Надгробна беседа (у одломцима) – Перикле

Већи део оних који су с овог места већ говорили хвали човека који је осталим законитим прописима додао и ову беседу; лепо је – казали су – да се погинули ратници славе и речима. Али мени се чини да би било довољно да се онима који су своје јунаштво показали делом исто тако делом одају и почасти, какве је, као што видите, наша држава приредила и овде при овој погребној свечаности и да не би требало да наша вера у врлине толиких људи зависи од појединога беседника, који је можда више или мање обдарен беседничком умешношћу. Јер тешко је држати се праве мере у беседи, па да се сасвим верује беседниковим речима: слушалац коме је ствар позната и који је њој наклоњен може лако помислити да је у беседи речено мање но што би он желео да се спомене и што сâм зна; а коме је ствар непозната он ће, кад чује оно што превазилази његово схватање, из пакости рећи да је беседник много што претерао у својој похвали. Људи само утолико подносе хваљење других уколико мисле да оно што су чули могу и они сами учинити; а што је преко тога, то у њих изазива завист и одмах потом неверовање. Али, кад су одредили наши стари, треба да се и ја поводим за тим обичајем и да се трудим да што више могу да одговорим жељи и очекивању свакога од вас.

Отпочећу са нашим старима, јер је право и достојно у исти мах да се у оваквој прилици одаје пошта њиховој успомени. У овој земљи од искона пребиваху људи једног и истог соја, и они нам од колена до колена сачуваше слободу све до данашњег дана. Сви они заслужују похвалу, а још више наши оцеви; јер ономе што су сами наследили додали су, не без напора, сву власт коју ми данас имамо и оставили је нашем нараштају. А ту моћ смо ми, који смо сада у јеку своје мужевне снаге, још знатно подигли и своју државу снабдели свим, тако да јој ни за рат ни за мир не треба туђе помоћи. Ратна дела којима је све то једно за другим стечено, или којима смо ми сами или наши оцеви храбро одбили нападе Персијанаца или Хелена, прећи ћу мûком: нећу да вам их опширно износим, јер су вам позната. Али каквим смо радом толико успели, и каквим смо политичким и моралним начелима ову државу учинили великом, то желим да вам најпре покажем, и потом да пређем на похвалу ових покојника, јер сматрам да није неумесно да се то спомене овом приликом, и да ће за овај васколики скуп, како за домаће грађане тако и за странце, бити од користи да то саслушају.

Ми имамо устав који није грађен ни по какву калупу суседних народа; напротив, ми служимо више другима за пример него што бисмо се угледали на друге. И како државна управа није усредсређена у рукама малога броја него у рукама већине, зове се наша владавина народна влада (демократија). У приватним пословима влада за све равноправност по закону, а што се тиче јавног живота, свако се, према томе како се ко у чему одликује, бира у државну управу, не зато што је члан некога сталежа, него по својој личној заслузи. Нико се не искључује из државних звања, па ни због сиромаштва, које иначе смета угледу, ако је само врстан да учини што добро за државу. И као што у јавним пословима влада у нас начело слободе, исто тако и у свакодневном приватном саобраћају нема никаква сумњичења: нема у нас никакве срxбе на свога ближњега ако он што до миле воље ужива; не показујемо према њему никакве опорине, која, ако и не доноси штету, ипак вређа око. Али, ако тако међу собом у приватном животу и живимо неусиљено, опет се у јавном клонимо сваке незаконитости, а то нарочито из моралних побуда, свугде се покоравајући властима и законима, а нарочито онима који су на корист угњетенима, и који, ако и нису написани, опет свакога ко их крши жигошу пред целим светом.

С друге стране, дајемо духу обилата одмора од напора, јер смо установили различне игре и свечаности, а домаћи живот украсили лепим уредбама, тако да свакодневно уживање свега тога гони сваку суморност. Осим тога, због величине нашега града увозе се у њ најразличнији производи из целога света, и то чини да су добра страних крајева нама исто тако приступачна и обична као и плодови наше властите земље.

Разликујемо се даље од својих супарника и у свом војничком уређењу. Град наш стоји свакоме отворен; ми не гонимо из њега странце у страху да ће они ту нешто научити или видети што би требало да остане скривено и да ће се отуд који од наших непријатеља моћи окористити. Ми се не уздамо толико у којекакве припреме и ујдурме колико у храброст која се огледа у нашим сопственим делима. А што се тиче начина образовања, док се други већ од младости челиче у мужевности напорним вежбањем, ми, ако и живимо неусиљено, ипак зато храбро срећемо у опасности против једнако јаког непријатеља. Доказ је ово: док Лакедемоњани не ратују на нашу земљу својом сопственом снагом, него удружени са свима својим савезницима, ми сами упадамо у туђу земљу и над непријатељем, који се бори за своје огњиште, готово увек без велике муке односимо победу. С нашом целокупном силом није се још никад ниједан непријатељ огледао, јер се ми старамо и за морнарицу и у исти мах своју сувоземну војску шаљемо на разне стране. Побију ли се непријатељи ма где с којим одељењем наше војске и потуку ли само шаку наших, одмах се хвалишу да су све разбили; буду ли пак сами побеђени, трубе да их је савладала наша целокупна сила. Нама је, разуме се, већ урођено да више с неким осећањем безбрижности него мучним вежбањем савлађујемо опасности; на храброст нас не приморавају закони, него се она у нама сама од себе рађа. Ми се од њих разликујемо и у томе што се због невоља које нас чекају не мучимо већ унапред, а кад нас оне задесе, не показујемо се мање срчани но они који себе непрестано муче. У томе наш град заслужује дивљење, па још и у много чему другом.

Ми волимо лепо, али с правом умереношћу, и волимо мудрост, али без разнежености. Богатство нам је више средство за рад него за празно хвалисање: сиромаштво своје признавати није ни за кога срамота, али је срамотније не отимати се сиромаштву радом….

Па и што се доброчинства тиче, разликујемо се од многих и многих: не примањем, него давањем стичемо ми себи пријатеље. А поузданији је пријатељ онај који другоме добро учини, јер постојаном добронамерношћу тежи да у онога који је примио доброчинство подржава осећање захвалности; дужник, напротив, више је равнодушан, јер зна да враћањем доброчинства неће стећи захвалност, него само вратити примљено добро. И тако само ми без икаква страха чинимо доброчинства другима, не из каква себична рачуна, него с поуздањем у то што смо слободни људи.

Град наш у целини, да све укратко речем, јесте расадник образованости васколикој Хелади, и сваки поједини од нас, као што се мени чини, уме свима разноликим пословима да се прилагоди и све да ради с највећом љупкошћу и окретношћу… Крупним знацима и непобитним доказима ми смо засведочили развитак своје снаге, да нам се диви садашњост, а дивиће нам се и сви потоњи векови, и не треба нам ни похвалних песама Хомерових ни кога другог песника, чије ће песме, додуше, за неко време увесељавати, али ће стварност доцније уздрмати мишљење о делима која они славе. Својим прегалаштвом прокрчили смо себи пут на сва мора и у све земље, и свугде постависмо непролазне споменике како својих пораза тако и својих победа. За такву отаxбину, ето, ови овде у јуначком боју погинуше а не дадоше да им је ко отме, па се с правом и од преживелих очекује да ће и они радо за њу поднети све напоре и опасност.

Што сам баш и опширније говорио о нашем граду, чинио сам то у једну руку зато да покажем да се ми за сасвим нешто друго боримо но они у којих нема тих одлика, а у другу руку да славу наших јунака, којима сад на гробу говорим, осветлим непобитним доказима. И тако сам ја готово решио свој задатак. Јер наш град, који ја слављах малочас, врлине ових и њима сличних детића учинише великим, а, зацело, мало има Хелена где би беседа у једнакој мери као код ових могла одговорити њиховим узор-делима. Смрт ових јунака, рекао бих, најочитије доказује њихову мужевну храброст, било да су је хтели први пут изнети на видело или је потврдити. Јер право је да се и онима који су иначе лошији узима за добро њихова храброст огледана у рату за отаxбину: тиме што су својим јунаштвом збрисали спомен о својим манама они су општем добру више користили него што су појединцима нанели штету. Међу њима нема ниједнога који би се, ценећи више уживање богатства, показао мекушац, или се, у нади да ће се ослоботити сиромаштва и још обогатити, клонио испред опасности. Штавише, освета непријатељима била им је дража, и како су опасност и смрт сматрали за најлепши потхват, хтедоше да се баш тим освете непријатељима и да теже за оним добрима. Неизвесност успеха поверише нади и, проматрајући свој положај, сматраху да се морају сами у се поуздати. И како су волели борити се и погинути пре него се повлачењем спасавати, сачуваше се од сваког прекора потоњих времена.

И тако, жртвујући свој живот у служби отаxбине, стицали су они сваки посебице и бесмртну славу и најугледнији гроб, истина, не онај у коме почивају њихове кости, но онај где им слава у свакој прилици где се збори или твори живи у вечној успомени. Јер, чувеним људима гроб је васколика земља, а успомену им не јавља само онај натпис на стубовима у њиховој рођеној отаxбини: и у туђој земљи живи неписан споменик, више у мислима људи него као спољашње обележје њихових гробова. На ове се, дакле, угледајте и, знајући да је срећа у слободи, а слобода у храбрости, не презајте од ратних опасности! Јер они који бедно живе и без наде у бољу будућност немају више разлога да губе главу но они који се још уживоту могу бојати промене своје среће и који, ако им се то догоди, могу највише да изгубе. Та поносна човека боли невоља које он допадне са свога кукавичлука него смрт која га сустигне у један мах, без бола, а после јуначке борбе и усред заједничких нада.

…А ви којима се живот клони свом западу сматрајте дужи део свога века у коме сте били срећни као добитак и помишљајте да он неће још задуго трајати, и слава ових покојника нека би била мелем вашем болу, јер љубав према слави једина никад не стари, и у немоћној старости човека невесели, како неки тврде, стицање богатства, него леп глас који ужива.

А за вас овде скупљену децу и браћу погинулих јунака видим тешку борбу. Јер онога кога више нема обично свак хвали: показали се ви ма како храбри, неће вас ипак једнако ценити као ове, него ће вас још увек стављати мало ниже од њих. Живи не воле да гледају супранике, и само оном што им не стоји више на путу одају пуно признање и поштовање.

А сада, кад свак својима учини још последњу пошту сузама, разиђите се својим кућама.