Film je pre svega slika pretvorena u priču („pokretne slike“) i te dve teme čine veliki film, pa nije čudo da je ime kamermana na uvodnoj špici uvek negde najbliže režiseru. Pored njih tu su negde i producent i scenarista – neophodan najuži tim u ogromnoj ekipi koja je stvarala kolektivno umetničko delo nazvano film.

Sredinom pedesetih i šesdesetih godina XX veka, holivudski studiji su uz boju stvorili nove tehnologije prikazivanja široke slike na platnu, u različitim tehnikama nazivanim „sinemaskop“, „vista“ itd. i koji su režiserima i kamermanima – tim kreatorima pokretnih slika – omogućili da dostignu novi nivo upečatljivosti i lepote scena – bitaka, pejzaža, pogleda iz daljine, jahača u preriji. Slike stvorene filmskom kamerom uz režiserove upute, kada su jedno i drugo uspešni, iskaz su i odraz grandioznosti ovog sveta u kom na trenutak boravimo, kao što su senke u Platonovoj pećini odraz neke dublje realnosti koju samo naslućujemo.

Odgledati neki lepi film, to je kao provesti par sati u slikarskoj galeriji, a i istovremeno pročitati neki klasični roman ili novelu. Majstorski film nam donosi doživljaj „velike lepote“ („grande belezza“) rekao bi Paolo Sorentino. To je estetski doživljaj, eksplozija boje, slike, glume, pokreta, muzike i priče.

Uz holivudske vesterne i istorijske drame a la Holivud („Pad rimskog carstva“, „Kleopatra“) i sl, evropski režiseri su šesdesetih godina prošlog veka pre svega bili ti koji su uspeli da kombinacijom monumentalnosti fotografije i emotivnosti priče stvore epska dela koja ostavljaju trajnu lepotu u oku i utisak u srcu. Zaista je prava šteta de se filmovi kakve su bile velike epske drame „Lorens od Arabije“ i „Doktor Živago“ (oba režirao Englez Dejvid Lin) ili „Leopard“ Lukina Viskontija danas uglavnom češće gledaju na TV ekranu ili na laptopu umesto na velikom platnu.

Stvorivši neke najranije filmove neorealizma, Lukino Viskonti se sa filmovima u boji usmerio ka vizuelnoj naraciji, čiji je najznačajniji primer „Leopard“. Priča je zasnovana na poznatom romanu italijanskog pisca, sicilijanskog plemića Tomaza Di Lampeduza i posvećena je dešavanjima na Siciliji u vreme Garibaldijeve borbe za ujedinjenje Italije. U centru priče je šef drevne aristokratske familije „pater familias“ – princ od Saline koga briljantno igra Bert Lankester. Princ od Saline nastoji da se prilagodi promenama koje donose kraj starog sistema i nastanak novog kraljevstva, u skladu sa rečenicom svog nećaka Tankredija (Alan Delon):

„Sve treba da promenimo kako bi sve ostalo isto“.

Princ tako žrtvuje ljubav svoje kćeri prema rođaku Tankrediju (Alan Delon) da bi ga oženio sa mirazušom Anđelikom – doduše istovremeno i velikom lepoticom (Klaudija Kardinale) – kćerkom bogatog skorojevića, „novog čoveka“ Don Kalođera.

Usred bitaka i ustanaka, promena boja vojnih uniformi i političkih zapetljaja, referenduma i plebiscita, princ od Saline tvrdoglavo nastavlja da živi svoj tradicionalni život visokog aristokrate, okruženog brojnom porodicom, sveštenicima i slugama – između balova, molitvi i ceremonija – naviklog da boravak u zimskom dvorcu u leto redovno menja za provode u onom letnjem – ali istovremeno potpuno svesnog da je svet u kome je odrastao i navikao da živi osuđen na nestanak.

Princ se bez otpora i sa aristokratskom elegancijoma priklanja neumitnom, iako uporno nastoji da ostane ono što je bio.

„Moja generacija se nalazi između dva sveta, ali se ne oseća dobro ni u jednom od njih“

U spektakularnoj sceni plemićkog bala, koja traje skoro trećinu filma, Viskonti je gotovo isključivo vizuelnim jezikom – jezikom slike, glume i muzike (dijaloga je tu vrlo malo, a Verdijeve muzike mnogo) – ispričao metafizičku priču o starenju i o smrtnosti. Usred graje, ćaskanja i očijukanja, usred toaleta i ženskih osmeha, usred veselja i radosti mladosti, pomalo umorni, pomalo bolesni pric od Saline posmatra svet koji nestaje i u sebi se oprašta sa danima koji su neumitno prošli. Valcer sa lepoticom Anđelikom je labudov ples onoga koji se sa svakim danom sve više pretvara u sopstveni spomenik.

Bert Lanakester (koji je gotovo slučajno dobio glavnu ulogu i pored početnog protivljenja režisera) apsolutno dominira u ovom filmu glumačkom harizmom i upečatljivošću koji su fascinantni.

Nije čudo da su brojni značajni američki režiseri poput Kopole, Skorcezea, Tarantina i dr. italijanskog porekla jer su imali od koga da uče – posebno od režisera neorealizma nakon II svetskog rata, poput Roberta Roselinija, Vitrija De Sike i Lukina Viskontija (ali i od onih iz kasnije generacije, poput Felinija, Anntonionija ili Pazolinija). „Leopard“ je na primer, na razne načine uticao na Kopolino remek delo „Kum I i II“.

„Leopard“ je dobio dobio glavnu nagradu na festivalu u Kanu 1963.

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Film, Leopard, Lukino Viskonti