Termin neoliberalizam neizbežan je u političkim raspravama na zapadu. Obično se koristi kao uvreda, kao sinonim za kapitalizam krvavih kandži i očnjaka. Ali istoričari osporavaju takvu upotrebu bar od 2018, kada je Quinn Slobodian objavio knjigu „Globalisti: kraj imperije i rođenje neoliberalizma“, podsećajući nas da su tu reč skovali intelektualci 30-ih godina 20. veka da bi označili svoj razlaz s tradicijama liberalizma 19. veka kao i sa savremenim libertarijanizmom.
Američki istoričar Gary Gerstle ne pripada ni jednoj ni drugoj struji. U knjizi „Uspon i pad neoliberalnog poretka: Amerika i svet u eri slobodne trgovine“, samoproglašenoj „istoriji našeg vremena“, on termin neoliberalizam koristi da bi opisao osobeno američki politički poredak. „Poredak“ je ovde tehnički termin koji Gerstle definiše kao „konstelaciju ideologija, politika i političkih grupacija koje oblikuju američku politiku kroz periode koji traju duže od izbornih ciklusa od 2, 4 ili 6 godina“. Definicija nije elegantna, ali osnovna ideja je jasna: republikanci i demokrati se smenjuju u vođenju države, ali to čine unutar šireg okvira kojim je jasno definisano šta se smatra prihvatljivim i legitimnim ponašanjem u vršenju vlasti. Takav nadređeni okvir može trajati više predsedničkih mandata.
Jedna od odlika etabliranog političkog poretka je to da partije koje su se nekada možda protivile njegovim centralnim idejama vremenom menjaju kurs i implementiraju politike bliske politikama ideoloških pobednika. Franklin Roosevelt je promovisao Nju dil kao novi poredak početkom 30-ih godina, ali do pune konsolidacije novoustanovljenog poretka došlo je tek dve decenije kasnije, u mandatu republikanskog predsednika Dwighta Eisenhowera (čije je inauguralno obraćanje naciji Lyndon Johnson ocenio kao „odličan sažetak svih političkih programa Demokratske stranke iz prethodnih 20 godina“). Ronald Reagan je bio „ideološki arhitekta“ neoliberalizma, ali njegov „ključni promoter“, primećuje Gerstle, bio je Bill Clinton – on je u ovom slučaju odigrao ulogu Eisenhowera na levom centru.
Gerstle ispravno uočava da se politički poredak – ono što neki drugi autori nazivaju režimom, a italijanski marksista Antonio Gramsci „kulturnom hegemonijom“ – ne može uspostaviti bez pozivanja na moralne vrednosti. Pogrešno bi bilo tumačiti poslednjih 40 godina istorije samo kao trijumf ideje koja se često pogrešno opisuje kao „tržišni fundamentalizam“.
Otpor Nju dilu (i različitim oblicima socijalne demokratije u Evropi) pravdan je moralnim razlozima, a ne ciljevima materijalnog blagostanja. „Ekonomija je metod“, govorila je Margaret Thatcher 1981, „cilj je promena duše“. Njena izjava da društvo ne postoji takođe se često pogrešno tumači: to nije bio poziv na sebični individualizam, već naglašavanje potrebe da ljudi prihvate odgovornost za sopstvene postupke, uz podršku snažne porodice i „živog tkanja“ nečega što bi se moglo opisati kao građansko društvo (umesto da se oslanjaju na državu). Kao vatrena laička metodistička propovednica, želela je da disciplinuje svoju pastvu, moralno i praktično. Da se učenje Margaret Thatcher i Ronalda Reagana bez ostatka moglo svesti na parolu „pohlepa je dobra“, neoliberalizam ne bi mogao postati vladajuća doktrina našeg doba.
Gerstle promućurno zapaža da je ideološka koherentnost u politici često precenjena. Svaki politički poredak uključuje unutrašnje tenzije ili čak očevidne kontradikcije, što može biti izvor snage: različita usmerenja privlače različite političke grupacije. Neoliberalizam je uključivao prepoznatljivo neoviktorijanske crte, evidentne u naglašavanju „porodičnih vrednosti“. To je neokonzervativizam udružen s moralnim vrednostima koje je Margaret Thatcher imala na umu kada je započinjala kampanju za promenu britanske duše. Njegova druga važna odlika je „kosmopolitizam“, piše Gerstle, u obliku u kom je ovaj blizak libertarijanizmu – navodno „duboko egalitarna i pluralistička“ vera u „otvorene granice“ i raznolikost koja nastaje slobodnim mešanjem različitih grupa ljudi. Uz moralno strogu Margaret Thatcher, za konačan uspeh neoliberalizma na zapadu bio je neophodan angažman bivšeg saksofoniste i ljubitelja lakih droga Billa Clintona (i uz njega Tonya Blaira).
Problem je u tome što ako uspostavljeni poredak može uključivati i sopstvenu suprotnost, onda ovaj koncept nije naročito koristan za tumačenje istorijskih ishoda. Gerstle ima teškoća u dokazivanju da pojavu nove levice takođe treba tumačiti u kontekstu uspona neoliberalizma. Moguće je povući liniju koja vodi od Hajt-Ešburija u San Francisku – kao mesta rođenja kontrakulturnih pokreta – do Silicijumske doline, ali ta linija je prilično krivudava i traži da zanemarimo mnoge od levičarskih ideala: selektivna aproprijacija kreativnosti kontrakulturnih pokreta od strane korporativne Amerike i njeno insistiranje na diverzitetu ne dokazuju da su levičarski radikali učestvovali u uspostavljanju neoliberalnog poretka. Istina, kao što Gerstle ističe, u Carterovoj administraciji važnu ulogu su imali neoliberali i levičar Ralph Nader koji je predvodio grupu za zaštitu javnog interesa (Nader’s Raiders). I jedni i drugi su vodili računa o zaštiti potrošača više nego o pravima radnika. Dok su prvi slavili navodnu slobodu izbora kao izraz „suverenosti potrošača“, drugi su zahtevali da administracija povede računa o njihovoj zaštiti, jer za razliku od Hobbesovog suverena potrošači nisu besmrtni i rizikuju život ako proizvođač automobila odluči da zanemari bezbednost u ime profita, kao što je Nader pisao u čuvenoj knjizi iz 1965, „Nebezbedno pri svakoj brzini“.
Gerstleov ekumenski pogled na izvore neoliberalizma rezultat je naglašavanja širokog kontinuiteta između liberalnih ideala autonomije i individualnosti iz 19. veka i savremenog neoliberalizma. Zagovornici liberalizma dodali su prefiks „neo“, piše Gerstle, zato što su do 30-ih godina 20. veka progresivci i socijaldemokrati već ukrali „liberalizam“ za sopstvene državne programe. U svakom slučaju, izveštava Gerstle, tvorci novog termina nisu bili naročito potreseni „jednom od najvećih terminoloških krađa u istoriji“. Smatrali su da je laissez-faire 19. veka bar delimično doprineo političkim i ekonomskim katastrofama koje su obeležile njihovo doba. Zato su želeli snažnu državu koja će aktivno upravljati tržištima i pobrinuti se da svi građani – kroz religiju, porodične vrednosti i tako dalje – steknu moralnu čvrstinu potrebnu da se nose sa svakodnevnim teškoćama života u kapitalizmu. Istina je da ni liberali 19. veka nisu insistirali na ukidanju države, ali država u ulozi noćnog čuvara, kakvu su oni želeli, bila bi mnogo uzdržanija od neoliberalne policijsko-propovedničke države koja aktivno disciplinuje tržišta i građanstvo.
Ipak, nije sasvim jasno ko je tu šta ukrao i od koga: socijaldemokrati s početka 20. veka – uključujući i neke „nove liberale“ kao što je bio Leonard Hobhouse u Velikoj Britaniji – tvrdili su da je socijalizam legitimni naslednik liberalizma. Liberali nisu shvatali društveno-ekonomske preduslove slobode: socijalisti su uspeli da izgrade socijalnu državu sposobnu da pruži sigurnost potrebnu za razvoj i cvetanje individualnosti upravo zato što su prednost dali slobodi, a ne jednakosti. Socijaldemokrati veruju da su ispunili ono što Gerstle naziva izvornim „obećanjem emancipacije“ koje je ponudio stari liberalizam.
Ako neoliberalizam drži do discipline više nego do slobode, onda naša predstava o Clintonu i Blairu kao konvertitima koji su prihvatili tržišnu konkurenciju i kosmopolitizam postaje još složenija. Clinton je sprovodio politike koje su imale za cilj da disciplinuju ljude koji se ne trude dovoljno, a dovele su do masovnih zatvaranja i ukidanja programa pomoći, a Blairova autoritarna crta manifestovala se u sve širim programima nadziranja britanskog društva i inovativnim politikama kao što su Asbo i pokušaji uvođenja ličnih karata.
Clinton i Blair su bili veliki pobornici tehnologije i globalizacije, ali pitanje je jesu li njihovi stavovi zaista kosmopolitski na bilo koji smislen način. Možda su granice bile poroznije, ali svakako nisu bile „otvorene“. Lideri trećeg puta slavili su razlike, ali nisu insistirali na globalnoj jednakosti i redistribuciji resursa. U tom delu rizici pisanja istorije sopstvenog vremena postaju očigledni. Na prvi pogled uravnotežena analiza levice i desnice zapravo prihvata neke od ideoloških okvira današnje populističke desnice (koja liberalima prigovara da su „kosmopoliti bez korena“ koji se rugaju ljudima vezanim za jedno mesto).
U ostatku knjige Gerstle nas podseća na zaboravljene delove skorašnje istorije koja još oblikuje svet u kome živimo. Detaljno opisuje kako je u Reaganovo vreme ukinuta obaveza televizijskih i radio programa da daju prostor različitim političkim pozicijama. Rezultat su bili desničarski radio programi i TV kanal Fox News, mediji koji su nekada bili propagandno krilo, a danas praktično upravljaju Republikanskom strankom. Clinton je prihvatio tu promenu i nije pokušao da obnovi „doktrinu fer izveštavanja“ koju je Reaganova administracija odbacila. Gerstle pokazuje i kako su politički arhineprijatelji iz 90-ih godina – Clinton i Newt Gingrich, tada predsedavajući u Predstavničkom domu – uprkos javnim sukobima sarađivali iza scene da bi izdejstvovali relaksirane zakone o internetu kakve su preduzetnici iz Silicijumske doline tražili.
Finansijska kriza 2008 – kao događaj sličan stagflaciji 70-ih godina – nameće se kao logično mesto za početak priče o padu neoliberalnog poretka. Ali početkom veka bilo je i drugih događaja koji su poljuljali veru u slobodu-kao-deregulaciju, pre svega spoljnopolitički promašaji Georgea W. Busha i administracije koja je verovala da će uspostavljanjem kapitalističkog uređenja Irak preko noći procvetati. Stav da ne treba planirati, pa ni obraćati posebnu pažnju na državne politike, jer je državna uprava svakako disfunkcionalna, prvi je propagirao Reagan. Ipak, u poslu restrukturisanja američke države bivši holivudski glumac se oslanjao na iskusne republikanske savetnike: s druge strane, trijumfalistička Bushova administracija na kraju je bila žrtva sopstvene propagande u koju je i sama poverovala.
Kao dokaz da se neoliberalni poredak danas raspada Gerstle koristi primer dve najneverovatnije političke karijere iz protekle decenije. Donald Trump i Bernie Sanders prikazani su kao predstavnici desničarskog i levičarskog populizma. Istina je da su obojica napadali ortodoksiju slobodnog tržišta. Ali jedan od njih je u isto vreme bio smrtna pretnja demokratiji, drugi nije štedeo Vol strit, ali je ostao politički umerena figura prema standardima na primer Skandinavije 70-ih godina. Takođe, suštinski se razlikuju i koristi koje su njih dvojica izvukli iz mandata Baracka Obame – poslednjeg pravog neoliberala na čelu države. Trump je obećavao da će obnoviti supremaciju bele rase, a Sanders je grmeo da Obamina administracija u kojoj su dominirali neoliberali iz 90-ih godina poput Larrya Summersa nije bila dovoljno oštra prema finansijskom sektoru posle krize 2008.
Da li neoliberalizam zaista umire? Zanimljivo je da se korišćenje reči kao što je oligarhija u izbornim debatama demokratskih kandidata više ne doživljava kao izraz neameričkog sektaštva. Istovremeno, ako je Gerstle u pravu i ako se put do novog poretka gradi naporima bezbrojnih aktivista i intelektualaca, možda su tvrdnje da su socijalisti preuzeli Demokratsku stranku još uvek preuranjene. Trump se hvalio fabrikama koje se vraćaju u Sjedinjene Države, ali konzervativizam radničke klase i dalje je himera, intelektualno i politički. Nedostaju mu koherentne politike i sredstva za osvajanje vlasti (današnja Republikanska stranka ne ispunjava uslove). S druge strane, ono što Gerstle naziva Trumpovim etnonacionalizmom – mogao je slobodno da upotrebi i neki manje pristojan termin – nije raskid s Reaganovom formulom kao što se često tvrdi. Dok je pevao hvalospeve slobodnom tržištu i vojsci, Reagan se i sam oslanjao na ideje o superiornosti bele rase (doduše ublažene ličnim šarmom i holivudskim humorom).
Gerstle naglašava i značaj komunističke pretnje kojom je izvorno legitimizovan Nju dil i koja je pomogla republikancima da prihvate novi poredak. Sjedinjene Države su morale da ponude radnicima nešto što će otupeti sovjetske kritike kapitalizma. Po analogiji, diskreditacija komunizma do 70-ih godina (možda i ranije) išla je na ruku neoliberalima, koji su nakon toga, što Gerstle dovoljno ne naglašava, iskoristili međunarodne institucije poput Svetske trgovinske organizacije da sopstvena uverenja ugrade u globalni poredak. Kineska lenjinistička verzija kapitalizma ne nudi stvarnu alternativu i mada je moguće da je kovid donekle vratio legitimitet određenim oblicima državnih intervencija, bilo bi pogrešno verovati da su antilibertarijanske lekcije koje smo izvukli iz pandemije sasvim jednoznačne. Mnogi su verovali da će kriza 2008. automatski pomoći levici, a pokazalo se da je od nje najviše koristi imao desni pokret Čajanke.
Donekle slična teorija političkog vremena i trendova dugog trajanja u američkoj politici koju je razvijao politikolog Stephen Skowronek kaže da se novi režim (termin koji Skowronek koristi za ono što Gerstle naziva poretkom) može uspostaviti tek posle odlučnog odbacivanja starog. Reagan je 1980. pobedio u 44 od 50 država, 1984. je pobedio u svima osim u jednoj. Posle haotičnog Trumpovog mandata, neki su od Bidena očekivali sličan rezultat. Ako se zanemari etnonacionalizam, Trump nije imao značajnijih zakonodavnih uspeha, osim novih poreskih olakšica za najbogatije. Preokret je izostao. Možda ćemo još izvesno vreme morati da živimo na ruševinama starog poretka. A kao što je Gramsci govorio, periodi političkog interegnuma rađaju čudovišta.
Prikaz knjige Garya Gerstlea „The Rise and Fall of the Neoliberal Order: America and the World in the Free Market Era / Uspon i pad neoliberalnog poretka: Amerika i svet u eri slobodnog tržišta“, Oxford University Press 2022.
New Statesman, 17.06.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Neoliberalizam i njegov kraj napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →