Kratak pregled istorije Velikomoravske

Sažetak: Ovaj tekst predstavlja kratak osvrt na istoriju Velikomoravske kneževine, odnosno u njemu je dat najopštiji pregled istorije entiteta koji se u vizantijskim izvorima pominje kao Magna Moravia (Velika Morava). U hronološkom smislu, radom je obuhvaćen period od kraja osmog do početka desetog veka, odnosno vremenski okvir tokom kojeg je ova državna tvorevina postojala. U kontekstu arheološke terminologije, ovaj period se donekle podudara sa vremenskim okvirom koji je u okviru češke stručne terminologije označen kao střední doba hradištní i koji se okvirno datuje između 800. i 950. godine. Tekst koji sledi zapravo predstavlja neku vrstu naučno-popularnog prikaza istorije Velikomoravske o kojoj praktično ne postoje radovi na srpskom jeziku, zbog čega se ujedno ukazala izvesna potreba za njegovim objavljivanjem. U skladu sa njegovom koncepcijom, u tekstu ne postoje nikakva kompleksnija razmatranja, već njegov sadržaj predstavlja najosnovniji hronološki pregled političke istorije ove državne tvorevine.

 Nastanak Velikomoravske: Politički i društveni kontekst

Odmah na početku potrebno je ukazati da Velikomoravska kneževina kao državna struktura ispunjava osnovne kriterijume karakteristične za srednjovekovnu političku tvorevinu sa centralizovanom vlašću i razvijenom administrativnom strukturom. Kao takva, ona se razlikuje od Samovog plemenskog saveza koji je postojao tokom sedmog veka i koji je predstavljao konglomerat slovenskih plemena sa centralizovanom vlašću. U poslednje vreme postoji tendencija da se proces etnogeneze Moravana (Moravljana) prikaže kao brzi istorijski proces, koji se odigrao u uskim vremenskim okvirima na prelazu između osmog i devetog veka u kome je raspad i nestanak Avarskog kaganata imao presudan značaj (Měřínský 2006, 24, 25). Međutim, iako je uništenje Avarskog kaganata, a pre toga i postepeno slabljenje njegove moći, rezultiralo formiranjem slovenskih plemenskih entiteta koji su mogli na različitim prostorima postojati u kontinuitetu još od Samovog plemenskog saveza, ovakva stanovišta su prilično spekulativna.

Slabljenje Avarskog kaganata koje je proizašlo kao rezultat višedecenijskih sukoba sa Franačkom i koje je rezultiralo njegovim potpunim uništenjem tokom vladavine Karla Velikog, negde između 791. i 796. ili najkasnije 803. godine, svakako je omogućilo formiranje većeg broja lokalnih plemenskih saveza. Svakako, ovi savezi plemena u početnim fazama nisu predstavljali entitete, ali su se vremenom od njih relativno brzo konstituisali manji politički subjekti, kao što je to bio slučaj sa Velikom Moravom tokom vladavine Mojmira I i njegove dinastije (vidi Měřínský 2006, 31). Franačka je prirodno nastojala da u što većoj meri nametne svoju vrhovnu moć svim novonastalim tvorevinama Slovena, tako da svi novonastali entiteti u  prvim decenijama svog postojanja nisu zapravo bili samostalni, već su u manjoj ili većoj meri bili podređeni Franačkoj. U tom smislu, i nastanak Velike Morave mogao bi se posmatrati kao produkt emancipacionih pokreta elita plemena Moravana na prelasku osmog u deveti vek (Lutovský 2001, 349). Može se zaključiti da su se lokalni savezi Slovena formirali pre svega na rubovima Avarskog kaganata, o čemu svedoče brojni primeri. Izuzev Velike Morave, čije je središte bilo locirano na prostorima oko reke Morave, potrebno je ukazati na oblast oko Njitre u Slovačkoj, gde je u prvim decenijama devetog veka postojao politički entitet kojim je vladao Pribina, dok njegove teritorije nije osvojio vladar Velikomoravske Mojmir I. Istorijski izvori takođe pružaju podatke i o entitetu koji se nalazio na gornjem i srednjem toku Save, a zauzimao je i određene prostore oko Drave i kojim je oko 795. vladao izvesni slovenski vojvoda Vonomir. Neka vrsta političke vlasti postojala je i među delom Slovena na prostoru Panonije kojima je vladao Pribislav oko 798. godine, koji je priznavao vrhovnu vlast Franaka (Měřínský 2006, 29). Posebno je interesantan primer političke tvorevine Ljudevita Posavskog (verovatno od 818. do 823.), koji je stolovao u Sisku, kao i Borne. Oni su u početku svoje vladavine priznavali vrhovnu vlast Franačke, ali je kasnije pokrenut ustanak pod vođstvom Ljudevita koji je pokušao da se osamostali i da formira prvu nezavisnu državu kod južnih Slovena. Bez obzira što je čitav ovaj poduhvat propao, on pruža izvesne indicije koje ukazuju na onovremenu tendenciju različitih slovenskih plemena koja su težila ostvarivanju što većeg stepena političke samostalnosti.   

Formiranju lokalnih političkih subjekata kod Slovena, doprinela je i politika koju je sprovodio još Karlo Veliki, a naročito njegov naslednik Ludvik I Pobožni. Oni su shvatili da jedini način da se istočna i jugoistočna granica Franačke drži što sigurnijom, jeste u tome da se obrazuje čitav dijapazon različitih razjedinjenih lokalnih državica koje bi bile podređene vrhovnoj vlasti Franačke. Ovakva politika je bila neophodna i jedina moguća s obzirom na nedostatak vojnih kapaciteta Franačke da na druge načine spreči napade Slovena u većoj meri odjednom. Rukovodeći se ovakvim razlozima, Karlo Veliki je nastojao da u što većoj meri kontroliše razjedinjene slovenske entitete na istočnoj granici, koja se posle pada Avarskog kaganata ukazala pogodnom za ubrzanu ekspanziju i političku emancipaciju Slovena. U vreme njegovog naslednika Ludviga I Pobožnog, Franačka se suočila sa ogromnim brojem problema u vidu napada Bugara, Arapa i Normana, te je stoga relativni mir sa Slovenima bio od izuzetnog značaja. Razumevanje tadašnje međunarodne situacije je veoma bitno, kako bi se shvatili uzroci koji su doveli do ,,naglog“ nastanka Velike Morave i ostalih državnih tvorevina Slovena. Sasvim je sigurno da entiteti u nastajanju na istočnoj granici Franačke, nisu dobrovoljno prihvatili njenu vrhovnu vlast i u svakoj pogodnoj prilici su nastojali da se u potpunosti od nje osamostale (Měřínský 2006, 92). Ovo se posebno manifestovalo i jačanjem same Moravske, koje je u velikoj meri bilo omogućeno unutrašnjom krizom i dinastičkim borbama u Franačkoj. Ova kriza je posebni intenzitet imala tokom tridesetih i četrdesetih godina devetog veka i kulminirala je formalnom podelom Franačke na tri dela 843. godine. Veoma mali broj izvora o ovom periodu kojima se disponuje, značajno otežava potpunu rekonstrukciju događaja na istočnoj granici, ali je sigurno da je “stari sistem” kojim je Franačka održavala mir na Istoku, vremenom prestao da funkcioniše. Etnonim Moravani (Moravanů) se prvi put pominje 822. godine u Annales regni Francorum i to u obliku Morvanorum (Maritanorum). U ovom izvoru se pleme Moravana tj. njegovih predstavnika pominje u kontekstu njihovog prisustva sa izaslanicima drugih slovenskih plemena na carskom (Franačkom) sastanku održanom u Frankfurtu pod terminom legati Marvanorum (Lutovský 2001, 349).

Samo ime Moravana se pojavljuje u raznim oblicima u različitim istorijskim izvorima. Tako npr. kod Bavarskog geografa u delu Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii iz devetog veka se pominju kao Marharii (Měřínský 2006, 95). U Annales Fuldenses se u zavisnosti od godine pominju kao: Sclavos Margenses 846., Sclavi Marahenses 871., dok se 872. godine pominju pod etnonimom Sclavos Marahenses, kao i pod mnogim drugim imenima u čitavom nizu različitih izvora (vidi Měřínský 2006). Međutim, postavlja se pitanje, zašto se Moravani prvi put pominju tek 822. godine, kada je evidentno njihovo postojanje znatno ranije. Brojni arheološki dokazi svedoče o postojanju Moravske kao entiteta još na samom početku devetog veka u oblastima donjih tokova Morave i jugozapadnog dela Slovačke. Sudeći prema rezultatima arheoloških istraživanja na nekoliko ključnih lokaliteta bitnih za razumevanje rane istorije Velike Morave, moguće je uočiti različite dokaze koji ukazuju na postojanje nekog oblika centralizovane vlasti i entitetske strukture. Takođe, sudeći po ovim rezultatima istraživanja, zaključeno je da su vladari Moravske i pre 822. godine verovatno bili hrišćani (Lutovský 2001, 349). Tako su npr. na čuvenom lokalitetu Mikulčice, koje su predstavljale glavni i najveći centar Moravske a kasnije i Velikomoravske, konstatovani ostaci sakralnih građevina sa početka devetog veka.

O postojanju Moravske kao entiteta na samom počeku devetog veka neoborive dokaze pružaju i nalazi tzv. blatnicko-mikulčice horizonta. Moravani se kao pleme za razliku od Čeha ne spominju u franačkim izvorima u takozvanom Divisio imperii iz 817. godine. Objašnjenje za ovo odsustvo njihovog etnonima moglo bi se naći u tome da se Moravani u izvorima iz 805. 807. 811. i 817. godine, pominju kao Sloveni koji žive istočno od Bavara. Ovo bi sugerisalo da za razliku od čeških plemena, 817. godine Moravani nisu predstavljali sastavni deo franačke imperije (Měřínský 2006, 94). Na osnovu istraživanja češkog istoričara Dušana Treštika (D. Třeštík), negde između 817. i 822. godine, Moravani su došli u bliže kontakte sa Franačkom, odnosno priznali su franačku vrhovnu vlast. Treštik takođe smatra, da je verovatno 831. godine Mojmir zajedno sa svima Moravanima pokršten od strane biskupa Reginhara iz Pasova (Třeštík 2001, 120). Međutim, bitno je naglasiti da Velika Morava za razliku od prostora gde su stanovala češka plemena nikada nije ušla u granice Franačke države. Pitanja etnogeneze Moravana, kao i samo formiranje njihovog entiteta su izuzetno kompleksna i prevazilaze mogućnosti ovog teksta. Na osnovu svojih istraživanja diferencijacije oblika keramike J. Poulík je još pre pola veka izneo teoriju da se na prostoru Moravske mogu razlikovati tri različita plemena, odnosno tri plemenske oblasti (Měřínský 2006, 127). Ta plemena su prema Pouliku činila demografsku osnovu buduće Moravske države. Prva oblast je svoj centar imala u Olmucu, druga je zahvatala Dyjskosvratecku uvalu gde je najčešća keramika takozvanog bulčinskogtipa, dok je treća oblast obuhvatala donje Pomoravlje sa Donjomoravskom uvalom, što je prostor na kom je zastupljena keramika pomoravskog tipa. Bez obzira na ustanovljene regionalne tipove keramike, postavlja se pitanje koliko su oni validni da bi se na osnovu njih ustanovljavala granica između pojedinih plemena. Ovakav pristup je u najmanje pogrešan i jednostran, zbog toga što se svaki različiti tip keramike vezuje za različito pleme, čime se ujedno isključuju drugi veoma bitni faktori. Kao takav, on predstavlja školski primer zabluda kulturnoistorijske arheologije, odnosno oslanjanja na preteranu tipologiju iz koje je bila izvođena etnička atribucija. Međutim, bez obzira na ogromne slabosti kulturno-istorijskog pristupa, on svakako može pružiti određene indicije ka daljem istraživanju ove problematike.

Kako bi se donekle shvatio proces ujedinjenja plemena u formiranju Velike Morave veoma je bitno da se ukaže na pojedine podatke dobijene arheološkim istraživanjima. Poznato je da su prevelikomoravski utvrđeni centri i fortifikacije iz starogradinskog (starohradištní) perioda u Češkoj u ovom periodu predstavljali centre, tj. neku vrstu prestonica lokalnih vladara. Oni su iz njih upravljali okolnim oblastima gde je većinom živelo stanovništvo koje se bavilo poljoprivredom. Ovde ostaje otvoreno pitanje do koje mere se u ovom slučaju može govoriti o eventualnoj podeli po plemenima (Měřínský 2006, 130). U svakom slučaju, za razliku od Češke, ne postoje apsolutno nikakvi podaci o analognoj situaciji u Moravskoj, sa izuzetkom plemena Holasica u Šleziji. Ovakva situacija se u poslednjih nekoliko godina objašnjava teorijom, da u Moravskoj nikada nisu postojala plemena, nego da je jezgro čitave Moravske oduvek predstavljalo samo jedno pleme, odnosno sami Moravani. Koliko god da je ova hipoteza opravdana, njom se svakako respektuju i ostavljaju mogućnosti o eventualnom postojanju izvesnog broja centara koji su mogli imati određeni ,,stepen autonomije”. U konkretnom slučaju ti lokalni centri bi se mogli tumačiti kao opštine (Měřínský 2006, 130). Nedostatak istorijskih izvora koji bi omogućili rasvetljavanje ovog pitanja, kao i nemogućnost arheologije u pružanju nekih ključnih odgovora, prouzrokovali su da većina novijih istraživača ovoj hipotezi prilazi sa izrazito velikom rezervom. Iako postoji čitav niz problema i otvorenih pitanja kada je reč o problematici koja se odnosi na  proces stvaranja entiteta Moravskih Slovena, ipak se mogu izvesti pojedini argumentovani zaključci. Već je pomenuto da na osnovu osnovu istorijskih izvora i arheoloških podataka, početke procesa ujedinjenja treba tražiti odmah nakon propasti Avarskog kaganata, što je događaj koji se odigrao između 791. i 796. odnosno, najkasnije 803. godine.

Razvoj Velike Morave do tridesetih godina devetog veka i aneksija Njitranske kneževine (Pribina i Mojmir I)

Paralelno sa formiranjem Moravske kneževine, istočnije od nje oko Njitre se dvadesetih godina devetog veka, a verovatno i ranije, formirao zaseban entitet kojim je vladao Pribina (od 828/823. do 846/847. godine sa sedištem u Njitri, a nakon njegovog proterivanja iz nje u svojoj novoj kneževini sa centrom u Blatensku). Najbitniji istorijski izvor koji pruža svedočanstva o ovom vladaru je Libellus de conversion Bagoariorum et Carantanorum iz 871. godine. U njemu se navodi kako je Mojmir vojvoda Moravana, proterao “nekog Pribinu” koji je zatim prešao preko Dunava Ratbodu. Isti izvor navodi da je nadbiskup Adalarm na njegovom ličnom (Pribinovom) imanju osveštao crkvu “iza Dunava na mestu koje se zove Nitrava” (vidi Kučera 2005, 49). Rasprava koju je izazvao podatak o postojanju crkve traje već decenijama i još uvek nije završena. Podatke koje pruža Conversio su konfuzni i veoma šturi kako bi se na osnovu njih ustanovio hronološki sled događaja. Postavlja se pitanje kada je tačno pomenuta crkva osveštana i kada je Pribina proteran iz Njitre od strane Mojmira I. Mnogi istraživači ukazuju da Pribina nije primio hrišćanstvo iako je sagradio crkvu u svojoj prestonici. Poseban problem predstavlja godina kada je crkva zapravo osveštana. Obično se uzima da je to bilo pre 829. godine, ali postoje i mišljenja da je to moglo biti i nešto kasnije. Ukoliko se uzme u obzir da je Adalarm bio Salzburški nadbiskup, a da je pri tome poznato da je 829. godine nad ovom oblašću preuzela nadležnost nadbiskupija u Pasovu, onda je logično da je crkva osveštana 827. ili 828. godine (Měřínský 2006, 135). Iako postoje brojni pokazatelji koji potvrđuju ovu hipotezu, još uvek se sa sigurnošću ne može odrediti tačna godina osveštavanja crkve. Zna se samo da se to sigurno odigralo između 827. i 832. godine. Sporna ostaje i identifikacija lokacije na kojoj se crkva nalazila, ali se pretpostavlja da je najverovatnije objekat sagrađen na prostoru današnjeg Njitranskog utvrđenja. Pribina u vreme gradnje crkve nije primio hrišćanstvo, već je pokršten tek nakon njegovog proterivanja iz Njitre, odnosno kada je otišao kod vojvode istočne marke Ratboda (vidi Dekan 1976, 120). Međutim, njegova supruga koja je bila najverovatnije bavarskog porekla, sasvim sigurno je bila hrišćanka, što se uostalom reflektuje i u imenu njihovog sina Kocelja (Kocela – Kadaloka). O tačnoj godini kada je Mojmir I, Moravi priključio predele kojima je prethodno vladao Pribina, takođe postoje različita stanovišta. Većina istraživača pretpostavlja da je to bilo 833. godine, što se ujedno uzima i za godinu nastanka Velikomoravske.

Ime Magna Moravia je inače prvi put upotrebio Konstantin Porfirogenit u desetom veku (Kučera 2005, 57). O događajima koji su usledili nakon 833. godine, podatke pruža Conversio, iz koga potiču i informacije o izgnanstvu Pribine iz Njitre, kao i o tome šta se dalje sa njim događalo. (Měřínský 2006, 145). Na osnovu ovog izvora saznaje se da je nakon što je napustio Njitru, Pribina sa svojom porodicom otišao kod Ratboda koji ga je odmah predstavio caru Ludvigu II. Zatim je po volji cara pokršten u crkvi sv. Martina u gradu Treusma (Treisma) na prostoru današnje Austrije, gde je postojao dvorac (curtis) salzburškog arhiepiskopa. Upravo iz ovog podatka se vidi da je Pribina sve vreme ostao veran vazal Franačke, te iz tog razloga ostaje prilično nejasan stav Franačke po pitanju aneksije Pribinovih teritorija od strane Mojmira I. Franački izvori ne pružaju obimnije podatke o ovom događaju i postavlja se pitanje zašto carstvo nije reagovalo na događaje koji su se odigrali 833. godine!? M. Kučera je o ovim događajima izneo hipotezu da je Pribina zapravo bio “žrtva” svetovne i crkvene franačke politike (Měřínský 2006, 149). U tom smislu, Kučera ističe da je prvo postojao plan da se Pribina i njegova kneževina preobrate u hrišćanstvo u čemu je vodeću ulogu imao nadbiskup Adalarm. Sama činjenica što Pribina nije sve do svog progona primio hrišćanstvo, po Kučeri svedoči o tome, da nastojanja Adalarma nisu dala željene rezultate. Iz tog razloga je, kako Kučera ističe, upravo Franačka bila ta koja je stajala u pozadini Mojmirovog osvajanja Njitranske kneževine (vidi Kučera 2005, 56 – 57). Međutim, na osnovu svih raspoloživih konstelacija, bilo bi pretenciozno zastupati ovakvu hipotezu po kojoj je Franačka predstavljala glavnog inicijatora u Mojmirovom osvajanju, ali je moguće da je na neki način prećutno odobrila ovaj postupak.

Postoje brojni dokazi koji ukazuju da Mojmirovo osvajanje Njitranske kneževine nije proteklo mirnim putem, o čemu svedoči i situacija konstatovana arheološkim istraživanjima na više lokaliteta. Nekoliko ključnih fortifikacija na prostoru Pribinove kneževine je u ovom periodu uništeno do te mere, da više nikada nisu obnovljene. O prodoru Moravana na ove prostore već je bilo reči, ali treba još istaći da je na pojedinim gradištima (Pobedim, Majcichov, itd) konstatovan ogroman sloj destrukcije koji se datuje u tridesete godine devetog veka (vidi Měřínský 2006, 147 – 148). O samim ratnim dejstvima između Mojmirove Moravske i Pribinove Njitranske kneževine postoji mali broj pisanih podataka kojima se disponuje. Za razliku od oskudnog materijala u pisanim izvorima, rezultati dobijeni arheološkim iskopavanjima svedoče o prilično intenzivnim ratnim dejstvima na prostorima čitave današnje Slovačke (izuzev njenog jugoistočnog dela gde je situacija prilično nejasna). Može se zaključiti da je i Njitranska kneževina, poput Moravske, bila formirana kao centralizovana državna tvorevina koja je jačala sa opadanjem moći Avara. Ona je u neodređenoj meri možda imala kontinuitet još od Samovog plemenskog saveza, ali za ovu hipotezu nema čvršćih argumenata. Razloge za pobedu Moravske nad Njitranskom kneževinom možda treba tražiti u činjenici što je Moravska za razliku od Njitranske kneževine imala progresivniji razvoj u smislu da je ranije primala aktuelne tekovine iz Franačke. Tako, dok Moravska već u prvoj trećini devetog veka intenzivno gradi svoju kulturu rukovođenu impulsima iz Franačke, zapadna Slovačka još uvek stagnira i konzervativno zadržava tekovine “srednjedunavskih tradicija prethodnog perioda” (vidi Dekan 1976, 120 – 121).

Pre nego što se nastavi sa pregledom političke istorije Velikomoravske kneževine, potrebno je u najkraćim crtama ukazati i na osnovne podatke vezane za Blatensku (Panonsku) kneževinu, koja je kasnije takođe ušla u sastav Velikomoravske. Nakon što je Pribina primio hrišćanstvo, posle izvesnog perioda došlo je do nekih nesporazuma između njega i Ratboda. Ovo se verovatno dogodilo usled toga što se očekivanja Pribine, koji je najverovatnije tražio pomoć od Franaka da se vrati u Njitru, nisu ispunila. Zbog toga je Pribina pokušao da nađe neko alternativno rešenje. U traženju saveznika koji bi mu pomogao da se vrati na vlast u Njitri, prvo se obratio Bugarima, usled čega odlazi sa svojim sinom i sledbenicima sa Ratobodovog dvora. Budući da u Bugarskoj nije dobio podršku za svoje planove, prvenstveno usled toga što Bugarska nije verovatno imala želje, ali ni potrebe da ulazi u sukob sa Francima zbog ovakve, za njenu tadašnju aktuelnu politiku svakako marginalne stvari, Pribina se obratio za pomoć Hrvatima (Kučera 2005, 65). Nije poznato da li se Pribina pripremao za neke akcije sa hrvatskim knezom Ratimirom, ali su već 838. godine njegovi eventualni planovi onemogućeni, usled pobede Ratboda koji je svojom vojskom porazio Ratimira. Zahvaljujući “blagonaklonosti” korutanskog kneza, Pribini je uspelo da se pomiri sa Ratbodom i da se spase iz prilično nezavidne situacije u kojoj se našao (Kučera 2005). Nije jasno na koji način je Pribina dobio pod kontrolu prostor u Panoniji oko reke Sale (Zala), ni kada se to tačno dogodilo. Conversio ne pruža neke konkretnije informacije o ovom događaju, već samo navodi da je na ovoj teritoriji, počeo da gradi utvrđenje “i da okuplja stanovništvo oko njega”.

Pretpostavlja se da je ove teritorije Pribina dobio od Ludviga II Nemca, kao beneficijum negde između 840. i 842. godine. Conversio takođe pruža podatak, da je Ludvik II 847. godine izdao edikt, kojim Pribini daje u vlasništvo prostore koje je prethodno dobio kao beneficijum (Měřínský 2006, 152). Na ovaj način Pribina postaje samostalan knez koji priznaje vrhovnu vlast Ludviga II, čime bi se njegova kneževina mogla definisati kao “pogranična grofovija”, odnosno “klientska kneževina”. Sami geografski okviri teritorije kojom je u Panoniji vladao Pribina, ne mogu se najpreciznije odrediti. Ipak, jasno je da se teritorija Blatenske kneževine rasprostirala na prostoru današnje Mađarske oko reka Sale i Rabe, sa jezgrom zapadno od Blatnog jezera, tj. oko Balatona u Mađarskoj. Pribinina novoizrađena prestonica nosila je karakterističan naziv Blatograd (Mosaburg) i bila je locirana u blizini današnjeg Zalvara (Kučera 2005, 65). Sudeći po rezultatima arheoloških iskopavanja, na ovom lokalitetu je  postojala intenzivna graditeljska aktivnost tokom vladavine Pribine, koja je dodatno intenzivirana u vreme vladavine njegovog naslednika i sina Kocelja. Iskopavanja koja je vodila mađarska arheološkinja Agnesa Sos, pružila su uvid o čitavom nizu sakralnih objekata, od kojih je potrebno posebno izdvojiti kamenu troapsidnu baziliku i crkvu posvećenu bogorodici Mariji. Na osnovu rezultata arheoloških istraživanja došlo se takođe do zaključka da je bilo učestalo doseljavanje brojnih kolonista sa svih strana, koji nisu bili samo Sloveni (vidi Kučera 2005, 66). Odnosno, konstatovan je značajan priliv različitog stanovništva koji je uzrokovao primetan demografski rast na ovoj lokaciji i koji je korespondirao sa njenim intenzivnim razvojem.

Velikomoravska tokom vladavine Mojmira i dolazak Rastislava na vlast

Od Mojmirovog osvajanja Njitranske kneževine do 846. godine skoro da nema nikakvih podataka. Poznato je samo, da je još 831. godine Mojmir I primio hrišćanstvo i da je 833. Velikomoravsku teritorijalno proširio. Međutim, ceo ovaj period ostaje prilično nejasan. Jedini izvor iz koga je moguće crpeti neke podatke, predstavlja Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii, tj. takozvani spis bavarskog geografa. On pruža popis slovenskih suseda Franačke i iz njega se saznaju informacije o broju utvrđenih mesta na prostorima Moravske i Njitranske kneževine. Prema ovom izvoru, Morava je pre osvajanja Njitranske kneževine imala jedanaest utvrđenih gradina (mesta), dok se u Pribinovoj kneževini nalazilo njih devetnaest (Kučera 2005, 67). Takođe, za ovaj period je arheološkim istraživanjima konstatovana značajna graditeljska aktivnost u smislu ojačavanja i proširivanja fortifikacija kao što su: Mikulčice, Staré Mesto, Njitra i Devín.

Djevin – pretpostavljeni izgled utvrdjenja tokom postojanja Velikomoravske

Ceo ovaj period predstavlja razdoblje mira, unutrašnje stabilizacije i jačanja Velike Morave, koji je trajao do 846. godine. Sudeći po podacima iz Annales Fuldenses, Ludvig II je sa vojskom te 846. godine prodro u Velikomoravsku koja je želela da se osamostali, porazio je Mojmira i umesto njega na njeno čelo postavio njegovog sinovca Rastislava. Isti izvor navodi, da su Franci pri povratku sa ovog pohoda pretrpeli veliki poraz od čeških plemena (Měřínský 2006, 170). Ovako nepotpune informacije prouzrokovale su različite spekulativne interpretacije, koji su nastojali da pruže različita objašnjenja zbog čega je došlo do intervencije Franaka u Moravskoj i do smene na njenom čelu. One su bile posebno izražene u kontekstu romantičarske istoriografije. Tako je u devetnaestom veku F. Palacki izneo stanovište, da se Mojmir verovatno iz nekog razloga pobunio protiv Franaka i da je to izazvalo njihovu intervenciju koja je završena postavljanjem Rastislava na presto. Za razliku od njega, V. Novotni je smatrao da je Mojmir ostao veran carstvu, ali da je te godine umro što je prouzrokovalo neke pokrete u samoj Velikomoravskoj, koji su nastojali da se reše vrhovne moći Franaka. Slična je teorija i Z. R. Ditriha po kome je upravo Mojmirova smrt prouzrokovala dinastičke borbe za presto. Po njegovom tumačenju, Ludvig je na presto hteo da dovede prvo Pribinu, ali se onda ipak odlučio za Rastislava. Ovo bi prema Ditrihu objašnjavalo zašto je Ludvig Pribini sledeće 847. godine poklonio posede koje mu je pre toga dao kao beneficijum. Međutim, veliki broj istraživača je ovo stanovište osporavao, zastupajući hipotezu da u Moravskoj nije bilo nikakvih nemira i da je cela Ludvigova ekspedicija bila zapravo usmerena protiv Čeha. Oni su, kako to pomenuti izvor svedoči, naneli Francima tom prilikom značajan poraz. Pohod u Moravsku bi u tom smislu bio sekundarne prirode, pošto se sticajem okolnosti desilo da je te 845. ili 846. umro Mojmir, pa je zbog toga Ludvig II hteo da se osigura protiv eventualnih pokreta, koji bi nastojali da se oslobode franačke vlasti. Zbog toga je postavljanjem Mojmirovog sinovca Rastislava na presto, koji je očigledno odgovarao Francima, smatrao da će Velikomoravsku držati pod kontrolom Međutim, već posle kratkog vremena upravo je Rastislav započeo pokret za potpunu samostalnost Velike Morave. Uprkos svim iznesenim hipotezama, sa današnjeg stanovišta i dalje nije moguće rekonstruisati događaje koji su se odigrali 846. godine, izuzev što se sa sigurnošću može konstatovati da je došlo do promene vladara Velikomoravske.

Velika Morava tokom vladavine Rastislava (846 – 870)

Kakvi god da su razlozi uzrokovali Rastislavov dolazak na presto, sasvim je sigurno da je Ludvig II bio ubeđen da će on biti adekvatan za Franke, kao i njegov prethodnik i stric Mojmir. Ovo se može zaključiti na osnovu toga, što je Rastislav zapravo jedan duži period proveo na dvoru Ludviga II gde je obrazovan u skladu sa franačkim običajima. Upravo zbog toga je mogao steći izvesno poverenje samog Ludviga, koji je procenio da će Rastislav biti njegov podanik. Ovakva Ludvigova procena se pokazala u potpunosti pogrešnom. U to vreme samostalna Istočna Franačka carevina (posle podele carstva 843. godine), suočila se sa nizom problema na istočnoj granici. Još od 846. godine, sudeći prema istorijskim izvorima, dolazilo je do učestalih sukoba sa Česima i Lužičkim Srbima. U prvih pet ili šest godina svoje vladavine Rastislav u potpunosti ostaje veran Francima i ne upliće se u njihov sukob sa Česima. Verovatno je u ovom periodu Rastislav nastojao da učvrsti svoju vlast, odnosno posvetio se centralizaciji države. Takođe se pretpostavlja da je Veliku Moravu tada i teritorijalno proširio na istoku a možda i na severoistoku. Annales Fuldenses  pružaju podatke da je Ludvig II sazvao sabor 852. godine na kome su učestvovali izaslanici Bugara i Slovena. Iako se precizno ne navodi koji su to Sloveni na saboru učestvovali, ova godina se uzima kao početak sukoba Franačke i Velikomoravske. Pomenuti izvor pominje kako je na saboru bio osuđen izvesni grof Albgise, koji je pobegao sa suprugom izvesnog Patrika u Velikomoravsku “gde moć franačkog gospodara nije snažno dopirala” (cit. po Kučera 2005, 67). Ovom prilikom se za Velikomoravsku ističe, kako se nalazi na kraju carstva. Iz svega ovoga se može naslutiti da predstavnici Moravana nisu bili prisutni iz nekog razloga na saboru, kao i da se u slučaju Albgisa i Patrikove supruge radilo o veoma značajnom problemu, budući da je on predstavljao jednu od tema sastanka (Měřínský 2006, 244). Na ovom saboru u Majncu, episkopi su osudili ne samo Albgisa, nego i samog Rastislava, koji mu je dozvolio da se naseli u njegovoj državi. Iz svega navedenog se naslućuje da je 852. godine, Rastislav verovatno u potpunosti prestao da respektuje vlast Franaka. Nije jasno kako se situacija dalje razvijala, ali očigledno se kriza između Velikomoravske i Franačke sve više produbljivala i na kraju je kulminirala višegodišnjim ratom. Moguće je naslutiti da je već 854. godine, došlo do izvesnih sukoba Velikomoravske sa Franačkom oko vladavine nad nekim oblastima u Panoniji, gde je živeo ogroman broj Slovena. Već pred kraj zime 855. godine, organizovana je vojna ekspedicija, koju je predvodio grof Ernest, protiv Čeha. Ona je verovatno imala za cilj da eleminiše eventualnu češku pomoć Velikoj Moravi. Nedugo zatim, počinju prvi pohodi Ludviga II Nemca protiv Rastislava. Na osnovu podataka iz Annales Fuldenses, Rastislav je izbegavao otvorenu borbu sa Ludvigom II i povukao se u dobro fortifikovane centre zbog čega Ludvigova vojska nije postigla značajniji uspeh. Franci su uspeli samo da pobede određene odrede Slovena koji su pokušali da ih napadnu na otvorenom. Međutim i oni sami su pretrpeli velike gubitke pri povratku sa ovog pohoda, a zabeležen je i upad Rastislava u pogranične delove carstva, gde je spalio nekoliko sela (vidi Kučera 2005, 73-74). U sledeće tri godine, nastavljena su ratna dejstva sa malim uspehom Franaka. Velika Morava je pri tome postala neka vrsta stožera, oko kojeg su se okupljala i ostala slovenska plemena. Odnosno, izuzev protiv Velikomoravske, Franci su morali ratovati i sa sve aktivnijim češkim plemenima, pri čemu je tadašnji češki knez Sclavitagus, tražio zaštitu i pomoć od Rastislava (Kučera 2005, 75). Zbog nepovoljnog razvoja situacije na terenu, Ludvig II je pripremio plan da sa ogromnim brojem vojnika tokom leta 858. godine krene protiv Rastislava i njegovih saveznika. Napad je trebao da se odvija u više pravaca, kako bi se na taj način slomila moć Velikomoravske a time i njenih saveznika, odnosno slovenskih plemena koja nisu ulazila u njen sastav. Vojnom akcijom su trebali da rukovode sam Ludvig II i njegov sin Karolman, koji je u to vreme vladao istočnim delovima carstva. Takođe je njegov mlađi sin Ludvig III, trebao da krene sa vojskom protiv Obodrita. Baš u vreme kada je vojska trebala da krene protiv Velike Morave i njenih saveznika, došlo je do potpune promene plana Ludviga II. On je sa kompletnom vojskom krenuo na Zapad da podrži ustanak protiv svog brata Karla II koji se protiv njega spremao u Zapadnoj Franačkoj. Annales Fuldenses svedoči kako je Ludvig II u jeku poslednjih priprema za pohod na Slovene, saznao od određenog broja plemića iz Zapadne Franačke, kako oni spremaju ustanak protiv njegovog brata. Tom prilikom su ga ti plemići lično pozvali u pomoć u čemu je Ludvig II verovatno video mogućnost za širenje svoje carevine na Zapad, pa je zbog toga krenuo u pohod koji će se tri godine kasnije završiti potpunim fijaskom. Za vreme njegovog odsustva, Rastislav ne samo da je uspeo da se oporavi od ranijih sukoba, već je učvrstio svoje položaje i izvršio brojne graditeljske aktivnosti, fokusirajući se na dodatno ojačavanje starih i stvaranje novih fortifikovanih centara. Tokom odsustva Ludvika II, došlo je i do izvesnih pokreta protiv njega u samoj Istočnoj Franačkoj koje je predvodio njegov sin Karloman uz pomoć svog tasta grofa Ernsta, inače dugogodišnjeg prijatelja samog Ludviga. Zbog toga je odmah pri povratku iz Francuske 861. godine, Ludvig II formirao strogi sud koji je zasedao u Regensburgu (Kučera 2005, 75). Tom prilikom Ernestu su oduzete sve funkcije, ali je Ludvig II došao u sukob sa sinom Karlomanom koji se u prethodne dve godine praktično osamostalio u istočnim delovima carstva. U to vreme, odnosno dok je Ludvig bio odsutan, Karloman je uspeo da smeni sve grofove i kompletan državni aparat koji je bio veran njegovom ocu, i da ih zameni osobama koje su ga podržavale. Novonastalu krizu unutar same Franačke veoma mudro je iskoristio Rastislav koji je formirao savez sa Karlomanom protiv Ludviga II.

Upravo ovaj događaj svedoči o značaju Velike Morave kao sile koja ozbiljno može ugroziti Franačku i koja se meša u njene unutrašnje poslove, odnosno dinastičke sukobe. Samo nekoliko godina ranije, ovakva situacija je bila praktično nezamisliva. Koristeći novonastalu situaciju, Rastislav je sa svojom vojskom upao na teritoriju Franačke gde je sa snagama Karlomana ugrožavao vlast Ludviga II. Ovom prilikom se može uslovno konstatovati da je Karloman zapravo prilično zavisio od vojne pomoći Rastislava, koji ne samo da je na ovaj način obezbedio celu južnu granicu, nego je bio u prilici da svoje posede proširi i da se obračuna sa Pribinom koji je tokom sukoba ostao veran Ludvigu II (Měřínský 2006, 254). U nekoj vrsti iscenirane borbe, Pribina je ubijen od Rastislavovih ljudi 860. ili 861. godine. Na ovaj način je Velikoj Moravi pripojena i Balatenska kneževina koja je ipak zadržala izvestan stepen autonomije, budući da je Rastislav dopustio da njom vlada Pribinin sin Kocelj, koji je svakako priznavao vrhovnu vlast Rastislava.                                                                                                               

Ujedno je Rastislav nastojao da se reši uticaja franačke crkve koja je logično podržavala Ludviga II. Postoje informacije da je tokom sukoba sa Francima iz Velike Morave izbegao ogroman broj franačkog sveštenstva. Ne zna se tačno kada se ovo odigralo, ali je očigledno da je ovom događaju prethodio sukob franačkog klera sa Rastislavom. Vladaru Velike Morave je u ovom periodu bila potrebna crkvena organizacija, koju bi mogao iskoristiti u cilju sticanja potpune nezavisnosti od Franačke. U tom pravcu se opredelio za formiranje organizovane narodne crkve, koja bi u potpunosti bila nezavisna od franačkog sveštenstva. Rastislav je sa tim ciljem poslao poslanstvo u Rim (verovatno pre 862. godine), koje je od pape Nikole I (858 – 867) tražilo da Moravska crkva bude podređena direktno papi a ne franačkim episkopima (Měřínský 2006, 258). Na taj način bi Moravska crkva predstavljala zasebnu dijacezu potpuno nezavisnu od franačke crkvene vlasti. Međutim, papa je ovakav zahtev odbio, verovatno zbog toga što nije želeo da ulazi u bilo kakve sukobe sa Ludvigom II i Francima. Posle neuspeha kod pape, Rastislav se okreće prema Vizantiji i već 863. godine šalje poslanstvo u Carigrad, kod tadašnjeg vladara Mihaila III sa istim zahtevom. Nije potrebno posebno isticati razloge da je pozitivan odgovor Mihaila III imao prvensteno političku konotaciju, bez obzira na neosporni duhovni i kulturni uticaj koji su u Velikoj Moravi kasnije širili Kostantin i Metodije (Dekan 1976, 160). Sigurno da je car Mihailo III, misijom Ćirila i Metodija, kao i formiranjem političkog saveza sa Rastislavom hteo da stvori neku vrstu protivteže nešto ranije oformljenom savezu Bugarske i Franačke. Na taj način, na početku 864. godine, stvorena su dva suprotstavljena bloka: franačko – bugarski i vizantijsko – moravski (Dekan 1976, 160). Usled novonastale situacije, Ludvig II je 863. godine otpočeo pripreme za novi napad na Rastislava i Velikomoravsku. Međutim, potpuno neočekivano, celokupnu vojsku je okrenuo protiv svog sina Karlomana i ubrzo ga porazio. Ovaj vešti manevar tadašnji izvori pominju kao primer izvanredno isplanirane strategije i vojne taktike (Kučera 2005, 78). Nije jasno na koji je način Karloman pretrpeo poraz, ali sudeći po istorijskim izvorima nije pružao neki preterani otpor, već je samo pobegao. Bitno je napomenuti da se Rastislav ovom prilikom nije umešao u sukob između Ludviga i Karlomana. Dolazak vizantijske misije u Velikomoravsku (863/864.) i sve jače okretanje zvanične velikomoravske politike prema Vizantiji, doprineli su tome da uspostavljanje kontrole nad Velikomoravskom, postane Ludvigov primaran cilj. Zbog toga on već 864. godine organizuje novi pohod protiv Rastislava. Annales Fuldenses i o ovim događajima daju najpotpunije informacije. U avgustu je Ludvig II uz blagoslov pape, sa ogromnom vojskom prešao preko Dunava i prodro u Veliku Moravu. Pre toga se sastao sa bugarskim vladarom Borisom gde je između njih potvrđen mir i savez. Ne zna se da li je ovom prilikom dogovoreno da Bugari učestvuju u operacijama protiv Velikomoravske ili da po ovom pitanju ostanu neutralni. Rastislav se sa vojskom kao i prethodni put i prilikom ovog napada povukao u fortifikovane centre i nije se upuštao u borbu na otvorenom. Prema Annales Fuldenses, Ludvigova vojska je Rastislava opkolila u gradu Dowina id est puella. Ovaj grad se identifikuje sa utvrđenjem Djevin na Dunavu nedaleko od Bratislave. Ovde se Rastislav našao u bezizlaznoj situaciji i bio je primoran da se preda. Rastislav je tom prilikom, kako to tvrdi Meginhard, ovom prilikom morao predati brojne taoce koje je zatražio Ludvig. Osim toga, bio je prisiljen da se sa svim svojim vojvodama i plemstvom zakune na večnu vernost Ludvigu (Dekan 1976, 160). Veoma je interesantan podatak koji pružaju neki anali i koji jednom rečenicom govori da čak i pošto se Rastislav zakleo na večnu vernost Ludvigu II, on je ipak kasnije ovu zakletvu prekršio.

Da bi se pravilno sagledali uslovi mira između Ludviga i Rastislava, potrebno je obratiti pažnju na nekoliko bitnih faktora koji potvrđuju da Franačka ovom prilikom nije ostvarila potpunu pobedu. Negde u to vreme Bugarska je bila napadnuta od strane Vizantije i Boris je bio primoran da primi hrišćanstvo po istočnom obredu (Dekan 1976, 161). Pored toga, Ludvig se našao u rizičnoj situaciji da bi Vizantija mogla da uđe u sukob na strani Rastislava. Ovakav splet okolnosti relativizuje spektakularni prikaz pobeda Ludviga nad Rastislavom, kakav postoji u Annales Fuldenses. Činjenica je da je Rastislav bio primoran da prizna vrhovnu vlast Franaka, ali po svemu sudeći on je to uradio samo formalno. Vizantijska misija je i posle ovih događaja aktivno delovala na prostoru Velikomoravske, iako se Rastislav obavezao da neće više delovati protiv franačkog sveštenstva. J. Dekan i H. Miteis smatraju da se nikako ne može govoriti o kapitulaciji Rastislava, već pre o nekoj vrsti kompromisa i mirovnog sporazuma između njega i Ludviga II (Měřínský 2006, 258). D. Třeštik čak konstatuje da poraz koji je Rastislav pretrpeo 864. godine od Franaka, zapravo, nije imao nikakvog efekta i da je on ostao i dalje potpuno samostalni vladar. U prilog ovome svedoče i događaji koji su usledili narednih godina. Tako već 865. godine dolazi do novih unutrašnjih dinastičkih sukoba u Franačkoj kada je Ludvik III, inače mlađi sin Ludviga II, sa jednim delom plemstva pokušao da preuzme vlast, pri čemu je nastojao da za ovaj sukob dobije podršku i od Rastislava. Međutim, Rastislav nije želeo da ulazi u konflikt, prvenstveno zbog toga što se Velika Morava još uvek nije bila oporavila od prethodnog sukoba sa Franačkom. Ipak, bez obzira što je Rastislav ovih godina nastojao da održi mir i da ne ulazi u sukobe sa Francima, on je od strane njih percipiran kao nepouzdan vladar države koja je predstavljala stalnu opasnost na granici carevine koja je neprekidno patila od unutrašnjih sukoba. Već ostareli Ludvig II Nemac je negde u ovom periodu počeo da okuplja ogromnu vojsku da bi konačno rešio probleme ne samo sa Velikomoravskom, nego i sa ostalim slovenskim plemenima, pre svega Česima i Lužičkim Srbima (Kučera 2005, 80). Ovaj plan Ludvig je hteo da sprovede još pre jedanaest godina, ali se onda posvetio drugim ciljevima o čemu je već bilo reči. U izvorima koji opisuju ove događaje iz 868/869. godine, tada se prvi put pominje i Svetopluk (Rastislavov sinovac koji je vladao u Njitri, koja je predstavljala sastavni deo Rastislavove države, ali koja je imala izvestan stepen autonomije). Glavni pravac isplaniranog napada je trebao da bude usmeren na sam centar Velike Morave. Pošto se Ludvig II naglo razboleo, vođstvo nad vojskom su preuzela njegova tri sina koja su se kretala u tri pravca, pri čemu je celokupnim operacijama rukovodio njegov najmlađi sin. Nema mnogo podataka o tome kako su operacije tekle, ali se sa sigurnošću zaključuje da nisu donele nikakav značajniji uspeh. Kao i sve prethodne i ova akcija nije Francima donela željeni rezultat i njen epilog je bio postizanje novog mira sa Rastislavom. Tako je u prestonici Velikomoravske 869. godine, dogovoren mir između Rastislava i sva tri Ludvigova sina budući da Ludvig nije mogao da prisustvuje pregovorima, pošto je bio teško bolestan. Istorijski izvori sedište, odnosno prestonicu Velikomoravske kneževine, opisuju kao izuzetno dobro fortifikovan centar, tj. kao neosvojivu (ineffabilis) tvrđavu. Većina istraživača danas ovo mesto ubifikuje sa arealom i kompleksom utvrđenja Mikulčice. Nakon ovih događaja, Rastislav se ponovo pojavljuje kao samostalni vladar jedne jake suverene kneževine čija moć sve više raste. O njegovoj moći, govore i anali koji ga jako često pominju, a u jednom slučaju ga protiv svakog običaja nazivaju kraljem, odnosno pridodaju mu atribut rex (vidi Kučera 2005, 82).

O sposobnostima Rastislava kao vladara, svedoči čitav niz vojnih i diplomatskih uspeha koje je ostvario kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. Izuzetno promišljeni potezi su doprineli, da Veliku Moravu od trećerazredne državice uzdigne na nivo moćne kneževine, koja je predstavljala nerešiv problem svom zapadnom susedu. Njegova ličnost je predstavljala predmet različitih mitizacija i on se u usmenoj narodnoj tradiciji često pominje kao Rastislav Mudri. Kraj njegove vladavine 870. godine ostaje prilično konfuzan. Neosporno je da se u Velikoj Moravi formirala ,,opozicija” protiv Rastislava na čijem je čelu bio njegov sinovac Svetopluk. Na osnovu podataka iz Annales Fuldenses, saznajemo da je Svetopluk sa delom teritorije kojom je vladao sa sedištem u Njitri, iznenada ušao u vazalni odnos Karlomanu. To je sudeći prema izvorima izazvalo reakciju Rastislava koji je na jednoj večeri organizovao pokušaj ubistva Svetopluka (Kučera 2005, 84). Ne zna se tačno kako je redosled događaja dalje tekao, ali Svetopluk je uspeo da zarobi Rastislava, nakon čega ga je odmah predao Ludvigu II Nemcu. On ga je izveo na sud, oslepeo i zatvorio u tamnicu u kojoj je Rastislav ubrzo preminuo (Lutovský 2001, 70). Ceo ovaj događaj se u starijoj (Češkoj i Slovačkoj) romantičarskoj i novijoj neoromantičarskoj istoriografiji pominje kao “Svetoplukova dvostruka izdaja” (Svatoplukova dvojnásobná zrada). Razlozi koji su doveli do ovakvog Svetoplukovog postupka ostaju i dalje predmet diskusije i istraživači zastupaju različita stanovišta. Odmah nakon što je Svetopluk predao Rastislava Francima, Karloman je sa vojskom u brzom naletu zauzeo sva bitna utvrđenja u Velikomoravskoj. Ovo je sigurno iznenadilo Svetopluka koji se prethodno nadao da će ga Franci postaviti za novog vladara cele Velikomoravske. Međutim, Franci su na čelo Velike Morave postavili pripadnike svog plemstva, a Svetopluk je na osnovu verovatno lažnih optužbi zarobljen već iduće 871. godine. Ipak, ostaje otvoreno pitanje kakav je imao položaj Svetopluk na dvoru Karlomana pre nego što je zarobljen, budući da pojedini izvori navode da mu nije bila u potpunosti oduzeta vlast u Velikomoravskoj. U svakom slučaju, preuzimanje vlasti od strane Franaka je doprinelo, da se u Velikomoravskoj organizuje ustanak protiv franačke okupacije. Njega je predvodio Slavomir, koji je bio verovatno jedan od istaknutih Rastislavovih vojvoda. U veoma brzom vremenskom periodu, vojska predvođena Slavomirom je uspela da pod svoju kontrolu vrati većinu utvrđenja koja su prethodno zauzeli Franci. Iz tog razloga je još iste godine iz Franačke upućena brojna vojska kojom je komandovao Svetopluk, koji je prethodno oslobođen optužbi. Moguće da je Karloman shvatio da će mu biti lakše da kontroliše Velikomoravsku ukoliko se na njenom čelu bude nalazio Svetopluk kao verni vazal Istočne Franačke, nego ako na njeno čelo postavi pripadnike franačkog plemstva. Iz tog razloga je postavio Svetopluka na čelo vojske koja je bila poslata u Velikomoravsku da uguši Slavomirov ustanak. Međutim, sudeći prema istorijskim izvorima, Svetopluk se došavši kod utvrđenja urbs antiqua Rastizi, tj. starog Rastislavovog grada, okrenuo protiv Franaka i iznenada stao na čelo ustanika porazivši pri tome Karlomanovu vojsku (Lutovský 2001, 70). Na ovaj način je ujedno došao i na presto Velike Morave. O ovim događajima i naglom porazu zatečenih Franaka govore brojni izvori poput: Annales Bertiniani, Annales Xantenses, Annales Fuldenses i drugi. Predmetom rasprave istraživača se našlo i lokalizovanje utvrđenja koje se u izvorima pominje kao ,,stari Rastislavov grad”. Iako postoje različita stanovišta, većina istraživača smatra da se radi zapravo o lokalitetu: Staré Město u Uhoreského Hradiště (vidi Měřínský 2006, 356).

Velikomoravska tokom vladavine Svetopluka I (871 – 894)

Odmah nakon stupanja Svatopluka na čelo Velikomoravske, Ludvig II Nemac je pokrenuo nove vojne pohode kako bi povratio kontrolu nad Velikom Moravom. Prve tri godine Svetoplukove vlasti su zapravo protekle u neprekidnim ratovima u kojima Franci nisu uspeli da ispune svoje ciljeve i tokom kojih je Svetopluk učvrstio i konsolidovao svoju vlast. Nešto uspešnije je franačka vojska prošla u sukobu sa Česima. Tokom 872. godine, dok je vojska na čelu sa Karlomanom pustošila delove Moravske, Svetopluk je preduzeo kontraofanzivu i opljačkao pogranične delove Istočne Franačke. Godine 873. Svetopluk je inicirao prvu diplomatsku aktivnost u cilju trajnog postizanja mira sa Francima. On je jednog nemačkog plemića, kojeg je zarobio godinu dana ranije, pustio i po njemu poslao poruku Ludvigu II Nemcu o čijoj sadržini se ništa ne zna. Moguće je, da je već ovom prilikom Svetopluk zatražio oslobađanje Metodija koji je bio zarobljen od strane episkopa Hermanaricha još 871. godine. O događajima koji su se dešavali u ovom periodu podaci se većinom crpe iz Annales Bertiniani, koji su mnogo objektivniji izvor od Annales Fuldenses i koji pružaju relativno pouzdane informacije o brojnim problemima sa kojima se suočilo carstvo u tom periodu (Měřínský 2006, 668 – 669). Upravo ovaj izvor svedoči o tome kako se Karloman, koji je vladao istočnim delom carevine našao u veoma kritičnoj situaciji ugrožen od Svetopluka, pri čemu je tražio hitnu pomoć od svog oca Ludviga (vidi Dekan 1976, 164). Ovakva nepovoljna situacija je i doprinela da Ludvig II uspostavi mir sa Svetoplukom 874. godine u Forchheimu. Nešto ranije, na insistiranje Svetopluka a uz ogromno zalaganje pape Jovana VIII, došlo je do oslobađanja Metodija i do njegovog ustoličenja za arhiepiskopa Velike Morave. Svetopluk je ovom prilikom priznao vrhovnu vlast Ludviga i obavezao se na vernost, ali je više nego jasno da se od samog početka ponašao kao samostalni vladar.

Ostaci crkve iz perioda Velikomoravske. Arheološki lokalitet Sady “Špitálky (Uherské Hradiště).

Veoma je bitno napomenuti da je i franačko sveštenstvo imalo svoju paralelnu misiju sa onom koju je sprovodio Metodije, na šta je već ukazano u prethodnom delu teksta. Iako je Svetopluk formalno priznao vrhovnu vlast Franačke i obavezao se na godišnji porez, na drugoj strani je uspostavio mir koji je Velikoj Moravi posle decenija ratovanja bio više nego potreban. U tom smislu, na dugoročnom planu ovo je bio veoma promišljen potez Svetopluka. Odmah nakon uspostavljanja mira sa Francima, Svetopluk se okrenuo svojoj novoj interesnoj sferi, koja je predstavljala osvajanje okolnih teritorija i kneževina pretežno naseljenih Slovenima. Izuzev ovog, posvetio se i unutrašnjem uređenju države, što je rezultiralo time da je celokupno plemstvo Velike Morave bilo kontrolisano njegovom jakom centralnom vlašću, a ujedno je imalo velika ovlašćenja na prostorima kojima je vladalo (vidi Kučera 2005, 141-142). O osvajanjima Svetopluka, koje je bilo opravdavano širenjem hrišćanstva na okolna slovenska plemena, veoma bitne podatke pruža i biograf Metodija. Međutim, za delovanja Svetopluka u ovom pravcu, postoji mnogo manje istorijskih izvora, budući da njegova osvajanja okolnih teritorija na kojima su živela slovenska plemena nisu predstavljala predmet interesovanja franačkih anala, kao što je to bio slučaj kada je Svetopluk ratovao sa Franačkom. Usled toga, nailazi se na velike probleme u rekonstrukciji brojnih događaja. Uostalom, iznošenje svih hipoteza i pokušaja rekonstrukcije hronološkog okvira Svetoplukovih osvajanja okolnih teritorija bi zahtevalo ozbiljniju analizu, kojoj ovaj tekst po svojoj koncepciji nimalo ne pretenduje. Zbog toga će biti predstavljeni samo najosnovniji podaci koji se tiču njegove vladavine, kao i osvajanja koje je izvršio. Pošto je prethodno konsolidovao vlast u Velikoj Moravi i osigurao se od Franačke, Svetopluk je u samo jednoj deceniji višestruko proširio teritoriju Velikomoravske. Godine 855. ona se nalazila na vrhuncu moći i rasprostirala se od Sale na zapadu do gornje Visle i Sane na istoku. Odnosno, Velikomoravska je u ovom periodu zauzimala široku teritoriju koja je obuhvatala celu češku kotlinu, severni deo donje Austrije, delove Poljske i veliki deo Panonske nizije, pri čemu je uspostavljena i direktna granica sa Bugarskom. Pretpostavlja se da je teritorija Velikomoravske zahvatala nekih 300 do 350.000 kilometara kvadratnih i da je imala između 1. i 1,5. miliona stanovnika.

Kada se govori o Svetoplukovoj Velikoj Moravi, mora se imati u vidu da je ona bila državna struktura od velikog međunarodnog značaja o kojoj svi izvori pišu sa respektom, naglašavajući pri tome značaj njenog vladara. O samom toku Svetoplukovih osvajanja ne postoji mnogo informacija, ali se zna da je on već u prvoj deceniji svoje vladavine osvojio predele na kojima su se nalazila slezka plemena, područja oko Visle, teritorije oko Sale u Gornjoj Lužici na kojima su živeli Srbi, kao i neke delove Panonije. Međutim, najznačajnija osvajanja su sprovedena na Zapadu između 880. i 885. godine, kada su Velikoj Moravi pripojeni predeli na kojima su živela češka plemena. Ovo je omogućeno slabljenjem Istočne Franačke, nakon smrti Karlomana 880. godine (vidi Měřínský 2006, 720 – 721). Treba pomenuti da je nakon osvajanja u Češkoj, njen vladar Bořivoj Svetopluka priznao za vrhovnog vladara. Bořivoj je tom prilikom pokršten od strane Metodija. Posle smrti Bořivoja, Svetopluk nije postavljao novog vladara, nego je sam vladao Češkom tako što ju je u potpunosti pripojio Velikomoravskoj. Neki istraživači smatraju da je u periodu između 880. i 882. godine, Svetopluk zauzeo i teritorije oko gornjeg i srednjeg toka Tise, odnosno Sedmogradsku oblast. Tokom 883. i 884. godine, Svetopluk je Velikomoravskoj pripojio i predele na kojima je nekad vladao Pribina i njegov sin Kocelj. Jasno je da je ovo ujedno značilo nove sukobe sa Francima. Međutim, već 884. godine se sastao sa novim franačkim carem Karlom III, sa kojim je uspostavio mir na osnovu kojeg je Panonija ušla u sastav Velikomoravske. Veoma je bitno napomenuti da je 882. godine došlo do izvesnih sukoba Svetopluka sa Bugarima u gornjem toku Tise. Kako tvrde L. E. Havlík i P. Ratkoš, tada je Svatopluk svojoj kneževini pripojio i ove predele (Měřínský 2006, 722). Godine 881. izvori prvi put pominju Mađare koji se sudeći po podacima iz Annales Bertiniani i Annales Alamannici, u sve većem broju pojavljuju na istočnim granicama Velikomoravske i u donjoj Austriji. Na ovim prostorima je ujedno ubrzo došlo i do prvih sukoba sa njima.

Razliciti tipovi nausnica tzv. vizantijsko-orijentalnog tipa

Par nausnica vizantijsko-orijentalnog tipa sa lokaliteta Matzhausen (Řezno)

Velikomoravska kao državna struktura u suštini nije bila kompaktna i jedinstvena celina, već je predstavljala skup oblasti sa (uslovno) slovenskim etničkim elementom kojeg je okupljala snažna centralizovana vlast, a verovatno i autoritet njenog vladara. Nisu potpuno jasne okolnosti koje su dovele do toga da Metodije 880. godine mora ponovo putovati u Rim kako bi objasnio svoje delovanje. Mnogi istraživači nastoje da prikažu kako je već ovom prilikom došlo do nekih neslaganja između njega i Svetopluka. Naime, problemi između Velikomoravskog plemstva i Moravskopanonske misije postojali su i od ranije. Plemstvo je želelo, ustalom kao i sam Svetopluk, da liturgiju sluša na latinskom a ne na slovenskom jeziku. Pored toga, toga Metodije je često dolazio u sukobe sa pojedinim plemićima i zbog njihove bigamije. Strogi religijski stavovi na kojima je insistirao Metodije, vremenom su doveli do toga da je franačko sveštenstvo sticalo sve više oslonca kod Velikomoravskih plemića. Spor oko liturgije je rešen 880. godine i Metodije je uz punu podršku pape nastavio svoju misiju sve do smrti 885. godine. Tokom 880. godine, episkop Wiching koji je imao sedište u Njitri, je verovatno sačinio falsifikat kojim je hteo da ubedi Svetopluka da je Metodijevo delovanje u Rimu osuđeno i da je on postavljen za novog arhiepiskopa. Kasnije je ovaj falsifikat razotkriven i Metodije je ponovo bio na čelu arhiepiskopije. Njegov put u Carigrad dodatno ga je učvrstio na ovom položaju bez obzira na neprekidne intrige kojima je bio izložen a koje su dolazile od Wichinga i franačkog sveštenstva (vidi Kučera 2005, 163-164). Nakon smrti Metodija, Wiching je iskoristio situaciju i otišao u Rim kako bi uradio sve što je u njegovoj moći kako bi se liturgija na slovenskom jeziku zabranila. U ostvarivanju tog cilja mu je pogodovala situacija što je u međuvremenu došlo do izbora novog pape Stefana V. Wiching je svojim intrigama uspeo da nagovori novog papu da pošalje Svetopluku pismo (bula Quia te zelo fidei), gde ga on oslovljava kraljem Slovena i gde mu daje uputstva kako da “uredi” crkvene prilike u Velikomoravskoj. Od ovog trenutka počinje i proterivanje Metodijevih učenika, kao i potpuna zabrana bogosluženja na slovenskom jeziku. Na taj način, tokom samo nekoliko godina, pre svega delovanjem Wichinga, dolazi do potpunog potiskivanja slovenskog bogosluženja sa prostora Velike Morave.

Velikomoravska keramika sa lokaliteta Pohansko (Břeclav)

Ukrasna dugmat sa lokaliteta Pohansko (Břeclav)

Jezičak sa pojasa sa lokaliteta Pohansko (Břeclav)

Ukrasna dugmat sa lokaliteta Pohansko (Břeclav)

Godine 891. dolazi do smene na carskom tronu kod Franaka. Arnulf koji je dotle vladao istočnim delom je uspeo da uz podršku pape zbaci Karla III i da postane novi car. Odmah na početku vladavine novog cara, došlo je do njegovog sukoba sa Svetoplukom oko poseda u Panoniji, koji su se u skladu sa prethodnim dogovorima “legalno” nalazili u sastavu Velike Morave. Već 892. godine je Arnulf, uz pomoć sve brojnijih Mađara kao saveznika napao Veliku Moravu, ali nije postigao ozbiljnije uspehe, pošto se po već isprobanoj taktici Svetopluk sa vojskom povukao u utvrđene gradove (vidi Kučera 2005, 170 – 171). Franci su, i pored stupanja u kontakt sa Bugarskom, kako bi savladali Veliku Moravu, već 893. godine potpuno poraženi i prestaju sa ratnim dejstvima protiv Velike Morave. Period vladavine Svetopluka, generalno posmatrano, predstavlja kulminaciju moći Velike Morave. Tokom njegovog života formirana je naizgled čvrsta državna tvorevina koje je uspešno parirala Istočnom Franačkom carstvu. Međutim, tek začeti procesi formiranja jake centralizovane države, kao i prilična nejedinstvenost rubova kneževine sa njenim centrom doprineli su tome, da je odmah nakon smrti Svetopluka nastupio period naglog opadanja i dezintegracije Velikomoravske. Svetopluk je preminuo tokom proleća 894. godine i iza sebe je ostavio moćnu državu koju njegovi naslednici nisu uspeli da održe. Brojni faktori su doprineli raspadu a zatim i potpunoj propasti Velike Morave. Relativno kratki period vladavine Svetopluka nije omogućio da se svi novoosvojeni delovi države integrišu sa samim jezgrom Velike Morave. Neizgrađena svest o jedinstvu, kao i brojne razlike u delovima kneževine koja se održavala samo zahvaljijući sposobnosti i moći vladara kakav je bio Svetopluk, rezultirali su krizom u državi, koja je nastupila odmah nakon njegove smrti.

Dezintegracija i propast Velikomoravske (894 – 906/907)

Postoji čitav dijapazon konstelacija koje su dovele do veoma brze propasti Svetoplukove Velike Morave. Ovaj period ostaje izuzetno nejasan i prilično konfuzan, zbog veoma malog broja istorijskih izvora kojim se disponuje. Brojna pitanja koja se tiču analiziranja uzroka koji su doveli do propasti Velikomoravske su i dalje bez adekvatnih odgovora. Samim tim, uzimajući u obzir širinu i kompleksnost problematike, podaci na koje je ukazano, predstavljaju isključivo kratak hronološki pregled događaja koji su se odigrali od smrti Svetopluka do osvajanja Velike Morave od strane Mađara. Na osnovu sadržaja dela Kostantina Porfirogenita De administrando imperio, Svetopluk je imao tri sina što je u suprotnosti sa informacijom iz Annales Fuldenses gde se pominju samo dvojica, Mojmir II i Svetopluk II (vidi Kučera 2005, 174). Pojedini istraživači smatraju da je treći Svetoplukov sin bio Predslav ili možda Svatoboj. Ostaje sporan i Porfirogenitov podatak po kome je Svetopluk podelio svoju državu na tri dela, pri čemu je svaki od braće vladao jednim područjem i gde su dva mlađa brata, Mojmira II koji je bio najstariji, priznavala za vrhovnog vladara. Već 894. godine napadi Mađara postaju učestali, i izvori beleže kako oni pljačkaju i ubijaju stanovništvo u Panoniji. Pretpostavlja se, da je već te iste godine na mirovnim pregovorima sa Arnulfom, Mojmir II predao Panoniju Francima usled toga što je postao svestan da neće biti u stanju da je odbrani od permanentnih napada Franaka, ali i Mađara. Tokom jula 895. godine češki kneževi odlaze u Regensburg i priznaju vrhovnu vlast Franaka, čime ujedno Češka postaje prva teritorija koja se otcepila od Velikomoravske. U to vreme Franci formiraju i novu kneževinu u Panoniji sa centrom u starom Pribinovom Blatogradu, sa ciljem da se na taj način obezbedi adekvatna odbrana od sve aktivnijih Mađara.

Godine 898. dolazi do sukoba između Mojmira II i Svetopluka II, koji se naslućivao već 897. godine. Brojni franački izvori pružaju podatke o teškoj i iscrpljujućoj dinastičkoj borbi u Velikomoravskoj. To da je rasplamsavanju građanskog rata u Velikomoravskoj doprinela i Franačka, više je nego jasno. Arnulf je sa vojskom pomagao Svetopluku II, ali nije imao nekih posebnih uspeha protiv Mojmira II. Unutrašnje borbe u Velikoj Moravi su uzrokovali i otcepljenje brojnih lokalnih kneževa, odnosno teritorija koji su Velikomoravskoj pripojene tokom osvajanja Svetopluka I. Tako je u isto vreme kada je Češka izašla iz sastava Velike Morave, došlo i do odvajanja teritorija na kojima su živeli Lužički Srbi. Pošto Arnulf nije uspeo da pomogne Svetopluku II (koji je vladao u Njitri), da dođe na čelo Velike Morave, rat je nastavljen i tokom 898. godine (vidi Měřínský 2006, 928). Međutim, Arnulf ni ovoga puta nije imao uspeha, šta više čim se sa vojskom povukao, Mojmir II je uspeo da opkoli Svetopluka II u nekom utvrđenom mestu. Tom prilikom Svetopluk II je uspeo da se spase samo zahvaljujući teškim naporima dodatne vojske koju je poslao Arnulf. Ujedno, u ovom kontekstu se Svetopluk II poslednji put pominje u izvorima. Dosta se raspravljalo o kom se tačno utvrđenom gradu radilo, ali se pretpostavlja da je grad gde je Mojmir II opkolio Svetopluka II morao biti na prostoru današnje Slovačke. Pri tome se uzimaju u obzir Predslavgrad (Bratislava), Djevin ili Njitra.

Posle pobede nad Svetoplukom II i Francima, Mojmir II se učvrstio na prestolu Velike Morave. Iako je izgubila veliki deo teritorije, Velikomoravska je uspela da zadrži političku samostalnost. Odmah nakon uspostavljanja mira, Mojmir II se posvetio uređenju u crkvenoj organizaciji. Pošto je episkop Wiching usled sukoba sa Svetoplukom I i delom franačkog sveštenstva još znatno ranije ostavio arhiepiskopiju bez poglavara, Mojmir je od novog pape Jovana IX zatražio da se obnovi crkvena provincija na prostoru Velike Morave. Uz ovaj zahtev papi je poslao značajnu količinu novca, zahvaljujući čemu je papa bio voljan da ovu Mojmirovu želju ispuni (Kučera 2005, 178). Papa je tom prilikom u Velikomoravsku poslao tročlanu delegaciju koja je u njoj uspostavila jednog arhiepiskopa i tri episkopa koji su bili podložni direktno Rimu. Nisu poznate lokacije gde su se nalazila sedišta episkopa i arhiepiskopa, ali se pretpostavlja da se jedna episkopija nalazila u Njitri. Obnavljanje arhiepiskopije izazvalo je oštru reakciju franačkog sveštenstva koje je na čelu sa arhiepiskopom Theotmarom, papi poslalo protestno pismo 900. godine. Ostaje otvoreno pitanje kakva je bila reakcija pape na ovo pismo, ali je najverovatnije ona u potpunosti izostala (Kučera 2005, 181). U to vreme su Franci ponovo napali Veliku Moravu, ali je Mojmir II i iz ovog sukoba ponovo izašao kao pobednik. Mađari su se u međuvremenu već prilično učvrstili u delu Panonije odakle su vršili konstantne napade na pogranične predele Velikomoravske, ali i na druge prostore. Tako je npr. ostalo zabeleženo njihovo strahovito pustošenje severne Italije 898. godine, kada su sudeći po istorijskim izvorima, samo u jednom danu pobili 20000 stanovnika (vidi Měřínský 2006, 946). Bez obzira na preterivanje izvora o razmerama njihovih pohoda, činjenica je da je aktivnost Mađara bila sve intenzivnija. Tako su oni  900. godine sve češće prelazili Dunav i upadali u Istočnu Franačku, pri tome pustošeći pogranične oblasti. Sve veća opasnost od Mađara doprinela je tome da Mojmir II uspostavi mir sa Francima u Regensburgu januara 901. godine. Već iste godine Mađari prodiru u Koruntansku, a tokom sledeće godine se sa njima sukobio i Mojmir II. Te 902. godine, Mađari su pretrpeli veliki poraz od strane Velikomoravske. Svi izvori i letopisi pominju veliku pobedu koju je na samom prostoru Velike Morave izvojevao Mojmir, pri čemu se ističe kako su Mađari bili prinuđeni na povlačenje. O intenzitetu sukoba najbolje svedoče brojni grobovi koji se datuju u ovaj period, a u kojima je pronađeno mnoštvo individua za koje je ustanovljeno da su stradali nasilnom smrću. Fizičkom antropološkom analizom skeleta je ustanovljeno da se kod brojnih individua uočavaju povrede izazvane oružjem, a kod mnogih su konstatovani nedostatak ekstremiteta, prepolovljene lobanje i slično. Međutim, tokom nekoliko poslednjih godina, ipak je u izvesnom smislu došlo do delimičnog revidiranja arheoloških podataka o intenzitetu sukoba, pri čemu pojedini istraživači ističu kako oni nisu bili toliko naglašeni kao što se ranije mislilo. U tom smislu, i ovo pitanje, na osnovu podataka kojima se trenutno diponuje, za sada nije dobilo u potpunosti zadovoljavajuci odgovor i predstavlja predmet diskusije u akademskim krugovima.

Iako izvori ne pružaju skoro nikakav uvid o događajima koji su se odigravali na početku desetog veka, naslućuje se da su napadi Mađara postajali sve jači i učestaliji. D. Třeštík pretpostavlja da je sudbina Velike Morave zapečaćena negde između 905. i 906. godine. Odnosno, intenzivni napadi Mađara koji su usledili 906. godine na Velikomoravsku, verovatno su prouzrokovali i njen konačan pad. Nije jasno da li je bilo nekoliko ili samo jedna odlučujuća bitka, ali po svemu sudeći je iste godine u sukobima poginuo i Mojmir II (vidi Měřínský 2006: 956 – 957). Ugarski hroničar Šimon iz Keze je u XIII veku zapisao da se odlučujuća bitka odigrala nedaleko od Komarna krajem 906. godine. Odmah nakon ove, istorijski izvori svedoče o još jednoj značajnoj bici 907. godine, koja je vođena između Franaka i Mađara na levoj i desnoj obali Dunava kod Bratislave. Pobeda Mađara je bila potpuna a ishod bitke kod Bratislave je imao dramatične posledice koje će se osećati sledećih pedeset godina (vidi Měřínský 2006, 957). Ovom pobedom Mađara, promenjena je celokupna politička situacija i otvoren je put za njihovo prodiranje prema Zapadu. Propast Velikomoravske, usled niza nejasnoća i konfuznosti vezanih za nju, predstavljala je događaj oko koga je nastao čitav korpus spekulativnih i proizvoljnih interpretacija, dok su tokom devetnaestog veka u kontekstu stvaranja slovačkog nacionalnog identiteta, događaji vezani za poslednje godine egzistencije Velikomoravske kneževine bili tema različitih mitizacija, koje u značajnoj meri opstaju do danas.

Autor teksta: Kristijan Obšust

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

Napomene:

• Tekst je uz odobrenje autora preuzet iz zbornika: Ćirilometodske kulturne tradicije – Zbornik stručnih i naučno-popularnih tekstova. Novi Sad: CIKIPM. 2014. (pp. 36-65.)
  

• Za objavljivanje na ovom sajtu tekst je opremljen fotografijama i video sadržajem od strane redakcije “P.U.L.S.A”

Korišćena literatura: 

Dekan, Ján. 1976. Veľká Morava doba a umenie. Bratislava: Tatran.

Kučera, Matúš. 2005. Postavy veľkomoravskej histórie. Bratislava: Perfekt.

Lutovský, Michal. 2001. Encyklopedie Slovanské archeologie v Čechách, na Moravě a ve Slezsku. Praha: Nakladatelství Libri.

Měřínský, Zdeněk. 2006. České země od příchodu Slovanů po Velkou Moravu II. Praha: Nakladatelství Libri.

Třeštík, Dušan. 2011. Vznik Velké Moravy: Moravané, Čechové a střední Evropa v letech 791-871. Praha: Nakladatelství Lidové noviny.

  Istorija, Kristijan Obšust, Velikomoravska kneževina