Nestvarni objekat požude

Nestvarni objekat požude – U odnosu na relevantnost estetike nečijeg tela i držanje istog, ljudsko biće instinktivno zaključuje da mu se ta osoba sviđa i instinktivno utvrđuje mogući sveopšti potencijal tog prezentovanog bića. Kada se progovore prve reči sledi nastavak priče ili sledi razočarenje jer okvir ne odgovara ramu slike u našoj glavi, slika je zapravo mnogo manja nego što smo se nadali. Ali mi nikada ne odustajemo tako lako, ako nam odgovaraju druge usluge i pogodnosti koje ova osoba nudi, mi jednostavno i nasilno potpisujemo nesvesni kompromis sa svojom maštom i stvaramo sebi nešto što možda nije u skladu sa prirodnim zakonima privlačnosti iako ga mi imenujemo baš tako.

Usleđuje da je naš ljubavnik zapravo jedinstveno seksualno, iskonsko iskustvo magnetične privlačnosti. Ko god se usprotivi ovoj tvrdnji biće izložen novoj količini opravdanja koja slede automatski, bez razumnog i deduktivnog preispitivanja zašto smo se odjednom osetili egzistencijalno isprovocirani… Ipak, deluje isuviše hladno pristupati strasti tim razrešenjem opšte jednakosti i spuštanjem u očit kalup, ali ako je ta strast lažna, zapitajmo se, zar ne dugujemo onda strast tom razrešenju negoli toj samoj laži?

Ako ste društveno aktivno stvorenje i ako ste imalo introspektivni ka svojim emocijama, jednom kada se zatvorite u četiri zida na duže vreme, zapitaćete se zašto se to osećate krivim ako ne izlazite napolje da provodite ovaj život u svom njegovom slavlju i prljavom nesjaju? Transgresivno sada ulazimo i u tok drugih neizbežnih pitanja. Ko vas to uslovljava da živite svoj život punim plućima? Ko je napisao to pravilo u našim glavama da moramo da se provodimo, da ludujemo, da pijemo žestoka pića i imamo žestoke odnose sa našim izabranima? Koliko je zapravo moguće da će život biti lud i nezaboravan i šta ako ne bude? Hoćemo li reći da je bio?
Zakoračimo smelije: koliko je zapravo moguće da smo sreli neko savršeno stvorenje koje je upalilo sve naše ugljene strasti, koje je ispritiskalo svu zabranjenu dugmad koju smo sakrili od svetla javnosti? Šta ako ga ne sretnemo? Da li će taj deo života biti bačen u neki nezamislivi nepovrat? Koliko je teško danas biti prelep i poželjan a nemati nekoga da nas čini kompletnim? Kako postajemo stariji tako tražimo duhovnost u drugome, ali ako nema te čvrstine duha, da li ćemo je izmisliti?

Noć je mlada, mladost je izabrala hedonizam kao ideologiju koja će vladati sa našom maštom. Mi samo živimo punim plućima… Ili se bar tako čini da jeste.

Sa predavanja o zakonitostima Žak Lakanovih reči, ova tvrdnja je izabrana kao najznačajnija od strane jednog modernog filozofa današnjice

“Seks ima strukturu masturbacije sa (realnim) partnerom. Mi ostajemo i opstajemo u našoj fantaziji i samo koristimo drugoga kao oruđe.”

Ako pogledamo uobičajenu komunikaciju odraslog sveta, već je poznato da nekada iz šale mi se skriveno obraćamo detetu u nama ili u dragom partneru, a ponekad čak iz nesvesne igre tražimo i strogog roditelja u nekome… Sada, šta ako postoji nedefinisana već ustaljena igra među skrivenim željama i šta ako nju igraju baš svi koji od života traže stereotipni maksimum efikasnosti? Kako bi on to izgledao? Naočigled odrasli bi opštili međusobno, a naše moćne pretpostavke nas samih bi se zavodile do vrhunca nekih mistifikovanih i uzburkanih strasti..

############# Odrasli —————————> Odrasli
(skrivena forma) Muški stereotip—————–> Ženski stereotip

Muški stereotip je ovde često – iskusni zavodnik premazan svim bojama;
Dok je Ženski sterotip – Fatalna zavodnica koja maestralno balansira između 2 maske, prva je indiferencija, a druga je podsmevanje u vidu maske “Jel to najbolje što možeš?”
Problem je što ovi stereotipovi zapravo uopšte ne komuniciraju već imaju kooperativnu zavisnost od uloga. (na primer kao gospodar i sluga, majstor i šegrt, lav i krotitelj lavova itd)

Dešava se da oba karaktera smatraju da im ovi opisi savršeno pristaju i samim tim čak ove individue u svom prisustvu zaokupljaju neopravdano arogantnu atmosferu u nekim slučajevima. Nezainteresovanost i podsmevanje su ključni za ovu igru dok ona klizi od svađe ka opscenoj glumi da postoji i dešava se moćna hemijska reakcija između dvoje objekata. Raskrinkavanje ovih polu-verbalnih, polu-misaonih puteva je osuđeno na mehanizme odbrane koji slede odmah potom u vidu reči “Ne znaš ti njega/nju” gde se upućuje na kompleksniju individualnost dotične osobe koju nažalost možda nikada nećemo otkriti.
Muškarci su pak više ugroženi ovim procesom, zbog toga što često znaju biti u periodu novog formiranja svog identiteta a forsira se pređašnje prevaziđeno stanje kao prividno moćniji stereotip. Zapravo ako posmatramo post-moderno/ post-totalitarno / post-autoritativno društvo primetićemo da je ono zasnovano na zastarelim stavovima koji veoma liče na stereotipiju snažnog i moćnog muškarca koji se mora slušati. A nova saznanja nam ukazuju na to da se ovakvi stereotipi već deklasiraju kao patološki primeri ugroženosti i čak se već i uveliko ignoriše njihovo prisustvo kada se donose važnije odluke, jer su svi upoznati sa nepotrebnom (samo)destruktivnošću ovih pojedinaca…
Ovakav muški zastareli stereotip zapravo služi samo u svrhu seksualnih igara i fantazije. Na svim ostalim poljima ovakav stereotip se sada omalovažava i dokazuje se njegova zastarelost. Razlog zašto opstaje je prvenstveno i samo zbog seksualne simbolike i čim stupi na videlo nova vrsta inteligentog a pritom i snažnog muškarca ovaj muškarac će da ode u zaborav… Ili da li je tako zapravo? Ono što je veoma interesantno u ovom sukobu jeste to da za inteligentnog muškarca sukob ne postoji, on jednostavno ignoriše ovu individuu kojoj su nekada bile dozvoljene razne patološke aktivnosti, jer danas on je samo jedan preglasni ugroženi sisar kome je podaren um da izoštri svoje osećanje ugroženosti. Zastareli muški stereotip je taj koji želi sukob, on je taj koji želi da se nadmeće sa novim inteligentnim muškarcem, on želi da ga porazi i dokaže svoju nadmoć, ali problem je što ne shvata da je trka za još većom moći ostala rezervisana samo za opscene seksualne igre. Tragično se ispostavlja da nekadašnji muškarac nije ni uživao u seksu, niti u ženskoj duši i telu, već u sopstvenim previranjima moći i vodio je ljubav sam sa sobom… Ili čak možda i sa nekim drugim, nedostižnim, svemoćnim “muškim” idealom u svojoj glavi.

Razlog zašto je žena prihvatala ovu jednostranu igru moći jeste verovatno zbog njene fiksacije za sopstvenu masku – hladna kraljica zaslužuje vatrenog kralja, iako sociološki, vatreni kralj nikako ne funkcioniše danas.
Takođe, ženski stereotip poseduje i rok trajanja. Poznate su mitološke priče o okrutnim vladarkama koje šalju ratnike po magična kamenja da ih zauvek učine mladim. U realnosti ipak mladost, lepota i okrutnost imaju svoj šarm samo u određenom periodu života i taj period ne sme uzaludno potroši na nekog ko traži drugačiji smisao… Opet ovo dovodi u pitanje dobro poznato ucenjivanje krivicom, i šta zaista biva kada neko kaže “Dala sam ti svoje najbolje godine!” Sledi opravdanje logike površnosti jednog ulaganja u društveni mit – kao oličje požude sa licem prividne okrutnosti, jedna se civilizacija okreće oko slavlja seksualne moći fatalnog uma i tela zavodnice i oko poštovanja istog. Seks ima ključni značaj shvatamo, iako na papiru mi još uvek slavimo razum i duhovni napredak…

Dakle za neke umove je bitnija priča od samog poznanstva dve individue… Ali zašto bi ih i krivili za to malo pozorije moći? Ovo postaje toliko uobičajena pojava da su se i najokoreliji cinici umorili od njenog ponavljanja. Čak ono što je tužno, čak i posle prikaza ove statistike, u mnogim postmodernim društvima repeticija se nastavlja i zaboravlja se istina iza nje, ergo slavi se prolazno seksualno savršenstvo. Ono što mi tada treba da se zapitamo jeste, da li ti pozorišni parovi nama upućuju da su spremni na zaborav? Kada ih pogledamo kako plivaju kroz zastarele seksualne igre dok pišu stihove ustaljenih muzičkih hitova na društvenim mrežama, da li oni prolaze kroz fazu u odrastanju ili ostaju zauvek u njoj?

Da li je to reka razumnog pročišćenja (Alitija) ili (Lete) reka zaborava?

Mnogi svesno i osećaju sopstvenu prazninu ličnosti pa i ne žele pritisak istine na sebi, ali svesno prihvataju pritisak lažnog stereotipa, jer je sudbina koja ih očekuje sa njim manje-više galantno utvrđena…

I možda ovo i jeste savršen dokaz koliko se svakidašnji primer čoveka grčevito drži za svoj lažni identitet. Zaključak je i više nego očit da nam je ta metafizika moći od velikog značaja i da se svet uveliko menja zbog nje, kao i zbog činjenice da ne uviđamo tu istu fikciju svuda naokolo i mislimo da je naša jedinstveni samostalni primer. Možda bi i mogli oprostiti potpunu predaju ovoj fantaziji da je ta glorifikacija partnera dovedena do originalnosti jednog pesništva, onda čak bi to možda bila i umetnost. Ovako zbog sveopštih okolnih klišea zamah nije nimalo intelektualno i maštovito inspirativan, samo kopiran (ili bolje preuzet) iz popularne predstave ili sa kotura filma koji se odvija u našoj percepciji stvarnosti…

Čak ni ne sanjamo kako bi trebalo da se sanja, svom dušom i svim umom, i ne predajemo se zaljubljenosti u svom njenom ludilu i ne gubimo se u vatri katastrofe jednog zaluđeništva. Naše zaluđeništvo je možda nisko i smešno, ali da li smemo da se zapitamo da li je dostojno ludila jednog bića kao što je čovek?

I ko još sme da se pobuni protiv njega, ko ima smelosti za takve poduhvate u svetu uzajamnih stereotipa? Problem nastaje kada sretnemo nekoga sa kontrolisanim vatrenim haosom u očima, da li će se naš dotadašnji život uplašiti da će naša skrivena dugmad strasti biti osvetljena i bićemo naterani da zaista osetimo jedan drugi život u njegovom slavlju i prljavom nesjaju? Da li ćemo prvo da mrzimo tu osobu zbog te okrutnosti istine, da li će uslediti mehanizmi odbrane zbog kojih smo toliko ulagali u nešto što je možda laž i koji ćemo put onda da izaberemo? Možda smo ga već i odabrali.

Najveća šteta većinske podložnosti ovoj imitaciji bogatog seksualnog života i uopšte života bogatog raznim značajnostima koji se cene u većinskoj meri, nije u vremenu koje provodimo šminkajući tu masku da bi je svi cenili, već u strahu da ne smemo da živimo život u onim bojama kakve one zaista jesu. Čovek zbog te podložnosti onemogućava život u pravom svetlu čak i onima koji žele da ga oprobaju takvog kakav on jeste, jer takvi pojedinci će biti opasni po većinu i po njihov način života. Ljubavnici će “voleti” ono što njihovi kolektivni umovi žele a ne ono što zapravo vole, ako nekako sretnu slučajno svoje prave ljubavi, uplašiće se snage te privlačnosti i zabeći će u staru sigurnost izmišljene vatre.

Fikcije od značaja se koriste za duhovni odmor umesto za duhovno uzdizanje, čak i ljubav ide putem kojim se sve češće ide, ti instinkti istine protiv instinkta samoočuvanja, kako fizičkog tako i veštačko duhovnog, oni gospodare modernim čovekom i čovek je slep, ali često – ne od ljubavi.