Како побећи од свега што нас окружује, па чак и од себе – дилема је која је раздирала многе велике умове. Рокенрол генерација има срећу да је, у изражајном смислу, ослобођена свих усађених друштвених стега. То не значи да иста дилема није мучила и њене ствараоце. Они који су за то имали снаге излаз су проналазили у писању музике, често филоване прилично „уврнутим” текстовима.

У мноштву таквих композиција које су испевали рок аутори, композиција „Крај” (The End) групе „Дорси”, издата 4. јануара 1967, спада у најјезовитије. У њој све врви од апокалиптичних мисли, жеља и намера. Чак и њен наслов указује на коначност.

Текстови групе коју је предводио Џим Морисон никада нису имали за циљ пуко улагивање публици. Напротив, говорили су о тамној страни живота, о оном делу судбине коју би требало сами да контролишемо, али још чешће о оном њеном делу који је остајао ван нашег домашаја.

У интервјуу из 1969. Морисон је рекао: „Кад год чујем ‘Крај’, она за мене има другачије значење. Почело је као једноставна опраштајућа композиција, вероватно намењена бившој девојци, али увидео сам и да би могла да буде опраштање од детињства. Нисам сигуран… Мислим да је довољно сложена и универзална у својој маштовитости да би могла да буде било шта што неко пожели”.

Објашњавајући фразу: „Мој једини пријатељ – крај”, Морисон је нагласио: „Понекад је бол тешко истрпети, па чак и толерисати. То га не чини злим или обавезно опасним. Људи се смрти плаше више од бола. То је чудно. Живот много више боли од смрти. У тренутку умирања бол нестаје. И то бих назвао – пријатељским”.

Са друге стране, у делу текста у којем песник каже: „Оче! – Да, сине? – Хоћу да те убијем. Мајко, хоћу и тебе да убијем…” многи су пронашли елементе Едиповог комплекса којим је, како сматрају, Морисон био опседнут. У сваком случају, и његово понашање на бини и његова музичка дела указивали су да је реч о личности дубоко раздираној најразличитијим комплексима и кошмарима, али и покушајима да се тих комплекса на неки начин реши.

„Крај” је вероватно последња композиција коју је Морисон слушао док је био жив. Наиме, у ноћи када је преминуо (3. јул 1971.) он је у свом лудилу изазваном употребом прекомерне количине наркотика преслушавао све албуме „Дорса”, укључујући и албум назван према имену групе, на којем је „Крај” била последња композиција. Снимљена је у просторији са потпуно угашеним светлима уз само једну свећу, која је горела непосредно поред Морисона. То је мрачна атмосфера која је дубоко уткана у тај период његовог стваралаштва.

Није чудно што многи „Крај” сматрају најконтроверзнијом композицијом „Дорса”. У њој царује симболизам, који је своје право оваплоћење, нажалост, доживео управо прераном смрћу аутора (преминуо је у 27. години).

Музика ове групе никада није изгубила на актуелности. Слуша се и данас, једнако пажљиво као и у време када је стварана. Много је оних који још увек трагају за њеном суштином и покушавају да пронађу и оне поруке којих, објективно, нема. То потврђује универзалност и вечитост Морисонових текстова, па и њихову – апокалиптичност.

Крај

Ово је крај, дивни пријатељу

Ово је крај, мој једини пријатељу, крај

Крај свих наших планова

Свега што има смисла

Без сигурности или изненађења, крај

Никада те више нећу погледати у очи.

Можеш ли да замислиш ту безграничну слободу

Очајно очекујући нечију, странчеву, руку

У земљи очаја.

Изгубљен у римској дивљини бола

И где су сва деца безумна,

У очекивању летње кише, да

Увек је опасно на ободима града

Крени Краљевским ауто-путем бејби

Уврнути призори у руднику злата

Крени ауто-путем ка западу

Зајаши ту змију, зајаши је

До језера, до невиног језера

Змија је дуга седам миља

Крени том змијом,

Он је стар, а кожа му је хладна

На западу је боље, да боље

Само дођи, а ми ћемо урадити остало.

Плави аутобус нас зове

Возачу, куда си нас довео.

Убица се пробудио пред зору, навукао чизме

Преузео лик из прастаре галерије

И кренуо дуж ходника

Отишао је у собу где је живела његова сестра, и онда

Посетио свога брата, и онда

Кренуо дуж ходника, и

Дошао је до врата и погледао унутра

Оче, да сине, хоћу да те убијем

Мајко, хоћу и тебе да убијем.

Хајде бејби, покушај са нама

Пронађи ме на крају плавог аутобуса

Како свирам тужни рок, у плавом аутобусу

Убити, убити, убити, убити.

Ово је крај, дивни пријатељу

Ово је крај, мој једини пријатељу

Боли ме што те остављам

Али ти ме никада нећеш следити

Крај смеха и слатких лажи

Крај ноћи у којима смо покушали да умремо.

Ово је крај…