Ne morate ni čitati roman da biste bili uvučeni u igru, da biste shvatili da autor nešto hoće da vas, dovoljno je da samo bacite pogled na naslov: „Poziv na pogubljenje“. Ime Vladimira Nabokova, autora romana, garantuje čitaocu da neće dobiti mnogo objašnjavanja. Takođe, iz iskustva znamo da će pisac uložiti mnogo truda da čitaoca odvuče na pogrešnu stranu.
Poziv na pogubljenje. Koga još pozivaju da ga ubiju. Poziva se na rođendan, svadbu, žurku, letovanje… Ali ne i na pogubljenje. U smrt se samo silom odvlači.
Nabokov voli da se igra s čitaocima, ali ih zapravo stavlja na mnogo višu stepenicu nego što to možete očekivati od nekog ko u sam tekst ugrađuje silne zamke. On uključuje čitaoce u roman, makar provokacijom. Čitaoci su bitan deo svega što on piše. Ako svaki pojedini čitalac ne doprinese razumevanju romana, cela konstrukcija će ostati nedovršena.
… za Nabokova bi bilo i suviše jednostavno da postavi samo dve ravni „stvarnosti“: njegovi paralelni svetovi su brojniji i uključuju, između ostalih, „stvarnosti“ stvaraoca i čitaoca. To je lirska igra – ponekad opasna, ponekad uzbudljiva, a katkad vesela kao zajapureno tumaranje po varšavskom lavirintu – deluje kao neka optička sprava koja, najčešće nenajavljeno, menja prizore i perspektive, beskrajno umnožavajući mogućnosti značenja i tumačenja.
Poslednji roman na ruskom jeziku (posle toga odlazi u Ameriku i počinje da piše na engleskom), napisan je u Berlinu. Poziv na pogubljenje može se čitati i kao kritika totalitarnih režima, iako bi sam Nabokov to negirao, ako to i nije učinio.
Pisac napušta Berlin 1937. godine, očigledno je da beži jer shvata da će Hitler i nacisti progutati sve što se ne uklapa u njihovu matricu. Međutim, Nabokov ne dozvoljava da se njegova dela tumače jednoznačno niti tako jednostavno.
Glavni lik romana, Cincinat C. čeka da mu konačno odrede datum i sat kada će biti pogubljen. On se nalazi u zatvoru, u nekom, čini se srednjovekovnom gradu. Nije jasno šta je tačno uradio da bi bio osuđen na smrt. Sve je maglovito, identiteti su pomešani, likovi se pojavljuju i nestaju… Situacije koje se opisuju u romanu uglavnom su apsurdne. Recimo, cela priča o osuđenikovoj porodici je, ako ništa drugo, bizarna. Nabokov se podsmeva tradicionalnim postavkama, ali to radi na ozbiljan način. Tako da ne znate da li se stvarno podsmeva ili pokušava da raspravlja o temama koje ga nerviraju.
Osobe koje dolaze u kontakt s glavnim likom kao da su ispale iz nekog drugog filma. Dok čitamo roman očekujemo da se govori o krivici i pravdi, o tome zašto je taj čovek osuđen, međutim, nema ništa od toga. Razgovora se o svemu i svačemu, ali ni o čemu pametnom. U nekim epizodama se govori o bekstvu, ali Cincinat kao da nije zainteresovan za izlazak iz ćelije. On, zapravo, odbija da sarađuje. Ceo roman samo čeka da mu kažu datum pogubljenja. To se, naravno, neće dogoditi.
Nabokov je smatrao da je umetnost božanska igra: božanska zbog toga što omogućava umetniku da, makar nakratko, preuzme stvaralačku ulogu boga, a igra zbog toga „što ostaje umetnost samo dotle dok nam je dopušteno da imamo na umu da je sve to, ipak, samo privid“. Postoji samo jedan način da to pisac doista pokaže – da potvrdi da je i sâm fikcija, te da tako porekne svoje božanske atribute. Stoga Nabokov, u krajnjem ishodu svojih romana, uvek pokazuje sebe kako vuče konce svojih marioneta, navodeći čitaoca da razmakne zavesu iza koje će se ukazati „čarobnjak iz Oza“, okružen složenom mašinerijom za stvaranje iluzija. Doroti, naravno, od čarobnjaka traži samo da dozna koji put vodi u Kanzas. Ali kao što je Kanzas samo drugo ime za „stvarnost“, tako i nama Nabokov, u svojoj iznova stečenoj čovečnosti, pokazuje svu prozirnost iluzornog sveta, onog koji nam iz bilo kojih razloga drugi nameću. Protivnik svih oblika društvenih i intelektualnih totalitarnih sistema, Nabokov je dosledno saopštavao samo jednu poruku: svoj svet moramo sami da stvaramo.
Nabokov – Poziv na pogubljenje added by Lava Lab on
View all posts by Lava Lab →