Putovanje kroz emocionalnu i društvenu pismenost patrijarhata

Marija Ratković za P.U.L.S.E govori o društvenim kalupima patrijarhata, psihološko-fizičkoj opresiji i sudbini žena u takvoj sredini, povlačeći paralele sa svojim književnim delom “Ispod majice”.

Patrijarhat unižava, uslovljava, preti, gura u poslušnost i prilagodljivost, ostavlja u stagnaciji i oblikuje svest još od ranog detinjstva. Knjigom “Ispod majice”, koja je posle tri meseca doživela i drugo izdanje, Marija otvara nekoliko alarmantno bitnih društvenih tema, pokušajem da ozvaniči primere kulturoloških neuspeha, raskrinka ih glasno i jasno, žestinom pravičnog psihološkog poremećaja nastalog u podzemljima jedne mladosti. Skrivene emocionalne ucene, spektar ženskih iskustava i muškarci zapetljani u svojoj manipulaciji, autoriteti koji ne razumeju saosećanje, nemoćni roditelji koji svaljuju krivicu… Samo su neka od polja koja ćemo razgovorom označiti i pokloniti im smisao koji zaslužuju. Ovo je diskusija koja će pokušati da osvetli jednu zastarelu strukturu, da ukaže na patnju i bol, i na mesta gde je potrebno obezbediti nova polja potencijalne brižnosti i nege.

Počnimo od detinjstva.

P.U.L.S.E: Kakve posledice ostavljaju roditelji koji svojoj deci izbijaju iz glave “fiks ideje” putem pretnji i fizičkog nasilja? Zašto neki roditelji misle da ih deca “izazivaju” ili da im “u inat” nešto rade? Krije li se nemoć u rečima “Ti si uvek terala/o po svom, niko ti ništa nije mogao!” Zna li uopšte patrijarhalni roditelj da vaspita dete van koncepta poslušnosti?

Marija: U književnosti je kao i u psihonalitičkoj teoriji, ima puno više otvaranja pitanja. Svaki odnos je odnos moći, pa i ovaj intervju i potpuno je normalno da neko svoju poziciju autoriteta preispituje, da želi da je potvrdi, ali kada neko neprekidno ima potrebu za potvrdom, a uloga autoriteta je (kao u odnosu roditelj-dete) nesporna, onda je to već zanimljiva tema. Meni je zanimljivo pitanje zašto bi iko u patrijarhalnom svetu vaspitavao decu da budu neposlušni, kada im tako donosi samo nevolje. U Ispod majice, pisala sam o tome kako se kod devojčica posebno, otpor normama kažnjava kontinuirano od ranog detinjstva – ignorisanjem želja i zahteva, emotivnim i fizičkim kaznama, kasnije svako okruženje to nastavlja. Od kad smo male mi smo disciplinovane samo da budemo poslušne i pored toga što u nama ispod majice možda žive sasvim drugi svetovi. I kada oni izbiju – uvek izbiju kroz eksces, koji društvo takođe želi da prikrije, tako dobijamo sliku žene koja je podla, sve radi ispotiha, lažljivica je, nevernica, ludača, tabletomanka…

P.U.L.S.E: Šta nam govori normalizacija vršnjačkog nasilja od strane roditelja i drugih autoriteta, deca se počnu tući i vređati a roditelji kažu “On se samo igra.” “Oni se tako igraju.”?

Marija: Učimo društvene norme – stižemo u svet nasilja i učimo da je bitno da budemo jači, bezobrazniji, domišljatiji. Već sasvim mala deca uče šta je moć i šta je poniženje i meni je to bio jako snažan motiv, jer u Ispod majice stalno se postavlja teg i sa jedne i sa druge strane oko pitanja da li je nešto urođeno ili naučeno. Društvo se nasilja odriče na isti način kao što ga i normalizuje, rečenicama poput «On je monstrum» ili «On je psihopata» a mene zanima kako, tačnije kada tačno dolazi do nagrada za sadističke impulse koji se posle ukažu kao zlostavljanje.

P.U.L.S.E: Koliko je patrijarhalna kultura sklona obezvređivanju i negiranju bolesti i da li se tu krije neka vrsta dehumanizacije na koju smo svi nesvesno pristali?

Marija: Bolest je vrednosno okarakterisana kao loša, šta više metafora lošeg – sama reč maligno znači loše. I time se baš bavila Suzan Zontag u eseju «Bolest kao metafora», i to pridruživanje razlčitih društvenih prideva bolesti, od nje stvaraju neki krug lošeg, neispravnog, tkiva koje želimo da se što pre odstrani i zbog toga su mi bile bitne epizode sa urođenim deformitetima, odsecanjem noge, vađenjima organa, cepanjima i spajanjima. Kao da se ženi ne dozvoljava da voli svoje telo u svim životnim periodima – kao da automatski moraš da se odrekneš svega bolesnog, kao da je impuls prihvatanja i razumevanja nesavršenosti bolesti, starosti ili propadanja pristanak na smrt, na uništenje, prelazak na tamnu stranu. Više puta sam to rekla i u knjizi i u životu, ali nije biološki deo života onaj koji je važan i koji jedini treba da bude spašen, život čoveka čini dostojanstvo. Agamben je toj temi posvetio svoje kapitalno delo Homo Sacer.

P.U.L.S.E: Šta je sa omalavažavanjem bolesnih? Kakve sisteme vrednosti ojačavamo ako tako olako kažemo “Da si htela do sad da rodiš, rodila bi!”, a kakve sisteme vrednosti unižavamo?

Marija: Društvo omalovažava slabije. Tu bih stala. Ali to nije problem ranjivih grupa već problem društva, jer je nas uniženih višestruko više.

P.U.L.S.E: Kako žena idealizuje muškarca? Da li je svaka zaljubljenost specifična ili postoji kalup po kom žena favorizuje određene osobine? Šta se sve previđa u tom procesu idealizacije?

Marija: Mislim da svako idealizuje partnera ili partnerku na svoj način, ali u Ispod majice, opisala sam detaljno samo jedan nezdrav odnos žrtvovanja i odustanka od sebe zbog druge osobe, koji je karakterističan za patrijarhalno obrazovanje žena na Balkanu. Postoji samo jedan tip dobre žene – žena koja odustaje od potomstva ukoliko muškarac ne može da joj «podari» potomstvo i sa njim se vezuje u neku vrstu majčinsko-ljubavničkog edipalnog odnosa, žena žrtvuje karijeru, žena odustaje od svoje seksualne želje ili orgazma dok istovremeno teži da zadovolji muškarca, žena odustaje od svog života da bi dete ili muškarac-dete bili srećni, na kraju: žena polaže svoje telo kao žrtvu ili sama odlazi i sklanja se ukoliko je nedovoljno dobra. Ukoliko to iz bilo kog razloga ne ostvari – žena je loša žena, i u tome je tajna te neizgovorene ali snažne prinude. Greška je misliti da žene bilo šta rade zbog muškaraca ili zato što ih «neko tera» jer je ta potreba za sopstvenom adekvatnošću i ostvarenošću zapravo usvojena i vrlo rano naučena prinuda koja živi u nama i niko nikad ne mora da je izgovori. Štaviše, tako je i delotvornija.

P.U.L.S.E: Šta je patrijarhalni narativ i kakve on privilegije nosi sa sobom? Zašto rečenice poput “Koja je moja čaša?” znače zapravo “Dodaj mi moju čašu!” ili još bolje “Gde je moja čaša?” znači “Nađi i donesi mi moju čašu!” Zašto ovo nisu sitnice i kakav ovo oblik psihološke igre predstavlja?

Marija: Sve su to igre moći koje prolaze ispod radara. Nikad nisam želela da pišem o otvorenom nasilju, već u nasilju koje se skriva u jeziku. U Ispod majice postoje te nepotpune rečenice koje kontekst društva određuje više nego njihova leksička i semantička struktura. Tako je i taj imperativ – Dodaj, nađi, donesi, operi… izgubljen i odsutan, jer je društveno podrazumevano da će taj nered da skloni, uredi, prilagodi žena svojim nevidljivim i nenametljivim postojanjem. Isto tako, impersonalno je i normalizovano kad se kaže «Kuća je čista» a ne «Majka je upravo očistila celu kuću besplatno». Zato je meni posebno draga scena kada junakinja uživa u svom malom buntu neopranog kupatila, da bi ubrzo shvatila kako su jalove te male pobede – jer se društvo ne menja i bez obzira na sve i ona je ista kao i sredovečna Romkinja koja i pored svega što radi u kući, za decu ili porodicu, ne može da spreči muškarca da je ostavi. Žena uvek gubi, jedino to je konstanta. I žena ne može to da promeni sama.

P.U.L.S.E: Da li je čovek izgubljen u izboru smisla danas i da li društvenom inercijom nesvesno bira da postane roditelj/ radnik/ dužnik? Da li je dete egzistencijalni projekat sada odjednom savesnog roditelja/ radnika/ dužnika?

Marija: Mislim da su roditeljstvo, posao ili zaduživanje vrlo svesni izbori u odnosu na ono šta društvo nagrađuje ili kažnjava, ali nisam sigurna koliko su fer. Tačnije, sigurna sam da nisu. Iako baveći se biopolitikom mogu danima da pričam o Lazaratovom konceptu «zaduženog čoveka» ili konceptima eksploatacije žene kroz afektivni, gestacijski ili kućni rad i feminističkoj kritici marksizma kod Federiči, o posthmanističkim modelima Brajdoti, sve to u životu i književnosti nije od prevelike važnosti. Književnost se kao i svaka umetnost trudi da učini vidljivim ono što je toliko blisko i normalizovano da prolazi neopaženo. Zato su moji likovi ogoljene žene različitih klasa koje različito reaguju na gubitke privilegija normalnosti – tih iznuđenih društvenih izbora koji bi im omogućili ono što zovemo «normalnost» a u stvari jeste društvena nagrada. Tako žena iz visoke klase ne mora da se opterećuje materinstvom – jer je njenom mužu u koncepciji braka važnije sopstveno klasno promicanje ili potvrda nego njena mogućnost rađanja, žene sa dna društvene lestvice koje imaju želju za klasnim uzdizanjem sa druge strane zovemo social-climberke ili sponzoruše i one često prodaju svoje znanje, lepotu, rad ili gestacijski potencijal kroz brak ali društvo nema simpatije za tu vrstu transfera vrednosti i na kraju – srednja klasa je uvek ogledalo zlatnog standarda žena – nedovoljno im je loše da bi se radikalizovale i menjale društvo, nedovoljno dobro da bi se bavile emancipacijom drugih ili uopšte saosećale.

Dete je pre svega projekat populacione politike određene države, a zatim i projekat svake ćelije društva i svakog pojedinca. Nevolja je jedino u tome što su te veze između države, porodice i pojedinaca toliko zapretene u odnose afektivne vezanosti – i romantične ljubavi i roditeljstva, porođajnog rada i rada brige i nege da ni mnoge filozofske škole ne mogu da ih razmrse, zato je to možda moguće unutar književnosti, uz pomoć fiktivnih likova koji nalik na stvarne žive, pate i vole i prikazuju svet kakav jeste ili kakav bi mogao da bude.

P.U.L.S.E: Zašto neki muškarci ne reaguju saosećanjem na bol koju vidno nanose, čak i posle “NE”? Koje mantre i kakav unutrašnji govor koriste da bi sebi (i kasnije drugima) normalizovali ovakav postupak?

Marija: Iako pitanje deluje komplikovano, odgovor je sasvim jednostavan– u društvu je moć koju činom nasilja uspostavljaju daleko više vrednovana nego saosećanje. Ispod majice upravo govori o tome da je nasilje i želja za uspostavljanjem moći sastavni deo naših života od detinjstva u svim odnosima i kod svih ljudi – s tim što su društvene uloge podeljene tako da se od muškarca očekuje da ima i demonstrira daleko više moći, pa su iz tog razloga muškarci, daleko češće naterani u ulogu nasilnika – što pokazuje i statistika. Nije potreban nikakav unutrašnji govor da bi se normalizovalo nasilje – zato što za moć, samopouzdanje i samouverenost koju time stiču dolazi ogromna društvena nagrada. Nasilno ponašanje je zapravo ekonomično i društveno poželjno za muškarce. Nasilje muškarca nije eksces nego pravilo, čak uslov njihove društvene vrednosti.

P.U.L.S.E: Manipulativan muškarac u vezi zamagljuje čin neverstva i svaljuje čitavu krivicu na partnerku jednostavnim rečima “Ti si me oterala drugim ženama!” Koliko zna biti duboka ova zečija rupa manipulacije i koji su to još primeri okretanja, pravdanja, svaljivanja krivice i pomeranja svetla sa pozornice problema?

Marija: Glavni lik, Luka Kralj nije nikakav poseban manipulator, on je svakodnevni uspešni muškarac kakvih ima puno i koje društvo ne prestaje da ih nagrađuje. Osnovna manipulacija je zapravo na jako površnom, pojavnom nivou – uspešni muškarci pre svega – mogu da rade šta žele, kad žele i kako to žele i nikada neće imati društvene posledice. Neverstvo je društveno prikazano kao neka vrsta inherentne prapotrebe alfa muškarca da oplodi što više ženki i u društvu se blagonaklono gleda na takvo ponašanje. Naravno – druga priča bi bila da postoji ikakav pritisak društva da muškarci dokazuju svoj integritet poštovanjem partnerki, međusobnim uvažavanjem ili da postoji ikakva sankcija kada to izostane. U stvarnosti muškarci preljubnici su gledani sa simpatijama cele okoline, njihovo ponašanje se tretira od nestašnog detinjastog preko nemirnog dečačkog do nesputanog slobodnog stava nezaustavljivog harizmatičnog «pravog» muškarca. Nema tu neke dubine, kako se celo društvo bavi skidanjem odgovornosti sa muškarca i opravdavanjem maltretmana žena – muškarac sam tu ne vidi nikakav problem i sasvim logično se okreće oko sebe tražeći neke druge krivce, među njima najčešće žene bilo da su to druge – kurve, ljubavnice, zavodnice ili prve – hladne, odbojne, neadekvatne devojke i supruge. Verujem da je to zaista zamoran i nejasan problem čak i muškarcima – koji su s jedne strane opterećeni društvenim imperativima da budu hiperpotentni zavodnici, zaštitnici ili predvodnici iako neki od njih zaista žude za duboko ravnopravnim odnosima.

P.U.L.S.E: Vidi li savremena žena sebe kao seksualno biće? Da li ona sebe vidi kao objekat muške želje ili je seksualnost nezavisna od muškarca? Da li je identifikacija sa nezavisnom seksualnošću/objektivizacijom potpuna ili parcijalna, svesna ili nesvesna? Da li je seksipil kao takav integrisan u pojam ljubavi ili je on van ljubavi?

Marija: Žene jesu seksualna bića i to su bile oduvek. U Ispod majice, želela sam da izbegnem govor o seksualnosti žene kao samorazumljivoj kategoriji koja najčešće podrazumeva samo heteroseksualnu belu ženu i njeno žitije. Ono što mene zanima u književnosti jesu odnosi moći unutar afektivnih odnosa od kojih je seks samo jedna strana. I čim govorimo o odnosima – ne postoji nikakva nezavisnost niti samodovoljnost. Čak i u epizodama romana koje se bave sopstvenim doživljajem tela ili buđenju seksualnosti – to su odnosi. Na mene je u umetničkom smislu, kada govorimo o seksualnosti ili telu jako uticala nadrealistička teorija i rasprava na nivou Breton-Bataj. Do neke instance mi smo svi objekti i svesno i nesvesno i zbog toga i jeste zanimljivo analizirati te odnose. Meni je književno posebno zanimljiva bila tema simboličke aseksualne žene – žene iz predseksualnog stanja, devojčice i mlade žene ili kasnije faličke žene, atletski usmerene žene koja izbegava seksualnost kao polje otvorenog sukoba moći. Posebno sam se potrudila da iskažem taj izbor, odnosno prelaz ka klasičnoj društvenoj postavci žene – žene kao seksualizovane predstave i pronalaženja sopstvenog seksualnog zadovoljstva u podređenoj, pasivnoj ulozi zato što je to zaista izazovna tema o kojoj je malo govora u ženskoj književnosti (izdvojila bih Jelinek, Šrajver, Dejvis, Runi). Definitivno mislim da su nadrealisti mnogo otvorenije govorili o seksu i spektru dinamika odnosa nego što je to danas, čini mi se da je čak i ovo pitanje previše binarno da bi čak i zagrebalo kompleksnost odnosa erotike, seksa, fetiša i privlačnosti, ljubavi i svega što čini afektivne odnose zaista neiscrpnom temom za umetnost. Mislim da je važno vratiti se Prustu i Bataju, naravno kroz neko možda ovovekovno feminističko čitanje i pisati neku književnost koja politizuje ljubav, nasuprot estetizaciji i romantizaciji represivnih politika ljubavi, što mislim da je previše često, pogrešno i dosadno.

P.U.L.S.E: Da li žena mora da usvoji muške osobine da bi bila hrabra i uspešna? Ako ih usvoji kakvu etiketu ona dobija? Da li muškarci imaju monopol nad takvim osobinama? Šta je sa vulgarnošću? Može li muškarac partnerku ucenjivati očekivanjem kalupa čednosti i pasivnosti? Kakve sve korisne osobine se žrtvuju u tom kalupu?

Marija: Žao mi je što ću to reći, ali žena nema moć da bilo kakvim ponašanjem ili novostečenim osobinama promeni način na koji je društvo gleda – samo isključivo kao ženu. I to je motiv koji se provlači kroz ceo roman Ispod majice – žene koliko god bile različite i koliko god različite bile njihove strategije opstanka u patrijarhalno postavljenom svetu gube. I ispod svake – pa čak i najuspešnije žene krije se milion i jedno poniženje, nasilje, nefer izbor i iznuđeni kompromis. I istovremeno sa svim gubicima – ženi je oduzeta mogućnost jezika, kao autorka ja ne mogu da se služim jezikom slobodno kao moje kolege – da ga variram i (zlo)upotrebljavam a da ne budem diskvalifikovana kao vulgarna ili prosto – nepismena. Jer jezik je isto muška kategorija i guranje žene u jezik jeste vrsta prestupa nad kojim se zatvaraju oči – jer da se taj prestup prizna, priznalo bi se i naše postojanje. U Ispod majice sam se pitala i zašto žensko nasilje nije tretirano kao zločin već kao neuračunljivost, odsustvo mišljenja, nagon, bolest, iako je često vrlo racionalno, društveno uslovljeno ili svesno i planirano. Društvo ne želi da sagleda ženu u njenoj ukupnosti, ne želi je kao ravnopravnu, i različitim načinima joj oduzima kompleksnost – upravo i podelom osobina na muške i ženske, ukalupljivanjem ili insistiranjem na ženskom principu kao metafori za prirodno, iracionalno, nagonsko ili osećajno. I to važi i van književnosti – pa upravo svaka kritika Ispod majice bila je fokusirana na ukorenjenost ove knjige na ličnom, ispovednom, na iskustvu ili osećanjima, odbijajući mogućnost da je upravo suprotno – da je bazirana na društvenom, političkom, teorijskom ili promišljenom, jer to je teren rezervisan za muške pisce. Želela sam da dokažem da moguće da žena prisvoji i svoje, žensko iskustvo i jezik i društveno promišljanje. Ali, ženi nije dozvoljeno da istovremeno živi i govori.

P.U.L.S.E: Ćuti i radi, nemoj se buniti, budi srećan što i to imaš – ovo sve su patrijarhalni oblici ućutkivanja i ukalupljivanja radnika u preadaptiranost tako da bez talasanja služe kao uglavnom jeftina radna snaga. Da li postoji sličnost između omalovažavanja i ograničavanja slobode radnika i omalovažavanja i ograničavanja slobode žena ?

Marija: Rekla bih da – ukoliko će to pomoći radnicima da shvate žensku borbu. Jedna od najznačajnijih kritika Marksa jeste upravo feministička, istinska revolucija nije moguća zanemarivanjem činjenice da je istorija represije žena, posebno društvenog prisvajanja ženskog reproduktivnog rada direktno povezana sa kapitalizmom i reprodukcijom rada u čemu osnovnu ulogu igra ženski nevidljivi afektivni, gestacijski i kućni rad, kao i rad brige i nege. U segmentu rada i reproduktivnih prava – žene su bile jednakije u feudalizmu, gde pitanja reprodukcije nisu bila pod direktnim interesom društva. Ne možemo prosto izjednačiti ženu radnicu i muškarca radnika jer žena radnica je višestruruka radnica – kroz rad na poslu i rad u kući, rad rađanja, rad brige i nege dece, starih i drugih ranjivih kategorija. Žene svojim samoregulisanim i nevidljivim radom direktno održavaju reprodukciju radne snage. To do 20. Veka niko nije ni dovodio u pitanje – ali da se podsetimo slogana sa prvog međunarodnog feminističkog skupa u SFRJ, “Drug-ca“ održanog 1978. u Studentskom kulturnom centru u Beogradu: «Proleteri svih zemalja, ko vam pere čarape?»

P.U.L.S.E: Da li je feminizam revolucionaran dovoljno da potpomogne razumevanje i drugih eksploativnih i nasilničkih obrazaca ponašanja?

Marija: Pored umetnosti, feminizam je jedino dovoljno revolucionaran da ogoli eksploatativni karaker svih društvenih instituta i koncepata – počev od romantične ljubavi, braka i porodice, društvene moći i klasa, saosećanja i brige, binarnosti i vrednosno postavljenog odnosa aktivnog i pasivnog, pa i dopuštenja i prisile. Iako postoje kritike koje u romanu Ispod majice vide nemogućnost društva da eliminiše rod, ljubav ili porodicu, ja zaista to nisam ni pokušala niti ću se u budućnosti baviti tim pokušajima, jer niti sam anarhistkinja niti bih volela da zvučim tako. Možda si primetio i da ne koristim izraz postpatrijarhat kao što ne koristim izraz postkolonijalizam – jer budući da postoji jasan kontinuitet našeg društva, kulture i civilizacije od antike, gde su ti koncepti i ustanovljeni, mi živimo vrlo malo izmenjene oblike patrijarhata i kolonijalizma i to je vidljivo i na sistemskom i simboličkom i svakom drugom nivou – antički uzori nisu skriveni, mi se time čak ponosimo.

Verujem da jedino temeljnom izmenom društva, tako da ono bude feminističko mi možemo izbeći propast ili što se danas kaže «živeti na principima održivog razvoja» – uz poštovanje različitosti, nenasilje, sistemsku brigu i negu o ranjivim kategorijama i naravno očuvanje prirodnih bogatstava.

  Juror 8, Marija Ratković, Psihologija, Sociologija, Srđan Mutlak