Ulogujte se / Kreirajte profil

Kratka istorija filozofije u stripu – prvi deo

20 OSNOVNIH FILOSOFSKIH POJMOVA

1) STVAR (lat. res) realni predmet koji postoji u prostoru i vremenu nezavisno od subjekta.

2) PREDMET (lat. objektus) sve ono što je predmetnuto svesti subjekta nezavisno od toga da li realno postoji u prostoru i vremenu kao stvar ili je samo produkt subjektove svesti

3) BIĆE (grč. to on, lat. ens) svaka bivstvujuća pojedinačnost. Uvek je određeno nešto (kamen ili kuća, biljka ili životinja, čovek istorijski događaj, umetničko delo, mašina, osećanje, pojam ili broj). Biće jeste samo po tome što sudeluje u bitku koji mu podaruje bićevitost, to jest jestost.

4) BITAK (grč. einai, lat. esse) Osnova svega što jeste. Bitak je filosofska kategorija kojom se izražava postojanje uopšte apstrahovano od svake pojedinačnosti.

5) BIT (grč. Ousia, lat essentia) ili suština – temelj određenosti neke stvari. Bit iskazuje ono opšte u pojedinačnom.

6) BIVSTVOVANJE označava postojanje bića na osnovu bitka

7) POJAM misao o suštini nekog stvarnog ili zamišljenog predmeta.

8) DEFINICIJA je logički postupak kojim se određuje sadržaj jednog pojma

9) TEZA (grč. thesis) postavka, naučna tvrdnja koju tek treba dokazati.

10) ANTITEZA (grč.antithesis- suprotstavljanje) suprotno tvrdjenje protivrečno tezi kojoj se ova suprotstavlja u dijalektici

11) SUD logička forma koja se psihološki ispoljava kao misao konstatacije.

12) DIJALEKTIKA (grč. dialektike tehne) vestina dijaloga i diskusije. Uzajamno suprotstavljanje teze i antiteze

13) IDEJA (grč. idein – videti) (idea i eidos – lik, forma) misaoni uzor ili paradigma.

U Platonovoj filosofiji ideje su nepromenjivi uzori stvari i vaze kao jedini bitak. Po Aristotelu ideje su identične pojmovima koji izrazavaju opštost. U Augustinovoj filosofiji Platonove ideje tumačene su kao stvaralački uzori u božjem mišljenju. U Kantovoj filosofiji ideje su nužni pojmovi cistog uma. Kod Hegela ideja je demijurg stvarnosti. Za Marxa idealni svet je samo materijalni svet prenet i prerađen u ljudskoj glavi

14) MATERIJA (lat. materija – mater majka) ono sto prostorno vremenski egzistira nezavisno od subjekta. Osnova i suština stvarnosti za materijaliste.

Za Talesa materija u smislu bitka je voda. Za Empedokla to su 4 elementa (vatra, voda, vazduh i zemlja). Za Demokrita to su atomi. Aristotel u materiji vidi pasivan princip stvari nasuprot formi kao aktivnom principu. Filosofi XVII veka Didro, Holbah i Helvecijus shvatali su materiju kao aktivan princip

15) ISTINA (grč. aletheia, lat. veritas) slaganje misli i stvari, slaganje predodžbe sa predmetom

16) UM (lat. ratio) skup svih ljudskih spoznajnih moći

17) RAZUM sposobnost razboritog misljenja i rasudjivanja. Razlikovanje razuma (Verstand) od uma (Vernunft) potiče od Aristotelovog suprotstavljanja receptivno sintaksičke misaone moći (razum) aktivno oblikovnoj (um)

18) GNOSEOLOGIJA (grč, gnosis- spoznaja, logos – učenje) spoznajna teorija odnosno teorija saznanja

17) ONTOLOGIJA (grc. to on- bice, logos ucenje, lat ontologija) ili opsta metafizika je ucenje o bitku odnosno filosofska disciplina koja obradjuje problem bivstvujuceg kao bivstvujeceg tj problem bitka

18) METAFIZIKA filosofska disciplina koja se bavi ontološkom problematikom – istražuje sta je ono prvo i poslednje šta je bitak, uzrok i svrha

19) TRANSCENDENTALAN (lat. transcendere – prelaziti) po Kantu ono što omogućava svaku spoznaju, ono što ne  proizilazi iz iskustva već što uslovljava i omogućava svako iskustvo. To su  apriorni spoznajni oblici nase svesti utemeljeni u njenoj biti – prostor i vreme kao oblici opazhanja i 12 kategorija kao oblici mišljenja.

20) TRANSCENDENTAN (lat. transcedens)
– prelazeći, prekoračujući) sve ono što prelazi granice svakog mogućeg ljudskog iskustva, nešto što je van sveta čulne spoznaje ili uopšte vansvesno

KOSMOLOŠKI PERIOD GRČKE FILOSOFIJE

MILETSKA ŠKOLA

1. Vreme delovanja
2. Glavni predstavnici
3. Osnovne karakteristike Miletske škole

1. VI vek pre n.e.

2. Anaksimandar (650-546), Tales (624-547), Anaksimen (588-524)

3. Miletski filosofi zastupaju monističko i materijalističko gledište. Smatrali su da je svaka stvar prožeta životom (hilozoizam). Tvorci su pojma prirode (fizis) i teze o povezanosti odnosno jedinstva prirode. Njihovim učenjem dominira kategorija jedinstva sveta. Oni su nastojali da svu stvarnost svedu na što manji broj počela i načela. Osnovno pitanje koje oni postavljaju glasi: “Šta je pra-temelj svega?” Odnosno šta je izvor, osnov, počelo, element, supstanca svega što jest. Tales uči da je sve (bitak) –voda. Anaksimenu bitak svega je – vazduh, čijim zgušnjavanjem i razređivanjem nastaje sva raznolikost pojavnih oblika. Anaksimandar se međutim ne zadovoljava konkretnim elementom kao osnovom bitka nego stvara spekulativan pojam. Po njemu pra osnova svega je apeiron tj. nešto beskonačno, kvalitativno neodređeno i neiscrpno iz koga izdvajanjem suprotnosti toplog i hladnog nastaju konkretne stvari. U tezi da “nešto” ne može iz “ništa” nastati sadržana je filosofska dimenzija i vrednost predstavnika Miletske škole.

PITAGOREJSKA ŠKOLA

1. Vreme delovanja
2. Glavni predstavnici
3. Osnovne karakteristike Pitagorejskog učenja

1. VI – V vek pre n.e. i kasnije

2. Pitagora (580-500), Filolaj

3. Kategorija kvantiteta osnovna je kategorija pitagorejske filosofije. Po njima broj je bit- suština svega. Brojevi su počelo prirode večni i nepromenjivi. Oni su pra-počelo svih stvari. Čitav kosmos je harmonija i broj. Istoričari filosofije nalaze u pitagorejskom razlikovanju broja (pojmovnog) i stvari (pojavnog) korene idealizma (Rasel). Međutim ukazuju da broj tu nema još značenje aktivne forme kao kasnije ideje kod Platona, nego da je broj nešto pojmovno (misaono) što izražava realne odnose. U tom smislu brojevi nisu počelo stvari u smislu da bi stvari iz njih nastale nego su stvari samo prema njima načinjene (Windelband). U suštini svet matematichkih oblika shvaćen je kao viša prvobitna stvarnost, a empirijska stvarnost samo je njena kopija. Pitagorejci su do te mere sledili svoju osnovnu zamisao da su u svemu pa i pravednosti, duši i umu, dobroti, braku tražili bitno simboličko značenje broja odnosno brojevima i brojnim odnosima pripisivali simboličku mističku ulogu.

HERAKLIT

1) Vreme rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Osnovne karakteristike njegovog učenja

1) (540-480)

2) Očuvani fragmenti i svedočanstva

3) Heraklit je prvi koji je razmatrao pitanje izvora spoznaje. Čula (oko i uho) daju nepouzdana svedočenja ako je duša varvarska tj. nije oplemenjena. Prava je spoznaja racionalna, ona otkriva jedinstvo u mnoštvu, opšte u pojedinačnom. Tek ona spoznaje logos – i sklad i borbu suprotnosti kao istinu o svetu. U odgovoru na ontološka pitanja umesto da traži pratvar (supstancu) ono što je stalno u promeni Heraklit upravo otkriva neprekidnu promenu kao bit sveta. Vatru označava praelementom ali mu je ona više simbol večnog kretanja, jer na očigledan način izražava bit sveta kao procesa. Po Heraklitu sve se menja, nastaje i nestaje, sve je u toku i razvoju, sve se kreće – sve teče. Svaka stvar nosi u sebi svoju suprotnost “jedno te isto prebiva u nama, živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro jer je to kad se promeni ono a ono kad se promeni to. Heraklit je smatrao da svetom vlada jedinstven svetski zakon sveopsta zakonitost – logos.

ELEJSKA ŠKOLA

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakteristike

1) VI i V vek pre naše ere

2) Ksenofan (570-480), Parmenid (540-470), Zenon (490-430)

3) Ovo je izrazito racionalistička filosofska škola: Jedino ako razum svlada čula, spoznaja će dospeti do istine. Čulna je spoznaja mnenje (doxa) odnosno vidljivi svet je privid, varka. Jedino mišljenjem, smatra Parmenid spoznajemo istinu – bitak – istinsko biće – jedno večno – nepromenjivo. Osnovni postulat elejske škole glasi “bitak jeste – nebitak nije”. Bitak je postojeće – biće – telesnost – materijalnost – ispunjenje prostora – puno – realitet. Ne bitak je nepostojeće – bestelesnost – prazan prostor. Šta jeste jeste, šta nije nije. Pravo mišljenje bitka podudara se sa bitkom jer izvan bitka ništa ne postoji. Iz načela apsolutnog identiteta, jedno je te isto misliti i biti, izvodi Parmenid nemogućnost bivanja i mnoštva. Bivanje je prelaženje iz nebitka u bitak, a to je protivno razumu. Ono što jeste nije postalo i ako je postalo iz nečeg što jeste – onda već jeste, a iz ničega ne može postati nešto. Pošto je bitak večan, jedan i sve obuhvata znači da nema ni mnoštva, pojedinačnih stvari, kretanja ni delovanja. Zenon brani elejsko gledište duhovito smišljenim aporijama (nedoumicama). Aporije su indirektni dokazi koji pokazuju neodrživost suprotnog gledišta dovodeći ga do protivurečja i tako pobijaju. U aporiji “Ahil i kornjača” brzonogi Ahil ne može stići sporu kornjaču, jer kad dođe na njeno mesto ona će se već malo odmaći i tako u beskraj. Aporija “dihotomija” : kretanje ne može ni početi, jer bi uvek trebalo najpre preći pola puta od A do B. Pre toga trebalo bi preći pola od te polovine i tako u beskraj. Aporija “strelica”: Strela za koju se čini da putuje od A do B miruje u svakoj tački svoga puta, a suma mirovanja ne može biti kretanje. Elejci su u doslednosti svoga racionalističkog gledišta išli dotle da su smatrali da samo ono inteligibilno (umno) je stvarno, a sve drugo što je neinteligibilno (umu nedohvatljivo) – je privid odnosno mnenje.

POSREDNICI

1)Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakteristike njihovog učenja

1) V vek pre n.e.

2) Anaksagora (500-428), Empedoklo (483-423)

3) U odgovoru na ontološka pitanja posrednici na originalan način pokušavaju da pomire brojnosti koje su formulisali Heraklit i Parmenid. Dok Heraklit tvrdi: “nema bitka sve je u bivanju”, Parmenid tvrdi “bitak jeste – bivanja nema”. Posrednici prihvataju elejski bitak ali kao mnoštvo nepromenjivih večnih osnova sveta (pluralizam umesto monizma). Međutim oni priznaju i promene (kao pripadajuće bitku a ne privid) te ih objašnjavaju mehaničkim kretanjem, spajanjem i razdvajanjem onih nepromenjivih osnova, a nikako postajanjenm i nastajanjem (koje su i elejci logički pobijali). Anaksagora uči da ima bezbroj vrsta kvalitativnih semena, odnosno supstancija, čestica koje je Aristotel kasnije nazvao “homeomerijama”. Nus – objektivni um – svetski um, najfinija je i najčistija tvar (materija) odvojena od svih drugih, jedina koja se sama od sebe kreće i pokreće druge. Nus je dao podsticaj za prvo kretanje i svrhovito uređenje svemira. Empedokle je tvorac teorije elemenata. On razlikuje 4 kvalitativno nepromenjiva elementa: vodu, vatru, vazduh i zemlju. On prvi uvodi pojam sila odvojenih od elemenata: Ljubav – spaja, a mržnja razdvaja.

ATOMISTI

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakteristike njihovog uchenja

1) V vek pre n.e. i IV bek pre n.e.

2) Leukip (V vek pre n.e.) i Demokrit (460-370)

3) Smatraju da je sve sastavljeno od atoma i praznog prostora. Atomi su nedeljive čestice (atomos – nedeljiv). Atomi su bitak, večni i nepromenjivi, nenastali i neuništivi (ontološki pluralizam). Uz atome postoji i neograničen prazan prostor – nebitak u kome se atomi kreću sami od sebe usled vlastite težine, sudaraju se, odbijaju ili isprepliću i tako uzrokuju pojavne promene stvari. Atomi su ograničeni, telesni, tvrdi, puni, masivni, neprimetni. Međusobno se razlikuju bezbrojem oblika, zatim veličinom i težinom, tvrdoćom i pokretom. Stvari se jedne od drugih razlikuju po svojstvima atoma njihovom položaju i redosledu. Događanja svode atomisti na kretanja – padanje i sudaranje atoma. Smatraju da svetom vlada mehanička zakonitost i neumitna prirodna nužnost u kojoj nema slučaja. U odgovoru na gnosološka pitanja atomisti (Demokrit) razlikuju dve vrste spoznaje. Jedna je “mračna” dobivena opažanjem a druga “prava” koju daje tek razum.

ANTROPOLOŠKI PERIOD GRČKE FILOSOFIJE

SOFISTI

1) Vreme delovanja
2) Glavna dela
3) Glavni predstavnici
4) Osnovne karakteristike uchenja sofista

1) V vek pre n.e. i IV vek pre n.e. 

2) Dela sofista nisu sačuvana sem malobrojnih fragmenata.

3) Protagora (481-411), Gorgija (483-435), Trasimah, Hipija, Kalikle

4) Sofisti su prvi profesionalci u poučavanju – pravi prosvetitelji Grčke. Izvorno reč “sofist” znači znalac. Oni su osnivači gramatike, sintakse, retorike i nekih elemenata logike. Razvili su kritičnost usmerenu protiv dogmatizma. Vremenom je reč sofist poprimila pežorativno značenje (mudrijaš) i to zbog toga što su mlađi sofisti umeće dokazivanja iskrivili do eristike – ispraznog nadmudrivanja, koje je postalo samo sebi svrha. Stariji sofisti, u skladu sa zahtevima života, vide obrazovnu vrednost znanja i usmereni su praktično vaspitnim pitanjem. Filosofija postaje sredstvom. Oni razvijaju tehnike uveravanja odnosno umeće argumentovanja. Indiferentni prema sadržaju teze nastoje pokazati kako se može i “slabiji” razlog činiti “jačim” te majstorski primenjuju “dijalektiku” logičke argumentacije “za i protiv” (pro-et-contra). Glavna teza Protagore, sofistike i celog antropološkog razdoblja glasi: “čovek je mera svih stvari – onih koje jesu da jesu i onih koji nisu da nisu”. Sofisti zastupaju relativizam u spoznaji. Opažaji su izvor spoznaje ali su oni subjektivni i nepouzdani. Isti vetar jednome jeste a drugome nije hladan. Vino nije ni kiselo ni slatko već to ovisi o čoveku. Kako se kome čini tako za njega i jeste. Za sofiste nema istine koja bi bila objektivna i vredela za sve. Protagorino senzualističko gledište dosledno vodi relativizmu i skepticizmu. Sofisti zastupaju i etički relativizam. Smatraju da nema opšte važećih normi morala. U različitim krajevima, vremenima i uslovima različiti ljudi različito smatraju dobrim i zlom. Sokrat i Platon upravo istupaju protiv spoznajnog i etičkog relativizma sofista koji samo konstatuju činjeničko stanje a ne pokušavaju čoveka usmeriti ka nekom idealu.

SOKRAT

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavno delo
3) Osnovne karakteristike njegovog etičkog učenja
4) Osnovne karakteristike Sokratove metode
5)Osnovne karakteristike Sokratovog učenja o logici

1) (469-399)

2) Nije ništa pisao. Govorio je : “Knjiga ćuti ako je šta pitamo”.

3) Sokrat zastupa etički intelektualizam odnosno izjednačava moralnost sa saznanjem: ko zna šta je dobro taj i deluje dobro i postiže sreću odnosno blaženstvo. Ovo shvatanje vodi Sokrata u etički optimizam jer znati hteti i činiti dobro po njemu je jedno te isto. U pokušajima da i sadržajno odredi moralnost isticao je vrline umerenosti, razboritosti, samosavladavanja, usavršavanja, poštovanja zakonitosti. Sokrat snažno razvija životno – praktično – etičko značenje filosofije kojem namenjuje vaspitnu funkciju. Filosofija treba da pomogne u samoosvešćivanju kako bi ljudi postali bolji i plemenitiji. Sokrat ističe odgovornost pojedinca i njegov individualni sud. Smatra da ako je čovek sam sebi mera svega da to ne znači i relativizam. Mera svega za čoveka jeste umni uvid, mišljenje, tačno poznavanje stvari. Čoveka ne određuje samo opažaj ni nagon nego i osećaj dužnosti i moralne svesti i savesti. Po Sokratu neko može biti zao i grešiti samo iz neznanja.

4) Sokratova je metoda, metoda traženja odgovora na etička pitanja kroz razgovor. Prvo načelo njegove metode je “znam da ništa ne znam”. Za Sokrata svest o sopstvenom neznanju preduslov je početka znanja. Stoga je u njegovoj metodi razgovora “ironija” bila onaj prvi korak kojim bi se sagovornik naveo na suočenje sa sopstvenim neznanjem. Zatim je sledio drugi korak kojim se sagovornik dobro usmerenim pitanjima navodi da dođe do istine, da je sazna i iskaže (“porodi”). Ovaj drugi korak svoje metode Sokrat naziva “majeutika” (porodiljska veština). Majaeutika je prvi stepen njegove metode dok je ironija negativni i početni stepen. Za Sokrata znanje i spoznaja mogući su samo o etičkim pitanjima.

5) Sokrat je prvi odredio bit mišljenja kao spoznaju opšteg odnosno pojmovnu spoznaju. Das bi došao do opšteg u pojedinačnom on sprovodi induktivni postupak. Mnoge pojedince Sokrat pita šta je pravednost, prijateljstvo, hrabrost, dobro, zlo (…) da bi tako došao do opšteg, do onog što vredi za sve. Tek na osnovu ovog opšteg moguća je definicija i tačno pojmovno određenje (pravednosti, prijateljstva, hrabrosti itd…) U praktičkom provođenju ovih logičkih postupaka Sokrat ima velike zasluge za postavljanje temelja logike. Za njega znanje je spoznaja pojmova.

KIRENSKA I KINIČKA ŠKOLA

1) Vreme delovanja
2) Osnovna usmerenja
3) Osnovne karakteristike kirenske škole
4) Osnovne karakteristike kinichke škole

1) IV vek pre n.e. i III vek pre n.e.

2) Kirenska i kinička škola tzv. “sokratske škole” tražile su rešenje etičkog načela dobra u praktičnom domenu odnosno u praktičnom stavu i delovanju čoveka.

3) Aristip, Hegezija i drugi u IV veku pre n.e. učili su hedonizmu. Dobro je isto što i užitak, naslada (hedone) a zlo isto što i bol, neugodnost. Smisao života je u čulnim telesnim zadovoljstvima, u ugodnosti trenutka. Osnovno načelo je što više ugodnosti a što manje neugodnosti. Razumno prosuđivanje osigurava trajnije zadovoljstvo. Mudro je prihvatiti manju bol ako joj sledi veći užitak i izbeći ugodnost koja vodi neugodnosti. Važno je da konačan zbir bude višak ugodnosti ali da ipak ne robujemo zadovoljstvima.

4) Antisten, Diogen i drugi kinici isticali su bespotrebnost kao ideal: trebati malo, a to malo i dalje sužavati. Diogen je zato odbacio i čašu kad je video da može piti iz ruke. Kinici naučavaju jednostavan i oskudan život u skladu sa prirodom. Smatraju da je kultura na pogrešnom putu te nagovaraju na ravnodušnost prema zakonima društva i obavezama civilizacije. Znanje je po njima potrebno samo toliko koliko služi delovanju. Vrlina je isključivo u delovanju i postiže se vežbom.

ONTOLOŠKI PERIOD GRČKE FILOSOFIJE

PLATON

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavna dela
3) Osnovni aspekti njegove ontologije
4) Karakteristike njegove gnosologije
5) Osnovne karakteristike Platonove filosofije Politike i etike
6) Karakteristike Platonove estetike

1) (427-347)

2) Država (ili o pravednosti), Simpozijum (ili o ljubavi), Fedar (ili o duši), Parmenid (ili o idejama)

3) Platon polazeci od vec uočene razlike u grčkoj filosofiji (Heraklit, Pitagorejci, Elejci) u vrednosti razumske i čulne spoznaje, odnosno da mišljenje vodi pravoj istini a opažanje mnenju tj. prividu. Platon ne samo što razlikuje dve vrste spoznaje nego i dva predmeta spoznaje. Umovanje ima za svoj predmet pravu stvarnost (istinsku realnost, svet ideja) a opažanje ima za predmet prolaznu stvarnost odnosno svet pojava. Za Platona ideje su večne i nepromenjive biti svega. One su bitak. Po idejama tek nešto uopšte jeste i jeste to što jeste. Ideje su paradigme stvari, odnosno izvor, uzrok i uzor svega, one su pra-slike stvari. One su savršenije i realnije od pojedinačnih materijalnih stvari. Materijalne stvari su tek kopije odnosno odraz ideja. Na ovaj način Platon podvaja stvarnost na istinsku stvarnost ideja i na vidljivi materijalni svet pojave koje su samo senke ideja. Npr: ideja lepog je samo jedna, savršena i nepromenjiva dok lepih predmeta ima mnogo i lepi su upravo po ideji lepote koja sudeluje u njima čineci ih lepim. U hijerarhiji ideja najviša je ideja dobra. Ona obuhvata sve druge ideje. Ideja dobra je izvor bitka i biti, odnosno po “Dobru” jeste sve što jeste. Tako na primer i stolar je stolar ako je dobar stolar odnosno ako realizuje ideju dobrog (stolara) inače uopšte i nije stolar. Ovo Platonovo učenje o idejama, izrazit je primer objektivnog idealizma jer Platon je opštim pojmovima pridao vrednost samostalnih izvornih opstojnosti, učinio ih je bićima (entitetima) tj. hipostazirao ih je – pojmovi su ideja, ideje su bitak. U suštini Platon se oslonio na Sokratovo razlikovanje opšteg i pojedinačnog gde je Sokrat u opštim pojmovima našao pravo znanje koje će vredeti za sve i tako prevladati relativizam. Kako su pojmovna određenja idealna, odnosno pojmovno je savršenije od pojavnog jer pojavni oblici uvek zaostaju za svojim uzorima ovo je ukazivalo na primat ideja nad pojavnim oblicima. Ideje tako po Platonu prethode stvarima i definišu njihovu prirodu. One su osnovna supstanca po kojoj jeste sve što jeste.

4) Po Platonu misaonom, inteligibilnom svetu (svetu ideja) primerana je jedino umna spoznaja (noesis) odnosno poimanje (obrazloženo mišljenje). Pojavama vidljivog sveta opažanja odgovara mnenje (doksa). Umna spoznaja upravljena je bitku onom bitnom, opštem, nepromenjivom, jednom. A mnenje je upravljeno postojanju, pojedinačnom, bivanju, događanju, mnoštvu. Vrste umne spoznaje su znanje o idejama i predočavanje gde je pojmovno u vezi sa pojedinačnim, a vrste mnenja su verovanja o konkretnim stvarima i nagađanja o senkama tih stvari. Spoznaja (saznavanje) nije postupno sazrevanje i uspon od nižih oblika ka višim tj. po Platonu nema kontinuitet koji bi vodio od opažaja ka misaonoj spoznaji. Spoznaja nije drugo do sećanje (anamneza) odnosno spoznajni proces je samo prisećanje duše na ideje koje je “motrila” u carstvu ideja pre svog spajanja sa telom i života u ovozemaljskom svetu sena. Vidljivi svet opažajnih stvari podseća dušu na ideje (uzroke i uzore onoga što sada gleda). Eros (ljubav) je po Platonu filosofska težnja za mudrošću odnosno težnja za idejama, višim, vrednijim i većim. Dijalektika je po njemo prava metoda spoznaje kojom se u razgovoru dobro postavljenim, odmerenim i promišljenim pitanjima izaziva u duši sećanje na ideje. Bit (suština) filosofije je u traženju istine (koja je u idejama).

5) Država je po Platonu nastala iz potrebe ljudi za saradnjom u podeli rada. Na osnovu sposobnosti, razvrstao je Platon gradjane države u tri klase. Proizvođači (zemljoradnici, zanatlije) ostvaruju proizvodna dobra, čuvari brane domovinu od unutrašnjih i spoljnjih neprijatelja, vladari – upravljaju. Pravednost se sastoji u tome da svako radi svoj posao (onaj za koji je sposoban). Svoju zamisao idealnog društva Platon gradi na analogiji sa prirodom čoveka. Razlikuje tri dela duše: požudnu, voljnu i umnu kojima na planu države odgovaraju proizvodjači, čuvari i vladari kao njihovi reprezenti. Vrlina proizvođača je u skromnosti kojom savlađuju svoju (prirođenu) pohlepu. Vrlina čuvara je hrabrost a mana častoljublje. Vrlina vladara je mudrost i oni kao najbolji treba da vladaju. Država je savršeno dobra kad je mudra, hrabra, umerena i pravedna. Glavna je funkcija države odgoj građana odnosno nastojanje da se njihove već postojeće dispozicije razviju i oblikuju u potrebna socijalna svojstva. U nacrtu Platonove idealne države moguće je naći elemente totalitarnog poredka u kojem se pojedinac pa i čitava klasa (stalež) gubi pred zajednicom države. U korist sreće društva u celini zapostavljaju se pitanja lične slobode, sudbine i sreće pojedinca.

6) Ideja lepog zauzima jedno od najviših mesta u hijerarhiji sveta ideja. Poistovećuje se idejom dobra i istine tj. sa onim najvišim s izvorom bitka, a ne samo umetnički lepim. Platon umetnosti u idealnoj državi dodeljuje tek drugorazrednu ulogu. Smatra da je ona “treća od istine” – pored sveta ideja i sveta pojava (a budući da su pojave samo senke ideja) umetnost kao odražavanje pojavnih stvari (mimesis) tek je senka senke.

EPIKUREJSKA ŠKOLA

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakterijstike epikurejske škole

1) Od IV veka pre n.e.

2) Epikur (341-270), Tit Lukrecije Kar (98-55)

3) U odnosu na ontološka pitanja Epikur zastupa atomističko anti teleološko mišljenje. On prihvata Demokritov atomizam – sve se sastoji od atoma i praznog prostora. Međutim za razliku od Demokrita smatra da sve nije određeno bezuvetnom nuždom. Pri svom kretanju atomi, tvrdi Epikur, spontano skreću s puta i nepredvidljivo se sudaraju i isprepleću. Stoga je kao bezuzročno događanje moguć slučaj a onda i slobodno delovanje čoveka. U spoznajnoj teoriji Epikur je senzualist. Opažaji su izvor i kriterijum istine. U etici zastupa opšti ideal helenskog doba – duševni mir pojedinca. Ataraksiju (nepomućenost mudraca) određuju epikurejci kao bezbolan mir (telesno zdravlje) i bezbrizhnost. Spoznajom prirode i razboritim životom, oslobađamo se želja i preovladavamo strah od smrti i bogova. Po njemu strah se temelji u neznanju i predrasudama. Epikur zastupa hedonizam: ugodnost je dobro a bol je zlo. Međutim cilj nisu telesne čulne naslade (kao u kirenskoj školi) nego viša i trajna zadovoljstva, radosti duha koje doživljavamo u lepoti, razboritosti, čestitosti, pravednosti, prijateljstva.

ETIČKO RAZDOBLJE HELENISTIČKO RIMSKE FILOSOFIJE

STOICIZAM

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakteristike

1) IV vek pre n.e do II veka n.e.

2) Zenon iz Kitiona (336-264), Hrizip

(281-208), Seneka (4 pre n.e.-65 n.e.), Epiktet (60-140), Marko Aurelije (121-180)

3) Na ontološka pitanja odgovaraju u duhu Heraklitske slike sveta – svime vlada logos, svetski um, stvaralačka vatra. Sve događanje je nužno određeno sveopštim zakonom (logosom). Na gnosološko pitanje kako je moguća spoznaja odgovaraju da je spoznaja moguća po tome što je ljudski um deo svetskog uma, odnosno iste građe kao logos sveta pa ga može razumeti. U etici su stoici bliski kinicima. Mudar čovek prihvata nužan poredak sveta i živi prema njemu. Ideal je stoika živeti u skladu s prirodom sveta i s vlastitom prirodom kao delom reda kosmosa. Sloboda se sastoji u uviđanju nužnosti, u prihvatanju nepromenjivog reda stvari. Sloboda je stoga moguća jedino u svesti oslobođenoj sitničavosti i afekta. Nepomućenost duševnog mira postiže se vrlinom samodovoljnosti (autarkije). “Blažen je onaj koji se zadovoljava onim što ima”. “Nije siromašan onaj koji malo ima već onaj što žudi više”. Četiri su osnovne vrline mudraca: razboritost, hrabrost, pravednost i umerenost. Stoici su razvili ideju kosmopolitizma (svetskog građanstva) – ideju jednakosti svih ljudi bili oni robovi ili slobodni. “Mudracu je domovina čitav svet”.

SKEPTICIZAM

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnici
3) Osnovne karakteristike

1) IV vek pre n.e II vek n.e.

2) Piron (360-270), Sekst Empirik (deluje oko 200 n.e.)3) Skeptici iznose argumente koji pokazuju relativnost doživljaja sveta bilo opažanjima, bilo mišljenjima. U kritici čulne i racionalne spoznaje skeptici nisu u suštini originalni jer su ovo pre njih isticali sofisti. Smatraju da ne možemo doći ni do kakve sigurnosti odnosno da nemožemo spoznati stvari kakve su po sebi. Skeptici uviđaju da su teza i antiteza (svako “za” i “protiv”) konačno uvek u ravnoteži. Uviđanje relativnosti znanja vodi ih do sumnje (skepse) a sumnja do uzdržavanja od izricanja bilo kakvih određenih sudova.

RELIGIOZNI PERIOD HELENSKO RIMSKE FILOSOFIJE

JEVREJSKA FILOSOFIJA RELIGIJE

(I vek pre n.e I vek n.e)
1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnik
3) Osnovne karakteristike

1) Od I veka pre n.e. do kraja I veka n.e.

2) Filon (30 pre n.e. – 50 n.e.)

3) Filon nastoji povezati starozavetnu predaju sa grchkom filosofijom tvrdeći da su pod uticajem Mojsijevih svetih knjiga bili Heraklit, Parmenid, Pitagorejci, Platon i Stoici. On tu uočava određene analogije npr. Ideja dobra – reč kojom Bog stvara svet – logos – sin – posrednik između Boga i sveta. Po Filonu Bog je nepojmljiv, nedokučiv, racionalnoj spoznaji i uopšte spoznaji. Primeren je put Bogu jedino ekstaza (extasis – biti izvan sebe) zanos, stanje mistične ljubavi u kojem se iznimnim darom približavamo Bogu.

NOVOPLATONIZAM

1) Vreme delovanja
2) Glavni predstavnik
3) Osnovne karakteristike

1) Od 3-6 veka n.e.

2) Plotin (204-270)

3) Plotinov “apsolutni monizam” nadahnut Platonom (ali i stoicizmom, skepticizmom, aristotelizmom) poznat je u istoriji kao sistem emanacije (isijavanja, odsjaja). Jedno je uzor i izvor svega. Sve što postoji – postoji po njemu. Stepeni bitka su um, ideje duša i konačno materija – mnoštvo pojedinačnih telesnih stvari. Što je nešto (u stepenima) dalje od Jednog ono manje i jeste. Metafizika pokazuje taj put isijavanja odnosno silazak od Jednog ka mnoštvu postojećih bića. Etika uči put povratka k Prajednom, odnosno uči put uspona prevladavanjem zla – telesnosti, i misaonosti. Ni znanje, ni pojmovno mišljenje ne mogu spoznati Jedno. O njemu se ne može ni govoriti, ni pisati. Dohvatamo ga tek mističnom ekstazom kad nas napusti svest te u mističnoj ljubavi uronimo u Prajedno. Kod Filona i Plotina nesvesno se postavlja iznad svestnog, ekstaza iznad pojmovnog mišljenja. Filosofija se ovde odriče od svog bitnog određenja da bude pre svega samosvojna, logička, kritička misao i priklanja se veri i spasenju, a Grčku je filosofiju do tada odlikovalo upravo poverenje u spoznajnoj mogućnosti čoveka. Filosofija se razvijala kao samosvojna racionalistička misao uverena da može spoznati red kosmosa i razumno urediti život sledeći samo logiku vlastite pravilnosti. Zato se i suprotstavljala mitu i religioznim predstavama sveta s elementima fantastike neobrazloženosti i mistike. S Filonom i Plotinom filosofija se vraća na svoje pra početke.


RANO HRIŠĆANSTVO

1) Vreme delovanja 
2) Glavno delo
3) Osnovne karakteristike

1) (I-VIII veka)

2) Novi zavet

3) Hrišćanstvo je sintetizovalo različite religiozne i idejne uticaje onog vremena. Razvilo se na jevrejskoj starozavetnoj tradiciji koncentrisanoj oko 10 zapovesti. Njima je odredjen čovekov odnos prema Bogu, ljudima, životu i vrednostima. Ali hrišćanstvo je ujedno novi revolucionaran pokret što se potencira i nazivom “Novi zavet” za sve tekstove u kojima je ono zasnovano. Isus propoveda ljudima spas na drugom svetu. Ovaj svet bezvredna je dolina suza i tek priprema za zagrobni večni život u duhu. Na ovaj način hrišćanstvo razbija onu harmoniju duha i tela koja je bila ideal antičke kulture. Ipak hrišćanstvo je osvojilo svet svojom etikom ljubavi: Zapovešću nenasilja i ljubavi, praštanja i milosrđa. Nasuprot formalizmu farizeja hrišćanstvo insistira na čistoći namere i na smislu čina, a ne na njegovom obliku. Na ovaj način rano hrišćanstvo je preovladalo plemensku ograničenost, nacionalnu zatvorenost i netrpeljivost i izrazila demokratski, nadnacionalni, kosmopolitski duh. Obraća se svim ljudima dobre volje neovisno o rodu, rasi, državljanstvu, klasi. Ne gleda ko je ko jer svi su deca Božija i svi su pred Bogom jednaki. Tek 313. Konstantin je Milanskim ediktom priznao hrišćanstvo ravnopravnim sa drugim kultovima. Hrišćanstvo 391. postaje državna vera Rimskog Carsta. Ono sada postaje pouzdan oslonac poretka. Od vernika traži pokornost svakoj vlasti jer svaka je od Boga. Oslonac za ovaj obrt nalazi u Novom zavetu koji i sam sadrži protivrečne elemente i tendencije.

ARISTOTEL

1) Godina rođenja i smrti
2) Glavna dela
3) Osnovne karakteristike Aristotelovog ontološkog i gnosološkog shvatanja
4) Aristotelovo shvatanje etike
5) Aristotelovo shvatanje politike
6) Aristotelovo shvatanje estetike
7) Aristotelov doprinos logici

1) (384-322)

2) Organon, Metafizika, Nikomahova etika, Politika, Fizika

3) Aristotel kritikuje Platonovo učenje o idejama. Njemu je neprihvatljivo dvojstvo svetova, podvojenost stvarnosti, odnosno smatra neodrživim odvajanje ideja od realnih stvari, opšteg od pojedinačnog, nepromenjive biti od pojave. Za Aristotela nema opšteg izvan pojedinačnog, biti izvan pojave i obratno. Bit i pojava, opšte i pojedinačno neodvojivi su. Prva supstanca je ova tu pojedinačna stvar (baš ovaj tu konj, baš ovaj tu čovek) ova tu telesno – čulna supstanca. Druga supstanca su vrste i rodovi, ono “opšte” ovih pojedinačnih predmeta. Spoznaja počinje od onoga što je nama prvo dano. U opažanju (percepcija) dohvatamo pojedinačno, prvu supstancu, mišljenje se postepeno induktivno uzdiže do spoznaje opšteg (opštih pojmova). Pojmova međutim nema izvan uma, izvan spoznaje. Opšteg nema izvan pojedinačnog, opšte jese samo toliko koliko se ostvaruje u pojedinačnom, a pojedinačno samo u onom koliko se u njemu ostvaruje neka opšta bit. Istina je podudaranje pojma i stvari, to jest slaganje misli i stvari. U svakoj pojedinačnoj stvari Aristotel razlikuje tvar (građu, materijal) i oblik (lik, formu, ideju). Tvar je pasivna mogućnost, potencija za kakvo savršenstvo što postoji stvarno tek kad poprimi oblik. Oblik je ono bitno, bit po kojoj nešto jeste to što jeste, svrha i značenje. Stvar je oblikovana tvar, odnosno – s (oblikom) tvar. Prelaz stvari u oblik iz mogućnosti u čin je kretanje, događanje. Jedna tvar je mogućnost za neki oblik a taj oblik je opet tvar (mogućnost) za kakav viši oblik. Npr: klesani kamen je oblik u odnosu na neklesani, a sam je tvar (materija) za kameni stub kao viši oblik. Čitav svet nije drugo nego hijerarhija oblika, odnosno večno kretanje, razvoj, usavršavanje oblika, tok sve većeg prožimanja tvari oblikom. Na vrhu te hijerarhije oblika, kao krajnja svrha svega stoji oblik svih oblika, čisti oblik, mišljenje mišljenja, čisti akt, Bog, nepokretni pokretač. Na ovaj način Aristotel zastupa teleološko gledište – svrhovitost vlada svetom. Sva zbivanja u svetu i svaka tvar imaju svoju svrhu (telos) kao jedan od svojih uzroka tj. jedan od izvora i uzroka bez kojih uopšte nema bića. Aristotel razlikuje 4 uzroka: tvar, oblik, uzrok kretanja i svrhu. Njih istražuje “prva filosofija” odnosno metafizika.

4) Aristotel tvrdi da će čovek biti sretan ako razvije svoju specifičnu prirodu, umnu prirodu i to u praktičnoj delatnosti i u spoznaji. Zato vrline deli na etičke i dijanoetičke. Etičke su vrline volje, a postižu se ako um usmerava i vaspitava volju da se opredeljuje po načelu “zlatne sredine” odnosno da izbegava neumne krajnosti. Vrlina je sredina između dva loša smera, odnosno preterivanja i zaostajanja za merom. Npr. hrabrost je sredina između plašljivosti i neustrašivosti, ponos – sredina između malodušnosti i oholosti. Dijanoetičke vrline (znanje, razboritost, umovanje) deo su onog najvišeg blaženstva koje obuzima mudraca kada se teorijskom spoznajom približava prvim izvorima i uzrocima svega te sudeluje u božanskom mišljenju. Nasuprot Platonovom etičkom idealizmu Aristotel je usmeren k prosečnom čoveku i tu je realan u svojim zahtevima. Smatra da svaki određeni pojedinačni čovek može uvek ostvariti kakvo realno dobro, nešto čime će se ostvariti napredak u razvoju mogućnosti koje on nosi u sebi ili mu ih okolnosti nude.

5) Aristotel smatra da je čovek po prirodi političko biće (zoon-politikon), biće zajednice, društveno biće, i da svoju bit (suštinu) može ostvariti tek u političkoj zajednici ili državi “ a onaj ko ne može živeti u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan nije deo države te je ili zver ili Bog”. Za razliku od Platonovih idealnih zahteva i nacrta Aristotel upućuje na ono realno u skladu sa istorijskom stvarnošću. Smatra da je u različitim državnim oblicima moguća valjana vladavina kojoj je cilj dobro, a moguća je i loša vladavina kojoj je cilj samo korist onih na vlasti. Stoga nije bitno da li vlada jedan, nekolicina ili mnogi već u kom cilju vladaju. Aristotel suprotstavlja kraljevstvo, aristokraciju i republiku gde je cilj opšte dobro titaniji, oligarhiji i demokratiji gde je cilj korist samo nekih. Temeljna funkcija države je odgoj građana. Uzor države Aristotelu je grčki polis kao sklad grada i države – ni prevelik ni premali.

6) Smatra da je umetnost oponašanje ali stvaralačko i idealizovano. Pesništvo je više filosofska i ozbiljnija stvar nego historiografija jer pesništvo prikazuje više ono što je opšte a historioografija ono što je pojedinačno. Aristotel visoko vrednuje stvaralaštvo grčkih velikih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida. Uočava etičku odgojnu funkciju tragedije i tvrdi da ona vodi katarzi odnosno pročišćuje i oplemenjuje. Smatra da gledaoci tragedije iz pozorišta treba da izađu bolji nego što su bili pre predstave.

7) Aristotel je pravi tvorac logike kao pripreme za svaku nauku i filosofiju. Pre njega postojali su tek neki elementi logike. Logiku Aristotel shvata kao pouku o oblicima i načelima naučnog mišljenja. On je svoju koncepciju logike zasnovao toliko temeljno da tzv. “klasična logika” nije ostvarila bitni napredak sve do pojave simboličko matematičke logike.

Sledeći nastavak:

Kratka istorija filozofije u stripu – drugi deo

za P.U.L.S.E: Dr Mladen Kalpić

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Kratka istorija filozofije u stripu – prvi deo

  1. Zoran Tošić

    03/09/2018 at 11:37

    Izvrsno, jako mi se dopada nastavite i sa ostalim razdobljima…..biće jako korisno…..Pozdrav Zoran Tošić.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.