Let it be.

Predugo sam stajao u mestu, dvorio i samo uvećavao svoje demone usled straha od slobode, čineći sve, baš sve da to opravdam nekakvim razlozima u koje ni sâm nisam verovao. Činjenica je da je uvek  lakse naći razlog zašto ostati, poput stogodišnjeg hrasta, u mestu, nego poći, otisnuti se u nepoznato, u potragu koja nas od rođenja čeka- za samim sobom.

Let it be – tiho, gotovo kao mantru izgovaram dok se pakujem da pođem u nepoznato.

Razmišljajući šta da ponesem iz ovog života na taj put, odlučujem da ostavim sve što ne može da stane u ranac koji će se, koliko već večeras, klatiti okačen iznad moje glave u kupeu voza. U jedan kilogram prtljaga staće dvadeset osam godina života. Neko ni za ceo život toliko ne nakupi, tešim se dok oko sebe gledam ogromno prostranstvo između zidova koje me guši.

Materijalne stvari kojima sam hranio svoj ego, odeća, obuća, tehnika i nameštaj, kada bih ih sada zapalio, ne bi mogle da  ugreju ni telo ni dušu koliko može bilo koja sitnica ubačena u taj ranac, samo kada je dodirnem ili pogledom proniknem u nju.

Let it be – ponovo pevušim dok plaćam kartu u jednom smeru na blagajni.

U jednom jer, ako kupim povratnu, koja je svrha putovanja? Ova potraga iziskuje više od trideset pečatiranih dana, traži više od pet pređenih mostova, zahteva makar deset pređenih granica, kako zamišljenih tako i stvarnih, zahteva odricanje, smeh, plač, smeh, tugu i žal za polaznom stanicom.  Kažem žal, jer ipak želim da se vratim kada se jednom i negde pronađem.

Znam, žaliću, pa i kajati se možda svaki put kada naiđem na prepreku koja će mi, makar u tom trenutku, delovati kao nepremostiva. Ali moram da idem. Moram da ostavim uljuljkanu sigurnost, rutinu odnosa sa ljudima, neku nju, sve one žene za koje znam da me nikada ne bi odbile, prijatelje koji uvek imaju hiljadu dinara na zajam, hladno pivo u frižideru i pet minuta koji se pretvore u razgovor od smrknuća do svanuća, kada nam je teško.

Let it be – Bitlsi počinju svoj nastup za jednu osobu dok voz polako kreće iz Beograda.

Palim cigaru, zatvaram oči , duboko uvlačeći plavičasti dim u sebe. Osećaj olakšanja meša se sa strahom i sumnjom.

Prvi put se pitam da li radim pravu stvar. Ne, neću da razmišljam. Idem. Otvaram prozor na pola, puštajući da odjeci Beograda zajedno sa mnom pođu negde daleko.

 Razmišljanje i sjedinjavanje sa zvucima grada koji ostavljam prekida kondukter:

 – Dobro veče, gospodine. Kartu na pregled, molim.

 – Dobro veče. Evo, izvolite.

 Posmatram ga dok gleda u žuti papir. Pokreti ruke, pa i tela, dok to čini, potpadaju u rutinu, kao verovatno i samo obraćanje. Ipak mu zavidim, koliko god se činilo da je stalno u mestu, radeći svoj posao, on se kreće. Svaki dan isti gradovi, ali druga lica.

 Škljoc. Pruža mi kartu nazad.

 – Na granici smo koji sat posle ponoći, možete malo odspavati. Laku noć i srećan Vam put.

– Hvala. Laku noć.

Gasim svetlo, ponovo palim cigaretu. Iz džepa kaputa vadim mobilni telefon. Obrćem ga u rukama, zagledam. Produžavam agoniju sudbine koju sam mu odredio kada sam odlučio da krenem. Koliko li je samo puta on bio bio taj po kome sam slao svoje najtajnije misli, razgovarao u pola noći sa nekom od onih žena kojima sam pisao pesme, a sada će završiti pod točkovima voza.

 Zbogom, dobri moj, govorim u sebi dok otvaram prozor da ga bacim. Opet osećaj olakšanja, svi dokovi za koje sam bio vezan nestali su sa prelaskom masivnih točkova voza preko njega. Opet osećaj sumnje i teskobe, svi dokovi za koje sam bio vezan nestali su sa prelaskom točkova voza preko njega..

 – Dobro veče, gospodine, pripremite Vaš pasoš.

Let it be, let it be, let it be.

za P.U.L.S.E: Stevica Rajčetić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  P.U.L.S.E, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Stevica Rajčetić