‘Jednog jutra sam se probudio i nisam imao šta da stavim na gramofon.  Znao sam da je došlo vreme da napravim bend’ Howard Devoto – Magazine

Howard Devoto je pre grupe Magazine bio vokal kultne pank grupe Buzzcocks, ali je tamo neprikosnoveni šef bio Pete Shelly koga je mladi Devoto upoznao u Boltonu na institutu za tehnologiju. Kako je i priličilo tom vremenu ostavio je poruku na oglasnoj tabli u kojoj traži muzičare za bend, a pesma za prepoznavanje je bila ‘Sister Ray’ grupe Velvet Underground.

Odluka da osnuju bend je bila definitivno donešena  posle zajedničkog odlaska u London na koncert grupe Sex Pistols koja je postavljala nove standarde u muzici. Više nije bilo potrebno da znate dobro da svirate da bi napravili interesantan nastup,  koncert. Opčinjeni onim što su čuli, a puno više onim što su videli Devoto i Shelly pozivaju Sex Pistols da dođu u Mančester.

Debituju na istom koncertu pesmom “I’Cant Control Myself’ grupe ‘TheTroggs’. U to vreme ,krajem 70-tih  klima u britanskoj muzičkoj industriji je bila potpuno naklonjena punk bendovima, pa Buzzcocks lako pronalaze mesta za svirke i stvaraju oko sebe auru kultne grupe koja osim žestine ima još puno toga da ponudi. Snimaju Ep ‘Spiral Scrach’ sa 4 numere a produkciju radi Martin Hanett kasnije najzaslužniji za zvuk grupe Joy Division. Nekoliko meseci kasnije Devoto napušta Buzzcocks, vraća se na koledž da  završi godinu i osniva Magazine.

Magazine mnogi nazivaju prvim pravim ‘post punk’ bendom. Jesu imali neke od karakteristika punka, više su ih, u stvari mediji etiketirali kao takve, jer 1978 svaki bend sa prefiksom punk mogao je da zaradi onoliko brzo koliko je brzo i žestoko svirao. Ispostaviće se, međutim da Magazine imaju da ponude puno više od neophodne žestine i sirove energije.  Njihove pesme koje često traju preko pet, šest minuta protkane elegičnim klavijaturama Dejva Formule i pasažima koji bi mogli da se podvedu pod ‘Low’ atmosferom D.Bowiea nisu bili uobičajna stvar na tadašnjoj, uslovno rečeno, new wave sceni. Pumpajući funk i jazz bas Barry Adamsona i savršeno tehnički potkovani  i bez sumnje najuticajniji gitarista  novog talasa John McGeoch bili su sve samo ne uobičajna slika punk miljea.

Prvi singl sa ‘Real LIfe’  ‘Shot By The Both Sides’ zakucao je pravo u metu i ostao tamo do danas kao jedan od najbitnijih debi singlova ikada. Pesma, naravno, pogađa sa obe strane. Ima žestine dovoljno da zbriše većinu punk bendova sa top lista i ušeta se na takozvane komercijalne i konvencionalne radio stanice.

Na ‘Real Life’ svakako ima pesama koje bolje odsikavaju suštinu benda ‘The Light Pours Out Of Me’ sa gitarskim rifom od čije se boje i siline javljaju žmarci, koji,  ako su vas jednom obuzeli i dalje osećate ili čudesna ‘Definitive Gaze’, manično progresivni funk koji gazi preko svih pravila i normi kako treba da zvuči bend 1978 i svakako raskošne ‘Parade’  koju je Devoto kasnije opisao kao ‘nešto između ljubavne i anti ljubavne pesme.’

Secondhand Daylight (ili problemi drugog albuma)

U karijerama mnogih bendova postoji faza ‘problema drugog albuma’.Dok je prvi obično poletan, jer to je zapravo kompilacija pesama na kojima grupa radi bez pritiska javnosti, gotovo niko još ne zna za njih osim onog malog broja pravovernika koji nekako otkriju band i prate ga od samog početka svirki po memljivim podrumima. Drugi album je najčešće najbolniji momenat u karijeri , a ako imate debi kao što su imali Magazine sa Real Life onda je lestvica podignuta jako visoko.

Treba li spomenuti sazrevanje članova grupe, individualnu percepciju slave koja je već kanula u podsvest i očekivanja fanova za koje ste već postali neko kome veruju, od koga traže putokaze za svoje uvek velike i drugačije snove. Secondhand Daylight više vuče na berlinsku fazu D.Bowie-a. Klausfofobičnost i zujanje sintisajzera su prvi epiteti koji padaju na pamet. Sumorni sinti zuji kreirajući teskobnu atmosferu, tekstovi o ludilu, seksu, otuđenosti potiskuju čak i savršeni Devotov humor koji više posmatra nego što stvarno učestvuje.  Gitara je potisnuta daleko od rampe. McGeoch nema tako dominantan prostor kao u ‘Stvarnom Životu’. Ipak, na kraju  pesme ‘Permafrost’ isporučuje turobni solo koji nam podiže temperaturu na 37.2 dok kao eho odzvanjaju stihovi

 ‘As the day stops dead

at the place where we’re lost

 I will drug you and f*** you

 on the permafrost’

‘Magazine uzivo u Melburnu’

Kao predah dobijamo verovatno poslednji dah new wava u ‘Rhytham of Cruality’ , a finale definicije hladnoće dolazi kroz instrumental ‘The Thin Air’ koji bi neometano mogao da se ušunja na ‘Low’ D.Bowiea, a da niko od poštovalaca istog gospodina ne bi to zamerio. Bilo bi nepravedno ne spomenuti producenta Colin Thurston-a. Devoto je želeo njega za ovaj album najviše zbog činjenice da je bio injženjer zvuka Tony Viscontiju na ‘Heroes’ Bowie a i ‘Lust for Life’ Iggy Popa, a kasnije je producirao Human League i njihov prvenac ‘ Reproduction’  kao i debi Duran Duran i Talk Talk lp’s  ‘The Party’s Over’

Povratak u Mančester ili Correct Use Of Soap

I pored sjajnih koncerata i  poštovanja kritike uspeh je nekako izostajao. Dok su grupe kao Talking Heads,  Siouxie and the Banshees ili The Cure u to vreme bez poteškoća punili i najveće hale i prodavali gomile nosača zvuka Magazine su bili osuđeni na svoje trvdo jezgro obožavaoca sa ne baš sjajnom perspektivom da regrutuju nove.Angažovanje Marrtina Haneta koji je upravo završavao novo remek delo Joy Division  album ‘Closer’ bio je pun pogodak. Bend je zapravo bio oduševljen njegovim radom sa grupom Basement 5 i  saradnjom sa Hanetom su želeli da oslobode još uvek neiskorišćen potencijal.

Correct Use Of Soap je najbolji, najkreativni deo karijere Magazine. Grupa je ovde u svom piku. Prostor koji je nedostajao na predhodnom albumu ovde je sa lakoćom pronađen. Zujanje sintija je zamenjeno raskošnim klavirom i reskim rifovima gitare. Poznat po svom tretmanu bas gitare Martin Hanet je maksimalno iskoristio mogućnosti Barry Adamsona , njegovu tehničku superiornost i fankoidnost njegovog bića. Tamnoputi basista kida u ‘Thank You (Falettinme Be Mice Elf Agin)’ koverom Sly Stonea, jednom od najbitnijih funk pesama ikada , trebalo je imati organe da se ovakav klasik uvrsti u materijal.

Devotovi tekstovi su prepuni cinizma i humora  svojstvenim samo njemu.  Više se stavlja u ulogu nekoga ko učestvuje a ne samo posmatra, kao što je to bio slučaj na predhodnom albumu. Od frenetične uvodne ‘Because You’re Frightened’ do pesme koja zatvara album ‘A Song From Under the Floorboards’ sve je na svom mestu i u savršenom redu. Od lagane, gotovo Elton Dzonovske ‘You Never Knew Me’ preko već spomenute ‘Thank You’ koja sa lakoćom,  ako malo odvrnete volumen pretvara unutrašnje organe u kašu.

“Philadelphia” i ‘I’m The Party’ i posebno ‘I Want To Burn Again’ vode ovaj album preko svih granica umetničkih kvalifikacija. Remek delo, bez dileme, trijumf benda koji će , nažalost,  posle ovog ostvarenja napustiti gitarista John McGeoch i otići u Siouxie And The Banshees lagano isfrustriran nedostatkom većeg komercijalnog uspeha.

Magic, Murder and the Weather I Luxuria

Posle odlaska McGeocha bilo je jasno da će biti jako teško naći pristojnu zamenu. Nije bio problem samo u tehničkoj superiornosti koju je McGeoch posedovao, već i njegova sposobnost da uvek pronađe pravu boju i ton, pogodi atmosferu pesme. Kako je kasnije Siouxsie Sioux vokal grupe Siouxie And The Banshees’ objašnjavla ‘Bilo je dovoljno da McGeochu samo dam asocijaciju i on je sa lakoćom pronalazio rešenje, na primer- trebala mi je gitara ‘koja zvuči kao vodopad’ i već posle nekoliko trenutaka imala sam utisak da sam na nekim slapovima, takav je bio John najkreativniji gitarista sa kojim sam radila’. Kasnije će i Siouxie doći u istu situaciju kao i Devoto kada je McGeoch otišao . Previše alkohola i konačan slom živaca na koncertu u Madridu ubrzao je rastanak. Preminuo je 2004 i ostaće upamćen kao naijuticajni gitarista britanskog novog talasa.

Bez njega, bez inspiracije, sa zdravstvenim problemima u kojima se nalazio i producent Martin Hanet Magazin nisu mogli očekivati puno od sledećeg  albuma koji je planiran za 1981.

Naznake genijalniosti naravno postoje, pesme kao “About the Weather” ili ‘The Honeymoon Killers’ i dalje zvuče jako dobro, ali se oseća nedostatak zainteresovanosti ekipe da uloži dodatnu energiju.Ne može se reći da novi gitarista Ben Mandelson nije dovoljno dobar, ali jednostavno nije bio ono što je grupi trebalo u tom trenutku. Bend se raspadao u hodu  Producentu Hanetu  je ostavljeno da izmiksuje materijal , a Devoto se povukao u tišinu do kraja ’80-tih kada sa liverpulskim gitaristom Nokom osniva band Luxeria i snima dva odlična albuma ‘Unanswerable Lust’  i  ‘Beast Box’ koje prihvataju  uglavnom fanovi Magazina i kritika, ali izostaje veći uspeh.  Video urađen za sve pesme ‘Beast Box’ nailazi na fenomenalan odjek kod kritike ali to nije bilo dovoljno da dvojac nastavi sa radom.

I came from nowhere and im going stright back there

H.Devoto

Ono što je , svakako, najviše razlikovalo Magazine od ostalih bendova tog vremena je sama  ličnost Howarda Devota koji je, povukavši se iz muzičkog biznisa uglavnom živeo od rada u jednoj fotografskoj agenciji. Bendovi i autori koji su nadolazili su isticali njegov uticaj koji je bio nemerljiv ne samo na njihove muzičke karijere, već i na mnogo šire aspekte života. Imena kao što su Radiohead, Jarvis Cocker, Morrissey, Thom Yorke, Luke Haines su svako na svoj način skidali kapu pred Devotom i Magazine. Peter Murphy je na svoj debi album stavio ‘The Light Pours Out Of Me’,  Morrissey je na koncertima često izvodio ‘The Songs From Under The Flourboards’ , a par puta je sa svojim idolom iz detinjstva recitovao Marcel Proust-a čija poezija  ‘A L’Ombre des Jeunes Filles en Fleurs’ otvara numeru ‘Mlle’ grupe Luxeria.  Momus je napisao i snimio svojevrsnu odu pod nazivom ‘The Most Important Man Alive’. Devoto se slabo pojavljivao u javnom životu, a ovakvi projekti aktuelnih umetnika samo su podgrevali legendu o njemu.

No Thyself  ili trideset godina kasnije

Koliko se bendova vratilo na scenu posle 30 godina i ponudilo svež i u svakom smislu  nov materijal ne pokušavajući da iscedi i poslednji cent iz stare slave. Dok pokušavam da se setim bar jednog imena slušam No Thyself povratnički album koji je izašao 2011, tačno trideset godina posle Magick Murder And The Weather, na kojem su ostali nedorečeni i za koji sam siguran da bi izbrisali iz svoje diskografije. U staroj, originalnoj postavi, naravno bez preminulog gitariste John McGeocha, sa Barry Adamsonom -bas, Dave Formulom -klavijature John Doyle- bubanj tu je i gitarista Noko sa kojim je Devoto radio u Luxeria.

 

Možda je i povratak new wave u 21 vek doprineo ponovnom okupljanju, možda film i projekti tipa ‘24 Hour Party People’, možda svi oni poštovaoci benda Magazine koje smo spomenuli i koji su podsećali Devota da je i dalje živ , ali i da im je ostao dužan, ako ništa, ono bar za  nedosanjan san da dobiju priliku da  ih vide uživo. Međutim, već od prvih taktova “Do the Meaning” shvatate da Magazine nastavljaju gde su stali u prošlom veku, da je ovo album koji je trebalo da nasledi Correct Use Of Soap, da je ovo materijal koji je mogao da bude snimljen i pre ali i za trideset godina i da bi sve bilo baš kako treba.

Noko se pokazao kao dostojan naslednik Johna McGeocha. Za snimanje materijala su korišćeni isti miks pultovi i studija i isti  istrumenti  kao  pre trideset godina koji pletu mrežu po kojoj Devoto isporučuje neke od svojih najciničnijih stihova. Nisam siguran ko bi se danas usudio da se podsmeva Elvisu ,  Ian Curtisu i Kurt Cobainu zbog načina na koji su odabrali da skončaju život, naravno uz sve to ide i cinično izvinjenje.

Hello Mister Curtis /With Apologies/

‘Hello Mr Curtis

And may we never forget

But I’ve made my decision

To die like a king

Like Elvis

On some godforsaken toilet

I hope I die before I get really old

I hope I die before I get really old’.

Trideset godina kasnije dobili smo komad koji je nedostajao slagallici. Devoto je odbio da odraste i to je mnogima ulepšalo živote. Novi album i koncerti su jedini pravi smisao postojanja jedne rok grupe, ma kog žanra i pod žanra ona bila, jer time se ionako bavi industrija ne bi li nam prodala ono što želi, a ne ono što nam je stvarno potrebno.

za P.U.L.S.E: Žarko Čejović

  Magazine. Žarko Čejović, Muzika