Kratka istorija anarhizma – Ljudi su društvena bića, i kakav će neko postati prvenstveno zavisi od društvenih, kulturnih i institucionalnih okolnosti njegovog života.
To nas navodi da razmotrimo društvena uređenja koja doprinose ostvarenju prava i blagostanju ljudi, i ispunjavanju njihovih pravednih težnji – u najkraćem, zajedničkom dobru.
Radi bolje perspektive, želeo bih da se podsetimo nečega što su po meni truizmi (očigledne istine). Oni se odnose na zanimljivu kategoriju etičkih principa koji nisu samo univerzalni, u smislu da se praktično uvek nominalno zastupaju, nego dvostruko univerzalni, u smislu da se skoro uvek odbacuju u praksi.
Oni se kreću od sasvim opštih principa, kao što je truizam da sebi samima treba da postavljamo iste standarde kao i drugima (ako ne i oštrije), do konkretnijih doktrina poput posvećenosti promovisanju demokratije i ljudskih prava na kojima insistiraju gotovo svi, čak i najgori monstrumi, iako je realnost vrlo mračna na čitavom spektru.
Dobro mesto za početak je klasično delo Džona Stjuarta Mila O slobodi. Njegov uvodni citat postavlja „veliki, vodeći princip, prema kojem se svaki argument izložen na ovim stranicama direktno kreće: apsolutna i suštinska važnost ljudskog razvoja u svoj svojoj raznolikosti.“
Ovo su reči Vilhelma fon Humbolta, osnivača klasičnog liberalizma. Iz njih proizlazi da su institucije koje ograničavaju takav razvoj nelegitimne, osim ukoliko se na neki način mogu opravdati.
Težnja ka opštem dobru treba da nas navede da pronađemo načine za negovanje ljudskog razvoja u najbogatijoj raznolikosti.
Adam Smit, još jedan mislilac prosvetiteljstva sa sličnim stavovima, smatrao je da ne bi trebalo da je naročito teško urediti humane odnose. U Teoriji moralnih osećanja on primećuje da „koliko god pretpostavljamo da je čovek sebičan, očito u njegovoj prirodi postoje neki principi zbog kojih je on zainteresovan za sreću drugih, i koji mu njihovu sreću čine neophodnom, iako za njega lično od nje nema nikakve koristi osim zadovoljstva što je vidi.“
Smit prepoznaje snagu onoga što naziva „podlom devizom gospodara čovečanstva“: „Sve za sebe i ništa za druge.“ Ali benignija „prvobitna osećanja ljudske prirode“ mogu potisnuti tu patološku pojavu.
Klasični liberalizam se nasukao na hridi kapitalizma, ali njegove humanističke težnje nisu umrle. Rudolf Roker, anarhistički i aktivistički mislilac 20. veka, ponavlja slične ideje.
Roker opisuje nešto što naziva „očitom tendencijom istorijskog razvitka ljudskog roda“ koji teži „slobodnom, nesmetanom ispoljavanju svih individualnih i društvenih snaga u životu“.
Roker je ukazivao na anarhističku tradiciju koja je kulminirala anarhosindikalizmom – u evropskom kontekstu jednom vrstom „liberterskog socijalizma“.
Ova vrsta socijalizma, smatrao je on, ne propisuje „fiksirani, zaokruženi društveni sistem“ sa definitivnim odgovorima na brojna pitanja i probleme ljudskog života, već više težnju u ljudskom razvitku za postizanjem prosvetiteljskih ideala.
Ovako shvaćen, anarhizam pripada širem spektru socijalističke misli i delovanja u koji spadaju praktična dostignuća revolucionarne Španije 1936; koji seže do radničkih preduzeća američkog severoistoka, severnog Meksika, Egipta i mnogih drugih zemalja, najviše u baskijskoj regiji Španije; i obuhvata mnoge zadružne pokrete širom sveta i dobar deo feminističkih i građanskih inicijativa.
Ova široka tendencija ljudskog razvoja nastoji da identifikuje strukture hijerarhije, autoriteta i dominacije koje ograničavaju ljudski razvoj, i zatim im postavlja vrlo razuman zahtev: opravdajte se.
Ako ove strukture ne mogu da ogovore na taj izazov, treba da budu demontirane – i po anarhističkom uverenju „izgrađene odozdo“, kako primećuje komentator Nejtan Šnajder.
Ovo delimično zvuči kao truizam: zašto bi iko branio nelegitimne strukture i institucije? Ali truizmima makar ide u prilog činjenica da su istiniti, što ih deli od najvećeg dela političkog diskursa. I mislim da pružaju koristan putokaz za otkrivanje zajedničkog dobra.
Za Rokera, „problem koji se postavlja u naše vreme jeste oslobađanje čoveka od prokletstva ekonomske eksploatacije i političkog i socijalnog porobljavanja“.
Treba napomenuti da se američka vrsta libertarijanstva drastično razlikuje od liberterske tradicije, prihvatajući pa čak i zagovarajući potčinjavanje radnih ljudi gospodarima ekonomije, kao i opšte potčinjavanje restriktivnoj disciplini i destruktivnim odlikama tržišta.
Anarhizam se, kao što je poznato, protivi državi i zagovara „plansko vođenje poslova u interesu zajednice“, kako Roker kaže; a na širem planu široke saveze samoupravnih zajednica i radnih organizacija.
Danas anarhisti posvećeni ovim ciljevima često podržavaju državnu vlast za zaštitu ljudi, društva i same planete od pustošenja koncentrisanog privatnog kapitala. To nije kontradikcija. Ljudi žive, trpe i istrajavaju u postojećem društvu. Raspoloživa sredstva treba koristi za svoju zaštitu i korist, čak i kad je dugoročni cilj izgradnja poželjnih alternativa.
U brazilskom pokretu seoskih radnika govori se o „proširenju zidova kaveza“ – kaveza postojećih institucija prinude koji se mogu proširiti narodnom borbom – što se i događalo tokom dugogodišnjih napora.
Možemo nastaviti ovu metaforu zamišljajući kaveze državnih institucija kao zaštitu od divljih zveri koje vrebaju oko njega: grabljive kapitalističke institucije sa državnom potporom posvećene privatnoj dobiti, moći i dominaciji, dok su im zajednica i interes ljudi u najboljem slučaju samo fusnota, retorički uvažavana ali odbacivana u praksi, kao principijelno pa čak i zakonsko pitanje.
U mnogim poznatim radovima akademske politikologije porede se stavovi građana i državna politika. U knjizi Affluence and Influence: Economic Inequality and Political Power in Americapolitikolog sa Prinstona Martin Gilens otkriva da je najveći deo stanovništva SAD suštinski obespravljen.
Oko 70 odsto populacije, na nižem delu lestvice bogatstva/prihoda, nema nikakvog uticaja na politiku, zaključuje Gilens. Pomeranjem uz lestvicu, uticaj se polako povećava. Na samom vrhu su oni koji prilično propisuju politiku, sredstvima koja nisu skrivena. Dobijeni sistem nije demokratija već plutokratija.
Ili možda, blaže rečeno, nešto što pravnik Konor Gerti zove „neodemokratija“, srodnik neoliberalizma – sistem u kojem slobodu uživaju malobrojni, dok je sigurnost u punom smislu dostupna samo eliti, ali u okviru opštih formalnih prava.
Nasuprot tome, kako piše Roker, istinski demokratski sistem bi dostigao oblik „saveza slobodnih grupa ljudi na osnovu kooperativnog rada i planiranog upravljanja poslovima u interesu zajednice“.
Američkog filozofa Džona Djuija niko nije smatrao anarhistom. Ali razmislite o njegovim idejama. On je prepoznao da „moć danas počiva na kontroli sredstava za proizvodnju, razmenu, reklamu, transport i komunikacije. Onaj ko ih poseduje vlada životom države“, čak i ukoliko je demokratska forma prisutna. Dok te institucije ne budu u rukama građana, politika će ostati „senka koju krupni kapitala baca na društvo“, kao što je danas slučaj.
Ove ideje sasvim prirodno vode do vizije društva zasnovanog na radničkom kontrolisanju proizvodnih institucija, kao što su zamišljali 19-vekovni mislioci, pre svega Karl Marks, ali što je manje poznato i Džon Stjuart Mil.
Mil je napisao: „Oblik udruživanja koji će očekivano prevladati ako čovečanstvo bude nastavilo da napreduje jeste udruživanje samih radnika po principu jednakosti, kolektivnog posedovanja kapitala pomoću kojeg vrše svoju delatnost, i pod upravom koju sami biraju i smenjuju.“
Osnivači Sjedinjenih država bili su vrlo svesni rizika demokratije. U debatama Ustavotvorne skupštine, vodeći utemeljivač Džejms Medison upozorio je na te opasnosti.
Prirodno uzimajući Englesku kao obrazac, Medison je primetio da „kada bi danas u Engleskoj izbori bili otvoreni za sve staleže, imovina zemljoposednika bila bi nesigurna. Agrarni zakon bi brzo bio usvojen“, podrivajući pravo vlasništva.
Osnovni problem koji Medison prepoznaje u „utemeljivanju sistema koji želimo da traje godinama“, bio je kako da se obezbedi stvarna vladavina bogate manjine kako bismo „zaštitili svojinska prava od pretnje jednakosti i opšteg prava glasa, koji bi potpunu vlast predali u ruke onih koji u svojini ne učestvuju.“
Struka se uglavnom slaže sa procenom Gordona S. Vuda sa Braun univerziteta da je „Ustav bio suštinski aristokratski dokument osmišljen da obuzda demokratske tendencije tog vremena.“
Mnogo pre Medisona, Artistotel je u Politici prepoznao isti problem sa demokratijom.
Razmatrajući različite političke sisteme, Aristotel je zaključio da je taj sistem najbolji ili možda najmanje loš oblik vladavine. Ali prepoznao je jedan njegov nedostatak: velika masa siromašnih mogla bi da upotrebi svoju glasačku moć za preuzimanje imovine bogatih, što bi bilo nepravedno.
Medison i Aristotel su došli do različitih rešenja: Aristotel je savetovao smanjivanje nejednakosti preko svojevrsnih državnih mera. Medison je smatrao da je odgovor ograničavanje demokratije.
Pred kraj života, Tomas Džeferson, čovek koji je napisao Deklaraciju nezavisnosti SAD, sumirao je prirodu ovog sukoba koji nipošto nije okončan. Džeferson je bio ozbilljno zabrinut za valjanost i sudbinu demokratskog eksperimenta. Napravio je razliku između „aristokrata i demokrata“.
Aristokrati su „oni koji se boje naroda i ne veruju mu, i žele da mu oduzmu svu vlast i stave je u ruke viših klasa.“
Demokrati se, nasuprot tome, „poistovećuju sa narodom, veruju mu, cene ga i smatraju poštenim i bezbednim, iako ne i najmudrijim zaštitnikom javnog interesa.“
Danas naslednici Džefersonovih „aristokrata“ raspravljaju o tome ko bi trebalo da igra vodeću ulogu: tehnokratski i politički orijentisani intelektualci, ili bankari i korporativni rukovodioci.
Prava liberterska tradicija upravo ovo političko pokroviteljstvo nastoji da demontira i rekonstruiše odozdo, istovremeno menjajući proizvodnju, kao što Djui kaže, „od feudalnog u demokratski društveni poredak“ zasnovan na radničkoj kontroli, poštujući dostojanstvo proizvođača kao istinskog čoveka, a ne oruđa u rukama drugog.
Poput Marksove stare krtice – „naš prijatelj, stara krtica, vredno radi pod zemljom, a onda se iznenada pojavi na površini“ – liberterska tradicija uvek rovari blizu površine, uvek spremna da proviri napolje, ponekad na iznenađujući i neočekivan način, želeći da ostvari nešto što je, po meni, razumna aproksimacija zajedničkog dobra.
Noam Čomski
In These Times, 09.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Kratka istorija anarhizma added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →