Laž stripa je istina stripa 

Svi putevi do onog što je u predelima marginalnog ili u oblasti još neistraženoj teorijskim, hermeneutičkim ključem stripa, neminovno vode kroz njegovo veličanstvo reč. Paradoksalno.

Kultura u kojoj danas živimo ili to pokušavamo  izgradjena je na reči, putem nje i kroz nju. Izgovorenoj i naročito pisanoj formi. I dalje smo brbljiva civilizacija. Pojmimo svet posredstvom elektronskih  medija posebno medija reči. Samim tim i horizonte ne samo vizuelnog.

Ako je Pablo Pikaso od mnogih (većine?) intelektualaca proglašen za slikara veka, to je zbog sveprisustva, snage i moći reči kasnije posredovane prosvetnim aparatom i medijima najpre onim televizijskim. Upravo zato prava je šteta što su oni koji mogu najviše da doprinesu istini stripa ili otkrivenju istog – autori, najčešće teorijski nepismeni.

Paradoksalno zvuči saznanje da se do istine stripa, to jest do njegovog bića, može doći pre svega zaobilaznim putem – rečju, koja igra ulogu baterijske lampe svesti, kojom osvetljavamo skrito, patvoreno i lažno.

A meni se čini da je strip, od samih svojih početaka iz gore pomenutih razloga, u predelima maglovitim i mračnim, neistraženim i čak nevidljivim.  Ali gde su u stvari počeci?

U drevnim pećinama? Piramidama? Na pesku? Na drvetu?… U Belgiji, Francuskoj… ili Američkoj štampi?

Ne.

Za mene je početak uvek bio na početku.

Klod Levi Stros je do kraja života trubio kako naši preci, na primerima onih najprimitivnijih medju narodima,”nisu poznavali pisma“.

Dakle, po uzoru na filozofiju starogrčkih mislilaca, oni, drevni narodi su, nesumnjivo, bili nepismeni.

Ako bismo, nekim čudom, uzeli u obzorje sve što je danas rečeno i napisano o onom slikovnom (sto nije mišljenje?), odnosno o onom sto jeste slikovno-narativni niz, manje ili više konherentan i koncizan, ali što još možda nije strip u današnjem smislu reči, ali jeste priča u slikama, oslobodjeno  helenskog shvatanja logosa kao reči, ne bi li prilično nedvosmisleno mogli da kažemo, pa čak i tvrdimo, da su naši preci, znatno pre nastanka grčke kulture i civilizacije, bili, u stvari, primeri  najranije poznate, uočene, zabeležene, forme PISMENOSTI?

Ne logosa, već PRELOGOSA.

Ovakav pogled na stvari, na kultove iz kojih je nastala kultura, najbliskiji je onima medju nama koji, sticajem različitih okolnosti, imaju neposredniji uvid ili dodir sa onim najdubljim u sebi, sa takozvanim nesvesnim, koje se, naravno,  javlja najpre u slikovnim predstavama, odnosno pričama.

U mitskom, preistorijskom(praistorijskom),”zlatnom dobu “ čovečanstva (videti delo Bele Hamvaša „Scientia Sacra”), sa današnje tačke posmatrano, nacrtano je, po svemu sudeći, bilo prožeto sakralnim, transcendentnim obeležjima i značenjima.

Otisci  na kamenim, glinenim ili drvenim površinama, još svedoče o tome, u slavu nekog boga ili cara ili da bi se prosto ostavilo u nasledje svedočansto o istoriji jednog naroda, kulture.

Jasno je – naši preci su sanjali, mislili u crtežima i slikama.

Ali sve na svetu ima svoju SENKU, koja ga prati u stopu i danju i noću.

Spavala je u blizini, iako, za mnoge, neprimetna.

Vek koji je predhodio dvadesetom utemeljio je, kažu znameniti mislioci, sistem vrednosti koji danas milioni neguju u svojim manje-više urbanim srcima.

Prenose ga brižno s kolena na koleno generacijama koje dolaze.

Koje su to vrednosti?

Pre nastanka nacionalne države, u srednjem veku, hodočasnici, putujući učenjaci, zabavljači, lutalice… mogli su se sresti na svim glavnim putevima evrope. Sa razdvajanjem nacionalnih država, stanovništvo se, sve češće, ustaljuje na jedno mesto; umesto ljudi, sve više počinje da se transportuje ROBA.

U dobu nazvanom industrijskim, naročito krajem devetnestog veka, konstituiše se nov tip čoveka – POTROŠAČA. Njegov idolum nije blaženi večni život posle smrti (za one pravedne medju iskvarenim ljudskim sojem), već život u materijalnom obilju, čiji simbol je letnjikovac. (Letnjikovac hrane velike bučne mašine Koktauna, imaginarnog grada iz Dikensovog dela “Teška Vremena.” Arhitip industrijskog pakla. Kao delimičan uzor poslužio je grad Preston iz severne engleske. )*

U osamnaestom i devetnaestom veku bilo je moderno izumevati izume, kako bi, konačno, uz pomoć parlamentarne države i velikih industrijskih preduzetnika, oslobodili čoveka robovanja prirodi i njenim silama.

Usavršavanjem štamparske prese, stvorili su se mnogi preduslovi za zadovoljstva u vremenu dokolice unutar novosagradjenog letnjikovca.

Ljudi su počeli da se postvaruju, a društvo postaje skup anarhičnih pojedinaca.

Smisao proizvodnje je još više proizvodnje; a smisao života – POTROŠNJA.

Kad se pojavila dnevna štampa u Americi i u Evropi, ono što je odmah dobilo ulogu zabavnog dodatka, a što se odmah nazvalo komiks(comics) dobilo je, samim tim, i nalepnicu na kojoj piše zabava za dokoličare i polu pismene.

Ako komiks povećava tiraže naših izdanja, reče mister Herst (da ne kažem gradjanin Kejn), mi ćemo štampati još više komiksa.

Šta više, stvorićemo fabriku za proizvodnju istog.

Od tada, crtež i priča u slikama, odnosno strip, gube obeležja sakralnog, transcedentnog.

On dalje ne igra ulogu sećanja na bitno već, naprotiv, dodeljenu mu ulogu NEBITNOG.

U tom pogledu gledište Skota Mek Klauda o stripu kao nevidljivoj  umetnosti, mnogo je bliže istini od svrstavanja na poziciju 9.

Skriven iza zavese mnogih predrasuda, posredovan fenomenom kioska ( kako se uglavnom prikazivao u ovim krajevima, zahvaljjući urednicima čija svest nije sezala dalje od prostora pomenutog kioska , o ulozi medija  i škole da i ne govorimo), on – strip – odavno iščekuje da neko  među nama još živima, ili onima koji veruju da to jesu, nađe nekako put do njega samog.

Društvo posle takozvane postmoderne  nije oprano samo  od moralno-etičkog već i od specifično estetskog i saznajnog (epistemološkog) prosedea ili koda.

U svetu u kojem je najvažnije prodati robu koja dobro IZGLEDA, u dobu SIMULAKRUMA (privida), nastao u okrilju njegovih moćnih ruku, kojim se svako klanja, strip, bez odežde reči, one reči koja ga čuva i brani njegovu čast pred licem dekadentnog društva, i sam, dakako, mora biti PRIVID, dakle LAŽ.

Odrekavši se svakog transcedentnog repera, prepusten na milost i nemilost sudu TRŽIŠTA, bez jasno artikulisanog teorijskog diskursa i strategije, mnogi poznati autori stripa (klasici) PROFESIONALCI – NAJAMNICI, naravno sa urednicima i direktorima izdavačkih kuća kao posrednicima izmedju prosečnog konzumenta i takozvanih autora, uglavnom i izgradiše pomenuti  privid o stripu.

Strip sve manje jeste proizvod duha autora (odnosno duha koji prolazi kroz  autora) i kulturno dobro, a sve više je proizvod – ROBA, koja zapravo pripada gazdama.

A to je upravo ono što je još Marks nazvao OTUĐENI RAD.

Današnji radnici ne traže ništa više osim sigurnog i dobro plaćenog posla.

Žalosnog li doba!

Složio bi se verovatno sa mnom  izvesni Pol Lafarg, autor znamenitog dela „Pohvala lenjosti”, napisanog još 1880.

„Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, i svo telo tvoje biće svetlo”

Jevanđelje prema Luki

Istina bi, prema tome, bila dvostruko jednoznačna relacija između elemenata naših predstava i stvari. (Gaetano Kjuraci)

*Videti delo Luisa Mamforda “Priče o utopijama.“

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Strip