“Kolumbar”- priča Dina Bucatija

“Kolumbar” Dina Bucatija, – zapitanosti o determinisanosti ljudske sudbine i odlaganju susreta s neminovnim usled snažnog delovanja predrasuda unutar kontinuiranog proticanja vremena kroz metafizičke i alegorijske implikacije i simboliku iskušenja.

„Kolumbar” Dina Bucatija je višeslojna priča protkana obilnim značenjskim i simboličkim koloritom skrivenim u pozadini naoko jednostavne narativne strukture koja postavlja pitanje opravdanosti iracionalnih ljudskih strahova, podstaknutih sujeverjem ukorenjenim u vekovima nepokolebljive uverenosti u istinitost drevnog predanja i uvreženim kolektivnim mišljenjem, a nadasve nečim metafizičkim, podsvesnim, što titra u ljudskom biću preplićući se u njegovim zamršenim lavirintima u čudnoj protivrečnoj smesi bojazni i smelosti, koja vodi mnogobrojnim iskušenjima. U samom središtu priče nalazi se i teško razmrsiva vaniskustvena zapitanost o determinisanosti pojedinih aspekata života, o određenosti događaja koji su u nekom nedokučivom eficijentnom uzroku utkanom u kontinuirano bitisanje univerzuma već unapred složeni u kauzalni lanac, i neminovno, ma koliko zaobilaznih i sporednih puteva prelazili, što je dato u izvesnim digresijama, vode ka konačnom ishodu. Postavlja se pitanje da li čovek može da promeni svoju predviđenu stazu bitisanja i da izbegne zastrašujuću kob što ga mirno, ali uporno i neminovno prati. Da li u životu povodeći se za prvim utiskom neretko na osnovu usputnih pretpostavki stvorimo jednu koncepciju mogućeg objašnjenja događaja koje se kasnije tvrdoglavo držimo ne želeći da oslobodimo prostor za drugačije interpretacije koje bi razjasnile stvarni smisao skriven iza površnosti ustaljenog tumačenja, podržanog brojnim činiocima iz domena neproverenog i magijskog poput snažne moći viševekovnog praznoverja? Nekad uznemirujući strah prisutan u čoveku, koga se ne može osloboditi, iako uzalud pokušava, sprečava ga da se usmeri putem ostvarenja sopstvenih želja, makar bile i iracionalne, a one u tom neprestanom odlaganju izazivaju i fizički bol, utisnut u svaki mišić ljudskog tela, i ispunjavaju ga neobuzdanom žudnjom što neaktualizovana, pričinjava brojne poteškoće, stigavši do moždane mase preobražena u nemilosrdnu misao koju ne može da odagna. Čovek i nesvesno dopušta da se snažna želja, ostajući u privremenoj potencijalnosti što struji njegovim unutrašnjim bićem kao tiho podsećanje na neispunjeno, zahvatajući vremenski interval čovekovog bivstvovanja počev od sudbonosnog trenutka njenog začetka, obistini tek kada bude kasno, jer u složenosti i tananosti vlastite psihologije koja podrazumeva brojna neistražena područja, podozreva naznake nepovoljnog ishoda što je uostalom, samo jedna od mogućnosti razrešenja situacije. Međutim, pretpostavka mogućeg samouništenja ostvarenjem želje podstrekivana predrasudama sredine i brojnim propratnim elementima koji pojačavaju sliku takvog otelotvorenja potencijalnosti prilikom prelaska u realnost i sprečavaju ga da krene u susret događaju koji bi mu, u nekom latentnom sloju tumačenja, možda doneo i najveću sreću. Naime, neki iracionalni strah što mu kola krvotokom kao da ga inhibira, pospešen zlokobnim tinjanjem verovatnoće tragičnog raspleta, ali istovremeno ne gasi njegovu želju da krene u susret sa ovaploćenjem sudbine, iako ga neprestano odlaže. Stepen verovatnoće nekog ishoda dešavanja određuje se u relaciji s količinom elemenata u četvorodimenzionalnom okviru koji idu u prilog ostvarenju predviđene mogućnosti, premda nikad ne denotira sigurnost dolaska anticipirane budućnosti, jer u sporednom rukavcu postoji i sasvim mala potencijalnost drugačijeg načina aktualizacije događaja. No, kada je predznak verovatnoće negativan, i svi činioci u mreži međusobnih odnosa i uslovljavanja impliciraju njenu realizaciju, sa jedva primetnom mogućnošću diferentnog ishoda, strah je opravdan i razumljiv, iako lišen utemeljenog holističkog opravdanja, jer se sve pretpostavke rasplinjavaju u magli folklornih predanja i neosnovanih glasina koje potiču od onoga što Italijani označavaju izrazom dicono che, što niko nije potvrdio, ali se zbori i pripoveda od davnina. Ipak, predrasuda poseduje moć da se nastani u kolektivnom mišljenju neke zajednice s takvom ubedljivošću da se bez ikakvog preispitivanja uzima za verodostojnu, dok se zahvaljujući sastavnom aspektu straha, sasvim ne stopi s percepcijom istine kroz prizmu onog arhetipskog poteklog iz dubine drevnih vremena, mističnog i mitološkog.

U svetlu komparativne literarne analize mogu se primetiti izvesne podudarnosti s delom Semjuela Beketa koje svedoči o uzaludnom iščekivanju neke promene, a u još većoj meri metafizička ravan misli po kojoj se kreće Đovani Drogo, glavni junak Bucatijevog romana „ Tatarska pustinja ” čekajući ostvarenje sopstvene sreće u budućnosti, zavaravan neumitnim proticanjem vremenskog kontinuuma. Međutim, događaji i simbolika priče poseduju posve drugačiji smisao, jer se ona ne dovršava u apsurdu očekivanja, kao Beketova drama, niti predstavlja uzaludnu želju za ostvarenjem događaja oko koga lebdi veo čudesnog i nemogućeg, do njegovog prekasnog obistinjenja, što određuje radnju „ Tatarske pustinje ” . Ovde nije posredi očekivanje nekog nedefinisanog Godoa koji nikako ne dolazi, niti tatarske vojske, što će stići dockan, premda na metafizičkom i alegorijskom nivou tumačenja što su naseljeni snažnom simbolikom oba dela se dokončavaju u obistinjenju iščekivanja koje se produžava tokom godina što neprimetno izmiču, ali u trenutku neumitnog ispunjavanja sudbine, kada već nema nikakvu svrhu. Ali razliku od tatarske vojske koja je realni činilac i samo neodređena udaljenost njenog dolaska u vremenu tokom kontinuiranog iščekivanja Đovanija Droga čini da se u jednom momentu unutar njegove predstave ukaže kao nešto nestvarno, oko čega lebdi koprena zagonetnog i čudesnog, kolumbar predstavlja ovaploćenje fantastičnog elementa u stvarnosti zarad prenošenja izvesne poruke utkane u alegorijski nivo tumačenja ove višeznačne priče. Neminovno proticanje vremena je neraskidiva spona ovih dela, s jednom razlikom koja zbog njegove metafizičke nedokučivosti ne utiče na skoro istovetan svršetak, pošto se dolazak Tatara očekuje u svakom budućem trenutku, te stoga na početku glavnog toka priče nije bilo uslova da se realizuje, a susret Stefana i kolumbara mogao je da se odigra u svim magnovenjima nakon što ga je ugledao, ali ga je odlagao nedokučiv strah uslovljen dejstvom predubeđenja, i u tom osećanju stalne bojazni može se zapaziti sličnost sa motivima još jedne Bucatijeve priče pod nazivom „Kapljica”, gde se čovek sklanja od očekivanog, a neminovnog, strepeći od nepovoljnog razrešenja.

Dakle, svi uslovi za ispunjenje žudnje protkane neizdrživom radoznalošću postoje već na samom početku zapleta ove nevelike priče smeštene u primorsko okruženje, gde more figurira kao simbol ogromnog prostora potencijalnih iskušenja i neizvesnosti za kojom će glavni junak hitati čitavog života. Stefano Roi je na početku pripovesti dvanaestogodišnji dečak, sin pomorskog kapetana koji u srcu nosi očevo nasleđe i želju da se i sam prepusti ovom lepom, no teškom i neizvesnom pozivu i uživa posmatrajući jedrenjake, pramce, užad, bove i sve sastavne činioce plovidbe provodeći vreme s mornarima i osećajući kako ga šum talasa i morske pučine neodoljivo poziva. Međutim, jednog će dana dok opčinjen kruži pogledom nad plavim prostranstvom mora, ugledati nešto ogromno i tamno kako se pomera među valima na pristojnoj udaljenosti od broda. U toj crnoj prilici što se tek delimično izdiže iz zaklona talasa Stefanov otac će prepoznati kolumbara, strašno i nemilosrdno čudovište koje po predanju bira vlastitu žrtvu u onome koje je ugleda po prvi put. I niko više ne može da ga vidi, osim izabranih zlosrećnika i onih u čijim venama teče istovetna krv. Primećujem da godine dečaka nisu proizvoljno određene, već označavaju ono prelomno doba početka odrastanja i susreta s brojnim iskušenjima sa kojima se suočava mlada duša. Kolumbar ovde predstavlja za dečaka izazov koji će ga pratiti tokom čitavog života, kroz sve bure i neizvesnosti u lavirintu bitisanja što se dovršava u konačnom otkrivanju tajne, kao u ispunjenju unapred predodređenog.

Sam prvi susret Stefana s ogromnom ribom, koju je iznenada ugledao u daljini, imao je u sebi nečeg nedokučivog i istovremeno sudbonosnog, budući da je u istom magnovenju zahvaćen strujanjem neke neodoljive žudnje. Objekat žudnje je dakle, prisutan već u zapletu priče i susret je prividno omogućen odmah, ali se ne ostvaruje, zbog brige Stefanovog oca prožete uznemirenošću i užasnim strahom, što dečak odlično oseća. Ovde se realistički tok prekida umetanjem čudesnog elementa iz bajki i mitologije, koji nije privid niti opsena čula, već stvarno živo prisustvo. Već sam izgled ove ribe je zastrašujući. Kolumbar je ogromna crna ajkula krupnih čeljusti načičkanih oštrim zubima, čije ime sa živopisnom lepezom lingvističkih varijanti, zavisno od podneblja i običaja naroda narečenih primorskih predela, u sebi nosi odjeke davnašnjih legendi, mitološko biće koje vide samo odabrani i ta čudesna osobina daje joj naročitu neuhvatljivost jer se samo ukazuje u Stefanovoj percepciji. Kroz aspekt povremenog pojavljivanja kolumbara u vidnom polju oca izražen je motiv stalne povezanosti i brige koja sprečava dečaka da se nepromišljeno prepusti susretu što bi mu doneo potencijalno stradanje. Ta strepnja je i glavni razlog što Stefano pristaje da napusti izazove mora i da se nastani na kopnu radi učenja i daljeg usavršavanja, no u srcu ga nešto vuče rodnoj obali i stalnim susretima s ogromnom crnom ribom. Iskušenje je bilo neizmerno i stalno narastalo u njegovoj duši i za vreme odlazaka na odmore u rodno mesto stajao bi na žalu, gledajući u daljinu gde je uporno poput kakve mračne lađe, plovio kolumbar. Čudna riba ukazivala bi se na vidiku, kao da ga je neprestano izazivala i pozivala da otkrije stvarno značenje njene tajne. Jednoznačan odnos između subjekta i objekta želje uspostavio se već na početku, i ostao neizmenjen s protokom vremena, koje je lagano teklo oko njih. Vreme, ta nedokučiva metafizička kategorija i neumitni svedok promena, narastalo je sa svakom proteklom godinom, sabirajući prethodna iskustva, i Stefano i riba su se neminovno fizički izmenili, ali je relacija ostala istovetna.

Život se odvijao po ustaljenom redosledu, Stefano je završio fakultet, pronašao unosno nameštenje, doživeo mnoge ljubavi, no strast ga je vukla ka moru gde ga je uporno čekao kolumbar, poput konstantnog i nedosežnog iskušenja. On je neprestano egzistirao na nevidljivoj liniji, krećući se u neizvesnu budućnost koju je simbolizovao čudesni element u vidu ribe a zatim se vraćao sigurnosti sadašnjosti, s jednim osetnim približavanjem sa svakom promenom u svom životu. Da li je ovo bila prethodno predviđena kauzalnost? Ne može se pronaći nedvosmislen odgovor na dato pitanje. Stefano je od tog trenutka neprestano brodio morima praćen kolumbarom kao neodeljivim predskazanjem, suočavao se brojnim preprekama i ćudljivostima uskomešanih talasa, što uvek prate neustrašivog pomorca. U izvesnom smislu jeste načinio pomak ka ostvarenju svojih želja, budući da je iz zavičajne sigurnosti kopna prešao u burnu neizvesnost morskih daljina. Svi glavni činioci priče, posve uronjeni u zbilju, izuzev kolumbara, koji je čudesno svetlucanje irealnog na planu realnog konteksta, mogu da se posmatraju sa bazičnim i simboličkim značenjem. Budući da je Stefano među retkima koje odlikuje prokletstvo ili možda i preimućstvo da ga vide, sva dešavanja vezana za kolumbara odražavaju se kroz njegovu percepciju. Između Stefana i kolumbara odigrava se nejasna igra uzajamnog izazivanja, pošto se on, brodeći kroz preplete vala, na nekoj zamišljenoj ravni približava tamnoj ribi, a potom udaljava od nje, vođen već pomenutim podsvesnim osećanjem straha, no i nekom potajnom drskošću i težnjom da privoli ajkulu na samoinicijativni susret s njim, do kog ne dolazi zbog njenih specifičnih osobina. Kolumbar nikad ne prilazi sam čoveku, već ga sledi na izvesnoj udaljenosti kao podsećanje na neminovno ostvarenje njegove sudbine zapisane u oblasti nepojmljivog. Ni kvalitativna svojstva kolumbara u priči nisu slučajna, naprotiv, veoma su brižljivo odabrana, jer mračna crna boja oličava zagonetke utrobe mora, kao i nešto preteće i zlokobno. No, sve ove odrednice pospešene praznovericama ukorenjenim u biću mornara, učiniće da se susret čoveka i gigantske ribe neprestano odlaže u kontinuiranom proticanju vremena.

Vreme kao svojevrsno vezivno tkivo priče zahvata Stefana i ribu neprekidnim strujanjem, sabirajući u svom bezgraničnom pamćenju sve diskretne trenutke. I kako godine neopaženo promiču, dok čovek obuzet svakodnevnim delanjem i vrtoglavim odvijanjem događaja ništa ne primećuje, obmanut nedosežnim delovanjem vremena, i tek naposletku ustanovi da mu je život protekao i odneo u nepovrat sve nade i želje iz mladosti, tako će i Stefano, u jednoj prilično bajkovitoj sceni koju naseljavaju starac duge bele brade, kolumbar i ogromni morski biser, ustanoviti da se suočavanje neminovno mora odigrati i hrabro zaploviti preko plavog prostranstva u susret nemani da se osvedoči da li će mu nebrojeno puta odlagani susret pribaviti propast ili sreću. No, da li je na pomolu situacija nalik uzaludnom prekasnom dolasku Tatara, uništenje ili razobličavanje predrasuda? Ova moguća trihotomija pokazuje maestralnu uvezanost svih slojeva priče i višeznačnost uloge kolumbara čija bajkovita svojstva zavisno od konteksta, mogu usmeriti misao na tri strane jednako prisutne u bezmernom moru, mestu rađanja nebrojenih iskušenja i neizvesnosti. I jedan postojeći ishod od mnoštva pretpostavljenih koncepcija, koji će se neopozivo ostvariti pri konačnom susretu s kolumbarom, kao spuštanje čudesnog u okvire realnosti.