelja da sluša, dakle da saznaje, a ne da govori). Ne zna se tačno kada su ga prozvali Lao Ce, ali se zna da ni to nije lično ime već epitet koji se najpribližnije prevodi kao „Starac”, pa ga mnogi smatraju i kolektivnim nazivom drevne grupe mudraca. Mnogo toga se ne zna, ali je zato poznato ono najvažnije, a to je njegovo učenje, napisano sažetim i jasnim jezikom, bez ikakve mistifikacije, bez upotrebe ličnih i istorijskih imena, koncetrisano isključivo na ono što je opšte svim ljudima u svim vremenima.

Si Ma Đian (163-85 p.n.e.), kineski istoričar, zahvaljujući kojem imamo tek neke obrise Lao Ceovog postojanja, ističe i hvali Laovu sposobnost da sačuva svoju anonimnost, da se skrije od očiju javnosti, da ispuni svoju misiju i povuče se tiho, kako je i živeo. „Izborio se za svoju nevidljivost i bezimenost” – rekao je Si Ma Đian. Prema ovom istoričaru, Lao Ce se rodio u selu Chü-jen, koje se nalazilo u okrugu Hu, u tadašnjoj državi Ch´u, što odgovara današnjem Lu-yi-u u istočnom delu provincije Honan.

Si Ma Đian navodi da je Lao radio na dvoru vladara iz dinastije Džou u Luo-Jangu. Njegov tadašnji posao na kineskom se nazivao „shih”, što je reč koja danas u Kini znači istoričar, ali u drevnoj Kini ovaj termin se upotrebljavao za učene ljude koji su se specijalizovali za određene oblasti, kao što su astrologija ili proricanje, i koji su, pored toga, bili zaduženi za čuvanje i održavanje svetih knjiga. Kod nas ovaj termin uglavnom prevode kao „arhivar”, što može da dovede do zabune, jer pored toga što je njegova uloga bila daleko veća, ovim nazivom se gube iz vida duhovni kvaliteti kojima se isticao, zbog kojih je i stekao veliko poštovanje naroda.

O značaju koji je Lao Ce imao još za života govore i impresije koje je sa sobom poneo Konfučije (551 – 479 p.n.e.) nakon jednog od njihovih susreta. Iako postoji mnoštvo različitih spisa koji navode tok razgovora ova dva velikana kineske misli i glavna predvodnika dve trajno suprostavljene filozofske škole, svi spisi se slažu u jednom – Lao Ce je veoma kritikovao Konfučijevo obožavanje drevnih heroja, velikih predaka, praktikovanje rituala, podelu društva na kaste, kao i preveliku ponositost i ambicioznost i podučavao ga je važnosti jednostavnog življenja, ostvarivanju harmonije s prirodom, okretanju ka unutrašnjem prosvetljenju, a ne ka taštim i praznim svetskim poslovima.

Konfučije je toliko bio oduševljen Lao Ceom da ga je pred svojim učenicima poredio sa nebeskim zmajem koji jaše na vetru i oblacima. Teme njihovog razgovora donekle se mogu rekonstruisati na osnovu poglavlja iz najčuvenije taoističke knjige, „Tao Te Đinga” (Knjiga puta i vrline), ali i iz priča o Konfucijevim susretima sa „skrivenim mudracima” (veoma je zanimljivo da se ovde govori u množini, što može biti jak indikator da je naziv Lao Ce obuhvatao određenu grupu mislilaca, a ne isključivo jednog od njih) u „Konfučijevim Analektima”, u knjizi XVIII.

Shvativši da stvari u državi idu nezadrživo ka propasti, Lao Ce se odlučuje da napusti dvor i uputi se prema zapadu. Po legendi, on je jašući crnog vola došao do same granice provincije, do planinskog prevoja Ksien Gu, gde ga je graničar Vin Ksi zamolio da iza sebe ostavi pisani trag svoje mudrosti za buduće generacije. Lao Ce ga je poslušao i za tri dana napisao „Tao Te Đing”, koji sadrži tačno pet hiljada idiograma, predao mu svoje delo i uputio se u nepoznatom pravcu.

Kao i uvek, legende u sebi sakrivaju određene poruke, koje su poznate onima koji su u njih upućeni. Ništa se ne spominje slučajno – ni crni vo, ni granica, ni legendarni čuvar Vin Ksi, ni broj dana tokom kojih je delo stvoreno, ni broj idiograma. Nama, koji se posmatramo sa strane, detalji iz ove priče su samo nerazumljive šifre, jer je naše obrazovanje zasnovano na strogoj podeli, po kojoj je filozofija odeljena od umetnosti, a umetnosti dodeljena isključivo oblast estetike. Legende i mitovi se smatraju plodom narodne mašte. A sve do doba tzv. prosvećenosti nije bilo tako. Ne samo da je umetnost bila spona između svetova, već su najbolja dela predstavlja idealan spoj etike i estetike; u najboljim slikama najlepše su oslikana duhovna nastojanja. Ovde nije pitanje ispravnosti tih načela, već njihovog postojanja. Zato su današnjoj civilizaciji potpuno neshvatljiva ne samo dela antike, već i dela iz Srednjeg veka, jer današnji čovek sve meri svojim merilima i o prošlosti zaključuje na osnovu vrednosti sadašnjosti. Umetnost, prepuštena tužnom batrganju samo po polju estetike, oduzeta je stvarna snaga i zato i ne čudi što je ona danas svedena na domišljatost, besomučno traganje za originalnim (a originalno se, s druge strane, svodi na ekstravagantno, lascivno ili bizarno), i što glavnu reč više ne vode autori već producenti i menadžeri, koji stvaraju i ruše karijere i čine popularnim besomučnim guranjem u javnosti dela sa malo ili bez imalo vrednosti.

Si Ma Đian napominje da je nakon Lao Ceoovog nestanka nekoliko ljudi poistovećivano s njim. Jedan od njih je bio Konfučijev savremenik, taoist Lao-Lai-ce, a drugi čuveni astrolog Tan. Ako posmatramo iz ugla da se ovim imenom označavala grupa mudraca, moguće je da je do ovog poistovećivanja došlo iz sasvim razumljivih razloga – bili su pripadnici istog Reda.

U kasnijim vremenima se govorilo da je Lao Ce živeo čak sto pedeset ili dvesta godina, ali to je samo u skladu sa kineskim verovanjem da veliki ljudi žive mnogo duže od ostalih. Ovo verovanje u dugovečnost mudraca, najverovatnije je poteklo zbog njihove povezanosti sa alhemijom, kojom su se služili radi produženja života i održavanja zdravlja.

Danas se smatra da Lao Ce nije osnivač taoizma, već da on predstavlja njegov vrhunac, a da je samo učenje mnogo starije i da je nastalo u periodu oko 5000. godine pre nove ere. Ista je sudbina i najvažnijeg dela taoizma, spisa „Tao Te Đing”, čije autorstvo se pripisuje Lao Ceu, ali koje u sebi sadrži neke spise iz starijih epoha, ali i mnogo mlađe tekstove. Sama knjiga je datirana na 300. godinu pre nove ere, pa stoga neki smatraju da je ovo zbirka taoističkih tekstova različitih autora, iako je moguće da se jedan autor služio starijim knjigama ili da je ovaj najstariji poznat primerak dela samo prepis starijeg originala. Zapravo, pravo je čudo kako današnji stručnjaci izvode dalekosežne zaključke na osnovu samo jednog pokazatelja. Pri tom, oni gotov proizvod obavezno uzimaju kao početak nečega, a ne uzimaju u obzir da je bio potreban razvojni put da bi se do tog proizvoda uopšte došlo, dakle da je postupak usavršavan. Ovo može da čudi samo na prvi pogled, ali kada se malo uputite u stvari, onda vam je jasno da je to prirodna posledica njihovog stava, po kojem su u prošlosti živeli sve sami divljaci a danas smo, kao, civilizovani! A kada čitate stare autore, onda vidite da je njihova vizija bila potpuno suprotna. Oni neprestano ponavljaju da je čovečanstvo u dekadenciji i žale za Zlatnim dobom iz prošlosti. Mudraci svih naroda, ljudi koji međusobno nisu ni na koji način mogli biti u kontaktu, govore isto. Može li naše uho da ih čuje?

Današnji taoisti sumnjaju u potpunu verodostojnost „Tao Te Đing”-a, priznajući samo prvi deo knjige, dok drugi deo smatraju prevarom konfučionista, koje optužuju da su svoje učenje o savršenoj vladavini ubacili u originalni tekst i time ga uprljali. Jer, taoizam se po jednoj odlici veoma razlikuje od gotovo svih drugih verovanja i misaonih tokova – on se uopšte ne zanima za svetska zbivanja. Baš naprotiv, svet je samo strano telo u kojem je čovek rob, dok istinsku slobodu i prosvetljenje pojedinac može da stekne jedino ponirući u samog sebe.

Iako se Lao Ce izražavao jednostavno, postoje brojna, različita tumačenja njegovih misli, čemu je doprineo i protok vremena, uzrokujući promene unutar strukture kineskog jezika. Kao i svi ostali jezici i ovaj jezik se razvijao vekovima i od prvobitne jednostavnosti on se zakomplikovao, ne samo raznim pravilima i velikim brojem novih reči, već i novim značenjima starih reči, koje, na taj način, više nisu imale samo jedno određeno značenje, već često potpuno drugačije. Recimo, za Atinjane klasičnog doba Homerov jezik više nije bio potpuno razumljiv, pa su stoga hermeneutičari imali zadatak da objasne te reči, odnosno da pronađu reči sa istim značenjem, kako bi se ponovo uspostavilo doslovno značenje starog iskaza. Hermeneutičar je imao ulogu prevodioca koji je činio razumljivim ono što je tokom vremena postalo neshvatljivo. I ne zaboravite, reč je samo o značenjima reči, a ne o njihovom smislu (jer značenjem se stvar označava, ali smisao zavisi od ugla posmatranja).

Zato nam je za razumevanje drevne misli potrebno više od običnog čitanja, više od razmišljanja, potrebne su nam merodavne informacije, pa se tako i samo traganje za mudrošću pretvara u bogatu avanturu po različitim oblastima ljudske aktivnosti, za koje možda, ranije, nismo gajili mnogo interesovanja. Tokom ovog traganja često nam se desi da zalutamo, ali to ne znači i da smo se izgubili, samo da smo pronašli novi put, naš put, kojim nas proviđenje vodi do nama potrebne spoznaje. Upravo se tokom ovog traganja otkriva zbog čega su stari taoisti isticali važnost intuicije, na koju su se pri svakoj sumnji oslanjali, jer je intuicija prirodna osobina, deo nas samih, a ne veštačka tvorevina. Intuicija je povezana sa našom suštinom, dakle sa samim Taom.

Pored „Tao Te Đinga”, druga preživela stara taoistička knjiga „Čuang Ce”, nazvana tako po velikom taoističkom učitelju, zapravo je zbirka komentara njegovog učenja, koje je priredio Kuo Hsijang, u trećem veku nove ere. Knjiga govori o relativnosti svih vrednosti, jer se iz različitih perspektiva vidi drugačije i nečije najveće blago za nekog drugog ne vredi ništa („Svaki genije je za nekog drugog potpuna budala”, rekao je Umberto Eko).

Po interpretaciji Kuo Hsijana, Čuang Cu je učio ljude da budu spontani i jednostavni, jer se samo ispoljavanjem sopstvene prave prirode (koja se naziva Te) može dostići apsolutna sreća. Ljudski sistemi su veštačke tvorevine, te tako i glavna prepreka na putu ka prvobitnoj jednostavnosti (u Evropi će, sredinom XVIII veka, slično učenje propovedati Žan Žak Ruso). Ovaj stari taoistički tekst govori da oni koji su uvučeni u državna pitanja, uvučeni su samo da bi bili ismejani, a oni koji pokušavaju da shvate smisao isključivo intelektom, poput logičara, samo se besomučno batrgaju u beskrajnom vrtlogu paradoksa, koji obrće njihove zaključke i tako ih, suštinski, ostavlja bez njih.

Čuang Ce je insistirao na jasnoj podeli između prirodnog i veštačkog – prirodno je da konj ima četiri noge, a veštačko je kada mu čovek stavi ular. Tako on, veoma plastično, objašnjava da su putevi prirode i putevi čoveka međusobno suprostavljeni, te da se potpuna sreća može doživeti samo ukoliko sledimo prirodne tokove i izbegavamo ljudske. On naglašava da je krajnja svrha svih zakona, institucija i vlada uspostavljanje jednoobraznosti, ukidanje razlika, što donosi jedino patnju, jer sama priroda insistira na razlikama.

Čuang Ce, sledeći mudrosti starih taoističkih učitelja (između ostalih i Lao Cea), zaključuje da je svako upravljanje loše, jer se svaka vlast nameće silom (bilo silom zakona ili potpuno ogoljenim nasiljem), a u prirodi je sile da budi novu silu. Zato se i on suprostavlja državnom mehanizmu čuvenim taoističkim geslom: deluj iz stanja nedelovanja.

U taoističkoj filozofiji sve je sažeto u pet principa: Tao (najčešće se prevodi kao put, ali se može prevesti i kao beskonačnost, smisao, božanstvo), wu (praznina), wu-wei (nedelanje) p´u (jednostavnost) i fu (povratak na izvor svih stvari). Cilj taoizma je stapanje sa Taom, ali da bi se ovo postiglo potrebno je proći putem unutrašnje transformacije. Potrebno je postići jednostavnost i prazninu pomoću nedelovanja da bi se vratili na izvor svih stvari i stopili se sa večnim. Uopšte, celokupna taoistička filozofija zasnovana je na principu nedelanja, koje nije lenčarenje već delovanje bez naprezanja, odnosno, današnjim rečnikom rečeno – nenasilno delovanje, akcija u skladu sa prirodnim tokovima.

Najzanimljiviji deo knjige „Čuang Ce” je opis nevidljivih, duhovnih bića, koja žive daleko izvan nemirnog sveta ljudi. Oni ne dele brige običnog naroda, a njihova večna mladost indikovana je njihovim glatkim, bezbrižnim dečijim licima. U ovoj knjizi ih nazivaju savršenim ili višim ljudima. Oni su imuni na efekte elemenata, nedirnuti su vrelinom ili hladnoćom. Pored toga, oni imaju moć letenja i čak je i opisano njihovo poletanje, koje je praćeno podrhtavanjem tla. Oni su potpuno autonomni u svom nenapornom postojanju i poseduju potpunu prirodnu spontanost, koju ovo delo neprekidno hvali. Njihova sloboda, pokretnost i besmrtnost postali su praktični ciljevi kasnijih generacija. Pomoću različitih pravila, ljudi su pokušavali da u sebi izgrade ovakve kvalitete i uzdignu se do ovog statusa.

Na ovaj opis lepo se nadovezuju i priče koje su na kraljevske dvorove stare Kine donosili različiti ezoterici i alhemičari, koji su govorili o ostrvima usred okeana na kojima žive besmrtnici. Zatim su pričali o velikom Žutom imperatoru koji je savršeno vladao tokom Zlatnog doba, jer je poštovao i slušao savete svojih mudraca. Pored toga, Žutog imperatora su smatrali zaštitnikom arkanih veština, napredne tehnologije, alhemije, medicine, seksualnih veština, kuvanja i dijeta. Žuti imperator je uvek u potrazi za znanjem te kao takav primer idealnog učitelja i vladara.

Taoizam, sem kratkih vremenskih razdoblja, nije nikada bio državna religija u pravom smislu te reči, kao što je to bio konfučionizam, koji se i u vreme komunizma u Kini stopio sa državnim uređnjem i dan danas se visoko poštuje. Jer, taoizam je okrenut ka pojedincu a ne ka kolektivu (kao takav on je izraženo anti-sistemski, jer je prva briga svakog Sistema da uvuče svoje podanike u sopstvenu iluziju, da im ponudi određene modele i vrednosti oko kojih će se oni boriti i za kojim će žudeti; individua kojoj nije stalo do pitanja ovog sveta, koja prozire marionete i vidi iza vela, ne može da bude učesnik globalne predstave), on teži duhovnom prosvetljenju (spajanju sa Taom) a ne savršenom državnom uređenju (stari taoisti su učesnika u društvenom životu smatrali dobro uhranjenim, nakićenim bikom kojeg vode na žrtvovanje) i kao takav nikada se nije mogao ukalupiti u želje vladara, koji su uvek tragali za savršenim načinom za držanje podanika na lancu.

Tokom dinastije Han (25-220. nove ere) Lao Ce se već preselio u legendu. Postao je mitska figura, u kojoj je narod video (a to vidi i danas) božanstvo ili sveca, a religiozni krugovi su ga smatrali spasiteljem čovečanstva i velikim učiteljem koji je otkrio drevne svete spise. Shodno narodnom verovanju nastale se i različite legende, ali su dve posebno važne današnjim taoistima. Prva govori da se Lao Ce tokom istorije rađao na Zemlji u obličju različitih ljudi, kako bi nastavio svoju misiju prosvećivanja čovečanstva, a druga legenda tvrdi da je jedna od tih Lao Ceovih manifestacija bio i sam Buda (ovome doprinosi i podatak da su oba religiozna učitelja živela, otprilike, u isto vreme). Ova druga priča bila je posebno važna taoistima u trećem veku nove ere, jer su tada bili u čestim sukobima sa budistima (čije učenje se širilo Kinom i Azijom, uopšte, velikom brzinom) i želeli su na neki način da steknu preimućstvo, jer su im učenja bila slična.

Tokom istorije došlo je do međusobnog prožimanja taoizma i budizma, tako da je danas teško odgonetnuti ko je od koga pozajmljivao i šta je autentično. Ali, tako je uvek kada se na idejama izgradi pokret, jer je sklonost svakog pokreta da širi broj svojih članova, a samim tim i da se meša u život zajednice (barem one koju formira), a mešanjem u društveno uređenje gubi se izvorna misao. To je posebno očigledno u taoizmu, jer je izrazito filozofija individualnog prosvetljenja. Mudrost se uvek stiče samostalno. Drugi mogu da nam pomognu, kako svojim primerom tako i svojim greškama, ali je napredovanje duha isključivo u našim rukama. A ovo napredovanje nije lako, kako zbog naše sosptvene ograničenosti, tako i zbog ograničenih okolnosti u kojima živimo. Evo kako je Lao Ce, još u VI veku pre nove ere dao sliku univerzalnog mudraca u svim vremenima, njegove misli, sumnje i borbe: „Intelekt ograničava život. Kakva je razlika između da i ne? Kakva je razlika između dobra i zla? Da li biti kao većina i raditi kao i svi drugi? O, daleko je još buđenje! Većina je puna površnih radosti, kao da sudeluju u žrtvenim gozbama, kao da su na prolećnoj terasi. A ja sam tih, učvršćen u izvoru osećaja poput novorođenog deteta koje se još ne zna smejati; nevezan, poput čoveka bez doma. Većina ima više nego dovoljno, a ja, izgleda, nemam ništa, moj duh je bezuman – prazan. Većina zna, a ja sam neznalica, zbunjen. Većina je oštroumna, a ja sam tup, strpljiv poput mora, nošen, prividno, bez cilja. Većina ima svrhu, a ja izgledam nepraktičan i neuglađen. Ja sam sebi drugačiji od većine, a najviše u tome tražim podršku od majke (prirode ili Taoa).”

Najpoznatiji simbol taoizma je simbol kojim se predstavljaju Jin i Jang. Prvobitno, reč Jin je označavala mračnu stranu planine, a Jang stranu obasjanu suncem, a kasnije su ove dve suprotnosti u prirodi postale generalne personifikacije svetla i tame, dobra i zla, ljubavi i mržnje, a sa porukom da sve nastaje u njihovom međusobnom prožimanju. Manje je poznato da pored čuvenog simbola (krug sa jednom belom polovinom i crnom tačkom i drugom crnom polovinom i belom tačkom), postoje još dva koja dodatno objašnjavaju ovaj proces međusobnog prožimanja suprotnosti na putu ka ostvarenju: prvi simbol je krug sa spiralom u sebi, dok se u drugom simbolu već raspoznaju obrisi poznatog znaka. Ova dva kruga predstavljaju dinamični proces između dve suprotnosti, transformaciju nematerijalnog u materijalno.