Konflikti podzemlja i mehanizmi odbrane lažnog umetničkog napretka

Istina vodi put do podzemlja duše, možda istog onog podzemlja o kojem je Dostojevski pisao,  mesto gde čovek razgraničava prioritete i gde uviđa koliko je on zapravo zavisan od mišljenja drugih. On tu uviđa i sebi priznaje slabosti, i takozvana samostalnost duha u samoći ima svoje zamke. Čovek kaže „Ne znaju oni mene, ja sam nadmoćno stvorenje koje ne mari za novac i bogatstvo, odabrao sam put u kom nema požude i borbe polova, odabrao sam put duhovnosti i skromnosti, put mudrosti. Moji dokazi će kazniti neznalice jednog dana!” Ali on ovo često pomišlja pošto je odbačen iz društva, pošto je osujećen u svojim visokim očekivanjima, možda čak i osramoćen zato što se ponaša drugačije. Zatim naoružan značkom moralne pravde, koju sebi naknadno dodeljuje, on se pretvara u okrutnu figuru koja gradi zid oko sebe. Treba da prođe vremena dok ovakva osoba ne shvati gde zapravo leži ovaj konflikt, konflikt sa kojim nemaju problema oni koji se brane obojenim kalupima sivila (o kojima ćemo govoriti nešto kasnije.) Ovaj konflikt je rezervisan za samoću jednog pisca i filozofa, koji čak iako ga ne reši može zbog svog talenta dostići visine i biti hvaljen, ali da li je on ikada priznao sebi da se može voleti i individua koja ne postavlja sebi zadatak da promeni svet, individua kojoj je dovoljna mala sreća ili nesreća kalupa?

Posle svega, postoje kalupi koji vrede, koji su tu da bi se održao život. Šta će se na kraju desiti sa dušom pisca, filozofa, i umetnika ako ona ne dozvoli sebi da voli ono što je do tada bilo nebitno za nju? Samo zato što je reagovao odmah zatvaranjem na pridiku onih koji zlonamerno ili dobronamerno pokušavaju da ga uzdrmaju? Koju stvarnost umetnik ovde previđa? Koju stvarnost umetnik ovde sebi duguje da uvidi? Pored sve svoje procenjivačke moći, da li on osuđuje sebe na put, i kontradiktorno, da li to baš biva put gde on osuđuje druge? Kao tačka na sve dolazi i sujeta, on se ponosi tim „Pad –om,“ on hoda kroz pepeo imperije neuspelih ideologija sa ironičnim osmehom na licu.

Mnogi se često saosećaju sa ovakvom sujetom, mnogi priželjkuju pad postojećih pravila pa dižu u nebo satirične iskaze, samim tim ovakva okrutnost ima svoje pristalice koje imaju slična iskustva. Ali šta se zapravo desilo u začecima, šta su zacrtala prva sukobljavanja ovakvih individua? U ljudskoj prirodi onih koji su emotivno otvoreniji leži zapisano da će reagovati instinktivno na zlonameran iskaz sagovornika, jer i instinktivno uviđaju lošu nameru. Zatim oni joj pripisuju moć i tu moć oni vide dosta često u budućnosti, ona često postaje instrument opsesije i stvara se grč. Tom grču dugo treba vremena da popusti, ovaj konflikt se ne rešava preko noći. Potrebna je praksa u sagledavanju situacija koje dovode do ovog konflikta. Zatim ta osoba polako i postepeno uči da voli ono što je nekad htela da uništi… Od automatizacije ona se kreće ka svesnome, od svesnosti ka razumevanju. Da li će dostići ove nove visine zavisi, kako od same otvorenosti ka novim putevima, tako i od jačine veze već možda ukalupljenog načina razmišljanja i funkcionisanja. Ako je cilj spoznaja, a ne sujeta, a ne iscrpna destruktivnost, možda je preokret i više nego moguć….

Sa druge strane ovog poređenja stoji pak figura lažnog razrešenja, put kojim se ređe ide nije često ono kako ga većina posmatra. Svako u svojim preispitivanjima i kreativnim pokušajima kad tad napravi nešto vredno spomena, a zatim stane i hvali se tim zrnom dok ne umori i sebe i sve oko sebe. A onda tako samouveren on nastavlja po nekoj drugoj nemaštovitoj ideji jer sad više nema izbora, krenuo je stazom duše i zna da mora da prati zakon promene, mora da dokazuje da on zna da evoluira i da zna da se tranformiše. Međutim umesto da poštuje samoću i sopstveni mir, umesto da se okrene unutrašnjosti ili možda čak i religiji, on dokazuje svima oko sebe da je sposoban, on dokazuje svima da je on bitan u tom novom svetu prestiža i da njegova dela vrede nečemu. On na silu pokušava da im dodeli dušu koristeći bogatstvo reči i slika, zavarajući čak i sebe, on prikazuje svoju novu ideju često isprazne dobro ukomponovane estetike.

Ovde se pojavljuje jedan specifičan mehanizam odbrane, vezan direktno za one koje se bave umetnošću. Uz malo slave mnogi daju sebi za pravo da etiketiraju sva svoja buduća „dela“ kao vredna pažnje. Sve zbog pritiska kako ostatka društva, tako i samog unutrašnjeg okrutnog zova duše koji kaže MENJAJ SE. Ali ako ne postoji put za iskustvo i znanje, po pravilu – ne postoji ni put za promenu. Jedini put tada je PRIZNANJE samom sebi da smo skrenuli sa puta, pokajanje, a zatim preobražaj.  Mada pre će arogancija uzeti prevagu iako je ona pod nekim drugim imenom trenutno. Čak i kad shvate da su skrenuli sa puta, oni se ponose tim zastranjenjem i gledaju sebe u novim arogantnim stremljenjima misleći da su sada deo elite čiji je cilj opstanak a ne transcedencija. Često viđamo kako ta ista elita, umesto da diktira tempo novog kulturološkog napretka, ona nekako kreće ka neplodnim paternima koji su više estetska uglačanost negoli pečat individualne promene.

Teško je priznati sebi da određena dela vrede samo estetski, teško je priznati da uspeh koji je ostvaren, ostvaren je na delima koja su samo simpatična kompozicija simetrije i prirode. Teško je priznati da ona ne odišu atmosferom iskustva, teško je priznati da tu ne postoji neko znanje koje se prenosi, ne postoji lični pečat zapravo. Kako to priznati kada se više vodi računa o imidžu umetnika nego o samim delima? Da li je uspešan umetnik samo pametna osoba koja kalkuliše unutar pravila imidža ili ona izaziva sva svoja ograničenja i testira svoju prirodu? Da li ona uči o svojim veštinama konstantno u zoni nesigurnosti? Jer, čemu umetnik koji ispituje zonu komfora? U najboljem slučaju, on je zarobljen u buntovničkom nihilizmu – on predstavlja besmisao današnjice i opterećen je tim besmislom, opterećen je sivilom kalupa. I on može da predstavi umetnički dojam u jednoj fotografiji, može da predstavi mali koncept u kom mi uviđamo besmisao, ali da li je to dovoljno da se to nazove umetničkim delom?

A šta je sa životnim navikama i svakodnevnim doživljajima umetnika? Neminovno kalupi nam se kad tad približe i izazivaju da nas obavežu, pitanje je da li tada umetnik tom sivilu daje neku boju i formira novo delo koje je beskorisno i služi samo da bi opravdalo taj novi put umetnika? Ono vrlo lako može biti kalup koji je maskiran u obojeni prikaz života, ukrašen pogodnim rečima i slikama, ali gde on zapravo vodi? Zar je zaista tako lako uvesti boje i dati formu novoj duši? Ona treba da menja svet. Da li sivi kalup prefarban u crveno, plavo, zeleno… da li on menja svet?
Torsten Veblen u svojoj čuvenoj kritici društvu navodi da čovek i dalje neminovno ceni okrutnost i bogatstvo, da li se neki umetnici pravdaju time i nadaju se da će prvo zadobiti poverenje pa će posle krenuti pravim putem? Ali po pravilu prazna čaura rađa praznu čauru, takva osoba će privući slične sebi ili još ispraznije individue željne bržeg puta ka moći. Nema stajanja na putu kreativnosti, nema pauziranja u promeni. Unutrašnji zov je sam po sebi okrutan, on će kazniti umetnika istinom…

Dve karakterne krajnosti, obe u istoj potrazi za istinom – jedna menja svoj zov da bi kupila sve ostalo, a druga ostaje nepotpuna i guši se u sopstvenoj sujeti. Kada pogledamo izdaleka očima jednostavnosti videćemo pravce privlačne isprazne estetike i pravce okrutnog bunta koji bez milosti osuđuje sve oko sebe. Ono što je tragično nije jednostavnost ove analize, tragično je koliko umetnost pati zbog same sujete i zbog mišljenja drugih… A čitavu sliku potpomaže još uvek samoodrživi društveni mit koji kaže „Poštujemo bogatstvo kakvo god da je i kako god da se došlo do njega i poštujemo okrutnost, nebitno je ko stoji iza nje.“

Skoro inercijom,  ono što oba ova karaktera pokušavaju jeste da zadovolje svet duhovnih mera sa jedne ili sa druge strane, bogatstvom ili okrutnošću, ali pitanje je da li to samo stvara nova bogatsva i nove okrutnosti. Činjenica koju čovečanstvo lagano shvata jeste da ne postoji evolucija duha i nadahnuća kroz druge i ne postoji evolucija duha i nadahnuća kroz kažnjavanje. Ovo je zapravo rezultat jedne druge sociološke teorije koja se vrti oko činjenice da čovečanstvo  može da prihvati samo jednu promenu, nikako više njih odjednom. Samim tim pokušava se promaknuti duhovno iskustvo duhovno neiskusnima, ali materijalno zadovoljnima. A duhovno iskusne pokušavamo da naučimo svojevrsno osećanje kolektivne empatije. Naravno na oba fronta dolazi do neuspeha jer nisu istraženi koreni samog problema, otišlo se predaleko u krajnosti ovih karaktera i formirale su se čitave kulture koje podržavaju njihove stabilnosti.  Menjali smo svet preko okrutnih ideologija i nije uspelo, menjali smo ga tako što smo hteli da zadovoljimo sve oko sebe, sem sebe, i nije uspelo.

Sve su prilike da će čovek morati prihvatiti više duhovnih evolucija odjednom. Moraće da nauči da ceni mudrost skromnosti i same tišine iako mu svi instinkti govore drugačije. Svi instinkti sem jednog.

Za P.U.L.S.E Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Juror 8, Konflikt, Mehanizmi odbrane, Priroda konflikta