Bergman – Budući da o genetici imam samo informativno znanje, osećam se nekako uskraćeno za neke odgovore na pitanja koja sebi postavljam (ne postavljam mnogo pitanja samo drugima, već i sebi!). Svako od nas se, verovatno, ponekad pita zašto smo ovakvi kakvi smo, fizički, psihološki, intelektualno. Šta smo nasledili od svojih roditelja, svojih predaka, kakav nam je, ako smem tako to da kažem, „genetski“ materijal. Znam, naravno, da smo mi fizički i psihički tvorevina naših roditelja. Uzgred, neko duhovito reče da ne možemo da biramo roditelje, ali možemo roditelja svojoj deci. Istina je da više razmišljamo kada biramo neki odevni predmet, nego o tome.
Mnogi pisci su se u svojim delima, posredno ili neposredno, bavili ovom temom odnosno pitanjem zašto smo ovakvi kakvi jesmo. Dobrica Ćosić je, objašnjavajući nastanak romana „Koreni“, rekao da je pokušao da odgovori na pitanje kako smo postali takvi kakvi jesmo, čija je to sve krv u našim žilama, otkuda ta užasna strast ,u nama, za trajanjem i posle smrti, zašto se ovde od života suviše traži…Možda ću se, nekom drugom prilikom, baviti našom istorijskom dramom…
Povod za ovaj tekst je knjiga „Najbolje namere“ najvećeg švedskog, bolje reći svetskog, režisera Ingmara Bergmana, gotovo renesansnog genija: režisera, scenariste, pozorišnog i operskog stvaraoca, književnika… U svojim studenskim danima nas nekoliko, iz društva, i moj brat, bili smo česti posetioci Kinoteke, u Kosovskoj ulici, koja, inače, poluprazna, bila je, u danima kada su se prikazivali Bergmanovi filmovi (Persona, Sedmi pečat, Krici i šaputanja i dr.) prepuna.
Istina je da njegovi filmovi nisu baš „komunikativni“ za prosečnu publiku, ali njegovi poštovaoci su fascinirani Bergmanovim filmskim „rukopisom“, njegovim metaforama i simbolima smrti, straha, sudbine… Knjiga „Najbolje namere“ bavi se tipičnim „bergmanovskim“ načinom, gotovo filmski, ali bez slike i tona, temom kojom sam započela svoj tekst: gde su koreni našeg fizičkog i psihološkog bića.
On, naime, u knjizi ne govori o sebi, već o svojim roditeljima, što knjizi daje gotovo dokumentaristički karakter. Knjiga obuhvata period od 1909. do Bergmanovog rođenja, 1918. godine i uzbudljiva je priča njegovog ispitivanja porekla i traganja za korenima sopstvenog bića. Zanimljivo da život svojih roditelja rekonstruiše preko starih porodičnih fotografija, sa primetnom težnjom da ga predstavi što vernije. Iako se knjiga zasniva na stvarnosti, ima dosta fiktivnog, tako da je ona specifična mešavina činjenica i fikcija.
U knjizi ima rečenica:
Možda nazirem istinu o sopstvenom životu, što sugeriše da je ispitivanje sopstvenog života ključ svake smislene egzistencije.
U tome se uočava poredak u događajima i njegovi efekti. Bergman se ne spušta samo do tačke sopstvenog rođenja, već odlazi dalje od nje i time pokazuje da se mnogo važnog desi pre našeg rođenja. Služeći se nepotpunim, fragmentarnim izvorima, Bergman ih nadoknađuje sopstvenom intuicijom. Razrešava tamne, zakulisne radnje među svojim precima, a koje su u dobroj meri odredili njegov život.
Ovo je i priča o ljubavi na mnogo različitih nivoa: ljubavna priča između muškarca i žene, između roditelja i dece, ali i priča o ljubavi kao čudu, koja se javlja kad je u životu najpotrebnija, ali je po svojoj prirodi neobjašnjiva i, ponekad , neshvatljiva. Sa bespoštednom iskrenošću opisuje intimnu priču svoje majke, lepe žene, snažne volje, koja je prerano ušla u brak s njegovim ocem , koji , zbog toga, brzo prestaje da bude izvor zadovoljstva i ispunjenja. Uvodeći nas u priču o preljubi, ulaže napor da razume svoje roditelje, njihov međusoban odnos, kao i odnos prema deci.
Pričajući priču o svojim roditeljima, I. Bergman pokušava da „uđe“ u korene svoje svestrane, ali kompleksne ličnosti. Naslov knjige „ Najbolje namere“ je posebno intrigantan jer sugeriše da iz najboljih namera može proizaći nepravda i zlo, a i da one, često, nisu dovoljno dobre da bi na kraju sve bilo kako treba.
Ingmar Bergman – Ko sam i šta sam? napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →