Meditacije o Demijurgu: Poriv za stvaranjem i kreativni impuls

“Umetnost se rađa i uzima maha gde god postoji nezasita žudnja za duhovnim, za idealnim: ono htenje koje ljude privlači umetnosti.” – A. Tarkovski

Malo je strasti poput one koja vodi um i ruku čoveka obuzetog impulsom za stvaranjem. Posredi je iskustvo, fenomen čak, koji je istovremeno izvor najiskrenije radosti i agonije; i to tako isprepletenih da ne predstavljaju samo poslovičnu smenu doba, dana i noći, plime i oseke, već i neizostavan preduslov njihovog uzajamnog postojanja.

Govora u ovom tekstu ni slučajno neće biti ni o kakvoj “tržišnoj logici” kao kakvom motivatoru stvaranja – pre svega stoga što autor oseća iskonsku averziju ka aksiomu finansija kao pokretača svega i oseća da duguje da to prizna. Nećemo, barem ovog puta, zalaziti ni u stvaralačke nagone koji polaze iz taštih pobuda; niti ćemo raskrinkavati sve one koji slede u ovom tekstu kao takve. Bihejvioristi, antropolozi i sociolozi su već učinili dovoljno da nam ama baš svaki akt (“)slobodne(“) volje demistifikuju i markiraju kao uslovljen biološkim ili nekim drugim sebičlukom. Naprotiv – hajde na trenutak da akcentujemo plemenito, kontempliramo zagonetno ali i upozorimo na maligno na jednom krupnijem planu. Upravo zarad cvata individue, njenih opažajnih, saznajnih i drugih moći – onih koje kao vrsta imamo tu privilegiju i dužnost da negujemo i razvijamo.

Individualni plan

Istraživači sa Univerziteta Tufst, Sternberg i Lubart (1991, 1995, The Nature of Creativity) izneli su tzv. “toriju investiranja” (biti u potrazi, tj. “kupovati jeftino”, ideje koje su nepoznate ili koje imaju potencijal za rast a koje, kada su prvi put predočene, po pravilu nailaze na otpor. Pojedinac koji ih je izneo istrajava u tom otporu i konačno ih “dobro prodaje”). Po ovoj teoriji, za kreativnost je neophodno ispuniti šest uslova, odnosno resusa u međusobnoj vezi: intelektualnih sposobnosti, znanja, načina razmišljanja, ličnosti, motivacije i okruženja.

Razdražuje me vlastito pisanje. Ja sam poput violiniste čije uho je ispravno, ali čiji prsti odbijaju da precizno reprodukuju zvuke koje čuju iznutra. – Gistav Flober

Interesantno, nije sasvim ispravno gledište da je za plodonosan postupak stvaranja neophodno izobilje, pre svega, slobode i svake neograničenosti. Paradoks kreativnosti je u tome što ima koristi od ograničenja, posebno onih koje su samonametnute. Mnogo toga u vezi sa stvaranjem dela je isprepletano sa uslovima kojima dominiraju striktnost, konvencije i formalnost. To je stoga što je unutarnjem svetu koji stiče momentum ubrzanja moguće da se iskaže samo u spoljašnjem etru u kojem stvarnost miruje i ne talasa. Otud i mnogi istorijski dokumentovani primeri velikana demijurškog zanata koji su u svoju dnevnu dozu kreacije uvodili čitavu procesiju rituala i rutine – sastojaka koji daju strukturu i stabilnost egzoverzumu koji inače zavodi i ometa.

Vapaj za duhovnim

Da li je Tarkovski, sineasta sa možda najdubljim razumevanjem i doživljajem umetnosti od kako su braća Limijer izumela njegov poziv, bio u pravu kada je samopouzdano tvrdio da je u osnovi svake prave umetnosti tražnja za duhovnom spoznajom i odgovorom na pitanja o smislu života (spomenimo pride i misao o tome de je pesnik sluga, ne i gospodar, kreativnog života koji je jedini mogući oblik njegove egzistencije)? Ukoliko stvaralački akt uzmemo kao transliteraciju za postavljanje pitanja, kakvo bi onda pitanje bilo umetničko delo u nastajanju? Tokom svog psihifizičkog razvoja, čovek svoje istraživačko žitije otpočinje fascinacijom svetom i (sugestije mudrosti i razvoja karaktera tako, barem, nalažu) završava introspekcijom, dubiozama o sebi. Ovo je unekoliko u konfliktu sa našim vaspitno usađenim stanovištem po čijem načelu se “mora uvek poći od sebe” – pri evaluaciji drugih i njihovih životnih situacija i sudbina, na primer – ali je neosporno prvi uslov našeg perceptivnog ustrojstva u kojem smo mi prva poznanica i referentna tačka. Šta onda, tako posmatrano, predstavlja stvaralački čin u začetku? Pitanje samo ili tek njegovo formiranje? O sebi, ili o svetu?

Renesansa je, svojim prevrednovanjem ljudskih kvaliteta i njihove pozicije u opštem ustrojstvu, načinila pravi kopernikanski obrt i kada je stvaranje po sredi. Sunovraćena slika čoveka vratila se u centar kosmosa, a sa njom isčezla je predstava o božanskom diktatu kao izvoru genija. Ovim obrtom nastala je nova odgovornost i novo breme: umesto da poseduje genij dat odozgo, čovek je po prvi put bio doživljavan kao samodovoljni izvor genija, kao prethodnica svega večnog i mističnog. Da li je (od) tada čovek umeo da se nosi sa takvim nerealnim očekivanjima? Na koji način je percepcija talenta kao sopstvenog poseda umesto velikodušnog dara odredilo sudbinu istorije stvaralaštva?

I tako je, smatram, i sa tobom. Tvoje ideje sazrevaju postupno – pusti ih, neka rastu. Neka se oblikuju bez preuranjene žurbe. Nemoj ih urgirati, kao da bi danas mogao postati ono što će vreme (što će reći, milost i okolnosti koje od tvoje dobre volje zavise) od tebe načiniti sutra – Tejar de Šarden

U slučaju naučno-tehnološkog razvoja, uz pomoć interesantnog postulata Mihaila Epštejna napokon dolazimo do vredne sprege teologije i tehnologije, koja je iz prikrajka vrebala kulminaciju informatičkog doba da bi se izrazila i opravdala. Ukoliko sam sposoban da stvorim nove i potpune, virtuelne i samoodržive svetove, zar to ne povećava mogućnost da sam i sam stvoren? Ironično koliko može zvučati, da li je upravo zapadna tehnokratska civilizacija, samodovoljna i prilično duhovno anestezirana, slučajna i neposredna aluzija na mogućnost božanstva? Ako da, postigla je to stvaralaštvom kao bazičnom instrumentalnom delatnošću, jer “stvaralaštvo podseća da smo mi stvoreni” – samo u biološkom i vaspitnom smislu, dok se ne pokaže drugačije.

Nezahvalno je govoriti o hijerarhiji poriva za kreacijom, ali ukoliko se moralno vrednuju po smernosti karaktera i skrušenosti nad prepunom vaseljenom još uvek nestvorenog – onda je Poriv nad porivima baš ovaj, koji se tiče dodira sa nekom višom sferom, zato što: a) ne garantuje pozitivan ishod po stvaraoca (u potrazi za duhovnim, može doći do gorkog poraza i surovog otrežnjenja; b) podrazumeva veoma korenitu i katkad bolnu metanoju; c) stvaralac se ne vodi sebičnim potrebama ega i svog zemaljskog “ja”, koliko njegovu potrebu usmerava nagoveštaj sveopšteg prožimanja zeitgeit-a, weltschmerz-a i/ili šamanskog kanalisanja neke više sfere čiji je stvaralac samo medijum, prijemnik.

Trijumf nad smrću

Zacelo, jedino odsustvo samokritike i veoma tašt mentalni sklop počinje stvarati sa svešću o nekakvoj “prečici” do Valhale ovim putem. Umetnost – istinska, iskrena umetnost, raskrinkava ovakve afinitete kao nepripadajuće dignintetu ličnosti. U krajnjem slučaju, “biti kreativan znači voleti život, voleti ga toliko da se želi uvećati njegovu lepotu, uvođenjem još malo muzike, poezije i plesa u njega”, kako bi to formulisao jedan od najznačajnijih duhovnih učitelja XX veka, Osho. A istinska ljubav je neegoistična po prirodi i ona koja slavi rađanje života samog života radi i potencijala i nade koje u sebi nosi.

Iako nemamo svi jednake kapacitete za stvaranje materijalnih dela, postoje gledišta po kojima se u fazama životnih slomova kao što su gubici voljenih osoba stvaralaštvo ispoljava u nekom od vidova. Temeljiti potresi koje psiha ličnosti trpi, osećaj blizine smrti, svest o nepovratnosti izgubljenih, o njihovoj večnoj tišini…to su udarci koji malo po malo “slamaju srce, kako bi se ono moglo otvoriti”, rečima persijskog mistika, teologa i pesnika, Rumija. Persona transcendira ovaj svet i približava se istinski religijskom biću, utoliko što je problem prevazilaženja smrti u srži svih religijskih pitanja diljem planete. U tom procesu (koji nije ništa drugo do proces, to jest nezamislivo je kratkoročno i momentalno odigravanje ovakve transformacije – bez obzira na svedočenja koja tvrde suprotno) odvija se kreacija nad svim kreacijama: ponovno osmišljavanje sebe, smisla svog postojanja i odnosa sopstva ka tom smislu.

There is crack in everything, that is how the light gets in – L.Cohen

Čak i ako se udaljimo od starozavetnih analogija o stvaranju sveta i čoveka, ponovno stvaranje sopstva je i materijalna izgradnja kroz duhovnu matricu. Oruđe za kojim se najčešće poseže u ovoj vrsti htenja je simboličko; jer, upravo je u simbolizmu pračovek crpio hrabrost za sučeljavanje sa prirodnim silama koje su pretile opstanku. Situacija u kojoj se nadvila (ne)imenovana pretnja nad životom suštinski je identična pradavnim strepnjama i kaskadi impulsa i instinkta koji se potom aktiviraju. To je antropološka realnost i psihička uslovljenost traganja za zrncem sigurnosti kada se osećamo krhkim poput lista kojeg bi i najtananiji lahor mogao rasprišiti bezpovratno.

Jezikom simbola koji zajedno, u sprezi, tvore taksonomije i sintakse univerzuma ličnosti. Nepreglednim univerzumima se slikaju sićušne skice-isečci (trenutne) duševne preokupacije koja je plodonosan balast za stvaraoca. On je tada šaman-sveštenik, posrednik između dva sveta, nameran da umilostivi i smiri vihorne sile kojima ritualno žrtvuje svoju intimnost i svoje pritajeno “ja”.

Volja za prkosom

Biti u suprotnosti ili saglasju sa nečim pitanje je konteksta. S tim što ostaje potpuno otvoreno da li je reč o kontekstu vlastite ličnosti ili vremena i trendova pod kojima se živi i stvara. Stvaralački čin niče onda kada je stvaraočeva “glina” najsvežija i spremna za oblikovanje – zbog čega je preporučljivo pažljivo osluškivati to unutrašnje vrenje i nipošto ga ne požurivati, siliti, dovoditi ga preuranjeno na svet i rizikovati mrtvorođenče. Već u skladu sa tim, može se reći da je stvaranje afirmacija onoga što samo i prirodno traži izlaz i ispunjenje ličnosti. Shodno tome, tom trenutku ili vremenu bivanja u potpunom salasju sa svojim vrednostima i uverenjima, stvoreno delo je rođenje provokacije i uzrok dubioze. Samim stizanjem u postojanje, ono u sebi nosi znamenja zajednička svakom postojećem biću ili objektu: ideale, čežnje, uverenja, ubeđenja, zahteve, kritiku, osudu, optužbu…To implicira da je ono osuđeno i predodređeno da stoji u opoziciji ka mnogo čemu, ka nebrojenim drugim faktorima (i drugim delima i ljudskim faktorima) koji su tu “bili ranije”.

Oponenti ovakvog vida civilizacije za koji znamo – tehnokratskog i upućenog na ekonomsku efikasnost kao njen jedini poželjan i jedini “bitan” modus operandi – podsećaju da nijedna vrsta osim čovečije nije sagradila monstruoznost civilizacije zasnovanoj na kompleksnim tehnološkim sistemima. Na osnovu toga, mnogi anarhistički pokreti tvrde da je očito da postoje kreativni nagoni koji ne rezultiraju takvim društvom i da je dužnost svih onih koji ne žele da svoje živote provedu ulozi zupčanika društvene mašine – a koji žude za stvaranjem soptvenih interakcija i života kao samo svojih, koji ne mogu biti ni na koji način otuđeni – moraju prisvojiti takav nagon i tu energiju kao osnovno oružje u bici protiv civilizacije.

“Nezauzdana kreativna aktivnost i eksperimentacija koja služi za zadovoljstvo onih u čijim je rukama ne treba da ulivaju strah! Takva aktivnost nije stvorila sadašnju civilizaciju kao sistem društvene kontrole i neće stvarati buduće.” Promisli poput ove, jedne anonimne anarhističke grupe koje u jednoj novoj kreativnosti vide i spasenje sveta, jesu najdirektniji zamisliv poziv pojedincu na unutarnji potres i izmicanje van okvira društva koje, sve više, negira važnost kreativnog i duhovnog pojedinca, pod parolom korporativne “upotrebljivosti”. Konačno, kada jednom ovakvom, očigledno zabrazdelom i neodrživom, društvenom sistemu dođe kraj, novi svet će se roditi iz kreativnog zgarišta umetnika dobrovoljno sagorelog u svojoj aktivnosti. Setimo se Koena, trubadura romantika svih generacija: “Ukoliko vaš život gori dobro, poezija je samo pepeo.”

Društveni plan

Najpre bi se valjalo pozabaviti izvesnim socijalnim normama i ustrojstvima koje oblikuju kreativni rad kako pojedinca, tako i zajednice. Ne treba smetnuti sa uma ni na tren o kakvom kongolmeratu veza u stanju međuzavisnosti je reč, o kakvoj neraskidivoj sponi se mora promišljati. Retki su domeni ljudskog delovanja koji nemaju tačku preseka sa društvom, te isti princip važi i za nadasve duhovnu delatnost stvaranja dela ili predmeta od uzvišene vrednosti, bilo javno artističke ili intimno simboličke. Ako uzmemo za aksiom da su alhemičari srednjeg veka i doba čovekovog uspenja (i “uspenja”) koje je usledilo bili, pre svega, ljudi prožeti neutaživom željom za ultimativnim stvaranjem – stvaranjem onoga što se smatra nemogućim – i prisetimo se mešavine bogobojažljivog i dogmatskog odnosa koji je ondašnja javnost gradila spram njih,

Kultura kao druga evolucija

Mema (eng. meme) je replikator i prenosnik kulturoloških informacija, na isti način na koji gen prenosi biološke i genetske odlike i informacije o organizmu. Geni se prenose biološkim jedinicama kao što su spermatozoidi ili jaja, a meme se propagiraju na sličan način u memetskom pool-u, prenoseći se sa mozga na mozak, plastično objašnjeno.

I proširenje vokabulara daje indicije koliko je učenje o evoluciji revolucionizovalo sve, ne samo poimanje prirode. Pojavom termina kao što je socijalni darvinizam (kojim se označava primena bioloških mehanizama poput prirodne selekcije na društvenu dinamiku) priroda i kultura stupile su u još prisniju vezu. Ta veza je snažna koliko je i bila svojim uspećem početkom XX veka, s tim što je od tada prošla kroz brojne revizije, izazvala katastrofizme i dalekosežne promene u socijalnoj strukturi i klimi.

Ne zadovolji se pričama i stvarima koje se drugima dešavaju. Razmrsi vlastiti mit. – Rumi

Neporeciv uticaj koji je evolucija imala na kulturu upućuje na logiku dvostranosti ovog uticaja – ali, gde je u svemu tome stvaralaštvo. Stvaranje i kreacija nisu sinonimi za kulturu, iako je veza između ovo svoje očita. Uostalom, možda i najpotpunije viđenje veze između stvaranja i evolucije, i to van redukcionističkog darvinizma, pružio je naš istaknuti naučnik i leonardovski duh, jedan od svetskih pionira nano-mašina, dr Đuro Koruga. “Svetlosni blesak uma se kao proces formiranja lepote i proces sublimacije može nazvati kreacijom, dok je iskustvo koje um stiče u tom procesu evolucija”. U svom traktatu o “Broju 60 kao savršenom i harmoničnom entitetu u kreaciji i evoluciji” (Časopis “Zenit”, broj 11, jesen 2010) u kojem evoluciju i kreaciju naziva jedinstvenim procesom, Koruga poentira razoružavajuće plemenitim uverenjem da, “ako razmotrimo evoluciju i kreaciju kao sinergiju, imaćemo više šansi da predvidimo put koji će nas odvesti do bolje budućnosti.”

Stagnacija = smrt

Fridrih Niče je pružio jednu od temeljitijih filozofija istorije i istoricizma u “Koristi i šteti istorije za život”. Tom prilikom, istakao je dva pristupa povesti koje je nazvao “antikvarnim” i “monumentalnim”. Ovo drugo čitanje istorije je ono koje za uzore iz svoje prošlosti uzima velika dela i iste takve persone čineći od njih tkanje sadašnjosti kao zalog za budućnost. Međutim, monumentalno saznavanje istorije deli samo jedan nesmotren korak od antikvarnog – neselektivnog veličanja apsolutno svakog događaja, dela ili čina iz prohujalih vremena jedne nacije (ili neke od društvenih “ćelija”, poput porodice, zajednice, pokreta i sl.).

Društva koja odlikuje “višak” istorije teže jednom obliku antikvarnog sagledavanja sebe i svoje prošlosti, uvodeći tako u kolektivnu psihu “muzejski” mentalitet i grčevito držanje za postojeće paradigme. Reč je o onoj vrsti kolekcionarskog duha svega pređašnjeg kod ljudi zbog kojeg, poput kraljeva sa sindromom Narcisa u narodnim bajkama, ne mogu odvojiti pogleda sa nepregledne riznice vlastite baštine. Naš književni radnik, Vladimir Bajac, jednom prilikom je izrekao izvanredno zapažanje o mentalitetu koji (većinski) stoji iza stavova o tradiciji: “I budućnost je buduća tradicija. Ne razumem zašto se tradicijom smatra samo prošlost, to je velika mentalna greška.”

Da bismo vodili kreativan život, moramo izgubiti strah od nebivanja u pravu. – Joseph Chilton Pearce

Naravno da se ne može i ne treba sporiti neporecivu neophodnost istorijske tradicije i kulturnog kontinuiteta. Ali stoji iza toga da Demijurg pod balastom istorije, ukoliko je pojmi na isključivo grandiozan način nečega što mu ne pripada i njemu samom, ostaje paralisan i jalov pred izazovom stvaranja; nedostaje odvažnosti da se “nakalemi” na bogato pletivo starih. Da se rizikuje ostvarenje nečeg što će sud vremena pokazati bezvrednim ili irelevantnim za datu kulturu. Izražena je obeshrabrenost koju stvaralac iskusi ukoliko naiđe na nerazumevanje ili neodobravanje jvanog mnjenja (koje samo iz svoje brojnosti i ni iz čega drugog crpi autoritet). Gotovo psihotično odbijanje da se usudi popeti na ramena džinova. Paradoksalno, briga o kulturi inhibira zamah sadašnjosti i stvaranje u tom slučaju se ili pretvara u puki omaž idolima (ali ne na način na koji je renesansa bila omaž antici, jer je ona u antici prepoznala klicu snage kojoj je preporođena čitava jedna epoha i udahnut život jednoj novoj budućnosti) ili nostalgično prijanjanje za “majčinske skute”. Iako potpuno legitimno (i, treba priznati, u određenoj meri potrebno), ovakvo stvaralaštvo je suštinski inertno. Tradicionalističkom pristupu je suprotstavljen avangardni i postmoderni u kojem se često ne prepoznaju pravila, odnosno pogrešno se tumače kao njihovo odsustvo.

Kultur-fašizam i memetički pohodi

Premda su, kao tvorevinama nastalim iz duhovnih napora, umetnosti i kulturi inherentne altruističke i filantropske tendencije, ni jedna ni druga nisu delatnosti sa imunitetom od zloupotrebe; Ili, tačnije, od naopake postavke stvari i zamene teza o njihovoj važnosti i smislu. Kultura stavljena u kontekst savremenog društva, omeđenog geo-političkim odnosima i “voljom za moć” (koja je samo jalovo prikrivena želja za dominacijom) odveć često je objekat vrlo agresivnih kampanja sa manje ili više suptilnom porukom o nadmoći izvesnog “stila života” – što će reći, oblika masovne kulture koja dobija trenutnu (i time potrošnu) validaciju u određenom vremenu, uslovljenom trenutnim odnosom snaga politike i ekonomije. Kultura tako postaje žrtva kultur-kampfa, egoistično koncipiranog načina za širenje određene kulturne matrice koji je u svakoj suprotnosti sa anti-agresorskom, transcedentnom prirodom istinske umetnosti. Ekonomija je podstakla socijal-darvinizam, a istinski taoc zahuktalog kapitalizma i “trke pacova” upravo je kultura u svom rudimentarnom obliku.

Šta zapravo čini ovako određen Demijurg? Postaje Abraksas, entitet i stvaranja i uništenja, čiji tas je podložan vrlo labavom balansu i preti da svakog časa iskoči iz ekvilibrijuma i pretegne na stranu isključivo lošeg, napadnog i nametljivog. Budući da deluje u pluralističkom svetu – kulturno raznovrsnom – on se služi komparacijom kao svojim bitkom i služi se terminima “ja” i “drugi” kao referentnim tačkama. U jednoj krajnosnonoj liniji, “drugi” mogu biti čak i pripadnici istog društva, “podanici”, kojima se nameće uniforman “one size fits all” kulturni model. U tom slučaju, kao i u slučaju ekstrovertnih kampanju, može se pričati o kultur-fašizmu. Takve kulturne inicijative koje proizlaze na društvenom ili nivou jedne zajedničke kulture deluju pod dirigentskom palicom određene institucije, birokratije. Takvom stvaralaštvu se oduzima nutrina intimnih nazora i delikatnih uvida koje jednoj većoj grupi prečesto promiče, a koju pojedinac-stvaralac nosi u sebi, postupno nadograđuje, revidira i rafinira.

Asimilacija i alijenacija su primarni termini koji padaju na pamet kada se priča o kulturnim inicijativama skrenutim na put kultur-fašizma. Alijenacija, tj. otuđenje ličnog, nezauzdanog poriva za stvaranjem i sopstvenim interakcijama je nus-pojava – asimilacija je krajnji cilj. Bez obzira da li je deo zvanične strategije ili spontano praktikovanje moći.

.

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, kreacija, stvaranje