Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara

Mada sam naumio da prikažem kako se osvaja moderna država i kako se ona brani, ne može se reći da ova knjiga treba da bude imitacija Makijavelijevog Vladaoca; pa, i kad bi bila moderna imitacija, sasvim malo je makijavelijevska. Vremena na koja se odnose argumenti, primeri, mišljenja i moral Vladaoca bila su vremena tako velike dekadencije opštih i ličnih sloboda, građanskog dostojanstva i ljudskog poštovanja, da bi uzimati kao uzor to čuveno Makijavelijevo delo kada se raspravlja o nekim najznačajnijim problemima moderne Evrope značilo vređati čitaoca, slobodnog čoveka.

Politička istorija ovih poslednjih deset godina nije istorija primene Versajskog ugovora, niti ekonomskih posledica rata, ni zalaganja vlada da se osigura mir u Evropi, već je to borba između branilaca principa slobode i demokratije, odnosno parlamentarne države i njenih protivnika. Stavovi partija nisu drugo do politički aspekti te borbe i treba ih posmatrati samo s te tačke gledišta ako hoćemo da shvatimo značnje mnogih događaja poslednjih godina i predvidimo razvoj aktuelne unutrašnje situacije pojedinih evropskih država.

Gotovo u svim zemljama, pored partija koje se deklarišu kao branioci parlamentarne države i pobornici unutrašnje političke ravnoteže, tj. liberalne i demokratske (to su svi konzervativci, od liberala desničara do socijalista levičara), postoje partije koje bi problem države prenele na revolucionarni teren. To su partije ekstremnih desničara i ekstremnih levičara, „katilinci“, tj. fašisti i komunisti. Desni katilinci plaše se rizika nereda: okrivljuju vladu zbog slabosti, nesposobnosti i neodgovornosti, smatraju da je potrebna gvozdena državna organizacija i stroga kontrola celokupnog političkog, socijalnog i ekonomskog života. Oni su idolopoklonici države, pristalice državnog apsolutizma. U centralizovanoj, autoritarnoj, antiliberalnoj i antidemokratskoj državi nalaze jedinu garanciju reda i slobode, jedinu odbranu od komunističke opasnosti. „Sve u državi, ništa van države, ništa protiv države“, potvrđuje Musolini. Zagovornici levice ciljaju na osvajanje države da bi zaveli diktaturu proleterijata. „Gde je sloboda, nema države“, govorio je Lenjin.

Primeri Musolinija i Lenjina uveliko utiču na aspekte i razvoje borbe između pobornika desnice i levice i branilaca liberalne i demokratske države. To su, nema sumnje, taktika fašista i taktika komunista ali je neophodno uočiti, što se toga tiče, da ni katilinci, ni branioci države ni do danas nisu dokazali da znaju na čemu se zasnivaju i jedna i druga taktika, da li među njima postoji kakva analogija i koje su njihove posebne karakteristike. Taktika koju je sledio Bela Kun nema ničeg zajedničkog sa boljševičkom. Kapov revolucionarni pokušaj nije drugo do vojnička pobuna. Primo de Rivera i Pilsudski su državni udar shvatili i izveli po pravilima tradicionalne taktike koja nema nikakvu sličnost s fašističkom. Bela Kun bi mogao da izgleda moderniji taktičar, tehnički bolji i stoga opasniji od ostale trojice, ali u postavljanju problema osvajanja države i on pokazuje da ne zna da postoji ne samo moderna ustanička taktika, nego i moderna tehnika državnog udara. Bela Kun veruje da oponaša Trockog, a ne primećuje da je ostao pri pravilima koja je Marks postavio na primeru Pariske komune 1871. Kap se zavarava da će protiv Vajmarske skupštine ponoviti udar od 18. brimera.^[12] Primo de Rivera i Pilsudski zamišljaju da je dovoljno srušiti oružjem ustavnu vladu da bi zavladali modernom državom.

Jasno je da ni katilinci ni vlade nisu postavili sebi pitanje da li postoji moderna tehnika državnog udara i koja su njena osnovna pravila. Na revolucionarnu taktiku katilinaca vlade nastavljaju da se suprotstavljaju defanzivnom taktikom koja pokazuje totalno nepoznavanje osnovnih principa veštine osvajanja i odbrane moderne države. Samo je Bauer, kancelar Rajha, marta 1920. dokazao da je shvatio kako je za odbranu države neophodno poznavati veštinu njenog osvajanja.

Protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja kancelar Bauer, čovek osrednjih kvaliteta, odgojen u marksističkoj školi, ali u suštini konzervativac kao svaki dobar Nemac srednje klase, nije oklevao da upotrebi oružje generalnog štajka: on je bio prvi koji je u odbrani države primenio osnovno pravilo komunističke taktike. Veština odbrane moderne države regulisana je istim pravilima koja regulišu veštinu osvajanja: eto, to je ono što se može nazvati Bauerovom formulom. Naravno, koncepcija poštenog kancelara Bauera nije ista kao Fušeova. Bauerova formula podrazumeva osudu klasičnih policijskih sistema kojima vlade pribegavaju u bilo kojoj prilici i protiv bilo koje opasnosti, ne praveći razliku između nereda u predgrađu i pobune u kasarni, između štrajka i revolucije, između parlamentarne zavere i barikade. Čuvena je apologija kojom je Fuše branio svoje sisteme, tvrdeći da je u stanju da provocira, predupredi i uguši nered bilo kakve vrste. Ali čemu bi služili danas Fušeovi sistemi protiv taktike komunista ili fašista?

Zanimljivo je konstatovati povodom toga da taktika koju je sledila vlada Rajha da bi obuzdala i ugušila hitlerovsku pobunu nije ništa drugo nego jednostavna i čista primena klasičnih sistema policije. Politika vlade Rajha prema Hitleru opravdava se u Nemačkoj time da Bauer protiv Hitlera nije isto što i Bauer protiv Kapa. Sigurno da postoji ogromna razlika između Hitlerove i Kapove taktike ali najbolji sudija aktuelne nemačke situacije je Bauer. Njegova formula se pokazuje svakim danom sve više kao jedina kadra da odmeri nesposobnost taktike koju vlada sprovodi u odbrani Rajha od bilo koje opasnosti.

Postoji li Hitlerovska opasnost? – pitaju se branioci Rajha i zaključuju da postoji samo jedna jedina opasnost u Nemačkoj i Evropi i da je to opasnost od komunista. Bauer bi mogao da prigovori vladi Rajha što protiv komunističke ospasnosti sledi istu taktiku koju je primenila protiv hitlerovske pobune, onu koja se sastoji u primeni klasičnih policijskih sistema. Ovde se vraćamo na Bauerovu formulu. Da bi se država odbranila od revolucionarnog prevrata fašista ili komunista, potrebno je primeniti odbrambenu taktiku zasnovanu na istim principima koji regulišu taktiku fašista i komunista. Protiv Trockog, drugim rečima, treba suprotstaviti Trockog, ne dakako Kerenskog, odnosno policijski sistem. Kerenski nije drugo nego demokratičan i liberalan Fuše sa ponekom marksističkom idejom, Fuše a la Valdek-Ruso i a la Milran^[13] 1899. Ne treba zaboraviti da je Kerenski i danas na vlasti u Nemačkoj: Hitleru je neophodno suprotstaviti Hitlera. Da bi se odbranilo od komunista i fašista potrebno je boriti se na samom njihovom terenu. Taktika koju bi 18. brimera primenio Bauer protiv Bonaparte bila bi da ga napadne na samom njegovom terenu: on bi upotrebio sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva i primorao Bonapartu da ostane na terenu parlamentarnog postupka koji je odabrao Sjejes^[14] za izvođenje državnog udara. Bonapartinoj taktici Bauer bi suprotstavio taktiku Bonaparte.

Aktuelne prilike u Evropi pružaju mnogo verovatnoće za ostvarenje ambicija pobornika i desnice i levice. Nedostatak mera, usvojenih i predviđenih od strane vlada za osujećenje eventualnog revolucionarnog pokušaja, toliko je veliki da se opasnost od državnog udara može smatrati mogućom u mnogim državama Evrope. Posebna priroda moderne države, kompleksnost i osetljivost njenih funkcija, ozbiljnost političkih, socijalnih i ekonomskih problema koje treba da reši, geometrijski uvećavaju njene slabosti i uznemirenost naroda i gomilaju teškoće koje treba prebroditi da bi se osigurala njena odbrana. Moderna država je više no što se veruje izložena revolucionarnim opasnostima: vlade ne umeju da je odbrane. I nema koristi od saznanja da vlade ne znaju da je odbrane a da i katilinci, sa svoje strane, u mnogim slučajevima, dokazuju nepoznavanje osnovnih elemenata moderne tehnike državnog udara. I mada je tačno da katilinci do danas nisu uspeli da u mnogim prilikama iskoriste povoljne okolnosti za preuzimanje vlasti, to ne znači da opasnost ne postoji.

Javno mnjenje u liberalnim i demokratskim državama napravilo je grešku što nije brinulo o mogućem državnom udaru. Takva eventualnost, u aktuelnim uslovima Evrope, ne treba da se prenebregne ni u jednoj državi. Primo de Rivera ili Pilsudski sigurno ne bi imali nikakvih šansi za uspeh u nekoj slobodnoj i organizovanoj državi i, da upotrebim izraz iz osamnaestog veka, a veoma modernog značenja, u državi policé.^[15] Argument je veoma tačan, ali odveć jednostavan i previše engleski. Jer niko ne kaže da opasnost od državnog udara treba obavezno da se zove Primo de Rivera ili Pilsudski. Koji se dakle problem postavlja vladama, svim vladama Evrope?

Političari Evrope pripadaju uglavnom Kandidovoj porodici: njihov liberalni i demokratski optimizam ih spasava od svake sumnje i svake brige. Ali ima i onih koji se ne povode za opštim predrasudama i obdareni modernijim senzibilitetom počinju da shvataju da klasični policijski sistemi nisu dovoljni ga garantuju bezbednost države. Za vreme ankete koju sam nedavno objavio o situaciji u Nemačkoj, gde je polemika o unutrašnjoj odbrani Rajha danas življa nego ikada, imao sam prilike da čujem kako mnogi ponavljaju Štrezemanovo mišljenje o Hitleru: „Taktika koju je sledio Ciceron protiv Kataline ne bi dala nikakav rezultat protiv Hitlera“. Jasno je da je Štrezeman^[16] postavljao problem odbrane Rajha na drugačijim prinicipima od onih na kojima je počivala nemačka državna tradicija. On se izjašnjavao protiv taktike koja je i sad dominantna koncepcija odbrane države u najvećem delu Evrope, tj. taktike zasnovane na policijskom sistemu, kojom je Ciceron savladao Katilininu zaveru.

Imaću prilike docnije, povodom aktuelne situacije u Nemačkoj, da se vratim na Štrezemanov stav prema Kapovom^[17] revolucionarnom pokušaju u Berlinu 1920. kao i Karovom i Hitlerovom u Minhenu 1923. Nesigurnost i slabost koje je iskazao Štrezeman u tim okolnostima verno pokazuju suprotnosti što uznemiravaju savest nemačkog naroda pred opasnošću od državnog udara. U Vajmarskoj-Nemačkoj problem države više nije isključivo problem vlasti, to je i problem slobode. Ako su sistemi policije nedovoljni da garantuju odbranu Rajha prvi eventualnom pokušaju komunista ili Hitlera, koje mere može i treba da primeni vlada a da ne izloži opasnosti slobodu nemačkog naroda? Štrezeman je u govoru održanom 23. avgusta 1923. na sastanku industrijalaca izjavio da se ne bi dvoumio da primeni diktatorske mere ako bi to situacija zahtevala. Ali zar između policijskih sistema i diktatorskih mera nema drugih sredstava za garantovanje odbrane Rajha? U tim granicama se postavlja nemačko pitanje; i u tim istim granicama se postavlja, u gotovo čitavoj Evropi, problem odbrane države.

Aktuelno stanje u Evropi i politika vlada u odnosu na katilince ne mogu se razmatrati i procenjivati u Makijavelijevom duhu i metodu. Problem osvajanja i odbrane moderne države nije politički već tehnički problem. Povoljne okolnosti za državni udar nisu bezuslovno političke i socijalne prirode i ne zavise od opšte situacije u državi. Revolucionarna tehnika koju je pri preuzimanju vlasti primenio Trocki u Petrogradu oktobra 1917. dala bi iste rezultate da je bila primenjena u Švajcarskoj ili Holandiji. „Ili u Engleskoj“, dodavao je Trocki. Ove tvrdnje mogu da izgledaju proizvoljno i apsurdno samo onima koji revolucionardni problem posmatraju kao problem isključivo političke i socijalne prirode i pozivaju se, ocenjujući situaciju i činjenice našeg vremena, na primere prevaziđene revolucionarne tradicije, na Kromvela, na 18. brimer ili na Parisku komunu.

Leta 1920. u Varšavi, za vreme jedne od konferencija koje je diplomatski kor držao gotovo svakog dana u sedištu papinog poslanstva da bi se razmotrila situacija u Poljskoj koju je okupirala Crvena armija Trockog, a potresali su je i unutrašnji nemiri, imao sam priliku da čujem veoma živ dijalog, neku vrstu disertacije, veoma malo akademske, o prirodi i opasnostima revolucije, između engleskog ministra ser Horasa Rambolda i Monsinjora Ratija, potonjeg pape Pija XI, koji je tada bio apostolski nuncije u Varšavi. Retka prilika da se čuje kako budući papa podržava mišljenje Trockog o modernom revolucionarnog problemu, u kontradiktornosti s engleskim ministrom i pred diplomatskim predstavnicima najvažnijih nacija sveta. Ser Horas Rambold je izjavljivao da je nemir u celoj Poljskoj na vrhuncu i da bi mogao svakog momenta da se izrodi u fatalnu revoluciju, pa stoga diplomatski kor treba bez odlaganja da napusti Varšavu i skloni se u Poznanj. Monsinjor Rati je odgovorio da je nemir zaista veliki u celoj zemlji, ali da revolucija nije neminovna posledica nemira, i zbog toga je smatrao greškom napuštanje glavnog grada, utoliko pre što bi premeštanje diplomatskog kora u Poznanj moglo da se interpretira kao nepoverenje u poljsku vojsku i zaključio je da se on ne bi povlačio iz Varšave. U civilizovanoj zemlji, gde je državna organizacija jaka, dodavao je engleski ministar, opasnost od revolucije ne postoji, pošto se ona rađa samo iz nereda. Monsinjor Rati, koji je i ne primećujući branio mišljenje Trockog, istrajavao je u tvrđenju da je revolucija isto tako moguća i u civilizovanoj zemlji, jako organizovanoj i policé, poput Engleske, kao i u zemlji prepuštenoj anarhiji, kakva je u tom momentu bila Poljska pod pretnjama političkih frakcija i koju je napala neprijateljska vojska: „Oh, never“, uzviknuo je ser Horas Rambold, uznemiren i zaprepašćen ovom klevetom o mogućnosti revolucije u Engleskoj poput kraljice Viktorije kada joj je lord Melburn prvi put predočio mogućnost preomene ministarstva. O situaciji u kojoj se nalazila Poljska leta 1920. nepotrebno je nadugačko govoriti da bi se izložilo kako povoljne okolnosti za državni udar ne zavise od opštih uslova zemlje i nisu bezuslovno političke i socijalne prirode. Videće se da u Poljskoj, u tom momentu, nisu nedostajali ni ljudi, ni prilike: sve okolnosti koje je ser Horas Rambold smatrao povoljnim bile su na izgled na strani katilinaca. Zbog čega onda u Varšavi nije došlo ni do kakvog revolucionarnog pokušaja? I sam Lenjin se prevario oko situacije u Poljskoj. Interesantno je konstatovati da je aktuelni papa, Pije XI, o prirodi revolucije imao tada i ima verovatno i danas jasnije i modernije ideje od Lenjina. Stav Pija XI prema katilincima Evrope može sigurno bolje da razume Trocki, jedan od prvih tvoraca moderne tehnike državnog udara, nego li Šarl Moras,^[18] Dode^[19] ili svi oni za koje je revolucionarni problem samo problem isključivo političke i socijalne prirode.

Prva razmatranja veštine osvajanja i odbrane moderne države, tj. tehnike državnog udara, sugerisalo mi je posmatranje izvesnih događaja kojima sam bio očevidac i donekle učesnik, leta 1920. u Poljskoj. Posle nekoliko meseci provedenih u Vrhovnom ratnom savetu Versaja, bio sam naimenovan u oktobru 1919. za diplomatskog atašea pri italijanskom poslanstvu u Varšavi. Imao sam tako priliku da se približim Pilsudskom i uverio sam se da je u njemu bilo više fantazije i zanosa nego li logike, više umišljenosti nego ambicije i, konačno, više volje nego inteligencije; on sâm uživao je u tome da se predstavlja kao mahnit i tvrdoglav, poput svih Poljaka iz Litvanije.

Životna priča Pilsudskog ne bi izazvala simpatije Plutarha ili Makijavelija: njegova ličnost revolucionara delovala mi je mnogo neinteresantnije nego li ličnosti velikih konzervativaca, Vilsona,^[20] Klemansoa,^[21] Lojda Džordža, ^[22] Foša^[23] koje sam upoznao i posmatrao na mirovnoj konferenciji. Kao revolucionar Pilsudski mi je izgledao mnogo inferiorniji od samog Stambolijskog^[24] koji mi se činio kao čovek bez ikakvog moralnog osećanja, najciničniji i istovremeno najvatreniji prevratnik koji je u Evropi 1919. govorio o miru i pravdi naroda.

Kada sam se prvi put našao pred Pilsudskim u njegovoj rezidenciji Belvedere u Varšavi, iznenadio me je njegov izgled i ponašanje. Osetio se u njemu buržujski katalinac, obuzet idejom da smisli i izvede najhrabrije zamisli u granicama građanskog i istorijskog morala svoga vremena i svoje nacije, pun poštovanja prema zakonitosti koju je on nameravo da prekine ne rizikujući, ipak, da sebe stavi van zakona. Celokupnim svojim nastojanjem da se dokopa vlasti koje je kulminiralo državnim udarom 1926, Pilsudski je zapravo pokazao da sledi maksimu Marije Terezije u njenoj politici prema Poljskoj: „Reagovati na pruski način, čuvajući privid poštenja“.

Ne treba se čuditi što je Pilsudski usvojio maksimu Marije Terezije i pridržavao se nje do poslednjeg časa, tj. kad je već bilo suviše kasno da sačuva privid zakonitosti. Ta njegova konstantna zabrinutost, zajednička mnogim revolucionarima, sputavala ga je da shvati i izvede državni udar po pravilima veštine koja nije isključivo politička. Svaka veština ima svoju tehniku. Nisu svi veliki revolucionari pokazali da poznaju tehniku državnog udara, jer su i Katilina, Kromvel, Robespjer, Napoleon, da se napomenu samo najvažniji, pa i sam Lenjin dokazali da poznaju sve što se tiče te veštine, osim tehnike. Između Napoleona od 18. brimera i generala Bulanžea^[25] ne stoji niko drugi do Lisjen Bonaparta.

Te kasne jeseni 1919. Pilsudski se pojavio pred očima svih Poljaka kao jedini sposoban da drži u šaci sudbinu Republike. On je bio tada šef države, više formalno nego suštinski. Pa ni ta forma nije bila savršena jer u iščekivanju Ustava koji je trebalo da se razradi na Zemaljskoj skupštini (Dieta) u januaru iste godine, vlast poverena Pilsudskom bila je samo privremena. Igra političkih partija i ličnih ambicija ozbiljno je ugrožavala autoritet Šefa Države. Pilsudski se našao pred Zemaljskom ustavotvornom skupštinom u istoj situaciji kao Kromvel pred Parlamentom 3. septembra 1654.

Javno mnjenje uzalud je očekivalo od njega da raspusti Skupštinu i preuzme svu odgovornost. Taj brutalni, buržoaski i buntovni diktator, istovremeno pun obzira prema zakonitosti i obuzet brigom da se pokaže nepristrasan u očima širokih slojeva, neka vrsta generala socijaliste, revoulcionar do pojasa i reakcionar od pasa nagore, koji nije umeo da se odluči između građanskog rata i rata protiv sovjetske Rusije, pretio državnim udarom jednom nedeljno a pokazivao žurbu da usvoji i ozakoni Ustav Skupštine koji još nije bio proglašen, i na koji se narod uzalud pozivao, počeo je da pobuđuje uznemireno čuđenje javnog mnjenja. Ne samo socijalisti već i desničari pitali su se začuđeno šta čeka taj Tezej koji već godinu dana vrti među prstima Arijadnin konac ne odlučujući se da ga upotrebi i da ili izađe iz političkog i finansijskog lavirinta u kome se izgubila država, ili da uguši slobodu Republike; i gotovo godinu dana gubio je svoje vreme i propuštao prilike drugih, u tišini Belvederea, letnjoj rezidenciji kralja, vodeći lukave igre da bi razmrsio intrige Paderevskog^[26], predsednika Saveta, koji je iz Kraljevske palate, zimske rezidencije kralja Poljske u srcu Varšave, odgovarao čembalom na trube ulana Pilsudskog.

Ugled šefa države, umanjen parlamentarnim polemikama i partijskim intrigama, bledeo je u očima naroda svakim danom sve više. Poverenje socijalista prema starom drugu iz zavera i izgnanstva bilo je stavljeno na tešku probu zbog njegovog neobjašnjivo pasivnog držanja pred zbivanjima u spoljnoj i unutrašnjoj politici Republike. I plemstvo koje je posle neuspelog državnog udara januara 1919. protiv Pilsudskog, napustilo ideju o nasilnom osvajanju moći, vratilo se na ambiciozne iluzije i postepeno se uverilo da Pilsudski, konačno, ne samo da nije predstavljao opasnost za javne slobode, nego ih ne bi ni odbranio prilikom nekog pokušaja desničarskih stranaka.

Pilsudski nije bio kivan na princa Sapjehu. Litvanac kao i on ali veliki gospodin, ljubaznih i uverljivih manira, elegantan do licemernog optimizma, otmen na engleski način, neusiljeno i nemarno, način koji stranci vaspitani u Engleskoj usvajaju kao drugu prirodu, princ Sapjeha nije bio čovek koji bi izazvao podozrenje i ljubomoru Pilsudskog. Njegov revolucionarni pokušaj bio je suviše diletantski i empirički da bi uspeo. Pilsudski, čovek oprezan i neobjektivan, koji je prezirao poljsku aristokratiju do omalovažavanja, osvetio se Sapjehi imenujući ga za ambasadora u Londonu. Evo jednog Sule vaspitanog u Kembridžu koji se vraća u Englesku da završi svoje studije.

Odluka da se silom dočepaju vlasti postepeno je sazrevala ne samo među desničarskim strankama, zabrinutim zbog opasnosti koju je predstavljao parlamentarni nered po zdravlje Republike i po interese veleposednika. Kada se general Jozef Haler po završetku rata, u kome se hrabro borio na francuskom frontu, vratio u Poljsku kao vođa svoje dobrovoljačke vojske odane samo njemu, povukao se u senku držeći se kao protivnik Pilsudskom i pripremao tiho za naslednika. Šef engleske vojne misije, general Carton de Wiart, za koga su Poljaci govorili da liči na Nelsona,^[27] jer je u borbi izgubio jedno oko i ruku, tvrdio je, smešeći se, da Pilsudski ne bi trebalo da se uzda u Halera, hromog kao Taljeran.^[28]

Unutrašnja situacija se u međuvremenu pogoršavala iz dana u dan. Posle pada Paderevskog borba između stranaka postajala je sve življa i novi predsednik Saveta Skulski nije bio najpogodnija ličnost, kadra da se suprotstavi političkom i administrativnom neredu, zahtevima stranaka i događajima koji su se tajno pripremali. Krajem marta na ratnom savetu održanom u Varšavi general Haler usprotivio se odlučno vojnim planovima Pilsudskog i kada je o osvajanju Kijeva bilo odlučeno povukao se ustranu oprezno, mada je izgledalo i s mnogo prezira koji se ne bi mogao opravdati samo strategijskim razlozima.

Poljska vojska je 26. aprila 1920. prešla granicu Ukrajine i 8. maja ušla u Kijev. Lake pobede Pilsudskog izazvale su u celoj Poljskoj veliki entuzijazam: 18. maja stanovnici Varšave priredili su trijumf osvajaču Kijeva, a najnaivniji i najveći fanatici među njegovim borcima upoređivali su ga s pobednikom kod Marenga.^[29] Ali početkom juna boljševička vojska pod komandom Trockog počela je napad i 10. juna crvena konjica Buđonija^[30]zaposela je Kijev. Na iznenadnu vest, strah i nered podstaknuli su bes stranaka i zahteve ambicioznih – predsednik Saveta Skulski ustupio je vlast Grabskom, a ministra inostranih poslova Pateka zamenio je princ Sapjeha, ambasador iz Londona, stari Sula koji se vratio još ublaženiji iskustvom engleskog liberalizma. Ceo narod ustao je na oružje protiv crvenih zastava osvajača, a sam general Haler, protivnik Pilsudskog, pritrčao je sa svojim dobrovoljcima u pomoć poraženom rivalu. Ali povika stranaka nadjačavala je rzanje Buđonijevih konja.

Početkom avgusta vojska Trockog prispela je pred Varšavu. Trupe vojnika odbeglih posle teškog poraza, izbeglice iz istočnih delova i seljaci u bekstvu pred osvajačem tumarali su gradom između gomila koje su uznemireno i ćuteći pretrpavale trgove i ulice danonoćno iščekujući vesti. Tutnjava rata se približavala.

Kabinet Grabskog je pao posle nekoliko dana postojanja i novi predsednik vlade, Vitos,^[31]mrzak desničarskim partijama, uzalud se upinjao da smiri borbu frakcija i organizuje građansku odbranu. U radničkim predgrađima i u kvartu Nalevki, varšavskom getu, gde je trista hiljada Jevreja osluškivalo buku borbe, već je vrila žudnja za pobunom. Po hodnicima Skupštine, u čekaonicama ministarstva, po novinskim i bankarskim kancelarijama, u kafeima i kasarnama raznosile su se najčudnije glasine. Govorilo se o mogućoj intervenciji nemačkih trupa koju je u Berlinu pospešio novi predsednik Saveta Vitos da bi obuzdao ofanzivu boljševika; videlo se kasnije iz interpelacije koju je podneo Savetu poslanik Glombjuski da je pregovore sa Nemačkom pokrenuo Vitos u dogovoru s Pilsudskim. Dolazak generala Vegana^[32] bio je posledica tih pregovora, što je pokrenulo kritike i umanjilo ugled i Vitosu i Pilsudskom – desničarske partije, privržene francuskoj politici, nalazile su tome povoda da napadnu šefa države zbog dvoličnosti i nesposobnosti i da zahtevaju jaku vladu koja će biti sposobna da se suprotstavi opasnostima unutrašnje situacije i dâ oslonac republici i vojsci. Sam Vitos, u nemogućnosti da suzbije pobunu frakcija, zaoštravao je spor prebacujući odgovornost za raspad države na desničare i levičare.

Ako je neprijatelj bio pred vratima, glad i pobuna su već ušle u Varšavu. Povorke naroda koji je proklinjao sudbinu prelazile su ulice predgrađa i već počinjale da se pojavljuju na trotoarima Krakowskie Przedmiescie, ispred velikih hotela, banaka i plemićkih palata, ćutljive gomile dezertera upalih očiju, bledog i mršavog lica.

Šestog avgusta apostolski nuncije, dekan diplomatskog kora, Monsinjor Rati, aktuelni papa Pije XI, u pratnji engleskog, italijanskog i rumunskog ministra uputio se predsedniku Saveta Vitosu, da ga upita da li bi hteo već sada da predloži grad gde bi se namestila vlada u slučaju evakuacije iz prestonice. Na ovaj značajan korak odlučili su se dan ranije, posle duge diskusije, na sednici koju je diplomatski kor držao u sedištu nuncijata. Većina inostranih predstavnika, prateći primer engleskog ministra ser Horasa Rambolda i nemačkog, grofa Oberndorfa, izjasnila se za ubrzani premeštaj diplomatskog kora u neki sigurniji grad, Poznanj ili Čenstohovu. Ser Horas Rambold je čak predložio poljskoj vladi Poznanj kao privremenu prestonicu gde bi se za neko vreme smestilo ministarstvo spoljnih poslova sa stranim predstavnicima. Jedino su Monsinjor Rati i italijanski ministar Tomazini smatrali neophodnim da se ostane u Varšavi. Njihov stav je izazvao oštre kritike na sednici i sama poljska vlada ga je ocenila kao neprijateljski, sumnjajući da će apostolski nuncije i italijanski ministar u poslednjem momentu izjaviti da ne mogu da napuste Varšavu, potajno se nadajući da će biti primorani da ostanu u gradu za vreme boljševičke okupacije. Na taj način bi, govorilo se, apostolski nuncije za svoj račun uspostavio kontakt između Vatikana i sovjetske vlade, razmatrajući religiozne probleme koji su interesovali crkvu, pažljivog posmatrača ruskih događaja, jer je bila više nego ikada zainteresovana da proširi svoj uticaj na Istočnu Evropu. Namera Svete Stolice da iskoristi ozbiljnu krizu u kojoj se nalazila pravoslavna crkva posle boljševičke revolucije bila je jasna ne samo posle naimenovanja Oca Đenokija za apostolskog vizitatora u Ukrajini, nego i po samom držanju nuncija Ratija prema unijatskom mitropolitu iz Ljvova Monsinjoru Andreju Šeptickom, omraženom među Poljacima. Unijatsku crkvu istočne Galicije Sveta Stolica je uvek smatrala prirodnim mostom za katolička osvajanja Rusije. Na italijanskog ministra Tomazinija sumnjalo se da će se on pridržavati preciznih uputstava svog ministra spoljnih poslova grofa Sforce, opravdanih procenom unutrašnje politike i željom da se na neki način stupi u kontakt sa vladom Sovjeta i tako udovolji zahtevu italijanskih socijalista. Ako bi boljševici okupirali prestonicu Poljske, prisustvo ministra Tomazinija bi dalo povoljnu priliku grofu Sforci da stupi u diplomatske odnose sa vladom Moskve.

Predlog Monsinjora Ratija, dekana diplomatskog kora, prihvatio je veoma hladno predsednik Saveta Vitos. Odlučeno je ipak da se vlada povuče u slučaju opasnosti u Poznanj i da se u datom momentu pobrine i prebaci u privremenu prestonicu strane predstavnike. Dva dana docnije, 8. avgusta, veliki deo funkcionera poslanstva napustio je Varšavu.

Čelni odredi boljševičke vojske bili su već pred vratima grada. U radničkim predgrađima odzvanjali su prvi pucnji. Došao je momenat da se pokuša državni udar.

Varšava je tih dana pružala izgled grada koji je položio oružje pred haranjem. Avgustovska zapara prigušivala je glasove i buku, duboka tišina prekrivala je gomile ljudi posedalih po ulicama. Povremeni, beskrajni redovi tramvaja rastvarali su gomilu. Ranjenici su proklinjali sudbinu oslonjeni licem i rukama o prozore; dugi žagor prenosio se od trotoara do trotoara. Prolazile su u pratnji kopljanika grupe boljševičkih zarobljenika obučenih u rite, sa crvenom zvezdom na čelu, šepajući pogrbljeni između kopita konja. Pri prolazu zarobljenika gomila se otvarala u tišini i zatvarala tromo iza njihovih leđa. Izbijali su tu i tamo neredi, ugušeni namah iznenadnim tiskanjem. Inad tog mora glava štrčali su drveni krstovi koje su u povorci nosili mršavi vojnici u groznici; narod se lagano pokretao, stvarala se talasave reka ljudi po sredini ulice, kretala se iza krstova, nailzaila, nestajala u uzburkanim potocima mnoštva. Na prilazu mostovlju na Visli uznemirena i bučna grupa osluškivala je neku udaljenu tutnjavu; teški oblaci, žuti od sunca i rpašine, zatvarali su horizont koji je vibrirao tutnjeći kao da je udaren maljem. Centralna stanica bila je danonoćno preplavljena izgladnelom masom dezertera, izbeglica, begunaca svih vrsta. Samo su Jevreji izgledali zadovoljno tih uzavrelih dana. Kvart Nalevki, varšavski geto, bio je u slavlju. Mržnja prema Poljacima, progoniteljima izraelskih sinova, žeđ za osveto i radost da se prisustvuje velikom uniženju Poljske, katoličke i netolerantne, manifestovale su se hrabro i snažno, neobično za Jevreje iz Nalevke, inače ćutljive i pasivne iz predostrožnosti i po tradiciji. Jevreji su postali buntovni – loš znak za Poljake.

Vesti koje su izbeglice prenosile iz zauzetih regiona pothranjivale su duh pobune: u svakom gradu, u svakom zauzetom selu boljševici su žurili da obrazuju Sovjet sačinjen od Jevreja iz samih mesta. Progonjeni Jevreji postali su progonitelji. Ukus slobode, osvete i moći bio je suviše sladak da bedne mase kvarta Nalevki ne bi poželele da ga osete. Ruska vojska, koja je već bila nekoliko milja od Varšave, imala je u samom gradu prirodnog saveznika u ogromnoj populaciji Jevreja koja je iz dana u dan rasla i po broju i po hrabrosti. Početkom avgusta bilo ih je pola miliona u Varšavi. Često sam se tih dana pitao šta je kočilo tu ogromnu pobunjenu masu, podstaknutu fanatičnom mržnjom i glađu za slobodom, da pokuša ustanaka. Bilo kakav prepad je mogao uspeti.

Država u raspadu, vlada u agoniji, vojska potučenja, vleiki deo nacionalne teritorije okupiran, prestonica u metežu i već opkoljena: samo hiljadu ljudi odlučnih i spremnih na sve bilo bi dovoljno da se zauzme grad bez upotrebe oružja. No, tadašnje iskustvo me je ubedilo da Katilina može da bude Jevrejin, ali katilinci, tj. izvršioci državnog udara ne treba da budu izabradni među sinovima Izraela. Oktobra 1917. u Petrogradu Katilina boljševičkog ustanka bio je Jevrejin Trocki, ne Rus Lenjin, ali izvršioci, katilinci, bili su u većini Rusi, mornari, vojnici, radnici. Godine 1927. Trocki je u borbi protiv Staljina morao da na svojoj koži oseti koliko je bilo opasno poveriti izvršenje državnog udara isključivo jevrejskih elementima.

Gotovo svakodnevno sastajao se diplomatski kor u sedištu papinog poslanstva. Pratio sam često italijanskog ministra Tomazinija koji nije pokaivao neko zadovoljstvo zbog držanja svojih kolega saglasnih s tezom se Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa. Samo ministar Francuske M. De Panafieu, iako je ocenjivao situaciju vrlo kritičnom, nije krio da bi odlazak diplomatskog kora u Poznanj ličio na bekstvo i izazvao ogorčenje javnog mnjenja, smatrao je stoga, u dogovoru s Monsinjorom Ratijem i ministrom Italije, da treba ostati u Varšavi do poslednjeg momenta i da savet ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, pobornika hitnog napuštanja prestonice, ne treba slediti sve do eventualnog pogoršanja unutrašnje situacije koja bi mogla da dovede u nepriliku vojnu odbranu grada.

U suštini, M. de Pnafieu je bio mnogo bliži tezi engleskog i nemačkog ministra nego apostolskog nuncija i ministra Italije: dok su Monsinjor Rati i Tomazini očevidno želeli da se ostane u Varšavi i za vreme boljševičke okupacije i ispoljavali otvoren optimizam što se tiče ne samo vojne situacije, nego i unutrašnje, izjašnjavajući se da nema nikakvog rizika da diplomatski kor do poslednjeg momenta odloži prelazak u Poznanj, M. de Panafieu je ocenjivao s optimizmom samo vojnu situaciju. On nije mogao da krivi Vegana. Budući da je odbrana grada bila poverena francuskom generalu, ministar Francuske se opredeljivao za tezu ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, ne zbog problema vojne prirode, već samo zbog opasnosti koju je predstavljala unutrašnja situacija. Predstavnici Engleske i Nemačke strepili su naročito od pada Varšave u ruke boljševičke vojske, dok se M. de Panafieu plašio, zvanično, samo pobune Jevreja i komunista. „Ja se plašim“, govorio je francuski ministar, „udara nožem u leđa Pilsudskom i Veganu“.

Apostolski nuncije po onome što je tvrdio Monsinjor Pelegrineti, sekretar papskog poslanstva, nije verovao u mogućnost državnog udara.

„Nuncije“, govorio je smešeći se šef engleske vojne misije general Carton de Wiart, „ne može da zamisli da bi bedna rulja iz geta i predgrađa Varšave pokušala da se usudi da preuzme vlast. Ali Poljska nije Crkva, gde samo pape i kardinali vrše državni udar.“

Iako nije verovao da bi vlada, vojne glavešine i vladajuća klasa, tj. odgovorni za situaciju, učinili sve što je u njihovoj moži da spreče nove opasnosti, Monsinjor Rati je bio ubeđen da bi bilo kakav pokušaj pobune propao. Argumenti M. de Panafieua bili su ipak suviše ozbiljni da ne bi izazvali zabrinutost u duši nuncija. Zato me nije čudila poseta koju je Monsinjor Pelegrineti učinio jednog jutra ministru Tomaziniju, podstičući ga da ispita da li je vlada preuzela sve potrebne mere kako bi se oduprla eventualnom pokušaju pobune. Ministar Tomazini je odmah pozvao konzula Paola Brenu, predočio mu nuncijevu zabrinutost i zamoilo ga u prisustvu Monsinjora Pelegrinetija da detaljno ispita unutrašnju situaciju i mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju nereda i eventualne pobune. Vesti koje mu je nešto ranije potvrdio general Romei, šef italijanske vojne misije, o stalnom napredovanju boljševičke ofanzive, nisu mu ostavile nikakvu sumnju o sudbini Varšave. Bio je 12. avgust, u toku noći vojska Trockog stigla je na dvadeset milja od grada. „Ako poljske trupe izdrže još nekoliko dana“, dodao je ministar, „manevar generala Vegana može uspeti. Ali ne treba imati velike iluzije.“ Naložio mu je da krene u radnička predgrađa i u kvart Nalevki, gde bi moglo doći do nereda, da bi se osvedočio oseća li se zaista u vazduhu miris praha i da se svojim očima uveri, u najosetljivijim punktovima grada, da li su preduzete mere dovoljne da zaštite leđa Veganu i Pilsudskom i osiguraju vladu od eventualnih prepada. „Bilo bi dobro“, završio je, „da ne idete sami“, i posavetovao konzula Brenu da pođe u mojoj i pratnji kapetana Rolina koji je bio ataše francuskog poslanstva.

Kapetan Rolin, konjički oficir, bio je zajedno s majorom Šarlom de Golom jedan od najozbiljnijih i najučenijih saradnika M. de Panafieua i generala Henrisa, šefa francuske vojne misije. On je vrlo revnosno posećivao italijansko poslanstvo i prema ministru Tomaziniju gajio velike simpatije i prijateljske odnose. Docnije sam ga opet sreo u Rimu, 1921. i 1922. za vreme fašističke revolucije, gde je bio ataše francuske ambasade u palati Farneze i bio je zadovoljan Musolinijevom taktikom u preuzimanju vlasti. Od trenutka kada je boljševička vojska stigla blizu Varšave, gotovo svakog dana odlazio sam s njim do isturenih položaja Poljaka da bih iz blizine pratio ishod bitke. Ali osim crvenih kozaka, izvanrednih konjanika dostojnih najslavnijih — stizali su na paljbu laganim korakom, nesigurni i kolebljivi. Izgledali su gladni, poderani, pokrenuti glađu i strahom. Uprkos dugom ratnom iskustvu na francuskom i italijanskom frontu nije mi bilo jasno zbog čega su se poljaci povlačili pred ovom vrstom vojnika.

Kapetan Rolin bio je mišljenja da poljska vlada ne poznaje ni osnovne elemente veštine odbrane moderne države. Ista ta ocena, iako u drugom smislu, izgledala je opravdana u odnosu na Pilsudskog. Poljaci važe za hrabre vojnike. Ali uzalud vojnička hrabrost kad vođe ne znaju da se veština odbrane zasniva na poznavanju vlastitih slabih tačaka. Mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju eventualnog pokušaja pobune bile su najbolji dokaz da nije poznavala slabe tačke moderne države. Tenika državnog udara znatno je uznapredovala od Sule nadalje: jasno je onda da su mere koje primenio Kerenski u sprečavanju Lenjina da se dokopa vlasti morale biti logično sasvim drugačije od onih koje je upotrebio Ciceron da bi odbranio Republiku od Katilinine pobune. Ono što je u pređašnjim vremenima bio problem policije, danas je postao problem tehnike. Videlo se u martu 1920. u Berlinu za vreme Kapovog državnog udara koliko je velika razlika između policijskog i tehničkog kriterijuma.

Poljska vlada je reagovala kao Kerenski: držala se Ciceronovog iskustva. Ali veština osvajanja i odbrane države modifikovala se u toku vekova paralelno sa modifikovanjem prirode države. Ako su neke policijske mere bile dovoljne da osujete Katilinin plan pobune, te iste mere ničemu nisu mogle služiti protiv Lenjina. Greška Kerenskog je bila što je hteo da odbrani ranjive tačke modernog grada sa električnim centralama, bankama, železničkom stanicom, telefonskim i telegrafskim centralama pomoću istih sistema koje je svojevremeno upotrebio Ciceron u odbrani Rima gde su slabe tačke bile Forum^[33] i Subura^[34].

U martu 1920. Fon Kap je zaboravio da u Berlinu, osim Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase, postoje električne centrale, železničke stanice, radiotelegrafske antene, fabrike. Njegovu grešku iskoristili su komunisti da parališu život u Berlinu i nateraju na predaju privremenu vladu koja je došla na vlast putem sile i uz kriterijume vojne policije. U noći 2. decembra Luj Napoleon^[35] je započeo svoj državni udar okupirajući štamparije i zvonike. Ali u Poljskoj niko ne vodi računa ni o sopstvenim, ni o tuđim iskustvima. Istorija Poljske je puna događaja koje Poljaci smatraju svojim izumom i misle da bilo koje zbivanje u životu njihove nacije nema primera kod drugih naroda, da se nikada nije nigde obistinilo i da se po prvi put dešava u njihovoj kući.

Mere predostrožnosti koje je vlada Vitosa primenila bile su svedene na uobičajene policijske mere. Mostove na Visli, onaj na železnici i Prahi nadgledala su samo po dva vojnika, stojeći nepomično na krajnjim tačkama mostova. Električna centrala bila je bez straže: nismo videli ni traga bilo kakve službe bezbednosti, ni zaštite. Direktro nam je izjavio da su mu par sati ranije telefonirali iz Vojne komande grada rekavši da će ga lično smatrati odgovornim za bilo kakav akt sabotaže na mašinama ili za prekid struje. Tvrđava koja se nalazila na krajnjoj periferiji Varšave, još dalje od kvarta Nalevki, bila je puna kopljanika i konja, a mi smomogli da uđemo i izađemo, pri čemu nam stražari nisu tražili propusnicu. Treba znati da je u tvrđavi postoajo arsenal oružja i barutana. Na železničkoj stanici konfuzija je bila neopisiva: grupe izbeglica uskakale su u vozove, uznemirena rulja glasno se tiskala po trotoarima i između koloseka, gomile pijanih vojnika, ispurženih po zemlji, spavale su dubokim snom. Sonno vinoque sepulti,^[36] primetio je kapetan Rolin koji je znao nešto latinskog. Desetoro ljudi sa ručnim bombama moglo je da bude dovoljno. Sedište Vrhovnog vojnog štaba na centralnom trgu Varšave, u senci danas razrušene ruske crkve, nadzirala su opet samo dva stražara. Oficiri i glasnici, uprašnjavljeni do glave, prolazili su tamo-amo i zakrčavali ulaz i hodnik zgrade. U toj opštoj gužvi ušli smo, popeli se stepenicama, prošli hodnikom i ušli u jednu kancelariju čiji su zidovi bili prekriveni topografskim mapama, gde je jedan oficir, za stolom u uglu, podigao glavu i pozdravio nas sa izrazom dosade. Pošto smo potom prošli kroz još jedan hodnik i stigli u neku vrstu predsoblja u kome je nekoiko oficira sivih od prašine čekalo ispred poluotvorenih vrata, sišli smo u atrijum. Dok smo ponovo prolazili pored dvojice stražara da izađemo na glavni trg, kapetan Rolin mi je dobacio pogled osmehujući se. Zgradu pošte čuvao je odred vojnika pod komandom jednog poručnika. Oficir nam je izjavio da ima zadatak da u slučaju nereda spreči gomili ulaz u zgradu. Odgovorio sam mu da bi odred vojnika, uredno postrojenih na ulazu u zgradu, sigurno bez problema uspeo da odvrati pobunjenu gomilu, ali ne bi sprečio prepad desetorice odlučnih ljudi. Poručnik se osmehnuo i, pokazujući na narod koji je slobodno ulazio i izlazio, odvratio da su se njih desetorica možda već uvukla pojedinačno u zgradu ili da baš u ovom momentu ulaze pred našim očima. „Ja sam ovde da sprečim pobunu“, završio je oficir, „ne da suzbijem prepad“. Vojnici su stajali u grupama ispred ministarstava i začuđeno posmatrali neprestano prolaženje publike i službenika. Skupština je bila okružena žandarmima i ulanima, poslanici su ulazili i izlazili u grupama, diskutujući međusobno tihim glasom. U atrijumu smo naleteli na maršala Skupštine Trompčinjskog, gojaznog i zabrinutog, koji nas je rasejano pozdravljao dok ga je opkoljavala grupa hladnih i opreznih poslanika iz Poznanja. Trompčinjski, Poznanjac i desničar, suprotstavljao se otvoreno politici Pilsudkog — tih dana govorilo se mnogo o njegovim tajnim potezima da obori Vitosovu vladu. Iste večeri u lovačkom klubu maršal Skupštine kazo je sekretaru engleskog poslanstva Kevendišu Bentinku: „Pilsudski ne ume da brani Poljsku, a Vitos ne ume da brani Republiku.“ Republika je za Trompčinjskog bila Skupština. Kao svi debeli ljudi, Trompčinjski se nije osećao dovoljno zaštićen.

Celog tog dana obilazili smo grad uzduž i popreko, stižući i do najudaljenijih predgrađa. Oko deset uveče, prolazeći pored hotela Savoy, kapetan Rolin je čuo da ga neko zove po imenu. General Bulah Balahovič, sa ulaza hotela, davao nam je znak da uđemo: partizan Pilsudskog, ali „partizan“ u onom smislu koji se u Rusiji i Poljskoj daje toj reči, ruski general Balahovič komandovao je čuvenim bandama crnih kozaka koji su se kao plaćenici Poljske borili protiv crvenih kozaka Buđonija. General sa izgledom bandita, hrabri vojnik koji je poznavao sve zamke partizanske gerile, neustrašiv i bezobziran, Bulah Balahovič bio je pio u igri Pilsudskog koji se koristio njime i atamanom Petljurom da bi u Belorusiji i Ukrajini održavao pobunu protiv boljševika i Denjikina. Smestio je svoj glavni štab u hotelu Savoy gde se povremeno pojavljivao nakratko, između jednog i drugog okršaja, osmatrajući političku situaciju. bilo kakva kriza Vitosove vlade ne bi po njega prošla bez posledica, bilo pozitivnih, bilo negativnih. Manje su ga brinuli manevri Buđonijevih kozaka, držao je na oku unutrašnje događaje. Pljaci nisu imali poverenja u njega i sam Pilsudski koristio se njime krajnje oprezno kao opasnim saveznikom.

Balahovič je odmah započeo razgovor o situaciji, ne krijući da bi po njemu samo državni udar desničarskih partija mogao da spasi Varšavu od neprijatelja i Poljsku od propasti.

„Vitos je nesposoban da vodi događaje“, zaključio je, „i da štiti leđa vojsci Pilsudskog. Ako se niko ne odluči da preuzme vlast i smiri nerede, organizuje građanski otpor i odbrani Republiku od opasnosti, za dan-dva ćemo doživeti državni udar komunista“.

Kapetan Rolin je smatrao da je već suviše kasno sprečiti komuniste i da desničari nemaju sposobne ljude koji bi preuzeli tako ozbiljnu odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazila Poljska odgovornost za državni udar nije izgledala Blahoviču tako ozbiljno kako je verovao Rolin, budući da se radilo o spasavanju Republike, a trenutna situacija je takva da bi bilo kakav imbecil bio u stanju da se dočepa vlasti.

„Ali“, dodao je, „Haler je na frontu, Sapjeha nema ozbiljne prijatelje a Trompčinjski se plaši“. Nadovezao sam se komentarom da u levičarskim partijama nedostaju ljudi na visini situacije, jer šta inače sprečava komuniste da pokušaju državni udar? „Imate pravo“, potvrdio je Balahovič, „na njihovom mestu ja ne bih dugo čekao. I da nisam Rus, da nisam stranac u ovoj zemlji koja me gosti i za koju se borim, ja bih do sada već napravio državni udar“. Rolin se nasmešio: „Da ste Poljak“, rekao je, „ne biste još ništa uradili jer u Poljskoj, sve dok nije suviše kasno, uvek je suviše rano“.

Balahovič je zaista bio čovek sposoban da uništi Vitosa za tili čas. Hiljadu njegovih kozaka bilo bi dovoljno da iznenada zauzmu glavne centra grada i da garantuju mir za neko vreme. Ali potom? Balahovič i njegovi ljudi bili su Rusi i još kozaci. Udar bi svakako uspeo bez ozbiljnih teškoća; u tim uslovima neprebrodive teškoće došle bi docnije. Čim bi vlast došla u njegove ruke, Balahovič bi je bez oklevanja prepustio desničarima, ali ni jedan poljski patriota ne bi prihvatio vlast iz ruku jednog stranca. Situaciju koja bi nastala iskoristili bi komunisti. „U suštini“, završio je, „bila bi to dobra lekcija za desničare“.

U lovačkom klubu našli smo se te večeri na okupu, pored Sapjehe i Trompčinjskog, neke od najreprezentativnijih članova opozicije iz redova plemstva i posednika protivnih politici Pilsudskog i Vitosa. Od stranih diplomata bili su prisutni samo ministar Nemačke grof Oberndorf, engleski general Carton de Wiart i sekretar francuskog poslanstva. Svi su izgledali spokojno osim princa Sapjehe i grofa Oberdorfa. Sapjeha se pravio da ne sluša razgovore oko sebe i povremeno se okretao da izmeni reč-dve s generalom Carton de Wiartom koji je diskutovao sa grofom Potockim o vojnoj situaciji. Boljševičke trupe su u toku dana znatno napredovale u sektoru Rađimin, naselju na dvadeset kilometara od Varšave. „Borićemo se do sutra“, ponavljao je Englez smešeći se. Grof Potocki vratio se tih dana iz Pariza i već je pomišljao da što pre opet ode u Francusku čim se sreća osmehne Poljskoj.

„Vi ste svi“, primetio je Carton de Wiart, „kao vaš čuveni Dombrovski koji je u vreme Napoleona komandovao poljskim legionima u Italiji. ‘Ja sam uvek spreman da umrem za svoju zemlju’, govorio je Dombrovski, ‘ali ne da živim u njoj’.“

Takvi su bili ovi ljudi i ovi razgovori. Iz daljine je odjekivala grmljavina topova. Tog prepodneva, pre no što nas je ostavio, ministar Tomazini nas je zamolio da ga čekamo uveče u lovačkom klubu. Bilo je već kasno i milio sam da odem kad je naišao ministar Italije. Naša razmišljanja o nesmotrenosti Vitosove vlade, iako su mu izgledala ozbiljna, nisu mu zvučala kao nova. I sam Vitos, koji sat ranije, priznao mu je da se ne oseća sigurnim. Tomazini je ipak bio uveren da među protivnicima Pilsudskog i Vitosa nema sposobnih ljudi koji bi pokušali državni udar. Jeidni koji su mogli da pobude nemir bili su komunisti; ali strah od uvlačenja u nepotrebnu, iako ne mnogo opasnu avanturu. Bilo je jasno da su oni igru već smatrali dobijeno i, sigurni u to, čekali su mirno dolazak Trockog. „I Monsinjor Rati“, pridodao je ministra, „odlučio je da ne odustane od stava koji smo do sada zajedno imali. Apostolski nuncije i ja ostaćemo u Varšavi do poslednjeg momenta, bilo šta da se desi“. „Šteta“, prokomentarisao je Rolin docnije, ne bez ironije, „šteta ako se ništa ne desi!“

Sledeće večeri, na vest da je boljševička vojska zauzela naselje Rađimin i napala mostobran Varšave, diplomatski kor napustio je navrat-nanos prestonicu bežeći u Poznanj. U Varšavi su ostali samo apostolski nuncije, ministar Italije i izaslanici Sjedinjenih država i Danske.

U toku noći grad je postao žrtva terora. Sledećeg dana, 15. avgusta, na dan Svete Marije, sav narod je krenuo u procesiju za statuom Device moleći je glasno da spasi Poljsku od invazije. I kada je izgledalo da je sve izgubljeno, da svakog trenutka iza ugla ulice patrola crvenih kozaka može iznenada da bane ispred ogromne povorke, raširila se kao munja vest o prvim pobedama generala Vegana. Vojska Trockog povlačila se sa svih linija. Trockom je nedostajao neophodni saveznik: Katilina.

Računali smo na revoluciju u Poljskoj, ali do revolucije nije došlo“, govorio je Lenjin Klari Cetkin ujesen 1920. Kako oni koji misle da je nered najneophodniji od svih povoljnih okolnosti za državni udar opravdavaju poljske katilince? Prisustvo vojske Trockog pred vratima Varšave, krajnja slabost Vitosove vlade, buntovni nemir naroda – zar to nisu bile tako povoljne okolnosti za revolucionarni pokušaj? „Bilo koji imbecil“, govorio je Balahovič, „uspeo bi da se dokopa vlasti.“ Sličnih imbecila bila je 1920. puna ne samo Poljska već i cela Evropa. Kako se onda desilo, u tim okolnostima, da se u Varšavi nije verifikovao nikakav pokušaj državnog udara, ni od strane komunista?

Jedini koji nije imao iluzije o mogućnosti revolucije u Poljskoj bio je Radek.^[37] To je i Lenjin priznao Klari Cetkin. Radek, koji je poznavao nesposobnost poljskih katilinaca, smatrao je da revoluciju u Poljskoj treba veštački stvoriti, spolja. Bilo je poznato da Radek nije imao iluzija ni što se tiče katilinaca u drugim zemljama. Hronika događaja u Poljskoj, leta 1920, služi da rasvetli ne samo nesposobnost Poljaka, nego i katilinaca iz cele Evrope.

Ko bez predrasuda razmatra situaciju u Evropi 1919. i 1920. godine ne može a da se ne upita kojim čudom je prebrođena tako ozbiljna revolucionarna kriza. U gotovo svim zemljama liberalna buržoazija se pokazala nemoćnom da odbrani državu: njen odbrambeni metod se sastojao, a sastoji se još uvek, u jednostavnoj, čistoj primeni onih policijskih sistema kojima su se prepuštale u svim vremenima, sve do danas, kako apsolutističke, tako i liberalne vlade. Ali nesposobnost buržoazije da odbrani državu izjednačavala se sa nesposobnošću revolucionarnih partija da se modernom ofanzivnom taktikom odupru zastareloj odbrambenoj metodi vlada, da suprotstave, zapravo, revolucionarnu tehniku policijskim merama.

S čuđenjem se pitamo kako 1919. i 1920, u najozbiljnijem periodu evropske revolucionarne krize, ni katilinci desnice, ni oni levice nisu znali da iskoriste iskustvo boljševičke revolucije. Nedostajalo im je poznavanje metode i taktike moderne tehnike državnog udara, čemu je Trocki dao već prvi klasni primer. Njihova koncepcija zadobijanja vlasti bila je zastarela i fatalno ih je vodila da reaguju na terenu koji je protivnik odabrao, da se posluže sistemima i instrumentima protiv kojih čak i slabe i neoprezne vlade mogu uspešno da suprotstave klasične sisteme i instrumente u odbrani države. Na tom nametnutom terenu je mnogo lakše odbraniti se nego napasti. Evropa je bila zrela za revoluciju, ali revolucionarne partije su pokazale da ne umeju da iskoriste niti povoljne okolnosti, niti iskustvo Trockog. Uspeh boljševičkog ustanka oktobra 1917. opravdavali su samo izuzetnom povoljnim uslovima u Rusiji i greškom Kerenskog. Oni nisu primećivali da je Kerenski bio na vlasti u gotovo svim zemljama Evrope i nisu shvatali da se Trocki u koncepciji i izvršenju svog državnog udara nije uopšte obazirao na izvrsne okolnosti u Rusiji. Novina koju je Trocki uveo u ustaničkoj taktici bila je apsolutno neobaziranje na opštu situaciju zemlje; na koncepciju i izvršenje državnog udara boljševika uticale su jedino greške Kerenskog. Taktika Trockog bila bi ista i da su okolnosti u Rusiji bile drugačije.

Greške Kerenskog su bile, i još uvek su svojstvene svoj liberalnoj buržoaziji Evrope. Slabost vlada bila je ekstremna: pitanje njihove egzistencije baziralo se samo na policiji. Ali sreća liberalnih vlada bila je u tome što su i sami zaverenici shvatali revoluciju kao problem policije.

Ta nesposobnost katilinaca da ne brinu o opštim uslovima zemlje, da ne shvate revolucionarnu taktiku kao problem političkog reda, već tehničkog, može se videti u primeru Kapovog državnog udara.

U noći između 12. i 13. marta 1920. neka odeljenja baltičkih trupa, sakupljena blizu Berlina pod komandom generala Fon Lutvica, poslala su ultimatum Bauerovoj^[38] vladi preteći da će okupirati prestonicu ako vlada ne prepusti vlast u Kapove ruke. Od samog početka revolucionarni pokušaj imao je klasični aspekt nasilnog udara shvaćenog i izvedenog po tipično vojnim kriterijumima. Na opomenu pobunjenika Bauerova vlada odgovorila je odbijanjem i preuzela neophodne policijske mere za odbranu prestonice i sigurnost javnog reda. Kao što uvek biva u tim slučajevima, vlada je na vojne mere odgovorila policijskim merama; ova dva kriterijuma su slična i to je ono što onemogućava bilo kakav revolucionarni karakter državnim udarima koje smišljaju i izvode vojni elementi. Policija brani državu kao da je grad, vojska napada državu kao da je tvrđava. Policijske mere koje je Bauer preduzeo sastojale su se u zatvaranju najvažnijih trgova i ulica i okupiranju javnih građevina. Izvođenje državnog udara po Fon Lutvicu bilo je u tome da svojim trupama zameni odrede policije smeštene po uglovima glavnih ulica, trgovima, ispred Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase. Par sati posle svog ulaska u grad Fon Lutvic je bio gospodar situacije. Preuzimanje grada izvršeno je bez prolivanja krvi, po pravilu promene straže. Ako je Fon Lutvic bio vojnik, Kap, bivši generalni direktor poljoprivrede, bio je visoki funkcioner, birokrata. Dok je Fon Lutvic mislio da je zaposeo državu činjenicom što je samo smenio policiju sopstvenim vojnicima u službi javnog reda, novi kancelar Kap je bio uveren da je zauzeće ministarstava dovoljno da garantuje normalno funkcionisanje državne mašine i da posvedoči legitimnost revolucionarne vlade.

Čovek veoma prosečnih kvaliteta, ali dobar poznavalac generala i visokih funkcionera Rajha, Bauer je shvatio da je bilo uzalud i opasno suprotstaviti se oružjem na nasilni udar Fon Lutvica. Pad Berlina u ruke baltičkih trupa bio je neizbežan. Policija ne ume da se bori protiv vojnika obučenih za rat, ona je dobra odbrana samo protiv zavera i javnih pobuna; protiv trupa, disciplinovanih i oprobanih na vatri, ničemu ne služi.  Kada su se pomolili čelični šlemovi Fon Lutvicovih veterana, odred policije koji je sprečavao ulaz u Vilhelmštrase predao se pobunjenicima. Sam Noske, čovek energičan i pobornik borbe do poslednje kapi, na vest o prvim dezertiranjima odlučio je da sledi stav Bauera i drugih ministara. Slaba tačka revolucionarne vlade, mislio je Bauer s pravom, bio je državni aparat. Ko bi uspeo da ga zaustavi, ili samo da onemogući funkcionisanje, pogodio bi u srce Kapovu vladu. Da bi se onemogućio život države bilo je neophodno paralizovati ceo javni život. Bauer je imao stav sitnog buržuja odgojenog u marksističkoj školi i samo građanin iz srednjih slojeva, čovek poretka nadojen socijalističkim idejama, navikao da ocenjuje ljude i događaje, pa čak i one koji su sasvim tuđi njegovom mentalitetu, obrazovanju i njegovim interesima, sa objektivnošću i skepticizmom državnog funkcionera, mogao je da smisli tako smeo plan i da dubokim i nasilnim potresanjem javnog života spreči Kapa da iskoristi postojeći poredak i učvrsti se na vlasti.

Pre no što je napustila Berlin i povukla se u Drezden, Bauerova vlada je objavila apel proleterijatu, pozivajući radnike da proklamuju generalni štrajk. Bauerova odluka stvorila je situaciju punu opasnosti po Kapa. Pravi kontrarevolucionarni pokušaj, ofanzivni povratak revolucionarnih snaga vernih zvaničnoj vladi Bauera bio bi mnogo manje opasan po Kapa nego generalni štrajk jer bi Fon Lutvicove trupe našle mnogo lakše opravdanje za bilo kakav nasilni pokušaj, ali kojim sredstvima naterati ogromnu masu da se vrati na posao? Sigurno ne oružjem. Iste večeri je Kap, koji je tog dana u podne verovao da je gospodar situacije, postao zarobljenik nepredvidivog neprijatelja. Za samo nekoliko sati život u Berlinu se paralizovao. Štrajk se proširio na celu Prusiju.

Prestonica je utonula u mrak: ulice su opustele, u radničkim predgrađima vladala je apsolutna tišina. Bile su paralizovane sve javne službe: čak su i bolničari napustili bolnice. Železnički saobraćaj sa Prusijom i ostalim delom Nemačke bio je prekinut već u popodnevnim časovima, vozovi su ostali napušteni na kolosecima. Za samo nekoliko dana u Berlinu je zavladala glad. Od strane proleterijata nikakav čin nasilja, nikakav gest pobune: radnici su napustili fabrike u najvećem miru. Nered je bio perfektan.

Činilo se da je u noći između 13. i 14. marta Berlin spavao dubokim snom. Samo u hotelu Adlon, gde je bilo sedište Savezničke misije, svi su do zore ostali na nogama u iščekivanju ozbiljnih događaja. Jutro je zateklo mirnu prestonicu bez hleba, bez vode, bez novina, ali mirnu. U radničkim kvartovima pijace su bile puste, prekid železničkog saobraćaja ostavio je grad bez životnih namirnica. Štrajk se u međuvremenu širio s jedne na drugu kategoriju javnih i privatnih službenika. Službenici pošta, telefona, telegrafa nisu se pojavili na poslu. Banke, prodavnice, kafei, ostali su zatvoreni. Mnogi funkcioneri samih ministarstava odbili su da priznaju revolucionarnu vladu. Bauer je predvideo zarazu. Kap, nemoćan da reaguje protiv pasivnog otpora radnika, pribegao je pomoći poverljivih tehničara i funkcionera da povrate u pogon najosetljivije mehanizme javnih službi – ali bilo je suviše kasno. Paraliza se brzo širila na celu državnu mašinu. Radnici iz prigradskih naselja nisu više bili mirni kao prvog dana. Svuda su počeli da se očituju znaci neizdržljivosti i uznemirene pobune. Ultimativne note koje su stizale iz mnogih južnih država postavljale su Kapa pred alternativu da popusti Nemačkoj koja opkoljava Berlin, ili da popusti Berlinu koji je držao zarobljenu ilegalnu vladu. Predati vlast u ruke Baueru ili Radničkom veću koje se već polako formiralo u predgrađima? Državni udar dao je Kapu moć samo u Rajhstagu i ministarstvima. Situacija koja se iz časa u čas pogoršavala nije nudila revolucionarnoj vladi ni elemente ni prilike za političku igru. Nije bilo moguće stupiti u kontakt ni sa desničarskim, niti sa levičarskim partijama. Bilo kakav prisilni akt mogao je imati nepredvidive posledice. Nekoliko pokušaja Lutvicovih trupa da radnike silom vrate na posao doveli su do bespotrebnog prolivanja krvi. Po asfaltu ulica već su, tu i tamo, ležale prve žrtve: fatalna greška revolucionarne vlade koja je zaboravila da okupira električne centrale i železničke stanice. Ta prva krv nepopravljivo je navukla rđu na mehanizam državnog aparata. Hapšenje nekolicine visokih funkcionera spoljnih poslova pokazalo je koliko je nedisciplina već duboko uništila birokratiju. Na sednici Nacionalne skupštine, 15. marta u Štutgartu, Bauer je rekao predsedniku Ebertu, obaveštavajući ga o krvavim incidentima u Berlinu: „Kapova greška je što je poremetio nered“.

Gospodar situacije bio je Bauer, prosečni Bauer, čovek poretka, jedini koji je shvatio koliko je nered odlučujuće oružje u borbi protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja. Kakav konzervativac napojen principom autoriteta, nekakav liberal koji poštuje zakon ili neki demokrata veran koncepciji parlamentarne političke borbe nikada se ne bi usudili da podstaknu nezakonito posredovanje proleterskih masa, prepuštajući odbranu države generalnom štrajku. Samo Makijavelijev Vladalac, po primerima od kojih vrvi istorija od grčke i azijske tiranije do italijanskih kneževina iz doba renesanse, mogao je dozvoliti da pozove u pomoć narod da zaštiti palatu od zavere i iznenadnog napada. Makijavelijev Vladalac bio je sigurno veći konzervativac od jednog torijevca^[39] iz perioda kraljice Viktorije: koncept države nije se zapravo uklapao u njegove moralne predrasude i njegovo političko vaspitanje. Ali u tradiciji vlada moderne Evrope, bilo konzervativnih, bilo liberalnih, koncept države isključivao je ma kakvo pribegavanje ilegalnoj akciji proleterskih masa u otklanjanju bilo koje opasnosti. Docnije su se neki u Nemačkoj pitali kakav bi bio Štrezemanov stav da se našao u Bauerovoj situaciji. Nema sumnje da bi Štrezeman ocenio Bauerov apel berlinskom proleterijatu kao „zabranjeni udar“.

Neophodno je ovde napomenuti da je marksističko vaspitanje logično podstaklo Bauera da ne bira skrupulozna sredstva u borbi protiv revolucionarnog pokušaja. Koncepcija generalnog štrajka kao legalnog oružja demokratskih vlada u odbrani države protiv vojnog ili komunističkog prepada nije mogla biti nesvojstvena čoveku odgojenom u marksističkoj školi. Bauer je bio prvi koji je primenio fundamentalni princip marksizma u odbrani građanske države. Njegov primer ima velikog značaja u istoriji revolucije našeg doba.

Kada je 17. marta Kap najavio da napušta vlast jer „veoma ozbiljna situacija Nemačke nalaže čvrsto ujedinjenje svih partija i svih građana da se odupru opasnosti od komunističke revolucije“, poverenje koje je nemački narod imao u Bauera za vreme petodnevne ilegalne vlade preobratilo se u nemir i strah. Socijalistička partija izgubila je kontrolu nad generalnim štrajkom: pravi gospodari situacije postali su zapravo komunisti. U nekim predgrađima Berlina proklamovana je Crvena republika. Radnički odbori formirali su se na više mesta po Nemačkoj: u Saksoniji i Ruru generalni štrajk je bio preludijum za ustanak. Rajhsver^[40] se našao u situaciji da mora da se suoči sa pravom pravcatom vojskom komunista naoružanim mitraljezima i topovima. Šta bi učinio Bauer? Generalni štrajk je srušio Kapa, civilni rat bi dobio Bauer.

Tu se marksističko vaspitanje, pred neophodnošću da se nasilno uguši radnička pobuna, pokazalo kao Bauerova slaba tačka. „Pobuna je veština“, potvrđuje Marks, ali veština da se zadobije vlast, a ne da se ona brani. Cilj Marksove revolucionarne strategije je osvojiti državu, njegovo oruđe je klasna borba. Lenjin je, da bi se održao na vlasti, morao da preokrene neke fundamentalne principe marksizma. To je ono što priznaje Zinovjev kad piše „da je pravi Marks zapravo ‘nemoguć’ bez Lenjina“. Generalni štrajk je bio oružje u Bauerovim rukama da se Rajh odbrani od Kapa: da bi se odbranio Rajh od proleterske pobune bio je potreban Rajhsver. Von Lutvicove trupe, koje su se pokazale nesposobne protiv generalnog štrajka, mogle su lako da uguše komunističku pobunu, ali Kap je napustio vlast u momentu kada mu je proleterijat dao priliku da s uspehom povede borbu na vlastitom terenu. Takva greška jednog reakcionara, poput Kapa, neshvatljiva je i neopravdana. Greška jednog marksiste, kakav je bio Bauer, da ne shvati da je Rajhsver bio jedino efikasno oružje protiv proleterske pobune, opravdana je sa svih aspekata. Pošto je uzalud pokušavao da dođe do dogovora sa vođama komunista, Bauer je predao vlast u ruke Mileru.^[41] Tužan kraj za čoveka tako hrabro poštenog i prosečnog.

Evropa liberala i pobunjenika imala je još mnogo da nauči od Lenjina i Bauera.

babeidede

_______________

  Društvo, Kurcio Malaparte, Politika, Tehnika državnog udara