Srđan Dragojević s pravom izaziva uzbuđenje svakim novim filmom. „Nebesa“ (122 min. Kombank dvorana Beograd) crna je komedija sa nadrealističkim i anarhičnim nabojem, neočekivane ikonografije i sa prizivanjem zaumnih i davno zametnutih vrlina koje se zovu pravednost, milost, zazor od smrtnih grehova.
Čuda stižu među unesrećene, bačene na marginu države uronjene u bezakonje i manipulaciju ljudskom nesrećom. Isus bi ponovo bio razapet, jer zemaljski vladari nemaju poštovanja za njegovu žrtvu. Pa ipak!
Kao filmski autor koji je od početka devedesetih, u najgorim godinama naših života (nema utehe, još traju) potpisao nekoliko kultnih filmova („Mi nismo anđeli“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“), Srđan Dragojević s pravom izaziva uzbuđenje svakim novim filmom. „Nebesa“ (122 min. Kombank dvorana Beograd) crna je komedija sa nadrealističkim i anarhičnim nabojem, neočekivane ikonografije i sa prizivanjem zaumnih i davno zametnutih vrlina koje se zovu pravednost, milost, zazor od smrtnih grehova.
Koristeći motive iz knjige francuskog pisca Marsela Emea (1902-1967), poznatog pisca maštarija za biranu publiku između 5 i 77 godina, Dragojević je scenario za svoj film pretopio u triptih koji obuhvata ključne godine nesreće na ovim našim prostorima: 1993, 2001. i 2026. Junaci prelaze iz jednog poglavlja u sledeća, neki nestaju, a javljaju se novi, i budući dase promene na opštem planu događaju po nalazu čuvenog francuskog mislioca: sve se menja kako bi ostalo isto (ili još gore, izaberite sami). Tako se menja i raspon humorističkih žanrova: od jarke, raskalašne panorame čudnih sudbina, do žestoke parodije i karikature koja pokušava da dosegne nivo beznađa obećanog Zlatnog doba.
U prvom poglavlju – „Greh“, prikazuje se živopisno izbegličko naselje na ivici Beograda (ne pominje se ni ime grada, pa ni Srbija ili Jugoslavija, ali nema mogućnosti da se omane). Porodica izbeglica iz Hrvatske živi u sklepanom kućerku, Stojan (Goran Navojec), sredovečni dežmekasti komunista u duši, menja sijalicu u zajedničkom kupatilu (svako iz naselja nosi svoju, štednja u trenutku kad se inflacija propela do stotinak milijardi dinara). Sijalica sevne i Stojan iznenada dobija svetački oreol iznad glave!
Njegova žena Nada (Ksenija Marinković), zatucana vernica sluti nesreću, dobije savet od tv-propovednika da muža natera na greh. Stojan se ne da, ostala mu je samo lična čast, ali najzad mora da poklekne: prisilno jede dok mu ne pozli, Nada ubedi komšinicu da se žrtvuje – Stojan krene u razvrat, a onda, počne i da mrzi komšiju sa Mercedesom! Tu je Dragojević na oprobanom tlu, sve pršti od neodoljive balkanske čarlame.
Drugo poglavlje, „Milost“, vodi nas u 2001, mladić sa teškoćama Gojko (Bojan Navojec) čezne da ima mobilni, nekako se dokopa, dobija nalog poruka da ubije lokalnog političara (Miloš Timotijević), biva osuđen na smrt. Ipak, stiže nenadana milost, on se pretvara u bebu (parafraza biblijske, božanske intervencije sa Avramovom žrtvom). Ovde je stilski postupak apstraktniji, pojava čuda je nadrealna, parabola sa religioznim motivom izmiče farsičnom modelu, mali ustupak vernicima.
I onda sledi završna epizoda smeštena u godinu 2026. Vlasnica elegantne, high-tech likovne galerije, Julija (Nataša Marković), Stojanova ćerka iz prvog dela, neguje probranu klijentelu osobenog ukusa (kupovina slika određenih formata, kako bi se popunio zid u novokomponovanim zdanjima). Zavladala je nova kritičarsko-teorijska mantra, kreativna industrija, autorstvo dela je nebitno. Samouki slikar Gojko (posle spasenja u drugom delu, javlja se u novom obličju, što se događa i nekim drugim likovima), ostavlja joj nekoliko svojih radova. Novokomponovani posetioci galerije su oduševljeni njegovim slikama, dok kroz izloge sirotinja uživa na svoj način: hrana za oči u njihovom doživljaju postaje hrana za izgladnele stomake!
Ovaj anti-klimaks u narativno-sineastičkom postupku otvara polemičku dimenziju u novom smeru koji pomalo odudara od onog što se događalo sa čudom i moralnim iskupljenjem u prethodnim poglavljima. Dragojević je na vreme shvatio kuda ga vuče loša beskonačnost opšteg vrednosnog rastakanja u našoj zajednici, te je utočište našao u oblasti novih kreativnih industrija. Pošto je u ovom trećem delu nazvanom „Zlatno tele“ zašao u područje futuristike, morao je da ostane u okviru svog umetničko-ideološkog stava, kako ne bi zaronio ka sudbini nekadašnjih Hazara.
Uprkos stilskim neravninama na kojima je Dragojević uvek gradio svoju poetiku, „Nebesa“ su autorski hrabar i intrigantan poduhvat, sa mnoštvom konotacija na religijska učenja, iz kojih je uspeo da istakne pouke na kojima počiva hrišćanstvo tokom dva milenijuma. Da je u tome uspeo, pokazuje niz sjajnih glumačkih dometa, potpuno mimo plošnih uradaka koji su zavladali zahvaljujući uravnilovki koju nameću mnogobrojne tv-serije (uz nešto izuzetaka, naravno). Izvanredna fotografija Dušana Joksimovića ne dozvoljava gledaocu da trepne u pogrešnom trenutku. Posle velike pauze Dragojević se vratio u punom sjaju. Što ne znači da će se njegov film svima dopasti.
Izvor: Nova S
“Nebesa” Srđana Dragojevića napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →