“Nikad ne možete znati da li ste se odlučili za najbolji mogući život za sebe” – Jelena Lengold

Njena proza toplo, lagano, mudro i razborito teče, a njena poezija dira ravno u srž bića. Dok je za P.U.L.S.E govorila o svom literarnom stvaralaštvu, putu koji vodi do književnosti, pronalaženju i ostajanju na njemu, Jelena Lengold izrekla je i tu veliku istinu – da “svaki čovek zna koliku meru lutanja i rizika može da podnese.” Dozvoljavajući junacima svojih romana da sami biraju svoj put, ne osećajući potrebu da svoje pisanje objašnjava kroz sintagmu ženskog pisma, a upadljivo snažnom lepotom svojih reči, ona je, zasigurno, pribavila bar trećinu željenih “besmrtnih vekova”.

P.U.L.S.E: U eseju “Što je moguće više besmrtnih vekova” kažete: “Jedino što me istinski odvlači u ovaj papirni svet to je taj grozni strah od nestajanja, od beskrajnog konačnog nestajanja, i sve što radim živeći kroz te silne knjige to je samo pokušaj da u ovo malo godina proživim što je moguće više besmrtnih vekova.” Osim, uslovno rečeno, “kupovine besmrnosti” i plovljenja stvarnim i nestvarnim životima šta je ono što pisanje poklanja životu? A šta mu, pak, oduzima?

Jelena Lengold: Prvo što mi pada na pamet, u pokušaju da odgovorim na ovo pitanje, je ona pesma Arsena Dedića “Moj zanat”.  Tu je on prilično detaljno, na svoj neponovljiv način, objasnio šta je to sve što naš zanat (a on je pre svega mislio na pesnički zanat) nama daje i šta je ono što nam istovremeno oduzima. Imam osećaj da mogu samo da banalizujem Arsenov odgovor ako bih davala svoju verziju, ali ipak, da pokušam. Pre svega, mogu da vam kažem šta je meni pisanje sada, jer je ono, kroz godine, menjalo svoju ulogu. Nekada, u mladosti, bilo mi je beg od zadatih okvira, pa zatim hobi, pa način dokazivanja nekog svog paralelnog identiteta, i prošlo je puno vremena dok pisanje nije steklo status mog istinskog i glavnog zanimanja. Ta borba koju je pisanje vodilo sa svim ostalim obavezama i ljubavima u mom životu bila je teška i uporna i, gledajući ovako sa strane, ja tom pisanju (koje je nešto izvan mene) zaista odajem priznanje na upornosti i istrajnosti. Mnogo jače sile su vodile ka tome da odustanem, da brinem o svakodnevnom zarađivanju, o porodici, o kući, o “stvarima od kojih se živi”, ali uprkos svemu tome, pisanje je nekako ipak pobedilo. Sada je samo to važno. Odustala sam vremenom od svih drugih poslova, svoju egzistenciju svela na neke ekvilibrističke okvire u kojima paradoksalno uživam, i jedino što sada u životu radim, to je pisanje i čitanje. I lenstvovanje, koje je takođe neophodno da bi čovek mogao staloženo da misli, da bude u kontaktu sa sobom. U tom smislu, pisanje mi je dalo najvažniju moguću stvar koja se može imati, a to je sloboda. Sloboda da se kaže ne, svemu što ometa i svemu što unosi disharmoniju.

S obzirom da ste i pisac i novinar, da li biste mogli reći da se u nekom, i kom, od tih vidova izražavanja (poezija, proza, novinarstvo) osećate ponajviše, što bi se reklo, “na svom terenu”?

Odavno nisam novinar. To takođe pripada mom bivšem životu, i to je bio lep period. Ipak, novinarstvo zahteva mladost, i duše i tela, jer je za taj posao potrebno puno energije, puno kondicije svake vrste i puno volje da se stvari isteruju na čistac. A ja sam od svega toga davno odustala. Ja sada ponekad pišem za novine, ali to nije novinarstvo, to su kolumne, to je nešto sasvim drugo, nema tu novinarske jurnjave niti strke. Što se, pak, tiče poezije i proze, za mene je tu mnogo manja razlika nego, možda, za čitaoca. To je uvek ista emocija, ista ili slična misao, samo ponekad uobličena na ovaj, nekad na onaj način. Za mene to čak i nije pitanje žanra, više je pitanje melodije, nekog unutrašnjeg ritma koji krene. I onda ta melodija nekad odvede u prozu, a nekad u poeziju. A moj teren je podjednako strm i podjednako zanosan i u jednom i u drugom.

Anais Nin je, posebno govoreći o svojim erotskim pričama, naglašavala važnost otkrivanja svog  “ženskog glasa”. S obzirom na to da se i sami bavite pisanjem erotskih priča, koliko je Vama bliska podela na muško i žensko pismo? Da li u nekom žanru posebno biva od značaja?

Erotika je intrigantna, omamljujuća, stvar, ona privlači pažnju čak kad je i u najmanjim količinama, ili možda upravo tada. Pa tako, iako sam ja u svim svojim knjigama napisala samo jednu istinski erotsku priču, na neki način sam dobila epitet pisca koji piše erotske priče. To mi je drago, to znači da je ta priča uspela da oboji, da erotizuje i sve ono drugo, mračno, o čemu sam pisala i što sa erotikom nema baš nikakve veze. Nisam baš razumela iz vašeg pitanja u kakvoj je vezi pisanje erotskih priča sa podelom na muško i žensko pismo? Ne mislite valjda da erotske priče pripadaje više ili manje jednom od ova dva pola? Ili je neobičnije kad erotsku priču napiše žena? Meni se nekako čini, iz vašeg pitanja, da u njemu postoji neka prikrivena, možda i nesvesna, tvrdnja da žena koja piše erotsku priču iskazuje neku naročitu hrabrost, na koju su muškarci osvojili pravo, a žene možda još nisu. Ja se sa time ne slažem u potpunosti. Odavno znamo da je žena Don Žuan, da je žensko telo erotski subjekat, i da je erotska igra zapravo ženska igra. Muškarci su malo više pornografija, seks  i takmičenje. Nemam ništa ni protiv toga. Da nema muške čežnje za čistom pornografijom, verovatno ne bi bilo ni ženskog odgovora na to, u vidu erotike. Te dve stvari su komplementarne, i, slažem se, veoma uzbudljive.

Upravo na to, na komponentu erotike i pornografije sam mislila. Žene često u pisanju erotskih priča pribegavaju takozvanom “muškom pismu”, “utišavajući” svoj ženski glas. U tom smislu, mislite li da on, kada se radi o erotskim pričama, biva osetniji i važniji, a sama podela na muško i žensko pismo – značajnija?

Ja tako ne mislim, ali mi se čini da vi tako mislite, što je sasvim legitimno. Ipak, imam utisak da polazite od nekoliko pogrešnih premisa. Pre svega, vama se čini da kada žena piše u muškom licu, da onda time “utišava svoj ženski glas”, što uopšte nije tačno. Postoji glas pisca, kao osnovni glas, a pisac ima bezbroj svojih lica, pa između ostalog ima i mogućnost da govori iz oba pola. I zatim, polazite od druge pogrešne pretpostavke da je kod ženskog erotskog pisanja nešto utišano, što takođe nije tačno. Žene pišu veoma eksplicitne, veoma uzbudljive i veoma vešte priče, i u erotskom i u literarnom smislu. Nekad mi se čak čini da su žene u pogledu erotike slobodnije od muškaraca, kad je pisanje u pitanju. Sad naravno govorim o pravoj literaturi, ne o petparačkim romantičnim knjigama koje sa literaturom nemaju mnogo veze. U svakom slučaju, podela na žensko i muško pismo je za mene prilična besmislica i pomalo mi je tužno i neshvatljivo kad uvidim u kolikoj meri upravo neke žene insistiraju na ovim terminima. Ima čak i teoretičarki književnosti koje misle da se pominjanjem takozvanog ženskog pisma osvaja još neka pobeda u feminističkoj borbi. A meni se, naprotiv, čini da je to samo getoizacija, i zaista, kad god mogu, odbijam ovu temu od sebe. Jednostavno, to je za mene jedna veštačka podela i jedna velika zamka na koju ne bi trebalo nasedati nikako.

U jednom od intervjua rekli ste kako smatrate da se čovek rađa kao pisac. Možete li se setiti trenutka u kom Vam postaje jasno da ste pisac, da ćete biti pisac i da je to ono što će odrediti Vaš život?

Donekle sam vam u prvom odgovoru već rekla nešto o ovome. Ipak, mogu da kažem da sam uvek, bukvalno otkad sam naučila da čitam, ili još i ranije, dok su mi čitali knjige, znala da će to biti nešto veoma važno u mom životu, jer biblioteke su me privlačile više od svega drugog. A da ću zaista biti pisac, to mi je postalo jasno mnogo kasnije, ne čak ni sa prvim napisanim knjigama. Tek onda kad sam shvatila proročku dimenziju knjiga, isceliteljsku dimenziju pisanja, tek onda kad sam shvatila koliko pisanje na mene deluje lekovito, terapeutski, smirujuće, tek kad sam naučila da sve, bukvalno sve svoje misli na neki način filtriram i stavljam u knjige, i kada mi je postalo jasno da samo tako dolazim do izvesnog osećanja mira – tek tada sam razumela da je to ono što moram da radim.

Ono što se provlači kroz Vašu prozu jeste i misao o tome kako se stvari uvek događaju sa razlogom, a u već pomenutom eseju “Što je moguće više besmrtnih vekova” pominjete i “teoriju” koja kaže da na pravu knjigu nailazimo onda kada nam je bas takva – najpotrebnija. Koju knjigu ste Vi čitali osećajući da je životni trenutak u kom je imate u rukama baš onaj u kom vam je neophodna?

To je bila knjiga “Uteha stranaca” Ijana Makjuna. Došla mi je zaista u pravom trenutku, kada sam imala oko trideset godina i kada sam odlučila da, nakon pet knjiga poezije, počnem da pišem prozu. To je istovremeno bila i knjiga koja mi je tačno, precizno, hirurški jasno pokazala u kom pravcu želim da moje pisanje ide. Ona se bukvalno zalepila za mene i otvorila mi jedan prostor za koji sam znala da tu negde postoji, ali nisam umela sasvim da ga definišem. To je bila ta knjiga. Isto kao što je, puno godina ranije, za mene kao pesnika jako mnogo značila zbirka Zvonimira Goloba “Grlice u šumi”. O tome sam pisala i u nekim pričama, o tom ritmu koji se složi sa ritmom vaše duše i tu onda nema greške, prepoznavanje je neizbežno i fatalno.

Da li, pri pisanju romana, Vi usputno (ili unapred) odlučujete o sudbinama glavnih junaka ili dozvoljavate samim junacima da “nose” i Vas i priču, gotovo potpuno stihijski?

Junaci su ti koji vode priču, i to je jedino pravedno. Ako napravimo jednu banalnu, patetičnu paralelu, recimo, sa detetom koje podižete i vaspitavate, vi možete imati za njega neke želje, neke ambicije, neka stremljenja, ali u krajnjoj liniji, to dete će da odraste i da postane ličnost koja će ipak sama određivati svoju sudbinu. Sa junacima priča je stvar prilično slična tome. Ponekad sam ja pokušavala da junake odvedem u jednom smeru, ali oni bi mi pokazali da taj smer nije ni ispravan, ni literaran, ni logičan. Junaci znaju bolje kuda treba da idu, i samo ih treba osluškivati i povinovati se tom njihovom zahtevu, onda nema greške.

Rečenica iz Baltimora kojom  sam bila “kupljena” i pre samog čitanja: “Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.” Šta kada  se dogodi da ovi drugi životi stanu da peku? Da li su u Vašem životu postojali takvi trenuci i na koji način ste znali koji od puteva i života je onaj kom treba da ostanete verni?

Naravno da su takvi trenuci postojali. Mi u životu stalno nailazimo na ta raskršća i stalno se odlučujemo na koju ćemo stranu. Neki ljudi idu utabanim, sigurnim stazama, neki eksperimentišu, više ili manje avanturistički. Nema za to univerzalnog recepta. Svaki čovek zna koliku meru lutanja i rizika može da podnese. Svako skretanje podrazumeva posledicu. Nekad je ta posledica dar koji dobijete od života tamo na stranputici, a nekad i velika greška. Ja sam sklona uverenju da ljudi imaju pravo na greške, na kajanja, na bezbrojne pokušaje. Baš kao u nekoj video-igrici. Sve dok imate nove živote i dok možete ponovo da krenete, treba pokušavati. Besmisleno je ljutiti se na sebe se zbog svojih promašaja, ali bi takođe bilo besmisleno i da čovek ništa ne nauči iz onih putovanja na kojima je zalutao. U svakom slučaju, dođe čas kad vam više i nije toliko do tih lutanja, čak i kad su vam tu, ispred nosa, i deluju vrlo bezbedno. Nikad ne možete znati da li ste se odlučili za najbolji mogući život za sebe. Time se ne treba ni zamarati, uzaludno je. Ja sam, ipak, osoba koja će se uvek pre kajati što nešto nije uradila, nego zato što je uradila pa se to ispostavilo kao greška. Bilo je mnogo padova do sada. Pad je neizbežan. Ako sam nečemu verna, mislim da sam jedino verna toj sklonosti ka padu.

 Fotografije: Facebook profil Jelene Lengold

Za P.U.L.S.E Dijana Knežević

  Dijana Knežević, Intervju, Književnost