Napor i rezignacija – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Zlatna sredina je postojeća doktrina i sećam se kako sam je s preziranjem i srdžbom odbacivao u mladosti, jer sam se u to doba divio junačkim krajnostima. Doista, istina nije uvek zanimljiva i mnogim stvarima se poklanja vera zato što su zanimljive, mada u stvari malo dokaza svedoči u njihovu korist. Zlatna sredina je često osporavana; ona može da bude nezanimljiva doktrina, ali u veoma mnogim stvarima ona je tačna.

Jedna oblast gde je važno sačuvati zlatnu sredinu jeste ona gde je u pitanju uravnoteženje između napora i rezignacije. Obe doktrine imaju krajnje branioce. Doktrinu rezignacije propovedali su svetitelji i mističari; doktrinu napora propovedali su stručnjaci efikasnosti i hrišćani jakih mišića. Svaka od suprotnih škola sadrži deo istine ali ni jedna celu istinu. Želeo bih u ovoj glavi da pokušam povući crtu između dveju i počeću s tezom u korist napora.

Izuzev u veoma retkim slučajevima, sreća nije nešto što pada u usta kao zrelo voće prostom igrom srećnih okolnosti. Zato sam ovoj knjizi i dao naslov Osvajanje sreće. Jer u jednom svetu toliko punom nedaća koje se mogu i ne mogu izbeći, bolesti i psiholoških pometnjii, borbi, siromaštva i zle volje, srećan čovek ili žena moraju da nađu načina da se brane od mnogobrojnih uzroka nedaća kojima je izložen svaki pojedinac. U nekoliko retkih slučajeva nije potreban veliki napor. Čovek dobre naravi koji nasledi veliki imetak zdrav je i ima jednostavan ukus, može prijatno da proklizi kroz život i da se u čudu pita zašto ljudi toliku galamu dižu oko svega toga; neka lepa žena sklona lenosti, ako se slučajno uda za imućnog čoveka koji od nje ne traži nikakvo naprezanje i ako se posle udaje ne ugoji, može takođe da uživa u izvesnom lenom zadovoljstvu, pod pretpostavkom da je srećna s decom. Ali takvi slučajevi su izuzetak. Većina ljudi nije bogata; mnogi ljudi još od rođenja nisu obdareni dobrom naravi; mnogi su opet podložni naopakim strastima od kojih miran i sređen život izgleda nepodnošljivo dosadan; zdravlje je blago koje niko pouzdano ne ume da sačuva; brak nije u svakom slučaju izvor sreće. Iz svih tih razloga, za većinu ljudi i žena, sreća mora da bude pre jedan podvig nego poklon bogova i u tom podvigu napor, unutrašnji i spoljašnji, mora da igra veliku ulogu. Unutrašnji napor mora da sadrži i napor potrebne rezignacije i za sada posmatrajmo samo spoljašnji napor.

U slučaju ma kog lica, bilo muškarca ili žene, koje mora da radi za svoj život, potreba napora toliko je očigledna da nije nužno da se to naročito ističe. Indijski fakir može doduše da zaradi koliko mu treba za život bez ikakvog napora, prosto podnoseći tas da mu udele vernici, ali u zapadnim zemljama vlasti ne bi gledale blagonaklonim očima takav metod pribavljanja prihoda. Povrh toga, i klimatske prilike su manje prijatne nego u toplijim i suvljim zemljama: u zimsko vreme pogotovu retki su tako leni ljudi koji bi pretpostavljali lenstvovanje na ulici radu u zagrejanoj prostoriji. Rezignacija sama, dakle, ne vodi sreći na Zapadu.

Velikom postotku ljudi na Zapadu potrebno je za sreću više no što je potrebno da se održi goli život, pošto oni žele takođe da imaju osećanje uspeha. U nekim zanimanjima kao, na primer, u naučnom istraživanju, to osećanje mogu da postignu ljudi koji ne zarađuju velike pare, ali u većini zaposlenja, prihod je postao merilo uspeha. Ovde dolazimo do stvari u kojoj bi u većini slučajeva bio nužan jedan element rezignacije, jer u takmičarskom svetu istaknut uspeh je mogućan samo za jednu majnjinu.

Brak je stvar u pogledu koje bi prema prilikama bio potreban napor, a možda i ne. Gde je jedan pol u manjini, kao što su muškarci u Engleskoj i žene u Australiji, članovi tog pola po pravilu ne bi trebalo da čine veliki napor da stupe u brak kad to zažele. Međutim, za članove pola koji je u većini, slučaj je obrnut. Gde su u većini, količina napora i misli koje imaju da utroše u tom pravcu žene, očigledan je za svakoga koji je samo malo proučavao oglase u ženskim časopisima. Tamo gde su muškarci u većini, često izaberu neposredniji metod kao što jo vešto baratanje revolverom. To je i prirodno, jer su ljudi u većini ponajčešće na granici civilizacije. Ne znam šta bi muškarci radili kad bi neka probiračka boleština učinila da postanu većina u Engleskoj; možda bi morali da se vrate na ponašanje galantnog sveta iz prošlih vekova.

Količina napora koju zahteva uspešno negovanje dece toliko je očigledna da to verovatno niko poricati neće. Zemlje koje veruju u rezignaciju i u ono što se pogrešno zove produhovljenim gledanjem na svet, to su zemlje gde deca jako umiru. Medicima, higijena, dezinfekcija, potrebna dijeta su stvari koje se ne mogu izvesti bez gaženja izvesnih predrasuda; oni zahtevaju upornost i inteligenciju kojom se nastupa protiv zaostale sredine. Oni koji misle da je tako šta iluzija, misliće tako i o prljavštini, i misleći tako, odvešće svoju decu u smrt.

Govoreći opštije, moglo bi se reći da je normalan i opravdan cilj svakog lica čije prirodne težnje nisu zakržljavile, da dođe do neke vrste moći. Vrsta moći koju čovek priželjkuje zavisi od njegovih pretežnih strasti; jedan čovek želi vlast nad ljudskim delima, drugi želi vlast nad njihovim mislima, treći vlast nad njihovim emocijama. Neki čovek želi da menja materijalnu okolinu, drugi želi osećanje moći koje dolazi od intelektualne nadmoći. Svaka vrsta javnih radova sadrži u sebi želju za nekom vlašću, izuzev jedino ako se preduzima za zgrtanje bogatstva putem korupcije. Čovek koga pokreće samo nesebično saosećanje pred prizorom ljudske bede, ako mu je to saosećanje istinito, želeće vlast da bedu umanji. Jedino čovek savršeno ravnodušan prema vlasti jeste i čovek savršeno ravnodušan prema svojim sugrađanima. Neka vrsta želje za vlašću ima se prihvatiti kao sastavni deo ljudi od kojih može da se stvori dobra zajednica. I svaki oblik želje za vlašću povlači za sobom, ukoliko nije izvitoperen, s tim povezan oblik napora. Za mentalitet zapadnjaka taj zaključak može da izgleda prosta stvar, ali nema njih malo na Zapadu koji se ne udvaraju onom što se zove ,,mudrost Istoka” upravo u trenutku kad ta gledišta napušta i sam taj Istok. Za takve ljude ovo što smo kazali moglo bi da izgleda sumnjivo, i ako je tako, onda je vredno bilo i da se kaže.

Rezignacija, međutim, ima takođe da odigra svoju ulogu u osvajanju sreće i njen udeo nije manje važan od udela napora. Mada neće skrstiti ruke pred nedaćama koje su se mogle izbeći, mudar čovek neće gubiti vreme i živce nad onima koje se ne mogu izbeći i čak će popustiti i onima koje se daju izbeći, ako vreme i rad potrebni za njihovo izbegavanje mogu da ometu izvršavanje nekih važnijih zadataka. Mnogi ljudi se razgneve i razbesne nad najsitnijom stvari koja pođe u raskorak i time raspu mnogo energije koja bi se bolje mogla iskoristiti. Čak i u izvođenju stvarno važnih zadataka nije mudro da se čovek emocionalno tako duboko unese u njih da mogućan neuspeh postane stalna smetnja duševnom miru. Hrišćanstvo je propovedalo poslušnost Božjoj volji i čak za one koji ne mogu da podnesu takav rečnik, trebalo bi nečega sličnog što bi prožimalo čitavu njihovu aktivnost. U praktičnom zadatku efikasnost nije u srazmeri s emocijom koju unosimo u to; doista emocija je nekad prepreka za efikasnost. Stav koji se traži jeste da činimo koliko najviše možemo, a ostalo prepustimo sudbini. Ima dve vrste rezignacije, jedna s korenom u očajanju, a druga, u nedokučenoj nadi. Prvo nije dobro, drugo, jeste. Čovek koji je doživeo tako potpun slom da je napustio sve nade za ozbiljne pothvate, može da se preda rezignaciji očajanja, a ako to učini, napustiće i svaki ozbiljan posao. On može da prikriva svoje očajanje verskim frazama ili doktrinom da je kontemplacija jedini pravi cilj čoveka, ali ma kakvu obrazinu da navuče kako bi sakrio svoj unutrašnji poraz, on će u osnovi postati nekoristan i duboko nesrećan. Čovek čija se rezignacija zasniva na nedokučvoj nadi pastupa sasvim u drugačijem pravcu. Nada, ona nedokučiva, mora da bude velika i bezlična. Ma šta da preduzmem, može da me porazi smrt ili neka vrsta bolesti; neprijatelji mogu da me savladaju: mogu da se uverim da sam se otisnuo na nerazuman put koji ne može da vodi uspehu. Na hiljadu načina može da se izbegne neuspeh čisto ličnih nada, ali ako su lične nade bile deo većih nada za čovečanstvo nema onog potpunog sloma ako poraz dođe. Čovek od nauke koji želi da ostvari velika otkrića može u tome da ne uspe, ili to mora da napusti što ga je neko mlatnuo po glavi, ali ako on iskreno želi napredak nauke, a ne samo svoj lični dodatak toj stvari, on neće osetiti isto očajanje kao što bi ga osećao čovek koga bi u naučnom istraživanju rukovodile isključivo sebične pobude. Čovek koji radi na nekoj veoma nužnoj reformi može da bude ometen ratom u svom poslu i može da bude prinuđen na saznanje da ono na čemu je radio ne može da se ostvari za njegova života. Ali zbog toga ne treba da padne u krajnje očajanje, pod pretpostavkom da mu pred očima lebdi budućnost čovečanstva bez obzira na njegovo učešće u tome.

Slučajevi koje smo razmatrali bili su oni u kojima je rezignacija najteža; ima ih takvih u kojima je mnogo lakša. Slučajevi su to kad samo sporedni ciljevi dožive neuspeh, dok veliki životni ciljevi i dalje napreduju u pravcu uspeha. Čovek, na primer, koji je zaposlen u važnom radu, ogrešiće se o onu bolju vrstu rezignacije ako dozvoli da ga iz koloseka izbaci bračna nesreća; ako ga je njegov posao stvarno sveg obuzeo, on će takve slučajne neprilike posmatrati kao što se gleda na neki vlažan dan, a to će reći, kao nepriliku zbog koje bi glupo bilo praviti uzbunu.

Neki ljudi su nesposobni da sa strpljenjem podnose čak i one sitnije neprilike koje, ako im pustimo na volju, čine veoma znatan deo našeg života. Besne kad propuste voz, razjare se ako ručak nije dobro skuvan, padnu u očajanje ako im se dimnjak puši i bacaju prokletstvo na ceo industrijski poredak ako im rublje ne stigne na vreme s pranja. Energija koju takvi ljudi rasipaju na tričave gluposti bila bi dovoljna da se njom stvore i sruše imperije samo ako bi se upravila pametnim putem. Mudar čovek propusti da primeti prašinu koju je devojka zaboravila da opaje, krompir koji kuvarica nije dopekla i gar koji dimničar nije očistio. Neću da kažem da ništa ne treba da preduzme da te stvari ispravi, dabogme, ako za to ima vremena; hoću da kažem da s njima valja da postupa bez uzbuđenja. Srdžba, jed i uzbuđenje su emocije koje ničemu ne služe.    Oni koji su im jako podložni mogu da tvrde da ih ne mogu da uzdrže, i ja ne znam da li bi se ičim mogle uzdržati ako ne onom dubokom rezignacijom o kojoj smo ranije govorili. Ista vrsta koncentracije na velikim bezličnim nadama koja pomaže čoveku da podnese ličan neuspeh na radu ili neprilike nesrećnog braka, omogućiće mu da bude strpljiv kad promaši voz ili mu kišobran padne u blato. Ako je razdražljivog nastrojenja, ne znam da li bi ga sem toga išta drugo izlečilo.

Čovek koji se oslobodi carstva brige, videće da je život mnogo prijatnija stvar nego što je bio kad je bio stalno u razdešenom stanju. Lična odvratnost prema nekim poznanstvima zbog kojih je ranije bio sklon da jaukne sad će mu jedino izgledati zabavna. Kad mu g. A. po tri stotine četrdeset i sedmi put ispriča slučaj vladike s Ognjene zemlje, on će naći zabavu u odbrojavanju pričanja i neće pokazivati sklonost da pokuša uzaludnu diverziju sa nekom svojom pričom. Kad mu se prekine pertla upravo u poslednjem času da uhvati jutarnji voz, posle prigodnih psovki, razumeće najzad da u istoriji vasione slučaj u pitanju nema bog zna kako veliku važnost. Kad mu upravo pri ponudi braka upadne kakav dosadan sused, on će pomisliti da se čitavo čovečanstvo zaverilo protiv njega, možda jedino ne Adam, mada ni on, nesrećnik nije bio bez svojih muka. Nema granica u iznalaženju uteha u manjim neprilikama kad im pronađemo čudne sličnosti i izvanredna poređenja. Pretpostavljam da su svaki civilizovani čovek ili žena stvorili sliku o sebi i da se ljute ako se što desi što bi pokvarilo tu sliku. Najbolji lek je da čovek nema jednu sliku nego čitavu galeriju i da onda izabere onu koja odgovara prilici. Ako su poneki portreti pomalo smešni, utoliko bolje; nije mudro da se čovek ceo dan oseća junakom visoke tragedije. Neću da kažem da bi trebalo sebe da vidi kao pajaca u komediji, jer takvi koji tako čine idu još više na živce; samo malo takta treba u izboru prave slike za danu situaciju. Dabogme, ako u tolikoj meri uspete da zaboravite sebe da uopšte ne igrate nikakvu ulogu, to je divno. Ali ako je igranje uloge postala druga priroda, imajte to u vidu i igrajte po izvesnom repertoaru i tako ćete izbeći jednolikost.

Mnogi aktivni ljudi veruju da bi i najmanji delić rezignacije, najslabiji prizrak šale uništili snagu kojom su legli na posao i odlučnost kojom, po njihovom mišljenju, ostvaruju svoj uspeh. Ovi ljudi su, po mom mišljenju, u zabludi. Posao koji je vredan da se vrši mogu da izvedu i oni koji se ne zavaravaju ni njegovom važnošću ni lakoćom kojom on može da se izvede. Oni koji mogu da svrše svoj posao jedino ako se pomognu samo prevarom, bolje bi bilo da pre nego što nastave svoju karijeru, prvo nauče kako da podnose istinu, jer ako uzmoraju da se bore s mitovima, pre ili posle će doterati da im posao postane škodljiv mesto blagodetan. Bolje je ne raditi ništa nego praviti štetu. Pola korisnog rada u svetu utroši se u borbi protiv štetnog rada. Kratko vreme provedeno u obuci kako da se ocene činjenice nije izgubljeno vreme i posao koji će se izvesti kasnije, vrlo verovatno neće biti štetan kao onaj čijim izvršiocima je uvek potrebno naduvanje njihovog ja kao podstreka energiji. U gotovosti da se suočimo s istinom ima neke vrste rezignacije; ta vrsta, mada u prvi mah može da izazove bol, kasnije pruža zaštitu — u istinu jedinu mogućnu zaštitu — protiv razočaranja i rušenja nada kojima je podložan onaj koji samog sebe obmanjuje. Ništa nije zamornije i u krajnjoj liniji očajnije, no onaj svakodnevni napor koji se ulaže u veru u stvari koje svakodnevno postaju neverovatnije. Neophodan uslov pouzdanja i trajne sreće je da taj napor odbacimo.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor 

Prethodni nastavak:

Sledeći nastavak:

  “Osvajanje sreće”, Bertrand Rasel, Feljtoni, Filozofija