„Kum“ je život sam

Poznajem mnogo ljudi koji nemaju „film svoga života“ – kaže rediteljka Ana Marija Rosi – To i nije neki  greh. U životu nas, kroz razne faze, određuju razne stvari, različiti ljudi, pa i različiti filmovi. Imam sreću da sam među onima koji nepogrešivo znaju šta im je „film života“. Ili „oba filma života“.

To su oni filmovi koje sam posle dvadesetog ili tridesetog gledanja prestala da brojim. Oni čije sve replike znam napamet. Oni što počinju neponovljivom muzikom Nina Rote i onda te zakucaju za mesto sa kojeg se ne pomeraš. I odmah zaboraviš da to nije život nego film.

I odmah shvatiš zašto si se zaljubio u film. I u život. Američki, koliko to Holivud može da bude, svevremenski, koliko jedan Šekspir može da bude, subverzivan, koliko samo može film koji počinje rečenicom „Ja verujem u Ameriku“, navodi Rosi i nastavlja:

„Kum“  nema prazan hod. „“Kum“ nema lošu ulogu, ni lošu epizodu. „Kum“ nema pogrešnu repliku.“Kum“ ima sve drugo. Ili, bar, sve što dobar film može da ima.

Priču o (k)varljivoj moći, ljudskim slabostima i političkoj prostituciji.

Porodičnu sagu u svom najtoplijem i najsurovijem obliku. Sve moguće familijarne odnose poznate još od vremena grčkih tragičara.

Prostora za glumačku snagu Branda, Paćina i De Nira pod istim „krovom“.

Izdaju koja se ne prašta.

Novac koji uslovljava. Korene koji te formiraju. Čarobnu energiju Sonijevog ludila i hladnu glavu Majklove osvete.

Životni put koji bira tebe, ma koliko, naivno mislimo da je obrnuto. Zahvaljujući „Kumu“ shvatiš da se nigde ne zaljubljuje kao na Siciliji i da je za to dovoljan samo jedan pogled.

Ako imaš sreće, uveriš se i da nigde nema lepše zemlje od tog sprženog ostrva na italijanskom jugu.

Ne poznajem nikog ko nije gledao „Kuma“, kao što ne razumem ljude koji ne vole taj film. Voleti film a ne voleti „Kuma“ je nespojivo.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Godfather