Ljudska radilica i potiskivanje kao simbol napretka u post-patrijarhalnom društvu

“Neuroze i psihoze načini su izražavanja ljudskih bića koja su izgubila hrabrost. Svako ko je toliko shvatio, ubuduće će se suzdržati da sa osobama u takvom stanju obeshrabrenosti krene na zamorne izlete u tajnovite predele psihe.”

.– Alfred Adler

Uopšte je nebitno iz kog momenta krećemo kada objašnjavamo život moderne radilice. Njihov život je konstantna repeticija i vraćanje na staro. Njihov život je mediokritet sa maskom prefinjenog etičkog i moralnog stava, oni su ogledalo iluzije, ali nisu je svesni, premostili su tu činjenicu divnim paradoksom, i mi kada ih pogledamo mi se divimo njihovim ispravnim zalaganjima jer smo i sami usko vezani za poštovanje istih.

Sada, mi se još jednom vraćamo krivudavom toku analitičke misli, ali ponovo ne pričom o nama, već o dvoličnoj tegobi jedne nesvesti modernog života… Tako da nije bitno iz kog Momenta krećemo, vratićemo se na isto kad tad. Prelazak će samo za trenutak biti nelogičan i čudan, nesvakidašnji. Već sledećeg trenutka ćemo biti nazad u koloseku prepoznatljivih činjenica…

…U jednom momentu kad više ne mogu da izdrže oni napuštaju scenu i ostavljaju sve iza sebe odsecajući se od svih emocija i moralnih i etičkih stavova, u tom momentu oni postaju bezosećajni i okrutni, ali tek samo za delić vremena… Zatim, proces se nastavlja, pošto sebi nikako ne mogu da opravdaju taj momenat slabosti i ostavljanja sveta sebi sličnog, taj momenat se potiskuje i zaboravlja se da su ikada bili ta praznina nasilne akcije. Oni se zapravo nikada ne pokaju zbog tog postupka već bezbrižno nastavljaju putevima morala i etike i dobronamerne privrženosti novom društvu ili novom partneru sve dok ih ponovo ne počne pritiskati tama sopstvenih konflikata.

Zapravo, sa vremena na vreme – istina je, oni ne osećaju ništa prema drugima. Pratili su tradicionalne puteve neostvarenosti kroz posao koji često jedva da vole i kroz vedrinu monogamije na mnogobrojnim fotografijama stvarnosti kojima se ponose… Ali logika im ne da mira, nešto iznutra ih upozorava da to nije to. Oni prihvataju društvo oko sebe kao ogledalo uvek, samo ne u tim najiskrenijim i najbitnijim momentima sopstva.

Ako ih nametnemo, da li će uvek izbeći ovakva preispitivanja? Da li oni u tim momentima beže od sveta ili od svoje sličnosti sa svetom?

Sada, pre sledećeg kruga ove nesvesne problematike, i pre nego što stignemo da se zapitamo zašto i kako se čovek ukalupio u ovu podsmešljivu formu mravljeg imena, navedimo par ključnih i kontradiktornih karakternih osobina vezanih za spoljašnjost naše mladolike “moderne radilice”

• Nemaju lični duh ni jedne upečatljive osobine
• Pozajmljuju duh tuđih ličnih osobina (često najglasnijih iz društva i njih delom idealiziju)
• Postaju produžetak harizme osobe koja je trenutno najupečatljivija za njih i nikada ne pokušaju da evoluiraju iz te strukture i kreiraju nešto svoje
• Naizgled su bučni, bukom održavaju atmosferu aktivne sreće (koja zna povremeno i nasilno rezonovati)
• Nasilnost i dominantnost bukom maskiraju treperavim postupcima za koji misle da predstavljaju sreću
• Često lažiraju ono što za njih predstavlja duhovni postupak prepuštanja (recimo zaustavljaju se u sred razgovora i počnu da gledaju zalazak sunca) – ovo zapravo služi kao simpatičan karakterni pečat prilagođeno-ekscentrične i vedre osobe *
• Ne poseduju duhovnu posvećenost, nemaju hobi, nemaju stalnu privrženost nikakvoj veštini
  .
  * (ovo su primeri najčešće prezentacije onoga što mladi i inteligentni karakterišu kao “primernu upečatljivost”, naravno postoje i druge)

Kako objasniti unutrašnji svet moderne radilice? Problem je što oni zapravo žive i dvostruki život, ali i tu drugu stranu potiskuju kao nebitnu kada su životne odluke u pitanju. Često biraju partnera koji čvrsto i slepo veruje u tradicionalne vrednosti zajednice, nasledstva, monogamije i sličnog da ojača to prevagnuće kada treba doneti baš te životne odluke.

Šta ovde podrazumevamo pod tim dvostrukim životom? Pa moderne radilice su inteligentne, one će pratiti trendove, čitati modernije knjige gde se podržava širok spektar moralnih i etičkih fleksibilnosti, oni će otići na trening gde se trenira neka veština i biće slika i prilika posvećenosti i discipline (ali samo određeno vreme dok traje višak resursa koji mogu da troše na ovaj sekundarni poziv), oni će pratiti sve nove serije i filmove koji šire pogled na svet i biće eksperti za globalnu mrežu i kompjutersku tehniku, ići će na žurke i maskenbale, koncerte progresivnog roka, na moderna okupljanja društvenih igara…

Ipak, jedno veliko IPAK – oni će u određenim momentima uvek zaboraviti na sve to “moderno”, na sve karakterne stavove i zauzimanja za svoje Ja. Na radnom mestu, trpeće drugorazredni totalitarizam neobrazovanog šefa, govoriće tada da vole svog partnera, slikaće se svuda sa osmehom i prisustvovaće svim kulturološkim manifestacijama, plaćaće basnoslovnu kiriju i ulagaće u tradicionalnu zajednicu… Sve dok ponovo ne ispliva taj bol neostvarenosti i praznine na koji emocije svakog inteligentnog bića neminovno upućuju. I tako u krug…

Vidite zato je njih lako voleti, oni ćute i rade, servilni su, ljubazni, naizgled vas neizmerno poštuju… Niko ne bi ni slutio da duboko unutra oni ne održavaju ljubav prema svetu oko sebe, već prazninu i verovatno je se plaše, sa vremena na vreme oni potisnu činjenicu da su bili sociopate u ključnim momentima svojih života – i u tim momentima oni su postali svoje pravo JA, tada su prigrlili u potpunosti tu prazninu i pustili je da odluči o njihovom životu…

Za slučaj da vam još uvek nije jasna težina osude, treba spomenuti činjenicu da se ovaj kalup razvio ka globalnim razmerama. Ispada da je moderni empatijski čovek pratilac iluzije površne ostvarenosti sve dok on to više ne može da podnese. A tada se prepušta, samo za momenat, smrti individualizma i pušta da ga ona ponese do naočigled “novog” gde će da pravi nove/stare greške, još jednom uspešno obnavljajući već poznatu kružnicu i misleći tako da ulazi i u novi izdignut sistem vrednosti …

Pošto je iznutra ostao nepromenjen, sistem vrednosti ostaje isti i sve se ponavlja samo sa drugim maskama i pohvalama za primernost novog utiska.

Sada pak imamo uslovljenost da objasnimo veliku tajnu modernog sveta zakopanoj u činjenici da čovek zapravo (i njegovo mišljenje o nekome) zavisi od nečije DRAMATIZACIJE i baš tog PRVOG UTISKA. Ovde sada predstavjamo novu nezvaničnu istinu. Zvanična je da čovek voli iskrenost i ono dobro poznato “budi ono što jesi”. Nezvanična je ukratko: svi mi volimo disciplinovane, uglađene, servilne, jasne i glasne ljude. Niko ne želi ekscentričnog pesnika koji je depresivan i destruktivan svo vreme, iako možda baš on zna ko je i šta je i piše najlepše pesme na svetu…

On je neprijatan u društvu jer je napadan i mračan, predstavlja fikciju koju ne želimo da vidimo kada se odmaramo od naših poslova i angažovanja… Ali sa druge strane, moderna radilica to nikako nije. On je baš suprotan,  ljubazan, uglađen, uvek sa osmehom i ispravnog stava. On će pričati o modernim veštinama koje je trenirao, o serijama koje svi volimo, o maskenbalu gde smo svi prisustvovali… On ne zna da je neiskren. On je odličan u komunikaciji jer razume logiku, istu onu koja mu govori da je povremeno sociopata.

Takav kakav je, on je vaš savršen drug, savršen sparing partner u treninzima, savršen partner na koga se možete osloniti da će prihvatiti tradicionalne odgovornosti zajednice, i savršen radnik. Njemu su potrebne te pohvale i zato kada izlapi značaj starih, velike šanse su da će nesvesno tražiti nova polja repeticije tog starog plamena.

Ako želite da se spasite od gubitka prijateljstva sa takvom osobom, ne smete istraživati istinu, već je morate ukalupiti u prihvatljiv prikaz empatije koji neguje trenutna iluzija moderne post-ideološke empatije. Predlaže se ključna rečenica univerzalna za sve ovog karakternog kalupa, izrečena mirnim pažljivim glasom

“Razumem te… Nisi imao izbora. I uradio si sve što si mogao.”

Nažalost ovo predstavlja iskupljenje koje ove osobe traže jer su bile bezosećajne u ključnim životnim momentima i tražili su izlaz koji je najlakši za njih. Ovako se oni oslobađaju odgovornosti, jer je odgovornost za njihove postupke preveliki teret za njih. Da nije, oni nikada ne bi potiskivali i zaboravljali toliko. Prihvatanje ove rečenice je za njih zapravo indirektno iskupljenje za pritisak koji osećaju jer su slični kao i svi neostvareni ljudi od kojih beže sa vremena na vreme. Moderno ponašanje između više ovakvih ličnosti bi bilo to da: bežimo jedni od drugih jer se plašimo sami sebe.

Uz sve ovo, još jedna od ključnjih njihovih odlika je lažno prihvatanje da ne postoji šansa ličnog moralnog posrnuća – skoro nikada, i da zato sebe ne treba nikada ni preispitivati da li smo možda za momenat bili hladne sociopate… Zaključak je sad time malo proširen i ponovo očigledan, privržen svetu potpunog i sveukupnog psihičkog komfora: bežati od istine, kada nam je previše površne kulture onda bežati i od nje. Uopšte dakle, bežati od bilo kakvog naglašaja egzistencijalne nelagodnosti.

Pogledajmo sada radilicu i očima društva kojem on pripada. Očima svakodnevnice i tradicionalno ukorenjenog. Radilica u jednom momentu u potpunosti prihvata tradicionalnu ukorenjenost, a zauvek nesvesno ostavlja progresivne misli duhovnog napretka. Svi njegovi drugovi i njegov partner su odjednom tradicionalno ukorenjeni i tonu u društvenu nesigurnost i ugroženost i gubitak individualnog kroz kolektivno nestajanje.

Ali zašto inteligentna i moderna radilica radi to isto? Zašto i dalje priča kao moderni mislilac napretka a dela kao ukorenjeni tradicionalista koji nestaje u kolektivnom? Odgovor je možda i više nego jednostavan… On se plaši se svog života koji mu je duhovni napredak otvorio kroz godine učenja, um mu je otvoren ka nečemu višem i individualnijem od nestanka kroz kolektivno… Ali on je kukavica koja i dalje obitava u kolektivnom, tačnije – on je kukavica sa umom okrenutim ka duhovnom napretku a duhom i telom ka materijalnom.

Kada posle ključnog vremena on osvesti činjenicu da je napustio napredak svog duha, tada on i uvidi da mrzi sve oko sebe, jer sve je kolektivno i ustaljeno u repeticiji kao i on sam. On tada najednom pronalazi neki nerazuman razlog zašto treba da napusti sve, jer on sad zna da mrzi te ljude i da ga oni podsećaju na nešto, ali on više ni ne zna šta tačno, jer već je možda uspešno ušao u uvežbani proces zaboravljanja – on mora da ide odatle i traži novo. Novog kolektivistički nastrojenog partnera koji će mu pružiti utehu jer je on tako ljubazan, servilan, disciplinovan… Novo društvo gde će mu se diviti kako je on tako široko moralno i etički obrazovan (a ipak nije čudan!) i novog totalitarno nastrojenog šefa koji ga još nije doveo do nervnog sloma…

Kako interesantnan primerak ljudskog roda, zar ne? Da smo u ulozi vanzemaljca koji proučava ovu skulpturu uma inteligentnog post modernog čoveka koji još uvek funkcioniše kukavički u post totalitarnim uslovima patrijarhata… Šta bi smo pomislili? Zar je toliko paralisan strahom da ne sme da se pobuni? Totalitarizam nestaje, zašto ga se još uvek plaši onda? Da li se plaši onda promene? Baš čudno, reći će posmatrači, sad kada nemaju totalitarni sistem da ih plaši, oni ga sami stvaraju jer ne žele napred. Moderne radilice tako mogu biti najveći indirektni i nesvesni krivci za globalnu stagnaciju duha.

Njihov put u raj može biti uskraćen jer se nisu pokajali za onih svojih pet minuta kada su postali sociopate da bi njihov karakter preživeo činjenicu da je nizak i nazadan. Zapravo, mi sada ovde imamo modernu biblijsku razmeru definisanja. Paralela koja još uvek važi i verovatno će uvek važiti: ako se sociopata ili psihopata pokaje što je takav i ako mu se smuči život prepun manipulacija i sticanja materijalne moći, sticanja raznih zvučnih titula radi sopstvene sujete…

On tada se okreće iskrenom putu preispitivanja i reprogramiranja. Njegov trnovit put može biti pun iskustvenih bisera. Šta je put radilice za nas? Za nas, on će biti uvek dobar drugar, uvek na mestu, uvek primeran, ljubazan, inteligentan, druželjubiv… I nezvanično strepićemo da je šizofrenično opasan sam po sebe, izgubljen i samodestruktivan tako da u jednom momentu sa mukom napušta sve, a u drugom – sa dobronamernim osmehom ponavlja sve ustaljeno…

U stvari, ako smo ga tek upoznali, on bi bio savršen prikaz inteligentnog modernog čoveka, realnog u svojim postupcima i slika i prilika sinhronizovane duhovnosti i materijalizma. Koliko duhovnosti, a koliko materijalizma pokazuje samo malo pronicljiviji pogled na ovaj svet i pitanje je da li je i on na kraju potisnut od većine…

Dostigli smo globalnu osvešćenost znanja, sve što je potrebno sada je malo posvećenosti smislu. To bi ujedno značilo i delimičnu društvenu izolovanost. Poenta je što je i moderna radilica vezana za komfor lažne i površne intimnosti iz prošlog doba, a i pritisnuta je većinskim očekivanjima tog istog “post-društva”. Sada da bi se ušlo u promenu trebala bi se odreći te lažne intimnosti kolektivno ukorenjenog.

Opet ovo je tačka kada radilica sebi dozvoljava onih pet minuta zaboravnosti i dodeljuje sebi nešto naizgled ispravno da bi zamaskirala to da zapravo želi udobnost komfora starog vremena. Kada se konačno odreknu bežanja zbog sopstvene starosti i fizičke nemoći, njihov život postaje neka vrsta kontemplacije čuvenog naslova “Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu”. Tu oni teško da traže ispravnost sopstvenog postupka, jer ona je eto preteška i zahtevna, a komforna orijentisanost očekuje razrešenje. Traži se pokušaj izmirenja sa samim sobom makar on bio vezan za monogamijsku utopiju prošlosti…

Ona je na kraju uglavnom krajnje rešenje bezosećajnosti, formiranje zajednice kojoj pristupaju dve prilično zbunjene osobe… Razdvajanje takvih duša silom bi se pokazalo kao duhovna totalitarnost pa se opet u stvaranju nove istorije možemo pozvati samo na sud i proces “jednog po jednog”.

 Za te pojedince, sledeće tačke globalne osvešćenosti kojima se može težiti su možda baš stvarnje novih intimnosti i tačka nemilosrdnog odricanja starih, lažnih i površnih. Postoji toliko toga što prividno moralno i etički “moderni umovi” poriču o sebi, da je jednostvno isuviše lako uvideti da – konflikti besne unutar odnosa modernog odraslog čoveka i mnoge te progovorene reči imaju nazive koji im uopšte ne priliče. Dok ulazimo u finalni krug činjenica zapitajmo se, da li su to ritualno prazni razgovori koje učimo da bi bili društveno prihvatljivi ili je to maska ljudi koji nikada neće biti primljeni u raj jer poriču svojih pet minuta greha? Šta je sa ljudima koji vole takvu dvoličnost jer je prvi utisak najbitiniji?
… A šta je sa snagom, gde je brzina, i izdržljivost? Gde je smislenost i posvećenost cilju? Da li sama dela ikada govore? Gde je ono mladalačko ubrzanje i žar?  Koliko smemo da ubrzamo sada i koliko nam je komforno dozvoljeno da se osetimo živim?

Zaustavimo se sada na momenat, stopirajmo repeticiju i pogledajmo sadašnjosti u oči… Mir utopije ili nasilni nemir progresa su se već toliko izmešali da ne znamo šta je ispravno a šta nije, jedino taj Prvi utisak je možda najveća laž postmodernog doba i svi je volimo, a
Kompromis je svakako novi Bog.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta