Mali vodič kroz gradove prošlosti

Mali vodič kroz gradove prošlosti. Blagost Alžira je skoro italijanska. U surovom bljesku Orana ima nečeg španskog. Smešten visoko na steni iznad klisure Rumela, Konstantin podseća na Toledo. Ali Španija i Italija su pune uspomena, umetničkih dela i vrednih tragova prošlosti. Toledo ima svog El Greka i svog Baresa.17 S druge strane, gradovi o kojima govorim su gradovi bez prošlosti.

To su, dakle, gradovi bez prepuštanja i nežnosti. U časovima dosade, a to je vreme sijeste, tuga je tu neumoljiva i bez melanholije. U svetlosti jutra ili u prirodnoj raskoši noći, radost je, opet, bez blagosti.

Ti gradovi refleksiji ne nude ništa, ali zato strasti daju sve. Nisu stvoreni ni za mudrost, niti za tananosti ukusa. Jedan Bares ili neko njemu sličan, tu bi bio smrvljen.

Onima koji putuju iz strasti (za strastima drugih), preosetljivim umovima, estetama i mladencima, putovanje u Alžir ne bi donelo ništa. I osim ako nije reč o nekom apsolutnom pozivu, nikome se ne bi moglo preporučiti da se tu zauvek skrasi. Ponekad, u Parizu, dođe mi da ljudima koje cenim, a koji me ispituju o Alžiru, viknem: „Ne idite tamo!“ U toj šali ima neke istine. Naime, lepo vidim šta od njega očekuju, a to neće dobiti. U isto vreme, dobro poznajem čari i podmuklu moć te zemlje, pritvoran način na koji vezuje za sebe one koji se u njoj zadrže, na koji ih umrtvi, tako što ih prvo liši pitanja i najzad uspava svojim svakodnevnim životom. U otkriću te svetlosti, tako blistave da izgleda crna i bela, ima nečeg što vas u prvi mah ostavlja bez daha. Čovek se prepusti, ustali se tu i potom primeti da taj suviše dugi sjaj ne pruža ništa duši i da je samo jedno preterano uživanje. Tada poželi da se vrati duhu. Ali ljudi ove zemlje, i u tome je njihova snaga, imaju izgleda više srca nego duha. Oni mogu da vam budu prijatelji (i to kakvi prijatelji!), ali ne i oni kojima biste mogli da se poverite. To je nešto što bi se možda smatralo opasnim u Parizu, gde se tako nemilice troši duša i gde voda poveravanja tiho i bez predaha žubori, između vodoskoka, statua i parkova.

Ova zemlja najviše liči na Španiju. Ali Španija bi bez tradicije bila samo lepa pustinja. I ako se čovek tu nije zatekao slučajno, rođenjem, ima samo jedna određena vrsta ljudi koja može pomisliti da se zauvek povuče u pustinju. Pošto sam rođen u toj pustinji, sigurno ne mogu da o njoj govorim kao posetilac.

Nabrajaju li se čari voljene žene? Ne, ona se voli cela, da tako kažem, uz jednu ili dve naročite slabosti, kao što su omiljeni izraz lica ili način na koji odmahuje glavom. Tako i ja imam sa Alžirom dugu vezu, koja se bez sumnje nikada neće završiti, i koja me sprečava da budem sasvim nepristrasan kada je o njemu reč. Prosto, ako se potrudimo, možemo uspeti da izdvojimo, pomalo apstraktno, neki detalj koji volimo kod onog koga volimo. Tu školsku vežbu mogao bih da pokušam ovde, na primeru Alžira.

Pre svega, tu je omladina lepa. Arapi, razume se, a zatim i ostali. Alžirski Francuzi su mešana rasa, plod neočekivanih ukrštanja. Španci i Alzašani, Italijani, Maltežani, Jevreji i najzad Grci, sreli su se ovde. Ta gruba ukrštanja dala su, kao i u Americi, dobre rezultate.

Dok šetate Alžirom, pogledajte zglobove na rukama devojaka i mladića, i setite se onih koje stalno viđate u pariskom metrou.

Mlađi putnik će takođe primetiti da su i žene lepe. Najbolje mesto da se to vidi je terasa Fakultetske kafane, u ulici Mišle, u Alžiru, pod uslovom da se dođe jedne nedelje pre podne, u aprilu. Povorke mladih žena, u sandalama, obučenih u lake tkanine živih boja, šetaju ulicom gore-dole. Možete im se diviti bez lažnog stida: zato su i došle. U Oranu je bar Sentra, na bulevaru Galijeni, isto tako dobra osmatračnica. U Konstantinu se uvek možete prošetati oko paviljona za orkestar. Ali pošto je more udaljeno stotinama kilometara, možda nešto nedostaje svetu koji se tu viđa. Uopšte, zbog tog geografskog položaja, Konstantin pruža manje zadovoljstva, ali je zato kvalitet dosade u njemu istančaniji.

Ako putnik prispe leti, prvo što treba da uradi svakako je da ode na plaže koje okružuju gradove.

Videće taj isti mladi svet, samo u još raskošnijem izdanju, jer je manje obučen. Sunce im onda daje sanjivi pogled velikih životinja. U tom pogledu, plaže Orana su najlepše, jer su priroda i žene tamo najdivljije. Što se tiče živopisnosti, Alžir nudi arapski grad, Oran crnačko selo i špansku četvrt, a Konstantin jevrejsku četvrt. Alžir ima dugačku ogrlicu bulevara prema moru; tuda se treba prošetati noću. Oran ima malo drveća, ali i najlepše kamenje na svetu. Konstantin ima viseći most, na kojem se treba fotografisati. U dane jakog vetra, most se ljulja iznad duboke klisure Rumela i to izaziva osećaj opasnosti. Prijemčivom putniku dođe li u Alžir, preporučujem da popije liker od anisa pod svodovima pristaništa; da izjutra u Ribanici jede sveže ulovljenu ribu, pečenu na roštilju s ugljem; da sluša arapsku muziku u jednoj kafanici u ulici Lire, čije sam ime zaboravio; a sedne n azemlju u podnožju kipa vojvode Orleanskog u šest sati uveče, na trgu Vlad (ne zbog vojvode već zato što tuda prolazi set i što je prijatno); da ruča u restoranu Padovani, nekoj vrsti terase za ples, na stubovima iznad mora, gde je život uvek lak; da poseti arapska groblja, pre svega da bi pronašao mir i lepotu, a zatim da bi ocenio pravu vrednost onih odvratnih gradova u koje mi sklanjamo svoje mrtve; da popuši jednu cigaretu u ulici Mesara u Kazbi, usred slezina, džigerica, trbušnih maramica i krvavih pluća, koja kaplju na sve strane (cigareta je potrebna, jer taj srednji vek ima jak miris).

Što se tiče ostalog, treba znati govoriti ružno o Alžiru kada ste u Oranu (podvući nadmoć oranske luke), zbijati šale na račun Orana kada ste u Alžiru (prihvatiti bez ustezanja mišljenje da Oranci „ne znaju da žive“), i u svakoj prilici ponizno priznavati superiornost Alžira nad francuskom metropolom. Ti ustupci će vam omogućiti da uvidite stvarnu prednost jednog Alžirca nad Francuzom, to jest, njegovu bezgraničnu velikodušnost i prirodnu gostoljubivost.

I sada bih možda mogao da prestanem sa svakom ironijom. Najzad, najbolji način da se govori o onome što se voli jeste govoriti nehajno. Kada je reč o Alžiru, uvek me je strah da dirnem onu unutrašnju strunu koja se u meni odaziva na njega, i čiju slepu i duboku melodiju poznajem. Ali ipak mogu da kažem da je to moja prava domovina i da bilo gde u svetu prepoznajem njene sinove, svoju braću, po prijateljskom smehu koji me obuzima pred njima.

Da, ono što volim u alžirskim gradovima ne može se razdvojiti od ljudi koji u njima žive. Eto zašto volim da se tu nađem u onaj večernji čas, kada kancelarije i kuće izlivaju na ulice, još uvek neosvetljene, brbljivu gomilu, koja onda otiče ka bulevarima kraj mora i postaje sve tiša, sa spuštanjem noći i postepenim slivanjem svetlosti neba, lučkih reflektora i gradskih svetiljki u zajedničko, neodređeno treperenje. Ceo jedan narod se tako pribija uz vodu, i hiljadu samoća izbija iz gomile. Tada počinju velike afričke noći, kraljevsko izgnanstvo, očajničko ushićenje, koji očekuju usamljenog putnika…

Ne, zaista, ne idite tamo ako vam se čini da vam je srce mlako, a duša uboga zverka! Ali za one koji znaju šta znači razdiranje između da i ne, između podneva i noći, pobune i ljubavi, za one, najzad, koji vole lomače kraj mora, postoji tamo plamen koji ih čeka.

Alber Kami

(1947)

17 Kami misli na čuveni esej francuskog pisca Morisa Baresa (Maurice Barrès, 1862–1923), Greco ou Le secret de Tolède (El Greko i tajna Toleda) iz 1911.

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments