„Kuja istorije“ – Gernika kratkog animiranog filma – Kratki filmovi se često porede sa poezijom – sažet, koncentrovan izraz koji govori pulsno, snažno i melodično. Iznenadio sam se kada su mi rekli da su gledali kratki animirani film koji pripoveda o jednom od najvećih genocida u istoriji, koji se najbolje može opisati kao slika razvučena u vrenemskoj dimenziji na petnaestak njenih jedinica. Kada su mi pokazali film „Kuja istorije“ (fr. „Chienne d’histoire“, „Barking island“ u engleskom prevodu) potpuno su me uverili u istinitost svojih tvrdnji.

„Kuja istorije“ je animirani film, ili preciznije niz akvarela potopljen u napeti zvuk agonije kojim francuski režiser jermenskog porekla, Serž Avedikjan, oslikava stradanje hiljada istambulskih pasa početkom 20. veka. Iako je reč o stvarnom i značajnom istorijskom događaju, film je i alegorična priča o čoveku nevezana za konkretne događaje u prošlosti.

Film otvaraju slike Istambula – trgovci, brodovi, deca, hramovi, i među njima, kao spona, psi: psi među tezgama, psi među ulicama, psi među dečijim rukama. Čini se da su ova stvorenja sastavni, neodvojivi deo grada.

Sledeća scena uvodi kuju, jedan od osnovnih motiva filma. U nekoliko slika, prikazan je oštar kontrast sa kojim se suočava čovek, slučajni prolaznik, šetajući večernjim Istambulom: kuja koja se porađa kraj drveta, krhka i izmučena, voleći svoju nejaku štenad koja tek rođena cvile.  Sa druge strane, čopor gladnih pasa, istih kakvi će ovi štenci i njihova majka biti kad porastu i ogladne, rže posmatrajući se i lajući. Čovek se nalazi u konfliktu stava, razapet između slike nevinosti i pohlepe u koju se nužno pretvara. Ne znajući šta da čini, povlači se u mrak susedne ulice. Svi su krivi po rođenju, peva zbrka štenskog cijuka i laveža gladnog pseta. Scena već najavljuje zlu kob, zvučeći kao početak Jesenjinove „Pesme o keruši“:

Jutros u košari, gde sja, šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što ruji,
i sliv’o se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

Potom sledi potpuna promena kadra prikazujući istambulsku vlast koja veća o rešenju problema velikog broja pasa koji ometaju evropeizaciju grada u usponu, grada kakav su sanjali da će načiniti. Nakon neuspelog tendera sa previsokim cenama koje su svi evropski instituti nudili predlozima za istrebljenje pasa gasnim komorama i drugim „humanim metodama“, vlast odlučuje da preuzme problem u svoje ruke, tj. svoje kaveze i klješta.

Prikaz užasa, stilizovan pomoću nekoliko poteza četkice upotpunjen je naglom promenom tona u pozadini. Došlo je veče da se kujino naselje dekanizira. Ona reži, pokazuje zube u nadi da će zaštititi svoje mladunce, ali bez očiglednog uspeha. Ona biva zarobljena, a mladunci strpani u džak. Ipak, njena borba dala je priliku starici da jedno kuče sačuva i odvede ga u mrak sa sobom. Scena prikazuje novi kontrast, sada iz pseće perspektive: starica je nevina i puna ljubavi, a istrebitelji rade svoj posao kako bi zaradili za hranu. Prikazana je priroda svih stanovnika Istambula koji bez razloga jedni druge istrebljuju pokušavajući samo da prežive. Priča se nastavlja, uz deportaciju na brodove svih uhvaćenih pasa.

A uveče, kad živina juri,
da zauzme motke il’ prut jak,
iziš’o je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrp’o u džak.

A ona je za tragom trčala,
stizala ga kao uhode,
i dugo je, dugo je drhtala,
nezamrzla površina vode.

I voda Bosfora je zarhtala. Brodovi su krenuli ka ostrvu bez drveta, žbuna ili pacova, ičega što bi sačuvalo pse od smti glađu i žeđu. Dok posmatramo kako nam se ostrvo približava kroz rešetke jednog od kaveza osećamo se kao odmetnik od društva, odbačen zato što je odbio da bude ono vlast želi, kao neko skrajnut iz razgovora jer ne ume da se uključi u gromoglasno pevanje o nalaženju na pola puta ili pak neko ko je u klupama fakultetskih amfiteatara osramoćen jer ne zna napamet ono što su drugi naučili. I cvilenje se čak utišalo.

Uskoro je brod pristao, a olupine kaveza zazvečale pri udaru o golo stenje. Kuja je našla psiće u džaku.

Pri povratku vukuć’ se po tmini
i ližući znoj s’ bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki
zavijala bolno za svojima,
mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.

Epilog filma kameru pomera od ostrva, ostavljajući ga u krupnom planu okruženog lešinama i lešinarima, onakvog kakvog ga vide slučajni prolaznici sa obližnjeg broda. Žene stavljaju šake na usta, muškarci, pak, žele da baš oni ostanu svedoci istorije – čak ni užas koji im je predočen nije im dovoljan da sklone objektive aparata uperenih u ostrvo. Verner Hercog jednom prilikom govori:

Video je snimljen tokom napada 9.11. na Svetski trgovinski centar i po koji amaterski snimak postoji prikazujući ljude koji iskaču sa 106. sprata i udaraju u smrt pravo pred stopalima osobe koja je snimala. Ali niko nikada nije objavio ove snimke i imaju pravo da to ne učine. To se prosto ne prikazuje…. To bi povredilo pravo i dostojanstvo smrti ovih individua.

I zbilja, takvo olako fotografisanje to i čini, jednako licemerno kao grupa novinara okupljena oko leša devojčice u građanskom ratu. Kasniji, umetnikov prikaz užasa je nešto sasvim drugo. Neko mora da umre kako bi ostali više cenili život kaže Virdžinija Vulf u „Satima“ Stivena Deldrija. Neko takođe mora prikazati genocid kako bi ostali spoznali njegove strahote. I na kraju, dok urlici pasa dolaze vetrom u legende Istambula, kuja pokušava da otplovi nazad plivajući u svoju smrt.

Nemo, k’o od milosti il’ sreće,
kad joj bace kamičak niz breg
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

Ovo je osnov radnje, dakle prikaz genocida pasa koji se dogodio u Istambulu 1910. godine. Po različitim podacima, trideset do osamdeset hiljada pasa deportovano je na ostrvo Sivrijada, gde je umrlo od posledica izglađivanja ili davljenja.

Međutim, kritičari su brzo primetili alegorični ton priče uporedivši je sa još jednim genocidom koji je usledio u istoj zemlji nekoliko godina kasnije. Leri Portis ističe:

Masakr Jermena pratio je veoma sličan obrazac. Iako su trovanje, paljenje, davljenje i injekcija tifusnog bacila u decu i druge zamislive metode bile korišćene, na kraju je većina žrtava nasilno deportovana, gde je umrla od umora i gladi.

Pola miliona Jermena ubijeno je u masakru koji je počeo 1915. godine i za koji mnogi istoričari smatraju da je istrebljenje istambulskih lutalica bio samo probni eksperiment. Ovo tumačenje potvrdio je i režiser kao pravu istorijsku osnovu filma. Mislim da već sada možemo zaboraviti slogan „nikad više“. Pravo pitanje je „Koliko će proći do sledećeg genocida?“, izjavio je Avedikjan u intervjuu sa kritičarkom Kaćom Bauer.

Postavlja se pitanje da li je prikaz genocida samo istorijsko podsećanje o svemu što se dogodilo ili ima dublju osnovu koja govori o čoveku uopšte. Da li je eho možemo zaboraviti slogan „nikad više“ koji laje Avedikjanova kuja ili čuvena Šindlerova Moć se sastoji u tome da imamo svako odobrenje da ubijemo, a da to ne učinimo puki govor o tome šta se događa sa čovekom u situaciji kada je lišen uobičajenih okova društvenih normi? Ne zareknemo li svi gotovo svakodnevno „nikad više“, kada nekog povredimo u impulsu besa ili učinimo nešto sebi na štetu samo radi isterivanja imaginarnih principa? „Nikad više“ koje ječi iz ovog filma,  govori o svakom čoveku, ali i o čoveku kao vrsti, koja ostaje uvek poražena pred svojim odlukama. Koliko god se trudili, uvek će biti kuja kojima štenad negde, svakog dana bivaju utopljena. A mi ćemo reći „nikad više“.

Ovakav pristup imao je i Atom Egojan, čovek koji je kao predsednik žirija Kanskog festivala ovenčao „Kuju istorije“ Zlatnom palmom za kratki film. Egojan je poznat po filmskoj interpretaciji nemačke legende o šarenom frulašu iz Hamelina u svom filmu „Slatka sutrašnjica“, jednom od najbolje ocenjenih filmova kraja dvadesetog veka. U priči, čarobni frulaš odvodi svu decu grada Hamelina kao kaznu za neispunjenje dogovora o lišavanju grada smrtonosnih pacova. Kao ljudi Istambula koji su dozvolili da se horor istrebljenja pasa ponovi istrebljenjem ljudi (iako to zapravo niko od njih nije želeo), ljudi Hamelina (ili u filmu malog gradića u Kanadi) suviše su puta rekli „nikad više“. Ili dovoljno da im se nakupljene odluke dolično naplate. Kao u sceni kučeta koje očito postaje proždrljiv pas, i u „Slatkoj sutrašnjici“ svi su kažnjeni smrću svoje dece. Zašto ne samo vlast koja nije isplatila frulaša? Odgovor je jasan: niko u gradu nije nevin. I nevino dete postaće narkoman koji se odriče roditelja koji su mu posvetili život.

Završavam još jednim citatom režisera filma:

Postavimo to ovako: modernizacija, posebno urbanizacija i sada „globalizacija“ znači smrt slobodnih pasa. Psi su bili žrtveni jarci tada, a sada nema više prostora za slobodne agente bilo gde. Ko god da je na marginama, ko nije konvencionalan, ko odbija da bude kontrolisan i nateran u kalup nacionalne države biće predmet takve represije. Kolikom broju lutajućih pasa ili lutajućih ljudi će biti dozvoljeno da postoji? To je pitanje.

Za P.U.L.S.E: Igor Asanović

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Animirani film, Atom Egojan, Igor Asanović, Kan, Kratak film, Serge Avedikian, Zlatna palma