Најгори тренуци српске историје

Увек је тешко, а понекад нема ни смисла, правити листе највећих уметничких дела, најзначајнијих историјских личности… Свакој таквој листи се може наћи сијасет мана. А опет, сви волимо да их читамо. Нека и ова листа буде предложак за размишљање, па и оспоравање.

1371. Битка на Марици

Недовољно запажена катастрофа, општебалканских размера, вероватно зато што су у њој учествовали незаслужено омрзнути Мрњавчевићи, без икакве подршке осталих великаша. После Марице византијски и бугарски цар су постали турски вазали. Марица ће кроз неколико векова остати једини самостални офанзивни покушај балканских хришћана да зауставе Османлије.

1389. Бој на Косову

Мало који народ има тако драматичан догађај. Мало је битака у којима погину оба владара и где се победник повлачи са бојишта (то је збунило тадашње европско јавно мњење). Осим што су постали турски вазали, Срби су на Косову пољу дословно изгубили већину племића, тадашњу друштвену елиту. Ипак, страшни Тимур Хроми ће после Ангоре (1402), сатрвши Османлије, пружити шансу Србима за последњи велики узлет у средњем веку под Стефаном Лазаревићем. Деспотовина Високог Стевана наговештава како би се развијала ренесансна Србија.

1459. Коначни пад деспотовине

Управо у тренутку када Европа улази у ново време, Србија испада из круга европских друштава. Иако је и у османском периоду наше историје било и нешто бољих времена (за Мехмед-паше Соколовића), може се рећи да ако османлијска власт није била потпуна пропаст, оно је била заостајање. Срби су изгубили не само „елиту“ (племство), већ и највећи део „средње класе“ (градско становништво). Све институције су доживеле, како је Цвијић говорио, „културни регрес“. Обновило се племенско и сточарско друштво, које је развило јединствену културу. Можда је добра тековина овог периода најбоља европска епска поезија.

1594. Пропаст банатског устанка и спаљивање моштију Светог Саве

Крај сразмерно помирљиве отоманске политике према Србима.

1690. Велика сеоба Срба

Овом догађају је претходио период који је обећавао. После отоманског пораза под Бечом, Аустријанци су продрли дубоко на Балкан. Срби масовно устадоше против султана. Онда је све пошло наопако. У аустријској војсци, која је већ била код Скопља, изби куга. На далеком западу, Французи су напали хабзбуршке територије. Турци су се консолидовали и кренули у противнапад. На север пође колона избеглица која се кретала месецима, стигавши уз Дунав све до изнад Сент Андреје. Мора да је било страшно када се цвет народа затекао по мочварама око Дунава. Ипак, царске привилегије ће Србима омогућити минимум верских и националних права. Срби ће у Јужној Угарској створити ново друштво, сасвим уклопљено у европске токове времена просвећености, што је било јединствено за балканске народе. У Бугарској и Грчкој, на пример, нема барока и класицизма.

1813. Пад Карађорђеве Србије

Опет Французи! (толико о вечитом пријатељству). После Наполеоновог напада на Русију (1812), Русија се повлачи са Балкана. Пре тога, улазак Русије у рат са Турском 1806. године је навео Србе да одбаце Ичков мир, којим је била договорена нека врста аутономије. Срби су посегли за пуном независношћу. Цео српски подухват је дошао на ивицу пропасти 1812. године. Ипак, Руси покушавају да Букурешким миром, тачком осам, обезбеде амнестију за Србе, а остављена је и могућност преговора о аутономији. Срби су одбацили Букурешки мир. Одбацивање мировних понуда ће постати једна од српских традиција. Да ли је требало прихватити Ичков и Букурешки мир, или Тројни пакт? Те хипотетичке мисли ће будућим нараштајима Срба задавати мисаоне муке. Но, вратимо се у 1813. годину. Турци су прегазили земљу уз страховите зулуме. Конзервативна атмосфера у постнаполеоновској Европи била је против било каквих буна и револуција.

Међутим, Срби после 1804. године постали су другачији народ, који се више није могао утерати у рајетинско стање. Прву прилику за нови устанак искористио је Милош, један од ретких вођа који није емигрирао. Невероватном мешавином дипломатске вештине, коришћења људских и институционалних слабости турске државе у расулу, а и претњи силом када је требало, Милош ће створити модерну српску државу.

1915. Српски Армагедон

Овај застрашујући библијски појам сам позајмио из наслова поглавља књиге Чедомира Антића. Развој догађаја те године, од страшне пошасти тифуса и колере на почетку, до слома државе на крају, оправдава такву апокалиптичку терминологију. Трећи пут физички нестаје српска држава (пре тога 1459. и 1813. године). Четврти пут вођство народа креће у библијски егзодус (додајемо и Чарнојевићеву сеобу). Овај пут Срби су имали неподељену подршку сила Антанте, уживали су већи углед него икада пре и после. Чак су и противници показивали уважавање према српској војсци. Уместо да скапају на блатњавим обалама Албаније, Срби су успели да обнове војску до те мере, да су успевали да спроводе успешне офанзиве на Солунском фронту у време када су савезници потпуно заглављени на Западу. Истовремено, младићи и дечаци који су преживели повлачење преко Албаније послати су на школе по Европи. Касније ће они бити елита српског друштва.

Срби ће завршити Први светски рат на страни победника, у тренутку када новопроглашени принцип права народа на самоопредељење иде на руку српским тежњама. Србија ће у том тренутку славља прерасти себе. Створиће се нова држава, која ће обухватити све Србе, али и разне друге народе. Од почетка до краја, Југославија ће бити заједница нејасног идентитета. Да ли је то земља три брата који би требало да постану један народ, што је била идеја интегралног југословенства? Да ли је то савез равноправних република, које више од етничке блискости веже заједничка идеологија, чији су симболи били Тито, самоуправљање и несврстаност? Или је у питању интересна заједница, у којој је заједништво само ствар договора, у шта се претворила Југославија после 1974. године?

1941. Слом и нада

Никада нећемо знати да ли смо могли да избегнемо Други светски рат. Знамо да Хитлер није поштовао ниједан споразум. Али не знамо да ли би стигао да се окрене Југославији после напада на СССР. Запањујући чин пркоса, када је 27. марта већина Срба устала против савеза са фашистима, што је прва антифашистичка побуна у Европи, изазвао је подједнако запањујућу казну. Сви српски суседи који су имали неке територијалне захтеве добили су задовољење. Прогон Срба је отпочео на свим странама, али се у НДХ претворио у покушај потпуног истребљења. Усташе су предњачили у односу на нацисте на два начина. Почели су да требе Србе пре него што се Хитлер одлучио на „коначно решење“ јеврејског питања (почетак 1942). Друго, дневно су у својим „најбољим данима“ (лето 1941) убијали више цивила него Вермахт у целој Европи. За Србе није било места у „европском новом поретку.“ На све то се надовезао и вишеструки грађански рат.

Међутим, нада се састојала у томе што су Срби били на страни савезника, чија се победа назирала већ у децембру, после Хитлеровог пораза под Москвом и уласка САД у рат. Овај пут не постоји слика Срба у светској јавности, већ само слика Југословена. Ипак, та слика је врло повољна.

Деведесете

Земља у коју су Срби уложили толико жртава распала се. Одумро је и режим у коме је већина Срба удобно живела. Милошевић прави две основне грешке. Прва је чување социјалистичког уређења које се урушило у целој источној Европи. Овим даје аргументе да се Срби прогласе за противнике нове слободе, а да њихови противници у грађанском рату, без много своје заслуге, постану заточници демократије. А чак је и социјалистичка Србија била друштво које је неговала више слободе од било ког другог социјалистичког друштва, као и друштво у коме је било највише мултикултуралности. У таквој Србији неке мањине су имале скоро државу (Косово). Није случајно да је ромски језик добио прву граматику и речник баш у тој трпељивој Србији.

Уместо слике о демократској и трпељивој Србији, свет су преплавиле слике о земљи диктатора и народу који жели да уништи своје суседе. Иронија историје је била у томе да су други наследили позитивне успомене на заједничку државу, а да су у светском мњењу Срби, који су несразмерно више од свих дали за стварање и очување те земље, означени као највећи кривци за њену пропаст. Томе је допринела друга Милошевићева грешка, која је проистекла из идеје да се сачува нека врста Југославије, али под његовим вођством. Ова стратешка идеја би се могла бранити, али не и тактика помоћу које је спровођена. Типично за њега је било то да је у почетку одбијао сваки компромис (конфедерација, аутономија за Србе у Хрватској, споразум са Руговом) да би потом пристајао на много горе ствари. На све то се надовезао перверзни експеримент са санкцијама. Санкције нигде нису нанеле штете диктаторима, од Кубе до Садамовог Ирака и Северне Кореје. Оне само упропаштавају народ, који се бори за голи опстанак, уместо за слободу. Није случајно да су грађански протести 1996. и 1997. године избили у време када су санкције биле углавном укинуте. Санкције, ратови и бомбардовање су разорили српску привреду, па и друштво. Углед Срба у свету је пао на најниже гране.

Данас?

Данас се још плаћају дугови деведесетих. Демократским владама стижу са закашњењем ултиматуми и уцене. Србија мора да испуњава услове које нико други није морао да испуни (одрицање од територије). Изгубили су се принципи у односу међународне заједнице према региону. За сецесију се Срби у Хрватској кажњавају брисањем са мапе, а Албанци на Косову награђују државом.

Сви горе наведени тренуци су били тежи. Међутим, са изузетком деведесетих, увек је постојала снажна подршка макар неке велике силе. У већини случајева је постојао и видљив излаз, везан за међународну ситуацију (победа савезника, сваког у своје време). Осим тога, унутрашње резерве би сваки пут омогућиле обнову друштва.

Да ли можемо да нађемо одлучног савезника? Да ли негде има резерви унутрашње снаге?

Предраг Марковић

Politika online

oprema teksta P.U.L.S.E

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, Politika