Mies van der Rohe i nacizam – Pripadnici modernističkog pokreta u arhitekturi, najčešće su prikazani kao apolitični (u skladu sa pragmatičnim načelima njihovog umetničkog prosedea), ili se naglašava njihov antitotalitarni stav izražen u napuštanju nedemokratskih država i begu na zapad. Mitologija dalje kaže, da su se vrednosti demokratskog sveta poklopile sa vrednostima modernista i da su upravo zato u izgnantstvu njihovi talenti došli do punog ostvarenja. Istina, je ako i uvek malo kompleksnija i malo manje povoljna po same aktere- Korbizje je sarađivao i sa staljnističkim vlastima u SSSRu i sa vlastima Višijevske Francuske, Giuseppe Terragni je projektovao za italijanske fašiste, a odnos Mies van der Rohea prema nacističkom režimu je u najmanju ruku višeznačan.

Prvi susret arhitekte i režima ticao se sudbine Bauhaus umetničke škole (ili bolje reći kolonije). Van der Rohe je u to vreme već bio poznat kao predsedavajući avangardne postavke  Novembergruppe i osnivač Der Ring-a grupe ekspresionista i funkcionalista u arhitekturi. Od 1930-te on je bio direktor Bauhausa, koji je već tada bio pod pritiskom, zbog velikog broja komunističkih simpatizera među profesorima. Škola je (navodno zbog nedostatka sredstava) zatvorena 1932. i od tada ona predaje prava na sve patente, postavke, pa čak i na samo ime i logo, van der Roheu, koji nadalje pregovara o sudbini škole, kao o ličnom poslu. On pregovara sa Alferedom Rozenbergom (koji nosi indiktivno totalitarnu titulu – šef kancelarije za nadzor nad ideološkom obukom u obrazovanju) i uspeva da ponovo otvori Bauhus, uz ustupak da otpusti otvoreno komunistički nastrojene profesore – Ludviga Karla Hibersmajera i Vasilija Kandinskog.

Nakon ovog uspeha, iste godine sledi neuspeh – Mies se prijavljuje na konkurs za    dizajn zgrade Rajhsbanke i biva odbijen. Projektovana desetospratnica bila bi sagrađena od najmodernijih materijala, ali se stil oslanja na estetiku “kajzerrajha”. Kasnije se saznalo da je sam Hitler učestvovao u donošenju ove odluke i da je odbio sve nacrte, jer nijedan nije bio “grandiozan i impresivan koliko je potrebno za državnu zgradu”. Hitlerova fascinacija neoklasicizmom već je počela da uzima maha – da bi kasnije kulminirala megalomanskim projekatima Alberta Špera.

Od 1935. g. pozvan je da učestvuje u organizaciji nemačkog paviljona na izložbi Svetskog sajma u Briselu. Paviljon je organizovala institucija zvana Reichskammer der bildenden Künste (Kancelarija Rajha za likovne umetnosti), koja je ogranak Gebelsovog Ministarstva propagande.  Ministarstvo je izdalo detaljna uputstva umetnicima u vezi sa gotovo svima aspektima izložbe- naziv je morao biti Weltanschauung (pogled na svet – termin koji se koristio za nacističke principe), bilo je obavezno koristii boje koje simbolizuju različite regione Nemačke, inkorporirati svastike u dizajn, posvetiti jedan deo nečemu što se zove “Seljaci i tlo” (Gebels navodi da “Krv i tlo” ne bi dobro prošao u Briselu i na kraju izraziti “borbenu snagu i herojsku volju Nacional-socijalizma”.

Uz nacrte i model, van der Rohe je priložio i pismo o namerama u kome navodi da “jasan jezik“ njegove arhitekture korespondira sa principima “nemačkog rada” i da su njegova dostignuća ostavila snažan utisak na stance u prošlosti (ovo se odnosi na uspeh izložbe u Barseloni).

Nacistički simboli- svastika, orao i novi naziv države – Treći Rajh, inkorporiani su u dizajn, ponekad veoma bukvalno (na jednom zidu je ispisano “Treći Rajh”) a ponekad suptilnije-svastike su dekonstruisane i gotovo apstraktne na nekoliko mesta.  Kritičari ovog Miesovog postupka, često izražavaju svoje neslaganje na veoma patetičan način – govoreći da je ovo inkorporiranje svastike u zidove i podove “poruka jednog arhitekte drugom”, aludirajući na neuspešnu Hitlerovu karijeru.

I ovog puta Hitler je odbio sve nacrte, jer nijedan nije bio dovoljno monumentalan, a po navodu mladog asistenta Rengeberga “zapečatio je odluku nogom”, odnosno izgazio je ponuđene makete.  Drugi izvori navode samo da je “Firer reagovao nasilno”.

Biografije Miesa van der Roha, obično zauzimaju jedan od odva pristupa ovom periodu u njegovom životu: odlučuju da ga ignorišu – kao na primer Kennneth Frampton, koji ga naprosto ne pominje ili odlučuju da ga snažno kritikuju – kao Sybyl Maholy Nagy koja kaže da je “van der Rohe izdao sve nas”.

Mnogo važnije pitanje, ali previše kompleksno za mogućnosti ovog članka, ticalo bi se odnosa modernističke estetike i nacističke ideologije. Očigledno sam van der Rohe je smatrao da ova dva koncepta nisu u koliziji, jer kako kaže u jednom pismu “nema ničega u mojoj izložbi čemu bi se nacisti protivili, mogu mi samo tražiti da sa nje uklonim svoje ime, kao što već jesu 34te”. Osim toga, može se povući estetska veza između ovog perioda i onog kasnije, nespornog američkog – monumentalnost, rigidnost i hladna otuđenost su i dalje tu.

Kada mu je skoro dve decenije kasnije ponuđeno da učestvuje u američkoj izložbi Bauhausa, Mies je to odbio, rekavši da ništa ne duguje Bauhusu, ova konstrukcija je čudna, jer se ranije gotovo uvek identifikovao sa ovom školom i branio njenu avangardnu estetiku. Ovo ostaje jedini pokazatelj o  nelagodi koju je umetnik osećao prema svojoj nemačkoj prošlosti.

Za P.U.L.S.E Janko Kanja

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Janko Kanja, Modernizam, režim