Мрачни свет Џима Морисона

Како побећи од свега што нас окружује, па чак и од себе – дилема је која је раздирала многе велике умове. Рокенрол генерација има срећу да је, у изражајном смислу, ослобођена свих усађених друштвених стега. То не значи да иста дилема није мучила и њене ствараоце. Они који су за то имали снаге излаз су проналазили у писању музике, често филоване прилично „уврнутим” текстовима.

У мноштву таквих композиција које су испевали рок аутори, композиција „Крај” (The End) групе „Дорси”, издата 4. јануара 1967, спада у најјезовитије. У њој све врви од апокалиптичних мисли, жеља и намера. Чак и њен наслов указује на коначност.

Текстови групе коју је предводио Џим Морисон никада нису имали за циљ пуко улагивање публици. Напротив, говорили су о тамној страни живота, о оном делу судбине коју би требало сами да контролишемо, али још чешће о оном њеном делу који је остајао ван нашег домашаја.

У интервјуу из 1969. Морисон је рекао: „Кад год чујем ‘Крај’, она за мене има другачије значење. Почело је као једноставна опраштајућа композиција, вероватно намењена бившој девојци, али увидео сам и да би могла да буде опраштање од детињства. Нисам сигуран… Мислим да је довољно сложена и универзална у својој маштовитости да би могла да буде било шта што неко пожели”.

Објашњавајући фразу: „Мој једини пријатељ – крај”, Морисон је нагласио: „Понекад је бол тешко истрпети, па чак и толерисати. То га не чини злим или обавезно опасним. Људи се смрти плаше више од бола. То је чудно. Живот много више боли од смрти. У тренутку умирања бол нестаје. И то бих назвао – пријатељским”.

Са друге стране, у делу текста у којем песник каже: „Оче! – Да, сине? – Хоћу да те убијем. Мајко, хоћу и тебе да убијем…” многи су пронашли елементе Едиповог комплекса којим је, како сматрају, Морисон био опседнут. У сваком случају, и његово понашање на бини и његова музичка дела указивали су да је реч о личности дубоко раздираној најразличитијим комплексима и кошмарима, али и покушајима да се тих комплекса на неки начин реши.

Fonet — Група „Дорси” снимила је песму „Крај” у просторији са угашеним светлима уз само једну свећу, која је горела поред Морисона (Фото Фонет)

„Крај” је вероватно последња композиција коју је Морисон слушао док је био жив. Наиме, у ноћи када је преминуо (3. јул 1971.) он је у свом лудилу изазваном употребом прекомерне количине наркотика преслушавао све албуме „Дорса”, укључујући и албум назван према имену групе, на којем је „Крај” била последња композиција. Снимљена је у просторији са потпуно угашеним светлима уз само једну свећу, која је горела непосредно поред Морисона. То је мрачна атмосфера која је дубоко уткана у тај период његовог стваралаштва.

Није чудно што многи „Крај” сматрају најконтроверзнијом композицијом „Дорса”. У њој царује симболизам, који је своје право оваплоћење, нажалост, доживео управо прераном смрћу аутора (преминуо је у 27. години).

Музика ове групе никада није изгубила на актуелности. Слуша се и данас, једнако пажљиво као и у време када је стварана. Много је оних који још увек трагају за њеном суштином и покушавају да пронађу и оне поруке којих, објективно, нема. То потврђује универзалност и вечитост Морисонових текстова, па и њихову – апокалиптичност.