Meri Elen Mark je deo treće i ključne faze dokumentarne fotografije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka – neposredno pre uspona konceptualizma i kasnije pojave digitalne fotografije koja je unela revolucionarne promene u fotografskom pristupu i praksi.
Ono što radim poslednjih godina su projekti koji su vezani za fotografisanje maturskih proslava. Tokom sezona matura pitujem po zemlji sa 20 do 24 kamere, što je logistički komplikovano ..i fotografišem proslave. Moj muž je snimio film o tome, intervjuišući na stotine dece.. Sve smo to radili u saradnji sa školama i muzejima. Želela sam da uradim i seriju fotografija u srednjoj školi u Portlandu, ali nisam uspela da nađem sponzora za to – čak ni muzej u Portlandu nije bio zainteresovan. Nadam se da ću pripremiti i završiti knjigu o tome ali je sve to teško uraditi u ovo doba kada je ekonomska situacija loša.
Izgleda da Vas privlače oni koji žive na marginama društva?
Pa, može se reći da je tako. Ali moj maturski projekat se ne bavi društvenim marginama. Radi se o mejnstrimu Amerike. Ali, naravno, uradila sam dosta projekata o ljudima sa društvene margine i to su veoma realistične fotografije.
Vaše teme kojima se bavite su različite. Šta je sve to što vas privlači?
Ja sam samo zainteresovana za ono što čini jednu fotografiju. To ne mora biti neko na margini. Juče sam predavala na Vudstoku, bilo je lepo…kasnije sam šetala i posmatrala ljude. Zanima me sve u stvarnosti.
Više volite dokumentarni ili foto-novinarski rad?
Više ne postoji tako nešto kao što je foto novinarstvo. Sa time je gotovo osim nečeg što podseća na to u novinama. Poštujem novine ali ali je realnost da je bavljenje fotografskim novinarstvom završeno. Oni žele ilustracije i fotošop fotografije filmskih zvezda.
Zašto mislite da je foto novinarstvo mrtva praksa?
Zbog ekonomije. I dalje se može videti dokumenarni rad, ali prevashodno o ratu. To su ratne priče. Imam veliko poštovanje za ratne foto reportere. Oni su neverovatno hrabri. Ja nikada ne bih imala hrabrosti za to a i suviše sam stara i slabo pokretna za takvu akciju. To je za mlade ljude koji mogu brzo da razmišljaju i deluju. Dakle, i dalje imate ratne priče ali ne više socijalno zasnovane dokumentarne serijale.
Dakle, mislite da je većina fotografa danas orijentisana samo na komercijalni rad?
Pa, postoje veliki dokumentarni fotografi i danas, ali mi ne dobijamo priliku da vidimo njihov rad…i to je ono što je tragično. Njihovi radovi se ne prikazuju u galerijama jer vlasnici istih ne veruju u njihovu prodaju.
Primarno radite u analognoj tehnici. Zašto?
Zato što volim film. Ne mislim da su film i digitalna tehnika isto. Nisam protiv digitalne fotografije i mislim da su odlične za novine. Postoji veliki broj izuetnih fotografa koji se bave digitalnom tehnikom. I lepo je kada koriste fotošop kao “mračnu komoru”. Ali, u ovom trenutku moga života. stvarno ne želim da se menjam i još uvek volim klasičan film. Izvinite, ali još uvek više volim vrednost srebrnog otiska nego digitalnu štampu.
Koja je najveća promena u svetu fotografije od vremena kada ste se vi počeli baviti njome?
Kada sam ja počinjala, bilo je neprihvatljiva mogućnost menjati fotografiju. Bilo je skandalozno ukoliko ubacite, recimo nebo u neku ratnu fotografiju ili slično. Sad je sve u tome. Kada gledam neki magazin i vidim neki portret pretpostavljam da je digitalno izmenjen. Ne, ne napadam ovim tehniku fotošopa. Ali kada se koristi na taj način to više nije fotografija nego ilustracija.
Imate veliku empatiju za predmete, čini se…i prevashodno ste fokusirani na pojedince a ne na pejsaže?
Da, to jeste istina. Ja brinem o ljudima i zato sam postala fotograf. Ja volim velike i lepe pejsaže ali ne znam kako da ih fotografišem i ovekovečim. Jako poštujem one koji umeju to da urade kao i one koji se bave ratnom fotografijom.
Šta tražite kada snimate fotografiju?
To je teško pitanje.Tražim nešto što ima smisla za mene, nešto što ja mogu podeliti sa drugima. Mislim da je fotografija bliža pisanju, mnogo bliža od slikarstva. Najbliža je pisanju jer koristite aparat da bi preneli ideju. Slikama nije potreban naslov…one samo treba da prenesu ideju.
Gde je i kakva je uloga lepog u fotografijama, čak i u onim koje se mogu nazvati dokumentarnim i foto novinarstvom?
Volim pojam lepog i lepotu u slikama. Ali volim i fotografije koje postavljaju pitanja, pa i one koje su smešne ili ironične.
Ljudi u redakcijama govore o objektivnosti. Da li tako nešto postoji?
Ne. Svako je subjektivan. Kada pogledaš nešto ti se već opredeljuješ. Pokušavate da se prilagodite, ali su i dalje to vaša osećanja o nečemu.
Da li je svaka fotografija akt manipulacije?
Svaka fotografija je mišljenje fotografa o nečemu. To je svedočanstvo o tome kako oni osećaju nešto, o onome što oni shvataju kao strašno, tragično ili smešno.
Pretpostavljam da još uvek fotografišete na filmu?
Da. Sada sam radila na snimanju filma “True Grit” i zaista sam uživala u tome.To je nešto kao snimanje fotografija u nečijem muzeju umetničkih dela. Interpretiram rad režisera, njegove glumce, scenografiju, kostime i drugo. Trudim se da protumačim šta rade. Ali se trudim da je to sve samo o njihovom radu.
U ovo digitalno doba svi mogu biti fotografi. Šta mislite o tome?
To je i dobro i loše. Dobro je što svako može da slika i da ima šansu da bude fotograf. Neki su stvarno dobri. Ali loša stvar je što je veoma teško napraviti veliku i značajnu fotografiju. Svako može da uradi dobru fotografiju – čak i dete. ali je teško napraviti odličnu. I tu počinje da se gubi granica i moć prosuđivanja šta je odlična a šta samo dobra fotografija.
Kako naterati ljude da budu otvoreni dok se fotografišu?
Morate biti svoji, naročito u snimanju portreta. Morate preuzeti kontrolu čak iako su u pitanju osobe od kojih se, na neki način, plašite…poznate ličnosti i slično. Kažem ljudima koji su uglađeni i zbunjeni u tim situacijama da nisu dokumentarni fotografi. Oni treba da slikaju mrtvu prirodu ili pejsaže i ja im kažem – klonite se ljudi. Zato što ljudi osećaju kada ste uplašeni od njih. Većina želi da bude fotografisana i znate šta je najgore što se može desiti? Da vam kažu “ne”. Meni se to desilo nekoliko puta životu.
Legendarne fotke, cak i ako se zanemari “selebriti faktor” (ako je to uopste izvodljivo, i ako ima smisla). Zanr fotografije bi, po meni, bio vise portetura, ne toliko dokumentarni (mada ima i toga). Veci broj ovde prikazanih radova bi se mogao definisati kao “environmental portrait” (u duhu Arnolda Newmana), znaci porteti gde ne dominira plitka dubinska ostrina (vec obratno, ukljucuje se okruzenje). U stvari, napraviti jasnu razliku izmedju toga i onoga sto se u uvodu zove “dokumentarno” nije sasvim lako. Ipak, rekao bih da je vecina ovog sto ovde vidimo “staged”, znaci kvalifikovalo bi se kao portetura. Moja, sto ono kazu, 2 centa. Pozdrav.
Legendarne fotke, cak i ako se zanemari “selebriti faktor” (ako je to uopste izvodljivo, i ako ima smisla). Zanr fotografije bi, po meni, bio vise portetura, ne toliko dokumentarni (mada ima i toga). Veci broj ovde prikazanih radova bi se mogao definisati kao “environmental portrait” (u duhu Arnolda Newmana), znaci porteti gde ne dominira plitka dubinska ostrina (vec obratno, ukljucuje se okruzenje). U stvari, napraviti jasnu razliku izmedju toga i onoga sto se u uvodu zove “dokumentarno” nije sasvim lako. Ipak, rekao bih da je vecina ovog sto ovde vidimo “staged”, znaci kvalifikovalo bi se kao portetura. Moja, sto ono kazu, 2 centa. Pozdrav.