Откуда Џон Ленон у Авганистану?

и то са пушком у руци уместо с песмом и цвећем

Наше друштво воде поремећени људи за поремећене циљеве.

Чини ми се да нас воде манијаци за манијакалне циљеве,

и чини ми се да ме могу склонити под изговором мог лудила

јер то говорим. А то је управо оно што је у вези с тим најлуђе.

Звучи познато, попут рефрена неког од оних „евергрин” шлагера, који попут магије освоје срца једне генерације, али се знају понекад протегнути кроз животе још неколико следећих, да би ипак на крају полако и неумитно пали у заборав, бивајући  касније тек с времена на време поменути из чисте носталгије за временима која су заувек прошла. Тих неколико наведених редова, који подсећају на рефрен неке песме, носе у себи поруку чији смисао и актуелност далеко надилазе једно време, па чак и време кроз које се протежу животи неколико генерација. Када се мало дубље размисли и повеже са свим оним  што се догађало и што је забележено у оној познатој историји људског рода, онда би се без претеривања чак могло закључити да ти редови, поготову она прва два, изражавају саму суштину те исте историје, и да би се стога могло закључити да важе за сва времена, то јест да су вечито зелени. Ти редови ипак не представљају рефрен неке песме, него мишљење које је о свету чији је савреманик био изговорио човек који је био и песник, и гитариста, и композитор, и револуционар у исто време, те се зато не чини ни мало погрешним, него чак можда и лепшим, ако их из прозе претворимо у стих, не умањујући, наравно, тиме њихову тежину, јер, име тог човека је Џон Ленон.

О Џону Ленону, као музичару и композитору, најпроминентнијем члану оних легендарних ливерпулских „буба”, речено је много, такорећи све, те би свако понављање деловало отрцано, пошто временска дистанца од оних турбулентних шездесетих и седамдесетих прошлог века, које је својом појавом овековечио, није тако велика да би се евентуалном поменутом носталгијом то понављање могло оправдати. Та носталгија се поготову чини сувишном уколико се Ленона осим као врсног музичара сетимо и као револуционара са гитаром у руци, који је, као што је остало у историји записано, у рокенрол ритму, без испаљеног метка подигао револуцију. Јер, та револуција, као и уосталом све оне претходне, није успела, то јест изневерила је наде револуционара на челу са њеним вођом Џоном Леноном. Оно против чега је он дигао свој глас, како кроз песму, тако и говором између песама, краси, или боље речено ружи, нашу овоземаљску стварност и данас, као што је ружило и онда. А за данашње протагонисте те ендемске и патолошке ружноће се може рећи да представљају реинкарниране клонове оних  поремећеника  и манијака који су дошли главе Џону Ленону.

А када је о реинкарнацији, али и оним славним шездесетим прошлог века, реч, онда се чини готово неизбежним поменути и у ову причу увести и Рут Монтгомери. То је она славна америчка новинарка која се прославила у оним смутним временима које је обележио Други светски рат, као и почетак хладног. Њене чланке објављивали су сви водећи амерички листови, а била је блиска са свим америчким председницима из тог доба. Многи је сврставају међу највећа америчка новинарска пера свих времена, а међу женама можда и највећим. Почетком шездесетих доживљава просветљујуће искуство долазећи у додир са ентитетима који бораве у оној, већини људи недоступној, спиритуалној димензији. То ће означити прекретницу у њеном животу јер ће оставити новинарство и остатак живота посветити спиритуализму. Наредних деценија она више неће морати да сама пише, као што је радила док је била новинар, већ ће јој ти њени водичи из спиритуалне димензије диктирати, тако да ће уз помоћ такозваног „аутоматског писања” написати и објавити десет књига, које ће постати такозвани „бестселери” и бити штампане и продаване у милионима примерака.

Свакако да је у центру те њене нове преокупације био реинкарнацијски модел тумачења не само онога што се догађа након смрти, него и стварности уопште, пошто су се њени водичи јављали из оног реалма у којем људске душе бораве између инкарнација. Та филозофија почива на, на први поглед једноставним премисама: да човекова фанатична тежња за стицањем моћи и богатства губи на привлачности када прихвати неминовност да све те тривијалности кроз које је прошао у једном животу неће имати никакву вредност у следећем, и да је оно што се једино преноси: добро које је учинио и зло кроз које је прошао; да се мржња може претворити у пријатељство ако сукобљени схвате да ће се, уколико не пронађу компромис, морати срести поново у другом животу и наћи пред још већим искушењима; да, уколико је правилно примењена у свакодневном животу, може  промовисати саосећање према оним мање сретним, јер, као што су наша јучерашња дела кројила данашњу судбину, тако ће наше садашње понашање одредити нашу будућу судбину. Рут Монтгомери је била више него уверена да реинкарнацијски модел пружа тако много предности, тако да би живот био много пријатнији уколико би више људи прихватило ту филозофију.

Поредећи те премисе са оним што је тих истих шездесетих прошлог века говорио Џон Ленон може се назрети сличност и чак успоставити паралела између Рут и Џона. Та паралела ће се учинити још упечатљивијом ако се примети да су обе филозофије у суштини утопијске, јер су у супротности са темељима на којима хиљадама година почивају углавном све такозване цивилизације, поготову оне западне провенијенције. Међутим, ако се настави линијом тог паралелизма долази се се на крају до чудног синхроницитета. Наиме, Рут Монтгомери ће своју реинкарнацијску филозофију на најбољи и најелегантнији начин сажети у књизи: Here and Hereafter, која ће се појавити 1968, исте оне године када је Џон Ленон испевао свој можда и највећи хит Револуцију, после којег ће се следеће године појавити и пацифистичка ода Дајте шансу миру. Ако се упореде њихове биографије та коинциденција ће се још више учврстити, јер су баш у другој половини шездесетих обоје створили своје најпознатије бестселере и хитове.

Да у том синхроницитету или коинциденцији нема места за случајност гарантује главом и брадом Карл Густав Јунг, и то својим неоспорним ауторитетом као најбољи познавалац оног такозваног несвесног, које ће се уз помоћ квантномеханичких принципа временом поистоветити са оном димензијом реалности смештеном ван просторно-временских координата. Из те исте димензије према његовој револуционарној теорији синхроницитета делује сила, исто тако јака као и узрочност, али на потпуно другачијим принципима, од којих је најважнији сврховитост. Из чега би се могло закључити да истовремена појава Рут и Џона са својим хитовима није случајна, већ је, уколико се ослонимо на Јунга, у себи морала носити неку тајанствену сврху.

Оно из чега би се та сврховитост могла наслутити садржано је у тврдњи, коју  је Рут изнела у тој својој књизи, а према којој су се у милионе младих следбеника Џона Ленона реинкарнирале душе оних несрећника погинулих у Другом светском рату. Јер, према реинкарнацијском моделу душе које су изгубиле своја тела на насилан начин, као што су погибије у ратовима или убиства било које врсте, врло често осећају неодољиву потребу да се брзо реинкарнирају у намери да се што пре у новом телу успротиве разлозима због којих су изгубили претходно. Тако је Џон Ленон повео реинкарнације жртава Другог светског рата у револуционарни бунт против безумља ратова. На несрећу он ће децембра 1980. опет на насилан начин изгубити то своје реинкарнирано и још увек релативно младо тело.

Уколико сс следи та логика онда би требала да постоји прилично велика вероватноћа да се Ленонова душа брзо поново реинкарнирала у намери да настави насилно прекинути посао из претходне. Да се то можда заиста догодило наговестила је авганистанска новинарка Сакина Амири када је 17. августа 2021. године, непосредно након историјског пада Кабула у руке Талибана, интервјуисала једног од њихових вођа, који је ликом неодољиво подсећао на Џона Ленона, и то на ону његову верзију са краја шездесетих када је стварао највеће хитове и када је носио дугу косу и браду. С обзиром да се, као што се са фотографије која је готово тренуто обишла читав свет види, ради о млађем човеку, његово рођење би се без икаквих проблема могло уклопити у онај кратки период који је уследио након Леноновог убиства, те тако обезбедити неопходну карику уз помоћ које би се поновна Ленонова појава могла   уклопити у теорији Рут Монтгомери о брзим реинкарнацијама душа које су изгубиле претходну на насилан начин.

А да су физичке сличности, па чак и сличности црта лица, узастопних инкарнација могуће, мада не баш тако учестале, показао је и доказао доктор Јан Стивенсон. То је онај амерички психијатар који се прославио истих тих револуционарних шездесетих проучавањем и научном верификациом спонтаних сећања деце у узрасту 2-3 године на своје претходне животе. Стивенсон се тим феноменом бавио преко 40 година и на хиљаде примера широм света недвосмислено доказао да су та сећања веродостојна јер су се податци које су деца износила о адреси и породици у којој су живели у прошлој инкарнацији могли проверити и доказати.

Оно што је интересантно за случај могуће реинкарнације душе која је некада боравила у телу Џона Ленона, је оно што је Јан Стивенсон доказао на случајевима две девојчице, Сузане Ганем и Данијеле Гјурди са краја шездесетих и почетка седамдесетих прошлог века. Он је пратио њихов развој од тренутка сведочења када су биле мале девојчице и када је тачно утврђен идентитет жена из њихових претходних инкарнација, са пратећим фотографијама. Када је 1998. поново посетио Сузану и Данијелу, које су тада биле зреле жене, утврдио је да имају црте лица скоро идентичне њиховим прошлим инкарнацијама. Стивенсон се такођер бавио урођеним ожиљцима наслеђеним из претходних инкарнација, и то углавном на местима фаталних повреда. О томе је 1997. објавио књигу: Reincarnation and Biology: A Contribution to the Etiology of Birthmarks and Birth Defects, која је имала 2268 страница, укључујући и 225 фотографија таквих случајева. 

Што се тиче тих ожиљака, још увек није познато да ли поменути интервјуисани талибански официр поседује ожиљке на местима рана од метака који су завршили у телу легендарног воће Битлса. То би могло да се докаже уколико се неко у међувремену заинтересује за тај веома интересантан и потенцијално историјски случај. Али оно што је очигледније и што би могло да иде у прилог поменутог наговештаја су околности у којима су се нашле две узастопне инкарнације могуће исте душе. Наиме, обојица су се нашли у улози бораца против истог непријатеља отеловљеног у америчком империјализму, али исто тако и бораца против истог система, отеловљеног у западном потрошачко-хедонистичком и екстремно индивидуалистичком материјализму. Уколико се покаже да је онај наговештај био тачан, онда би се могло сматрати сасвим логичним да је она револуционарна душа, чије име још није познато, након што је са Џоном Леноном видела да је варијанта те борбе са цвећем, песмом и причама о љубави неделотворна, одлучила да у следећој инкарнацији проба са Талибанима, то јест, с пушком.

Како ствари за сада стоје, чини се да је талибанска варијанта са пушком много ефикаснија, и то у борби против оба поменута непријатеља, и против америчке милитаристичке аждаје, и против крајње неприродног система. Можда ће се неки, којима се ова прича о реинкарнираном Џону Ленону учини логичном и прихватљивом, запитати није ли он можда мало претерао када се, у намери да покуша коначно остварити своје идеале, упустио у работу са групом религиозних фанатика, чија филозофија, барем на први поглед, нема баш никаквих заједничких црта са његовом. Али, чак и ако се прихвати теза о Талибанима као безобзирним фанатицима, треба ипак бити мало стрпљив и сачекати даљи развој догађаја и евентуални епилог. Јер, као што је познато из скорашње историје, оне две велике револуције из прошлог века, совјетска и Ленонова, су неславно завршиле, мада су много обећавале. Можда ће ова талибанска са реинкарнираним Џоном Леноном у првим редовима на крају ипак успети да оствари његове идеале, и поред тога што није много обећавала.

Било да се за почетак прихвати бајколика прича о реинкарнираном Џону Ленону, или остане привржен оном приземном и једнодимензионалном тумачењу стварности, прелиставањем страница историје може се наићи на интересантне лекције, које, барем што се Авганистана тиче, нису изгледа довољно проучене да би се схватиле њихове поруке и из тих порука извукле поуке. У ствари поруке су схваћене, јер је одавно познато да су на тој територији, која се данас зове Авганистан, зубе ломиле, а затим и нестајале са историјско позорнице многе империје. Али, изгледа да поуке нису извучене, барем што се империја тиче, тако да се њихова насукавања, а и каснија нестајања, изгледа настављају. Након британске и совјетске као да је дошла на ред и америчка. Такав развој, који се чини све очигледнијим, би могао да коначно увери и оне скептике да прихвате ону талибанску реинкарнацију некадашњег Џона Ленона као сасвим могућом. Једино је такав геније могао да схвати да само авганистански Талибани могу војно до краја поразити америчку империју, и да ће након тога, као што је са оних страница историје познато, све ићи глатко и само од себе.

По још једном детаљу приликом избора тела за будућу инкарнацију би се онај стари Џон Ленон могао сматрати генијем. Имајући у виду искуства из совјетске револуције,  али и властита искуства са милионским револуционарним масама које је конзумеристичка култура веома лако корумпирала, што је на саркастичан начин опевао у неким својим песмама, он је у Талибанима видео не само добре и пожртвовање војнике, него и много поузданије грађане неке будуће државе, о чијем уређењу и коначном изгледу се за сада може само нагађати. Али једно је сигурно, тешко да би се од аскетски грађених, изгледом неугледних, дисциплинованих и продуховљених талибанских бораца могла било каквим капиталистичким клонирањем и инжињерингом створити безоблична маса потрошача, хедониста и у себе заљубљених индивидуалаца, као што се до сада догађало. 

Остаје на крају да се сетимо и Рут Монтгомери и упитамо којим путем у следећој инкарнацији је наставила њена душа. То је за сада тешко докучиво.  Али, узимајући у обзир да је у прошлој била истакнута новинарка и припадала естаблишменту, да би се у другој половини тог живота преобратила у спиритуалисту и придружила супротном табору, зар нас управо Сакина Амири, она новинарка, која је смиреног талибанског Џона Ленона онако дрско провоцирала својим питањима, не подсећа управо на Рут Монгомери,  али пре преобраћења. С обзиром да су новинари, не само у случају Рут Монгомери, него иначе склони мењању мишљења и идеологија, није искључено да би се то могло десити и са Сакином Амири. Тај реинкарнацијски модел је чудан, непредвидљив и тешко схватљив, тако да нека суптилна веза на оном невидљивом спиритуалном нивоу између душа те две новинарке није искључена. Због тога не би требало да нас изненади ако се након оног наоко непријатељског  сусрета између новинарке  Сакине Амири и оног талибанског официра, чије име још не знамо, њих двоје још који пута сретну, али у далеко пријатнијој атмосфери и околностима, да не кажемо пријатељским, а можда и још приснијим. 

У том случају, уверивши се у њихове хуманистичке потенцијале, можемо наслутити, али и пожелети, да њихов нови Авганистан буде негде у средини између два фундаментализма, оног исламског, и оног западњачког демократског, што би значило да се она Ленонова бајка из шездесетих из другог покушаја претворила у стварност, а у чему би се можда могла потврдити сврховитост оног синхроницитета из 1968. иза којег се, увек спреман да нас изненади, крије онај генијални Швајцарац.

За ПУЛС Милован Шавија

  Avganistan, Društvo, Džon Lenon, Milovan Šavija, reinkarnacija, spiritualizam